Kako su čuvali Tita

ljuba miljkovic

Ističe se
Poruka
2.221
1118_picture.jpg


Систем обезбеђења Јосипа Броза Тита за време Другог светског рата био је осмишљен по угледу на системе тајне службе тадашњег СССР-а. Уз Врховни штаб налазила се најпре Пратећа чета, формирана септембра 1941. године, а касније Пратећи батаљон од три пешадијске чете, једна противавионска чета, ескадрон коњице и тенковски вод. Посебну улогу ова јединица имала је у одбрани највиших руководилаца у току немачке операције “Коњички скок“, познате као десант на Дрвар, која је изведена у 25. маја 1944. године.

Те 1944. године, Дрвар је био центар ослобођене територије, седиште Централног комитета Комунистичке партије Југославије, АВНОЈ-а, Националног комитета, Врховног штаба и савезничких војних мисија. Тито, са највишим руководиоцима налазио се у пећини изван града. Испред пећине биле су распоређене јединице Пратећег батаљона, а околину Дрвара бранили су 1. пролетерски, 5. босански, 8. далматински корпус и Официрска школа. Немачке јединице, иако бројно надмоћније, уништене су и одбијене.

После другог светског рата, након прекида односа са Стаљином, 1948. године, југославенске службе безбедности приступиле су примени тзв. система концентричних прстенова, појачаног савременим технологијама.

Од тада, па до Титове смрти 1980. године, систем обезбеђења се није мењао, већ је само употпуњаван новим технолошким решењима.
 
Титово обезбеђење по систему концентричних прстенова функционисало је тако што је највећи, први прстен је био најужи, у њему се налазило непосредно обезбеђење, директно уз Титову личност. То су били лични пратиоци, њему најпоузданији, високо специјализовани и обучени људи, који су својим телима били дужни да заштите Титов живот.

Други прстен је био обезбеђење “у локалу”, нешто је шири од првог прстена и обично је мешовитог састава: војска и милиција. Обухватао је праћење масе од стране оперативаца и обезбеђивање трасе пута. Трећи прстен је био најважнији, “невидљив” је и то је обезбеђење у најширем смислу, у којем је сконцентрисана мудрост мозга акције. Био је превентивно-контраобавештајни, што је подразумевало ангажовање оперативаца у раду на терену. Провера терена радила се контролама раније сумњивих лица, која су стављана у кућни притвор или су привођена. Странци који су тог дана или раније дошли у место доласка такође су проверавани.

За сваку посету страним државама рађен је детаљан план базиран на ранијим искуствима. Непосредно пред сваку Титову посету градовима бивше Југославије, ишао је шеф обезбеђења са екипом која је тестирала трасу, са задатком да утврде најопасније зоне на путу, преброје скретања, установе квалитет пута, чак и правац ветра. На основу њиховог извештаја прављен је план. Здравствене екипе биле су спремне у најближим болницама, поред којих је пролазио Тито. Део тима, била је и санитарна биохемијска група која је проверавала храну и здравље оних који је припремају.

Уколико је Тито путовао авионом, аеродром се затварао за полетање и слетање других авиона, сваки део аеродрома прегледала је контрадиверзантска екипа, снајперисти су распоређивани на кровове, а специјалци са обученим псима на све важније пунктове. Почасна јединица Гарде, поздрављала га је без бојеве муниције. У другом прстену, у обезбеђењу Тита биле су и јаке снаге војске и милиције. Пут од Сурчина до Белог двора обезбеђивало је око 800 полицајаца и неколико хиљада војника, распоређених на 50-70 метара по дубини. Колона је пролазила трасом подељеном по секторима. Поред сваког прегледаног контејнера, стајао је по милиционар.

Тито се возио у блиндираном аутомобилу. У првом прстену окруживало га је између 30 и 40 најпоузданијих чланова обезбеђења. Претходница Титовом аутомобилу, било је возило “чистач”. Затим су ишла водећа контрадиверзиона кола, иза њих аутомобил са “читачем”, официром који је екипи на терену сигнализирао правце кретања и, одмах уз Титов аутомобил, “ескорт”, пратиоци у четири аутомобила. Њих дванаесторица, носили су револвере, а у колима, на дохват руке, биле су дуге цеви. Колону је пратило блиндирано возило. У двор би улазио цео “ескорт”. Уласком у двориште њихов задатак је престајао, јер су Титову резиденцију стално надгледале специјалне снаге Војске.

Лични Титов пратилац био је ађутант, генерал по чину, обично командант Гардијске бригаде. Окруживало га је стално и шест ордонанса у чину пуковника а о његовој безбедности, што се војске тиче, бринуо је официрски батаљон, састављен од старешине.

У потпуној синхронизацији, на копну, у ваздуху и на води, Тита је обезбеђивала Служба државне безбедности (СДБ) и Контраобавештајна служба ЈНА (КОС).
Јаче обезбеђење од Титовог имали су само Брежњев и Картер. Руског председника чувала је Гардијска дивизија “Ђержински” са око 12.000 људи, а америчког тајна служба, ФБИ и ЦИА, чији број ни прецизна аналитика никад није установила.
 
Након посета Индонезији, Бурми, Индији и Цејлону, Тито је шефу свог обезбеђења генералу Жежељу рекао да сматра да су извештаји југословенских безбедносних служби са низом упозорења вероватно били претерани, јер се није догодило ништа посебно. Жежељ је поновио своје уверење да је брига о Титовој безбедности појачана на основу података о намерама емигрантских и других антијугословенских кругова.

Септембра 1960. Тито је допутовао у Њујорк на 15. заседање Генералне скупштине ОУН. До Француске је, преко Италије, допутовао "плавим возом". Службе безбедности неутрализовале су планове емиграната у Италији и Француској, откривши да је усташа Макс Лубурић планирао да лично изврши атентат на Тита. Само у Италији железничку пругу којом је прошао "плави воз" штитиле су две двизије војника и старешина, док је кроз Француску често мењан правац путовања па се никада није знало која станица је стварно одредиште.

Из Француске је путовао путничким бродом "Квин Елизабет", истовремено овим бродом путовао је и тадашњи председник Владе Албаније Мехмед Шеху, са својим обезбеђењем, због чега је Жежељ удвостручио предострожност.

У Америци, према сазнањима обавештајне службе, вође четничке и усташке емиграције припремале легалне демонстрације, које је предводио четнички војвода поп Момчило Ђујић. Задатак да изврши атентат имао је Драгиша Кашиковић, који је 1957. године емигрирао у САД, и одмах се придружио организацији четника.
Емигранти су почели демонстрације два дана пре Титовог доласка у Њујорк. Пред југословенским конзулатом, 23. септембра 1960. године, да би ублажио притисак масе, Жежељ је позвао у помоћ око 60 наших морнара са два трговачка брода, а прикључили су се и чланови фолклорне групе АКУД “Бранко Крсмановић“, који су били на турнеји у САД. Протести емиграната достигли су врхунац следећег дана. Титово обезбеђење је америчким службама безбедности пренело је информације да емигранти, осим атентата на Тита, намеравају да ликвидирају и министра иностраних послова Кочу Поповића и амбасадора Југославије у САД Добривоја Видића.

Због напете ситуације испред конзулата, где су се демонстрације настављале и заоштравале, упућен је хитан захтев у Београд, да без започну привођење чланова емигрантских породица. Демонстрантима су почели да стижу телеграми и поруке телефоном о томе ко је лишен слободе у Југославији. Бунт емиграната пред конзулатом је почео да слаби. Истовремено, око конзулата и југословенске мисије у ОУН, почели су да се окупљају наши морнари у знак подршке Титу. Американци нешто слично никада нису видели.

Тито се вратио у Југославију италијанским путничким бродом "Леонардо да Винчи". На доковима њујоршког пристаништа многобројни емигранти испраћали су га претњама да ће га "њихови дочекати у Италији". Планирано је да се маршал искрца у Напуљу, и да настави пут кроз Италију аутомобилом и возом. Међутим, пред упловљавање у напуљску луку, стигао је поверљиви телеграм да лидер фашистичке омладине Италије Андерсен, заједно са Истракузима, Италијанима прогнаним из Истре, уз помоћ емиграната на челу са свештеником Крунославом Драганићем, припрема масовне демонстрације у пристаништу Напуљ и дуж трасе Титовог путовања. План повратка у Југославију је промењен и Тито је са напуљског аеродрома одлетео нашим војним авионом. Слетео је у Земуну. Без свечаног пријема и уобичајеног митинга.
 
Најпознатији атентатор на Јосипа Броза Тита био је Никола Каваја. Рођен је 1933. године у Црној Гори. Био је пилот ЈНА, и као питомац Војне академије одан комунизму. Међутим, после разлаза Тита са Стаљином и резолуције Информбироа, три брата су му ухапшена а 27 рођака завршило је у затвору. Разочаран, са још 92 официра учествовао је у покушају пуча против Броза, због чега је осуђен на 18 година затвора. Приликом транспорта на Голи оток, успео је да искочи из воза и побегне из Југославије, најпре у Легију странаца, а после тога је отишао у Америку. У САД је дошао 1959. године. У Њу Џерсију је прошао обуку за рад са експлозивима и диверзантску обуку. Спреман за оперативца за рад у комунистичким земљама.
Његов најважнији животни задатак био је – убити Тита. Ловио га је више од десет година. Године 1963. добио је информацију да се Тито спрема на пут по Јужној и Северној Америци. У екипи са њим био је поп Драгиша Кашиковић и још један Србин. Наређења смо добили од ЦИА-е.

Први пут су покушали у Рио де Жанеиру. Драгиша је пошао први. Имао је лажне документе и путовао је као мексички новинар. Каваја је имао колт 45 и магнум 357, а био је прерушен у католичког свештеника. Али Тито је све вријеме био у резиденцији. Један је дан дошао и следећег дана већ га није било.

После Бразила пратили су га у Сантјаго, у Чиле. Ни тамо није излазио. У Мексико Ситијy су се надали да ће атентат извршити на Титов аутомобил, на путу од аеродрома. Чекали су га више сати, није се појавио.

Добили су поруку да иду у Вашингтон. Тамо је за њих било најопасније. Тражио их је ФБИ, који је радио заједно са југословенском тајном полицијом. Стигли су недељу дана пре Тита. Једне новине су писале да је Тито болестан, друге да је Тито умро. Кавајини обавјештајци су га известили да је Тито на путу за Вилијамсбург у Вирџинији, уместо за Вашингтон. То није било у новинама.

Каваја и Кашиковић су отпутовали у Вилијамсбург. Тито је слетео тамо где нису могли да га виде. И исто тако отишао у Вашингтон, у посету Кенедију, а потом у Њу Јорк. Каваја је видео како Тито иде у неки ресторан на Петој авенији. Чекао га је на улици, у свештеничкој мантији. Титу су живот спасли демонстранти из комунистичких земаља. Кад је изашао из ресторана, ушао је у свој аутомобил, а демонстранти су се окупили око аутомобила и блокирали атентатора.

Последњи пут је покушао у Кемп Дејвиду, у Мериленду, када је Тито био у посети код Ричарда Никсона. Каваја је био одевен у униформи државних гардиста Мериленда. Није могао да приђе на планирано место те се попео на дрво, одакле је могао двогледом да види долазак хеликоптера. Био је наоружан снајперском пушком. Очекивао је да ће Тито пожелети да прошета по шуми. Чекао је га цели дан и ноћ. Тито је отишао после два дана.

Одлучио је: авионом на зграду ЦК СКЈ. Кашиковић је ишао са њим, требало је само да му покаже зграду. Команданту је рекао да лети за Њујорк, а у току лета тражио да га један Боинг 707 и нова посада чекају на аеродрому ЏФК. Отео је и Боинг 707 и напустилиЊујорк. Хтео је да убије Тита и да уништити највећи симбол Комунистичке партије – зграду ЦК СКЈ. Морао је да слети у Ирску. Иако немају уговор о екстрадикцији с Америком, Ирци су га вратили у САД. Суђење је завршено неколико недеља пре Божића 1979. године. Добио је четрдесет година због тероризма, преношења експлозива. У затвору је био до 1997. гпдине.
 
Према неким сведочењима, Тито је успео да преживи 18 завера и 57 атентата. У октобру 1948. године група црногорских официра планирала је у Београду судар трамваја с Титовим аутомобилом.

Служба безбедности ЈНА и Маршалат донели су одлуку да Тито убудуће мора да има непробојну (панцир) кошуљу или прслук. Иако нерадо, на крају је пристао, а баш панцир спасао га је сигурне смрти 1950. године, када је лични Титов пратилац потпуковник Бранко Рудић, у резиденцији у Дубровнику, у Тита испалио три, хица која су завршила у његовом непробојном прслуку. Потпуковник Рудић требало је Тита да уклони по налогу совјетских обавештајних служби. Пратиоци су ликвидирали атентатора на лицу места. То је био први оружани и директни атентат на Тита.
Следећи покушај био је у дипломатском лову. Задатак је, 1951. године, поверен пуковнику Белову. Међутим, о припреми ове акције југословенског амбасадора у Лондону обавестио је британски министар иностраних послова. Александар Ранковић је тражио да Тито "закасни" у лов један сат, за то време совјетски пуковник је разоружан и са пратњом одведен у совјетску амбасаду у Београду.

Помоћник совјетског војног аташеа у Београду, потпуковник Смирнов имао је реноме доброг обавештајца и искусног диверзанта. Конструисано му је специјално оружје – наливперо, које на притисак избацује танку стрелицу, дугу око три сантиметра натопљену отровом. Њоме је могао да се погоди циљ на удаљености од 25-30 метара. Ударац стрелице подсећао је на убод муве, отров је постепено деловао и био је апсолутно смртоносан. Атентат је требало да се изврши док Тито буде подносио извештај у Савезној скупштини. Међутим, Стаљин је изненада умро, а нови генерални секретар совјетских комуниста Никита Сергејевич Хрушчов упутио је совјетском амбасадору у Београду хитно шифровано наређење: "Бели медвед мора да живи!" То је значило да је ново совјетско руководство одустало од припремљеног атентата.
 
Совјетске службе су дошле и на својеврсну идеју да се атентат изврши уз помоћ здравствене екипе. Извршилац је требало да буде лекар или медицинска сестра - инјекцијом са отровом. Први покушај "медицинског" атентата, замислио је лично Стаљин, а требало је да га "примени" посебна група совјетских лекара.

Титови лекари предлагали су безазлену операцију слепог црева, за шта је формирана екипа угледних југословенских стручњака, на чијем челу били Титови лични лекари проф. др Богдан Брецељ, Иван Тавчар и Божидар Лаврич. Стаљин је понудио Титу да га оперишу совјетски лекари. Како је та иницијатива протумачена и као знак попуштања политичке напетости између две земље, Тито је, фебруара 1947. године прихватио понуду. Специјалним авионом на Брдо код Крања, дошли су чувени совјетски хирурзи М. С. Бакељев, Н. Р. Смотров и медицинска сестра анестезиолог. Донели су комплетну медицинску опрему. Совјетска екипа извршила је хируршки захват. Када је Тито почео да се буди из наркозе осећао је болове. Договорено је да Совјети остану и следећи дан, а потом би терапију и бригу о пацијенту преузели југословенски лекари.

У току ноћи појавило се црвенило на рани, али то није забрињавало совјетске лекаре, али када је Тито рекао да осећа јаче болове, пажљивије су му прегледали рану. Доктор Бакељев је хтео да понови операцију и да "поправи нешто". Генерал Жежељ није дозволио нову операцију пре консултације са нашим са нашим лекарима. Међутим, доктор Бакељев се већ "припремао" да оперише Тита. Пошто се чудно понашао, а и смредео је на алкохол, генерал Жежељ је на груб начин одстранио обојицу совјетских хирурга и закључао их у суседну собу.

Наши лекари су прегледали рану и очистили је, а непосредно после тога обавестили су генерала Жежеља да је спречио "медицински" атентат на Тита, који је сутрадан обавештен о свему.

Др Бакељев је после краћег времена извршо самоубиство. Његовог колегу Смотрова словеначки лекари су послали у Загреб да прегледа Владимира Бакарића, који је имао тешкоћа са срцем. Када се степеништем попео до четвртог спрата, где је био Бакарићев стан, срушио се и умро од инфаркта. Обојица су авионом пренети у Москву у мртвачким сандуцима.Тито је о свему лично обавестио Стаљина, не помињући покушај "медицинског" атентата.
 
Ispade da su Crnogorci najvise pokusavali da likvidiraju Tita, a s druge strane najjace obezbjedjenje Titovo su bili upravo - Crnogorci.

Али Црногорци Срби а атентатори нису били Срби него Црногорци, или обратно, то би требало одгонетнути. А можда су били и плаћеници, мафијаши, или ко зна ко, а можда су то само приче као и оне о Ђиласу и Тити у Дрвару.
 

Back
Top