Отишла је ових дана наша чувена песникиња Мира Алечковић коју сви знају по поезији пуној љубави и родољубља. Али, мало ко зна храбри војнички пут Мирославе Мире Алечковић, великог борца и хуманисте после другог светског рата.

Пошла је као добровољац краљеве војске и ишла са њима све до Прибоја и Добоја када је присуствовала предаји кључева града немачкој војсци. Тек тада, прикључује се на све начине покрету отпора. Специјална полиција Гестапоа у Београду ухапсила ју је и тукла данима воловским жилама по ногама, док је српска Црква на интервенцију Десанке Максимовић није извукла из Гестапоа. Мира тада напушта Београд и одлази у партизане.



Књижевник Бранко Ћопић, песникиња Мира
Алечковић и њихов пријатељ у рату


ТО ИДУ ВЕКОВИ

То иду мајке, то иду очеви
и праочевим дедови и прадедови с коцима,
с вилама, с пушкама, жилама да се бране,
то иду у побуну, против смрти се буне -
гнездо питомо
а осињаци -
једино уточиште ове сиротиње слободе жудне;
иду децу да бране од овог покора,
од овог помора
и сваки псује, грди, лелече, куне.
Ту само кукавица,
ту само издајица није !
То иде цела Србија,
то иду векови у сусрет вековима,
то иду реке у сусрет морима,
иду сањари, иду маштари, иду дечаци -
обуће чистачи, сељаци, ливци, металци, ђаци,
то иду нечујна јадања,
иду безгласна плакања,
жеља за светом љубави
и недоживљеном лепотом.
То иде земља моја злочином отрована
а чиста, а будна.

То иду ређалице, питалице, успаванке,
и загонетке, и гатке и бајке
у ово вече наизглед спокојно,
у ово црнило проклето, поморно,
у сузи очева и клетви мајке.
Певају мајке неспаванке,
множе се хајке, гоне нас хајке,
шапућу људи тихо надање:
не клони
ово је народно страдање.

То иде Старина Новак у помоћ
и Смиљанић Илија,
то иде Јанковић Стојан
и иде до делије делија
Вујадин Стари, од Семберије Иво
то иде сељачка, иде радничка Србија -
све што је поштено и што је остало живо,
у сусрет цевима што смрт добују,
то иду људи што неће да робују.
То коло не игра само од Бела града до Стамбола,
ту где гром грома догања
ту муња муњу вија,
то коло ватрено игра, чује га далека Русија
и свет га цео чује, до Норвешке се повија.
То иде у буну
још једну буну Србија.

Дижу се мртви свију времена,
маштари драги -
бораца браћа,
на земљи овој сто покољења
у овом једном дану
корача.


По српским селима сакривали су је обични и добри људи, чије је стихове слушала, памтила али доста тога и записивала. Тако је записала и песму Друже Тито, ми ти се кунемо (која се погрешно њој приписују) мада је то песма створена у народу, коју је Мира само записала као неку народну умотворину. После рата је једном приликом рекла да су то били наивни и племенити стихови српскога народа који је веровао ратном команданту, али који није могао да претпостави шта ће се касније догодити.

У партизанима се брзо истакла великом храброшћу и видовитошћу. У болничку службу примила ју је др Саша Божовић, супруга чувеног лекара др Боре Божовића. Мира је помагала и лечила, превијала, храбрила људе. Сви су у војсци говорили да је имала видовите снове. Питали смо се како је тако крхка жена имала такву снагу и храброст.

Мира Алечковић изаћи ће из рата као резервни војни старешина и као делимични инвалид, са делом болесних плућа, са усађеном кости у руци и отеклим ногама. То је неће спречавати да настави да се бори и у савезу бораца као члан Субнора, у Удружењу ослободилачких ратова 1914-1918, да пише писма државницима света о српској храбрости, да се бори политички и лично. Када су 1968. наредили да се пуца у студенте, једина је од писаца заједно са Десанком Максимовић упркос томе изашла пред студентски бунт да им чита песме. На суђењу Гојку Ђогу, прва је стала у његову одбрану.

На питање о послератном периоду, говорила је: као Српкиња веровала сам у Југославију...

На питање које се неизбежно поставља свакој жени: Да ли се бојала на бројним полицијским саслушањима ? увек је одговарала: «Страх ме је било, али сам знала да ако тај страх покажем, да сам саму себе на смрт осудила». А за љубавну и дечју поезију коју је писала, рекла би: «О цвећу и љубави пишу највише логораши».

Мира је остала међу нама као једна од најхрабријих Српкиња. Добила је од Француске две високе Легије части, одликовање од Норвешке, велику руску медаљу Отаџбинског рата и орден Цар Душан од Срба са Косова и Метохије, за који каже да јој је најдражи.

Нека је Мири војнику, вечна слава !

Пуковник у пензији
Слободан Марковић