E
Emotivno_mrtva
Gost
O mom problemu vise ne pricam. Ovo je prvi put da ga javno iznosim.
Sa 17. godina bila sam silovana od strane bivseg momka sa kojim sam predhodno bila u vezi oko 6 meseci. Bila sam neopisivo zaljubljena, ali psihicki nespremna da stupim sa njim u seksualne odnose, sto mu je, naravno, smetalo. Tu moju odluku nije mirno prihvatao, uvek je navaljivao, sto je bilo kontraproduktivno i izazivalo jos vecu nesigurnost sa moje strane. Jednom prilikom, dok smo bili sami kod njega u stanu, potpuno je promenio ton. Od jednog, na prvi pogled, pitomog i neznog stvorenja pretvorio se u zver, manijaka. Takvu metamorfozu licnosti u zivotu nisam videla. Poceo ja da urla, da me udara, zatim me je vezao... o ostalom nema potrebe da pricam. Zavrsila sam sa teskim povredama u bolnici...!
Moja vizija ljubavi je bila potpuno razorena, svi snovi, sav moj optimizam i pozitivnost su potonuli. Nastupio period inkubacije. 2. godine sam se povlacila u sebe, mrzeci zivot, pre svega muskarce. Uz pomoc skolskog psihologa, roditelja i par dobrih prijatelja uspela sam da mrznju prema muskarcima mutiram u hladnoskrvnost i ravnodusnost i da se vratim u drustvene tokove, da ne mrzim zivot i da koliko toliko iskorenim predrasude.
Sada sam 3. godina arhitekture, treniram aktivno odbojku, putujem, ucim jezike, posvetila se muzici i maksimalno zarobila svaki minut... Uspela sam da povratim svu izgubljenu pozitivnost, pa i da je utrostrucim kako bih sakrila neizlecenu emotivnu supljinu koja je ostala, cak do te mere da mi kazu »Blago tebi ti nemas nikakve probleme, savrseno si srecna» Imam odlicno drustvo isto tako veselo i pozitivno, ali vecina ne zna sta se krije iza mog osmeha, i ne sluti koliko mi je tesko! Cudno im je kako nemam decka. Bolna istina je da je manijak ostao jedini «covek» u mom «zivotu».
Posle nemilog dogadjaja nisam dozvoljavala nikome da mi se priblizi, potpuno nezaineresovana za vezu i uopste za muskarce odbijala sam hladnokrvno svakog ko bi mi prisao! Kada sam dosla u Beograd, koji mi je pruzio dosta toga, bila sam sa nekolicinom tipova, ali nista ozbiljno sa moje strane. Ponasala bi se savim normilno dok ne dodje do intimnijih trenutaka, kada bih hladno raskinula. Svesna sam da jos uvek nisam prevazisla strah vec ga zatrpala mnogobrojnim obavezama. Jedan od njih je uzaludno pokusavao da me razume, da mi se na bilo koji nacin priblizi. Posle mnogo napora i muka odustao je. Ne mogu da se zaljubim, da se zainteresujem za bilo koga, da ostvarim vezu! Ostala mi je prirodom urodjena potreba da volim i budem voljena koja je igrom sudbine ili cega vec prerasla u fikciju, dalek i neostvaren san!
Ne znam zasto sam ovo napisa. Verovatno sam imala potrebu da izbacim konacno taj osecaj iz sebe pa makar na ovaj nacin. I ne znam sta ocekujem vas ... mozda savet, razumevanje ili nerazumevanje, komentar pozitivan ili negativan...bilo sta sto bi mi pomoglo da se suocim sa ovim strahom! Unapred zahvalna !!!
Sa 17. godina bila sam silovana od strane bivseg momka sa kojim sam predhodno bila u vezi oko 6 meseci. Bila sam neopisivo zaljubljena, ali psihicki nespremna da stupim sa njim u seksualne odnose, sto mu je, naravno, smetalo. Tu moju odluku nije mirno prihvatao, uvek je navaljivao, sto je bilo kontraproduktivno i izazivalo jos vecu nesigurnost sa moje strane. Jednom prilikom, dok smo bili sami kod njega u stanu, potpuno je promenio ton. Od jednog, na prvi pogled, pitomog i neznog stvorenja pretvorio se u zver, manijaka. Takvu metamorfozu licnosti u zivotu nisam videla. Poceo ja da urla, da me udara, zatim me je vezao... o ostalom nema potrebe da pricam. Zavrsila sam sa teskim povredama u bolnici...!
Moja vizija ljubavi je bila potpuno razorena, svi snovi, sav moj optimizam i pozitivnost su potonuli. Nastupio period inkubacije. 2. godine sam se povlacila u sebe, mrzeci zivot, pre svega muskarce. Uz pomoc skolskog psihologa, roditelja i par dobrih prijatelja uspela sam da mrznju prema muskarcima mutiram u hladnoskrvnost i ravnodusnost i da se vratim u drustvene tokove, da ne mrzim zivot i da koliko toliko iskorenim predrasude.
Sada sam 3. godina arhitekture, treniram aktivno odbojku, putujem, ucim jezike, posvetila se muzici i maksimalno zarobila svaki minut... Uspela sam da povratim svu izgubljenu pozitivnost, pa i da je utrostrucim kako bih sakrila neizlecenu emotivnu supljinu koja je ostala, cak do te mere da mi kazu »Blago tebi ti nemas nikakve probleme, savrseno si srecna» Imam odlicno drustvo isto tako veselo i pozitivno, ali vecina ne zna sta se krije iza mog osmeha, i ne sluti koliko mi je tesko! Cudno im je kako nemam decka. Bolna istina je da je manijak ostao jedini «covek» u mom «zivotu».
Posle nemilog dogadjaja nisam dozvoljavala nikome da mi se priblizi, potpuno nezaineresovana za vezu i uopste za muskarce odbijala sam hladnokrvno svakog ko bi mi prisao! Kada sam dosla u Beograd, koji mi je pruzio dosta toga, bila sam sa nekolicinom tipova, ali nista ozbiljno sa moje strane. Ponasala bi se savim normilno dok ne dodje do intimnijih trenutaka, kada bih hladno raskinula. Svesna sam da jos uvek nisam prevazisla strah vec ga zatrpala mnogobrojnim obavezama. Jedan od njih je uzaludno pokusavao da me razume, da mi se na bilo koji nacin priblizi. Posle mnogo napora i muka odustao je. Ne mogu da se zaljubim, da se zainteresujem za bilo koga, da ostvarim vezu! Ostala mi je prirodom urodjena potreba da volim i budem voljena koja je igrom sudbine ili cega vec prerasla u fikciju, dalek i neostvaren san!
Ne znam zasto sam ovo napisa. Verovatno sam imala potrebu da izbacim konacno taj osecaj iz sebe pa makar na ovaj nacin. I ne znam sta ocekujem vas ... mozda savet, razumevanje ili nerazumevanje, komentar pozitivan ili negativan...bilo sta sto bi mi pomoglo da se suocim sa ovim strahom! Unapred zahvalna !!!
"Koji je bre meni ku*ac, jel treba da dozvolim da mi to unisti CE0 zivot?". Daj bre, nisi ni prva ni poslednja koja je silovana - razlikuj se od ostalih - pomiri se s tim. :wink: :wink: