Politika koja je jalova, štetočinska, gubitnička ne samo u praktičnom nego i u moralnom smislu – svim isprazno patetičnim proklamacijama uprkos – politika, napokon, koja je duboko nihilistička ispod licemerne maske principijelnosti i Ovaploćene Vrline, kad-tad dođe do zida, sudari se sa svojim limitima, suoči se sa neizbežnim konsekvencama učinjenog. I onda, tako predvidivo, dođe do psihotične reakcije, do izbruha verbalnog i fizičkog nasilja kao jedinog dostupnog načina da se nagomilana frustracija nekako »oslobodi«, da se sva nataložena gadost naprosto emituje u etar po cenu ogromnog zagađenja društvene okoline. Tragikomična i karikaturalna politika lumpenpatriotizma, koju je, malo modifikovanu, od Miloševića i Šešelja nasledio deo sadašnjeg establišmenta sa Vojislavom Koštunicom kao političkim i intelektualnim stožerom, sedamnaestog je februara svečano bankrotirala. I, kako je reagovala na sopstveni bankrot? Tako što ga je proglasila trijumfom – za sada, doduše, samo »moralnim« - a one koji to vide drugačije proglasila legitimnim metama famoznog onog pašićevskog »narodnog odisaja«. Trebalo je ovih dana pažljivo slušati progresivno narastajuće mahnitanje Koštunice, Ilića, Samardžića i njihovih replikanata i klonova, trebalo je čitati njihove mehanički zvrndajuće komentatore-lojaliste, uredno posejane i berićetno iznikle uzduž i popreko medijskog minskog polja Srbije kaogod one podlačke malecne nagazne mine, tzv. paštete, trebalo je obratiti pažnju na to šta, kako i o čemu govore, jer su time sebe portretirali tačnije i nemilosrdnije nego što bi to ikada mogao i njihov najogorčeniji oponent.
Konkurencija jeste bila oštra, no najjeziviji od svega ipak je njihov odnos prema nasilju: linčerska profašistička gomila sastavljena najpretežnijim delom od fudbalskih huligana, aktivista neofašističkih organizacija i njima srodnog polusveta, proglašena je za »mladost Srbije«, koja se na, doduše, pomalo nestašan način – vrela je to krv, b'ate! – bori za »međunarodno pravo«. Ma jašta, svaki polupismeni crno-beli i crveno-beli bilmez iznad svega u životu vodi računa o »međunarodnom pravu«, prosto živ nije ako svakog jutra ne izbistri po jednu knjigu tak'e tematike! Posle se valjda skupe pred dragstorom, na simpozijum: Kolega Kizo, š'a vi mislite o aktuelnim prilikama, znaći, u svetu? Pa, kolega Kajlo, mis'im, ono, zajebano je, ali jebaćemo im kevu! A kolega Muta dodaje iz offa: ja sam, uvažene kolege, sve to pažljivo proučio, i sve su to, bre, belosvetske ustaške *****! Pa povuče poduži gutljaj, te pivski radosno grokne na Mesec.
Ne, sasvim ozbiljno, to ponizno slinjenje pred gomilom, nedostojno čoveka sa minimumom samopoštovanja, odaje jedan ozbiljan sociopatološki poremećaj. Od premijera pa do glodura NIN-a, ceo se jedan političko-medijski s(l)oj napeo da dokaže nedokazivo i da uzdigne, da transcendira razbojničko i nisko. Jasno je pri tome da tu niko iole priseban ne može poverovati sopstvenoj egzaltaciji; to će reći da ili imamo posla sa opasno neprisebnim ljudima ili se, što je valjda još gore, radi o tome da se svima nama naočigled svesno i sa nekom ne tako neprozirnom »zadnjom« namerom legitimiše jedna vrsta političkog falangizma i uličnog terorizma kao »legitiman« metod političko-patriotske borbe za »našu stvar«, koja god to bila. A koja je? Ne brinite se, uvek ima neko ko se zgodno nametne kao onaj ko određuje ideološko-batinašku dnevnu zapovest: i šta je danas »naša stvar«, i ko su njeni današnji neprijatelji; a sutra sve ispočetka.
Ima li tome uopšte kraja? Nema. Naprotiv, to se širi i produbljuje, grana se na sve strane. Evo se javio Slobodan Antonić – gde da ovo prođe bez njega?! – sa mnogo sofistikovanijom namerom: da skuva takav etički bućkuriš kakvom niko živ neće moći da odgonetne sastojke, ama će se svi silno diviti kuvarovoj veštini. Ako se posle neko otruje, ko mu je kriv: što nije pazio šta jede?! Prostije rečeno, Antonić na zanimljiv i indikativan način izvrće naglavačke neka uobičajena zapažanja o Crnom Četvrtku na beogradskim ulicama. Vredi ga čuti u opširnijoj verziji: »Četvrtak, 21. februara, pokazao je da je bitka za Kosovo u našim dušama tek počela. Mi sami sa sobom nismo raščistili. Ako mislimo da su firmirane patike tolika vrednost, da su brendirani parfemi tolika vrednost, da su četvrtaste flaše sa pićem tolika vrednost, onda naše mesto i nije na mitingu 'Kosovo je Srbija'. Onda je naše mesto na mitingu 'EU nema alternativu' ili kakvom već sličnom 'EU-ili-smrt' mitingu. Ako mislimo da su naše potrošačke potrebe tolika svetinja da nadmašuju svaki moral i svako pravo, ako mislimo da nema stvari koju ne treba učiniti da bi se zadovoljili naši apetiti, onda i mi treba da kažemo 'život je zakon', zaboravimo na Kosovo, uzmemo pivo, zavalimo se ispred TV i počnemo da gledamo 'Američko rvanje'«. (Politika, 28. 2. 2008).
Slobodan Antonić zna i razume daleko više od trivijalnih medijsko-ministarskih opevatelja nasilja i pljačke kao kolateralnih odušaka Svetog Rodoljublja, i zato se on baš i ne trsi mnogo da ih opravdava. Ne, on čini nešto mnogo gore: on ih »lukavo« transferiše, on ih, prostije rečeno, podvaljuje nekome drugome; nešto kao da u samoposluzi ukradete pljosku, a onda je neprimetno podmetnete u tuđi džep, pa taj ispadne lopov. A usput i pijanica. Naime, na žalosnu i nedostojnu sliku paleža i pljačke on gleda kao na otužni pad u materijalizam, u žudnju za ovozemaljskim dobrima, koja valjda nikako ne pristaje »kosovskim zavetnicima«, nego bi pre trebalo da ide uz te hladne, proračunate, sebične i hedonističke »Evropejce«, inače notorno sklone prodaji Vere Za Večeru, može i na rate i na lizing. Hajde de dok se ruši i pali, to se još i da shvatiti, jer to je nekako bezinteresno, to je čista ideologija; međutim, gomila koja se razliva sa »patriotskog mitinga« da grabi i krade Materijalna Dobra je pogrešna gomila, tj. našla se u pogrešnom kontekstu: njeno »pravo« mesto je tamo gde se zaziva grešna bestidnica Jevropa... A zašto, zaboga, baš tamo? Antonić to ne objašnjava baš pobliže, kanda smatra da se to podrazumeva. Međutim, šta je to što se kaobajagi podrazumeva?! Uostalom, možete li zamisliti one dve batajničke sojke na nekakvom »proevropskom« okupljanju, gde provereno nikada nema šta da se mazne, ali zato možda mogu da se dobiju batine? Može li njih i njima slične iko zamisliti kao tu sablažnjujuću »našu decu (koju smo) prepustili vaspitanju globalističkih televizija«, kako kuka Antonić? Pa jeste, jeeeebote, odmah se vidi da su se vaspitavale strogo na Insajderu, zla Brankica ih je svemu naučila... A i onih deset knjiga Peščanika garant znaju naizust, zato su se tako iskvarile, inače su pre bile dobre i smerne devojčice.
Bez sve šale, svođenje »proevropske« orijentacije na patike i viski – pa još i na krađu istih - em je bedna i intelektualca nedostojna trivijalizacija izvesnog skupa uverenja i vrednosti, em je upravo groteskni promašaj praktične naravi, lako uočljiv svakome ko poslednjih deceniju-dve nije proveo na Neptunu, nego u Srbiji. Kao prvo, nikakva »Evropa« ti nije baš neophodna za »firmirane« džidža-bidže: toga ima na svakom ćošku, samo ako imaš đenge, a one se stiču na proverene trange-frange načine, u kojima mnogi vrlo glasni »antievropejci« svih ovih godina plivaju kao ribe u vodi, dok znatna većina »Evropejaca« živucka sa tristotinak evrića plate i trucka se u raspadnutim gradskim autobusima. A na nogah – bušne cipele od preklane. Čuj ti materijalizma... Kao drugo, dobro se sećam(o) da svi oni koji su spontano ili organizovano kretali u prekodrinske, prekodunavske i prekoibarske pljačkaške pohode na tuđe kuće, frižidere i automobile nisu to činili u ime »Evrope«, nego su svi bili patri(j)otski div-junaci, nadrkani šampioni srpstva, hrvatstva, albanstva i ostalih neobično unosnih disciplina. Niko, nikada i nigde za naših života na »zapadnom Balkanu« nije palio, pljačkao i otimao u ime »Evrope bez alternative«, i to Antonić zna koliko i svi koji ovo čitaju. Međutim, potrebno (mu) je stvoriti ideološku himeru kao potporni stub svog sve virtuelnijeg sveta, a za to je potrebno obrnuti fakta naglavačke, pa neka se nemoćno koprcaju na leđima kao kakva buba.
Pa na kraju još i onaj biser sa »Američkim rvanjem«! Ama, da li iko pri zdravoj pameti može da dvoji koja je i kakva publika daleko brojnija pred televizorima za takve nasilne »atrakcije«: oni koji ruše i pale u vidu rekreacije, ili »štreberčići i pederčići« koji bi u tamo nekakvu Jevropu-po-svaku-cenu?! Ali, kad se jednom orno jurne naopačke od pameti (čak i sopstvene), tu povratka nema, nego se juri sve dalje, najmanje dvesta na sat, što bi rekao jedan nepravedno zaboravljeni lokalni junak supkulture »firmiranih patika i brendiranih parfema«, te ostale ma'lboro-suzuki ikonografije, strogo »proevropske« do balčaka.