Beograđanin Filip iskreno o životu na kruzeru: Radio sam 330 sati mesečno, a ono što sam tamo shvatio o Srbima je očaravajuće!
Seneka je jednom rekao: "Ako čovek ne zna prema kojoj luci plovi, nijedan vetar neće biti povoljan". Filip Mirković se nije vodio ovom izrekom. Kao i mnogi mladi koji odlučuju da Srbiju napuste u potrazi za boljom zaradom, Filip je odlučio da svoju mirnu luku zameni pučinom i tako već sedam godina.
Radeći u beogradskim hotelima, slušao je dogodovštine sa brodova svojih kolega, koji su od zarade uspeli sebi da obezbede stan, ali i steknu neprocenjivo iskustvo u hotelijerstvu. Sa 23 godine, pre devet godina, odlučio je da ode na brod.
"Jedno jutro sam se probudio i rekao sebi: "Ovde mi je dobro gde sad radim, ali celu platu potrošim do 15. u mesecu i ne želim više da životarim". Našao sam agenciju u Zagrebu preko interneta, poslao im CV, u roku od mesec dana zakazali su mi intervju za poziciju pomoćnog konobara u jednoj kompaniji. Intervju je trajao pet minuta. Nakon mesec dana javili su mi da je ukrcavanje u julu u Vankuveru. Tada nisam ni znao gde je Vankuver", priseća se ovaj Beograđanin.
Rad na brodu počeo je kao pomoćni konobar. Restoran je zatim zamenio recepcijom. Nakon tri ugovora postao je supervizor recepcije, a onda i konsijerž i na kraju konsultant prodaje.
"Taj prvi dan i ulazak na brod dva puta veći od Titanika, koji prima 2.400 gostiju i ima 800 članova posade, nikada neću zaboraviti. U terminalu me je sačekao kolega iz mog odeljenja koji je bio zadužen za mene. Vode vas prvo do kabine, zatim dobijate instrukcije u slučaju opasnosti, pokažu vam gde ja vaš čamac za spasavanje. Nakon toga idete po uniformu, imate ručak, obavezan trening o zvučnim signalima, mali odmor i odmah se kreće na posao.“
Kako izgleda rad na brodu?
Iako je znao šta ga na brodu čeka, priznaje da je rad na toj poziciji bio težak kako fizički tako i psihički.
"Restoran je primao 1.200 gostiju, dobio sam svog, nadređenog, konobara, a kako se moj sto nalazio na ulasku u restoran, do kuhinje mi je trebalo kao da putujem od Vukovog spomenika do Grocke. Nosio sam tanjire i do 20 kg težine na rukama, jer je brza usluga bila ključna, za Amerikance presudna, jer oni hoće sve i odmah i ne vole da čekaju. Nakon mesec dana ušao sam u štos i rekao sam sebi: ‘Šta je tu je, moram da izguram’. Radio sam u proseku 10-12 sati dnevno sa pauzama i na kraju meseca, kada pogledate time card i vidite da ste radili 330 sati, ne bude vam dobro“.
"Bilo je uzbudljivo izaći napolje i videti prelepe pejzaže Aljaske, ali vam se onda ne vraća na brod, jer znate da vas čeka smena. Osećaj nostalgije je nešto što ni najgorem neprijatelju ne bih poželeo. Imao sam nekada osećaj kao da me je ceo svet napustio. U takvim trenucima poželiš da sretneš čak i one ljude sa kojima ste se posvađali ili prekinuli kontakt bez ikakvog razloga.“
Kako se nakon isteka prvog ugovora vratio kući, pronašao je posao u Beogradu, ali sa platom od 300 evra nema perspektivu. Zahvaljujući drugom ugovoru dobio je priliku da obiđe Mediteran i Bliski istok.
"Ovde su gosti bili pretežno Englezi koji su za bakšiš čuli samo u američkim filmovima. Kako je meni plata zavisila od bakšiša, ispada da sam goste služio za džabe. Sve je bilo, što kažu Englezi, ‘lavli lavli’, ali para nigde.“
Zbog toga je rešio da aplicira za posao recepcionera. Svaka sledeća pozicija donosila mu je bolji posao, bolju platu i povlastice. Status oficira mu je pružao mogućnost da koristi restoran za goste, odlazi na ture i ima plaćen odmor.
"Bilo je najrazličitijih žalbi, od ‘zašto nemate 24-karatno zlato u butiku nakita’, ‘nismo zadovoljni masažom’, do ‘zašto sunce ne sija’. Radili smo rezervacije restorana, bukirali ekskurzije i pružali informacije o lukama. Ovlašćenja koja smo imali bila su znatno više od običnog recepcionera u hotelu. Dok sam radio kao konsijerž imao sam od 200 do 400 svojih gostiju.“
Za sedam godina rada na kruzeru obišao je Severnu Ameriku, Aljasku, Sredozemlje, Baltik, Bliski istok, Južnu Aziju i Latinsku Ameriku. Od svih mesta izdvaja San Dijego, Maltu i Singapur, gde bi, kako kaže, voleo da živi kada ode u penziju. Sledeće godine su u planu Australija, Novi Zeland i Havaji.
Neobičnih i nezgodnih situacija je svakako bilo, pa onu "sto ljudi, sto ćudi“ potvrđuje i sam. Odakle da počne, pita.
"Jednom smo kasnili u Sent Tomas i umesto da stignemo u 10 sati, tamo smo bili u 14 časova, četiri sata kasnije. Gosti se pobunili, traže da im se novac refundira… Usred te gužve, vriske i panike, ispred mene se pojavljuje mlada u venčanici i vrišti na mene kako smo joj uništili svadbu. Kako je i meni bio težak dan, nisam mogao da se iskontrolišem, pa sam je pitao šta se desilo, da nije muža izgubila. Gađala me je bidermajerom. Srećom, nisam ga uhvatio, promašila me je. Kolege su zatim utrčale da smire mladu koju su gosti već 4 sata čekali da se pojavi", priča Mirković.
Najbolji gosti su, kaže, Amerikanci, jer cene rad i ostavljaju bakšiš, ali umeju da budu izuzetno naporni, jer žele da znaju sve o zaposlenom: odakle je, koliko dugo radi za kompaniju…
A zarada?
Plate, naravno, zavise od pozicije. Ipak, za šest meseci moguće je zaraditi i više od 10.000 dolara, ako se štedi. Filip je nakon šest godina rada na brodu uspeo da kupi sebi stan.
"Mogao sam i ranije, ali se dosta pilo i izlazilo. Od zarađenog novca od prvog ugovora uspeš da vratiš pare koje si uložio, od drugog i trećeg ugovora kupuješ garderobu i trošiš pare po lukama koje u Evropi nisu nimalo jeftine."
Najbolji radnici Srbi i komšije
Kako među gostima, tako i među zaposlenima ima ljudi sa različitih krajeva sveta. Evropljana je, kaže, ipak najmanje. Osim Balkanaca, među osobljem sa našeg kontinenta ima Portugalaca, a onda i Italijana.
"Nama Balkancima nije bilo jasno zašto neko iz Engleske i Amerike radi na brodu kad može iste te pare da zaradi radeći u svojoj državi, a da pritom ne mora da radi 320 sati mesečno. Kažu – na brodu nemaju troškove, ne plaćaju hranu i smeštaj. Ipak, kada pogledate koliko sati radite, tehnički ste zaradili i za tu kabinu i za obroke. Vi kompaniju koštate otprilike 7$ dolara dnevno."
Na brodu je svako sa različitim ciljem, jedni zbog zarade, drugi zbog putovanja. Ipak, svi imaju isti zadatak – da svoj posao obavljaju odgovorno i ispune očekivanja. U tome su, ističe, najbolji ljudi sa naših prostora.
"Mogu slobodno da kažem da su naši ljudi, nebitno na kojoj poziciji rade, uvek među najboljima i uvek nas ima na rukovodećim pozicijama u restoranima. Mi imamo nešto što većina nacija nema, a to je logika, ne radimo mehanički i imamo zdrav razum. Međutim, to ume često da zasmeta menadžmentu.
Ispada da se samo mi bunimo, jer ne damo da nas neko gazi. Srpski inat je i dalje svuda zastupljen. Druge nacije, poput Filipinaca i Indijaca, šta god im je zadato rade bez pogovora.“
I nakon velikog iskustva u inostranstvu i loše perspektive u Srbiji smatra da se uvek treba vratiti.
"Težite ka tome da se vratite u svoju zemlju i da izgradite svoj život. Iako se mnogi ne bi složili sa mnom, Beograd je najlepši i nikad ga ne bih zamenio nijednim drugim gradom.“
I posle broda brod
Da li je pomišljao da odustane od broda? Više puta. Čak je pronašao i posao u Finskoj. Međutim, nigde, pa ni u jednoj skandinavskoj zemlji nije tako idealno kao što se misli.
"Probudio sam se jedno jutro i rekao sebi: ‘Dosta je bilo, hoću kući i nikad više’. Dao sam otkaz i otišao u Katar kod kume na sedam dana. Proveo sam se nikad bolje u životu. Stvarno mi je bila potrebna pauza od brodova. Nakon toga sam otišao u Laponiju da radim na recepciji sa jednom drugaricom. Međutim, bio sam šokiran kako funkcioniše jedna Finska, po principu: lako ćemo, ima vremena, nema stresa. Finska je sinonim za neorganizaciju. Možete da zamislite državu u kojoj policijska stanica ne radi nedeljom, samo hitni slučajevi, a samo što vazduh ne naplaćuju. Noćenje je u tom rizortu bilo 500 evra, a usluga strašno loša.“
Tri meseca kasnije vratio se u Beograd. Usledilo je traganje za poslom, mnogo intervjua, ali plata – 350 evra. To ga je u januaru ove godine nateralo da se vrati na brod.
"Ne zato što želim, već nisam mogao da nađem adekvatan posao. Brod vam nešto uzme, a nešto da. Da nisam otišao, nikada ne bih rešio neka porodična pitanja. Bog vam zatvori vrata, ali otvori prozor. Veoma je bitno da uživate u tome što radite, odnekud mora da se krene. Zemlje koje sam video i prijatelje koje sam stekao za sve ove godine su nešto neprocenjivo. Ako isplanirate svoje vreme i nađete partnera, vreme lakše prođe. Sada imam 32 godine i nekako se osećam matoro. Nemojte da čekate da napunite 30 i shvatite da ništa nemate, da živite sa svojim roditeljima i plaćate stan već 10 godina i niste se pomerili iz Srbije. Svako ima šansu u životu“, zaključio je.
stil.kurir
