Kako je veliki srpski novinar opisao smrt vojvode Petka Ilića i njegovih četnika, na visovima iznad Pčinje
SAMRTNO KOLO ČETNIČKO
piše:
Stanislav Krakov
Poljubili su se. Zatim obrazovali krug, klečeći jedan kraj drugog, zagrljeni kao u kolu. Mali Denko je zapalio fitilj... Strašan tresak, kamen i dim razneli su samrtno kolo komitsko. Turci ih, žive, neće uhvatiti
Odela vlažnog, natopljenog rosom u providnoj jutarnjoj magli, sedam četnika probuđenih svitanjem leno je protezalo umorne udove. Svaku noć su na drugome planinskom vrhu prenoćište tražili. Potere dignute još od Čelopečke bitke neprekidno su kroz šume prolazile. Sam sa četom u Pčinji, mladi vojvoda Petko Ilić uvek im je vešto izmicao. Sklonio se sada u šumu kozjačku više Svetog Oca Prohora, zadovoljan što je juče i prekjuče i svakog dana od kako je Savatije ostavio da četu vodi, srećno izbegao askerima.
Ležao je probuđen sa rukama pod glavom i gledao u vlažno lišće, drhtavo i svetlo na ranom suncu i jedan mali komad neba koji su široke grane uokvirile. Odjednom ga je trgao tihi pisak kao pesma tetreba. Skočio je i šest njegovih drugova stajalo je već spremno sa oružjem. Stražar je sa ivice proplanka javljao ptičijim glasom opasnost koja se bližila. Od manastira se duga vojnička povorka penjala.
Jedan za drugim, bliski, bez reči, pohitali su četnici ka Bukovljanskoj šumi da pregaze Pčinju i da se široke, neprovihodne staračne gore dohvate. NJihov hitri hod je puščani vihor zaustavio. I sa te strane askeri su dolazili vičući i pucajući.
Nestrpljive komite dočekivale su već prve askere, koji su se neoprezno pojavljivali iza drveća, pljuskom usijanog čelika.
Grmljava na planinskom vrhu pod vedrim nebom ispunjavala je nemirom i teškom slutnjom sva srca u Pčinji.
Kada se za trenutak odjek baruta utišao, kao kliktanje orla raznosio se nad vrhovima drveća kroz sveži zrak glas Petkov koji se rugao prkosno sultanu i Turcima, veselio četnike i pevao. Sva je planina njegovim glasom odjekivala.
Po podne osušeno žeđu njegovo grlo je umuklo. Na stenama nije bilo više vlage da je popiju, u torbama nije bilo hleba. Četnici su između dva hitca grizli komadić voska koji su zajedno sa bombama nosili.
I puške su se sve ređe javljale. Zabrinuto su drugovi Petkovi tražili poslednje met-ke po redenicima i taračugama. Kada se sumrak već približio, nad vrhom brega zavladala je tišina. Samo su još zalutala zrna udarajući o stene prštala. Ni jednog kuršuma Petkova družina nije više imala.
Ohrabreni, puzeći između drveća i kamenja, askeri su se vrhu brega primicali. Zaklonjeni iza debelih stabala, pozivali su komite na predaju.
Prva večernja zvezda zablistala je na nebu. Još jedna za njom obasjala je vrh brega i poletela ka šumi. Četnici su bacili prvu bombu. Plamen je osvetlio senke i gvožđe je u divljem vrisku kidalo stabla i tela. Pred strašnim komitskim žarištem uzmakli su askeri.
Petko je pogledao svoje drugove. Svi su tu bili oko njega. bliski, svih sedam: Manasija Nikolić, Đoša Belja-novče, Koce Janković, Mihajlo iz Košine, Božin iz Otljana, An-đel iz Četiraca, svi bledi i odlučni, svi potamneli od zemlje i baruta, svi mladi. Ni jedan nije imao više od dvadeset godina. Denko Kumanovče, najmlađi, još nije napunio ni osamnaest.
Dugo je on molio protu Taška, koga je uvek vozio fijakerom od varoši do stanice kada je iz Kumanova za Skoplje išao:
- A, bre, gospodin proto, prati me u četa.
Kada su mu se prota i učitelj Šarplaninac na to smejali, on je skoro kroz suze govorio:
- More, bre, pratite me, pa će vidite koj sam.
- Neka ga đavo nosi, rekao je jednog dana prota, neraspoložen i uznemiren bliskom smrću i pretnjama egzarhijskim. Neka ide.
Denko je otišao u četu rešen da reč održi. Sada je došao trenutak da pokaže ko je. Poslednju bombu on je u rukama držao.
Petko je pogledao drugove. Sreo je u njihovim očima istu divlju odlučnost, neustrašivu rešenost kao kod bogova. Razumeli su se pogledom. Silnim udarcima o stene na komađe su polomili oružje. Samo je Petko skrivao o pojasu revolver koji mu je Savatije poklonio.
Kratka tišina pokrila je vrh i uplašene Turke. Brzo su prilazili četnici jedan drugome i ljubili se. Primakli su se blisko u krug i popadali na kolena. Svaki je ruke drugu na ramena stavio. U sredini je klečao mali Denko, fijakerista iz Kumanova, i udarao u kresivo.
Sudbonosni fijuk zapaljenog fitilja prostrujio je kroz sva ustreptala srca mladićska. Još su se jednom brzo, kroz poslednji osmeh pogledali. Samo su se ruke jače upile u drugarska ramena i strašan tresak, plamen i dim razneo samrtno kolo komitsko.
Kada je otvorio oči Petko je video još uvek plameni zastor između sebe i potamnelog neba. Odelo, ruke i lice bilo mu je toplo i vlažno. Više njegove glave jedna bela žila je kao puž drhtala. ležao je u sred samrtnog vira od ljudskih tela, bez oblika. Činilo mu se da čuje ječanje kraj sebe. Podigao se teško oslanjajući se na ruke koje su klizale. Video je u sumraku svetle oči Božinove i čuo je reči:
- Utepaj me, Petko, Turcite živ da ne me fatat.
U Božinovoj torbi našao je Petko dva revolverska metka. Pogledao je još jednom druga i razumeo je neizbežnu molbu nje-govu. Još samo su njih dvojica ostali. Spustio je svoje izgorele, krvave usne na njegovo čelo. Prislonio je cev na mesto rumenog poljupca.
Noseći odjek smrtnog hitca kao poslednji oproštaj, vukao se Petko sada potpuno sam u sred smrti, ka ivici strme litice koja se ka Pčinji spuštala.
Nagnut nad ponorom, ispalio je poslednje zrno u stomak. Dubina je povukla snažno krvavo telo sebi.
Noć je pala nad Kozjakom, nad rekom i nad mračnim šumama.
