Crnogorac u Americi
Prikazujem rezultate 1 do 2 od 2

Tema: Crnogorac u Americi

  1. #1
    Domaćin
    Učlanjen
    09.01.2008.
    Lokacija
    LCF TEMPLE
    Poruke
    3.007
    Reputaciona moć
    0

    Thumbs up Crnogorac u Americi

    Neđu Andesiliću.


    AERODROM Beograd, avgust 1987. godine. Milo je jutros sa majkom stigao vozom iz Nikšića. Pre podne su proveli u gradu.
    - Eto, ispunila ti se želja – reče mu majka dok na kontrolnom punktu cariniku pokazuje pasoše. – Sad ne možeš reći striku da te Pero nije pustio.
    Napustivši hodnik i aerodromsku zgradu ušli su u avion. Seli su na svoja sedišta. Milo je bio nemiran. Vrteo se levo-desno, posmatrao aerodromsku pistu, i avione koji su poletali i sletali.
    Umirio ga je prijatan glas glavne stjuardese: „Putnici, molimo vas da vežete vaše pojaseve i ugasite cigarete!“ - rekla je na srpskom, a zatim i na engleskom – „Passengers! Please, helpless your belts and put your cigarettess!“
    Avion je poleteo u dva časa posle podneva.
    Milo je gledao kroz prozor. Aerodromska pista se postepeno smanjivala, sve dok se nije pretvorila u tačku. Ispod aviona mogle su se videti nepregledne ravnice zapadne Srbije, Slavonije i severne Bosne.
    - Milo, – pitala ga je majka – znaš li koliko je sada sati u Čikagu?
    - Ne znam.
    - Sedam ujutro.
    - A, da, vrijemenska razlika.
    Dok su preletali preko Korduna, Banije, Riječkog zaliva i dela Jadranskog mora, razgovarali su o Americi, zemlji koju su imali prilike da vide jedino na filmu ili televiziji. Oboje su uzbuđeni.
    Avion je nadletao severnu Italiju i južnu Francusku. Neki putnici su gledali film na velikom platnu, dok su neki dremali. Zaspala je i Milova majka. On nije hteo da je budi. Sâm je posmatrao predivne zapadnoevropske pejzaže.
    Prelaskom preko francuskog vazdušnog prostora izašli su na Atlantski okean. Ispod aviona beskrajna plava boja, iznad razređeni oblaci kroz koje su katkad i prolazili. Na horizontu, gde se dodiruju nebo i zemlja, mogli su se videti polukružni obrisi. Da su inkvizitori imali prilike da putuju avionom – uverili bi se da je Zemlja okrugla.
    Stjuardese su često prolazile između putnika nudeći ih sendvičima i sokovima. Milo je više puta, zajedno sa nekom od njih, odlazio do toaleta.
    U jednom trenutku mu je na pamet pala najluđa misao: šta ako se avion sruši u okean? To ga je uznemirilo. Počeo je da se trese. Probudio je i majku, koja ga je smirivala:
    - Svaki avion ima nekoliko pilota. Oni se mjenjaju s vremena na vrijeme. Ajde, de, odspavaj malo.
    Poslušao je majku. Zatvorio je oči trudeći se da zaspi.
    - Mama, - kazao joj je kad su mu otežali očni kapci – probudi me kad ugledaš kopno.
    Utonuo je u san i spavao kao beba.
    Nakon podosta vremena probudio ga je majčin glas:
    - Milo! Pogledaj!
    Otvorivši oči, zvirnuo je kroz prozor. Ispod aviona prostirao se gotovo ceo Njujork. Veličanstven prizor: Ostrvo Slobode, sa istoimenom statuom, simbolom ove metropole; brojni neboderi Menhetna, koji se ogledaju u Istočnoj Reci i reci Hadson; predgrađa Bronks, Kvins, Harlem...
    Avion se spustio na aerodrom «Džon Ficdžerald Kenedi», ali tu se nije duže zadržao. Po prijemu putnika opet se digao u visine.
    Iza Njujorka, kroz prozor su se mogli videti manji i veći gradovi, sastavljeni kao da su jedan ogroman super-grad, povezani, kao paukovom mrežom, modernim autoputevima. Usledile su nepregledne zelene ravnice, zatim ogromno jezero Mičigen, pojas parkova uz njegove obale i neboderi koji su izvirali iza njih.
    - Mama, – pitao ju je Milo kao da ne zna gde se nalazi - je li ovo Čikago?
    Ona mu je potvrdno odgovorila.
    Preleteli su ceo grad. Na kraju, usred Čikaške doline, ogromna pista aerodroma «Čikago O'Hara», kako se avion spuštao, postajala je sve veća.
    - Ovo je najveći aerodrom na svijetu – uveličala mu je majka vizuelni doživljaj.
    Avion je sleteo na pistu. Putnici su iz njegove ne male unutrašnjosti prešli u prijemnu zgradu, gde su im provereni pasoši, a onda seli u autobus koji ih je desetak minuta, zaobilazeći pravu eskadrilu aviona, vozio do glavne aerodromske zgrade.
    Milova majka uzela je kofere i pogledom potražila njegovog strica. Prepoznala ga je u masi ljudi koji su strujali na sve strane.
    Susreli su se, zagrlili i triput poljubili. Razmenili su nekoliko rečenica. Ona mu je rekla da njen muž ima posla, a da je ona pošla sa Milom, da ga drži na oku.
    - Milo! Jesi li to ti? – pitao ga je stric Čedo. – Kako si porasta'! Bio si mali kad sam potonji put navraća' u Crnu Goru!
    Svo troje su zajedno napustili aerodromsku zgradu.
    Amerika 1987. Zemlja svetlećih reklama, blistavih gradova, uspešnih biznismena i okrutnih gangstera, širokih avenija i holivudskih filmova, nalazila se Milu nadohvat ruke. Sunce je još uvek stajalo na nebu. Bio je ovo najduži dan u njegovom životu.
    Seli su u stričev crni kadilak. Krenuli su u Čikago obilaznim putem preko predgrađa De Plein i Skoki, zatim preko gradske komune Portidž Park, pravo u Ostin, gde mu je stan. Zaustavili su se ispred jedne osmospratnice i izašli iz automobila. Stric ga je parkirao u podzemni parking, odakle su se svi zajedno liftom popeli na šesti sprat.
    Stric Čedo stanovao je u trosobnom apartmanu sa prozorima okrenutim prema jezeru, odnosno istoku; kroz njih se može videti panorama velikog dela grada. Poslužio ih je dok nije spremio ručak. To nije dugo trajalo. Uskoro su sedeli za stolom u trpezariji i služili se brzom hranom. Milo se nije dobro osećao zbog prelaska nekoliko časovnih zona. Njegova majka i stric su prozborili poneku reč. Na kraju im je stric ispričao kako se uselio u Ameriku. Njegova je priča bila podugačka.
    Počeo je od detinjstva, Drugog svetskog rata, okupacije Crne Gore od strane Italijana a zatim i Nemaca, pa do gimnazijskih dana. Pošto nije hteo da postane komunista, a uz to se još i zamerio lokalnim vlastima, 1955. godine je ilegalno prešao jugoslovensko-italijansku granicu i u Trstu se predao Amerikancima. Tu je proveo nekih šest meseci u kampu za političke emigrante. Nakon niza provera i administrativnih procedura dobio je useljeničku vizu i 1956. godine došao u Čikago. U getu je proveo skoro godinu dana. Nedugo zatim je dobio posao u jednoj čeličani u Evanstonu, nedaleko od Čikaga, uz obavezu da otplati sve što je država uložila u njegovo useljenje. Čeličana je propala krajem šezdesetih, a svi radnici su otpušteni. On je tada već dobro poznavao mnoge čikaške Crnogorce i Hercegovce. Zajedno sa nekolicinom zemljaka uložio je svu svoju ušteđevinu u privatni biznis - osnovali su građevinsku korporaciju. I sada je u tom poslu.
    - Izvini, Čedo, - pitala ga je Milova majka – a čime se tačno baviš?
    - Znaš kako. Kupimo neku staru zgradu, unajmimo građevinske radnike, adaptiramo je, prodamo je na licitaciji i podjelimo novac.
    - A što se, jadan, nijesi oženio?
    - Ja nijesam za brak. Ne mogu ni sebe gledat. Ženetina bi mi samo smijetala.
    Tog dana nisu nigde izlazili. Milo i njegova majka su otišli na počinak nešto ranije, dok je stric Čedo gledao televiziju do kasno u noć.



  2. #2
    Domaćin
    Učlanjen
    09.01.2008.
    Lokacija
    LCF TEMPLE
    Poruke
    3.007
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: CRNOGORAC U AMERICI

    Sledećeg jutra, Milo je jedva ustao iz kreveta. Isprva je bio dezorijentisan. Ali čim je bacio pogled kroz prozor, povikao je:
    - Čovječe! Pa ja sam u Americi!
    Posle doručka stric ih je izveo u grad. Milo i njegova majka bili su oduševljeni. Čikaške ulice se ne razlikuju mnogo od ulica u evropskim velegradima; istina imaju neke svoje osobenosti, na primer američke automobile. I ne samo to. Američki gradovi su znatno veći od evropskih gradova. Naivnom Evropljaninu bi se moglo pričiniti da se američki grad u kome boravi raširio na sve strane kao da će da ga proguta. Amerika je, u stvari, kopija i sinteza Antičke Grčke i Starog Rima s jedne strane, i renesansne Evrope i američko-domorodačko-doseljeničkog stila sa druge strane. Tri stotine metara obale jezera, po evropskim merama za dužinu, pretvoreno je u parkove sa prelepim plažama i marinama, iza kojih se proteže Mičigen Avenija, najduža ulica u gradu. Stric ih je odveo i na vrh «Džon Henkok Centra», kako ga građani Čikaga nazivaju «Big Džon», druge po visini zgrade u gradu. Pogled sa njegovog poslednjeg sprata je više nego veličanstven. Vidi se ceo grad i šira okolina, gradsko jezgro sa neboderima, industrija na severu u gradskim komunama Lejk Vu i Olbeni, kao i luka Saut Čikago Port. Jedina zgrada koja ih je nadvisila bila je «Čikago Sirs Tauer». Sa svojih 108 spratova i 443 metra, po evropskim merama za visinu, sa dve televizijske antene čak 511, verovatno je najviša zgrada na svetu.
    - Striko, - pitao ga je Milo – a što se nijesmo popeli na onaj neboder?
    - Ne možemo, zatvoren je vidikovac.
    Posle podne posetili su kompaniju čiji je stric suvlasnik, smeštenu na petom spratu jedne relativno stare zgrade u Hjuston Aveniji. Odatle su otišli u Linkoln Park, u kome se nalazi nekoliko malih veštačkih jezera povezanih kanalima preko kojih se prelazi malim mostovima. Mila je na ovom mestu malo šta podsetilo na nikšićki gradski park.
    Sedeli su na klupi i posmatrali labudove, dok im je stric ukratko prepričao istoriju Čikaga.
    - Prije dolaska Evropljana, indijanci su ovaj dio obale jezera Mičigen nazivali «Che-Cau-Ge», što na njihovom jeziku znači Dolina Crnog Luka. Grad je osnovan 1803. godine kao malo ribarsko naselje, a 1871. izgoreo je do temelja. Ubrzo je obnovljen. Izgradnjom željeznice postaje prvo trgovački i industrijski, a zatim i univerzitetski centar šire okoline. Dvadesetih i tridesetih godina ovog vijeka, u vrijeme prohibicije, potrijesaju ga gangsterski obračuni. Danas, sa svojih šest miliona stanovnika, drugi je po veličini grad u Americi.
    Zanesen lepotom Amerike, Milo je tek predveče primetio da je svaki treći prolaznik crnac. U Čikagu ih ima oko četrdeset procenata. Godine 1983, po prvi put u istoriji ovog grada, jedan ambiciozan Negroamerikanac postao je gradonačelnik. Ovo je grad svih rasa i naroda, prava pravcata metropola Novog sveta. Pored službenog engleskog, na svakom koraku se može čuti i neki drugi jezik.
    Veče su proveli u dva stara restorana. Jedan se zvao «Gladno oko», a drugi «Ludi Grk». Oba restorana nalaze se u Starom Čikagu. Ambijent iz devetnaestog veka, u stilu starog ribarskog naselja, svakog posetioca natera da bar na trenutak pomisli kako se nalazi negde u Norveškoj.
    Povratkom na ulice modernog Čikaga, ljudsko oko dočekuje sjaj uličnih reklama, gust saobraćaj i užasna gužva na trotoarima.U reci Čikago ogledaju se stari osvetljeni betonski neboderi, podignuti u vreme recesije, dvadesetih i tridesetih godina.
    Kasno uveče vratili su se u stričev stan. Gledali su televiziju, program na engleskom i srpskom jeziku. Milo je znao i pre dolaska ovamo da u ovom gradu živi mnogo ljudi iz njegovog kraja.
    Nešto kasnije, uzbunili su ih pucnji koji su dopirali spolja. Milo je istrčao na terasu, ali ništa nije video. Samo je čuo nekoliko dugih rafala iz dva pravca. Uskoro su se nedaleko od njih začule policijske sirene i mogla videti plavo-crvena štop-svetla.
    - Mafija – prozborio je stric. – Kradu automobile, ako nije nešto gore. Znaš li da se u Čikagu ukrade najviše automobila na svijetu. Kao i uvijek, policija zakasni.
    Milo je otišao na spavanje sa prvim negativnim utiscima o Americi.
    Narednih dana posetili su Muzej primenjene umetnosti, Nacionalnu galeriju i Muzej voštanih figura «Madam Tiso». Postavka ovog poslednjeg muzeja oduševila je Mila. Voštane figure istorijskih i ostalih poznatih ličnosti, obučene u stilu vremena u kome su živeli, izgledaju kao da su žive. Samo što ne progovore. Posebno mesto zauzimao je čuveni čikaški gangster Alfons Kapone. Ogrnut dugim kišnim mantilom, sa šeširom na glavi, izgledao je zaista zastrašujuće. Samo što je za jednog petnaestogodišnjeg Crnogorca kakav je Milo bio nekako omalen.
    Vozili su se i gradskom železnicom. Tamna strana Amerike, njena beda, mogla se videti tek onda kad bi voz izašao iz tunela i prelazio preko siromašnih i neopisivo ružnih gradskih kvartova u kojima žive siromašni crnci i tek pristigli emigranti. Stare i oronule zgrade, neke čak na brzinu sklepane od kanistera za benzin, prljave ulice, zidovi ispisani grafitima, prostitutke i prosjaci – sve je to zgrozilo Mila. Duboko ga je pogodila surova životna realnost ljudi sa dna društvene lestvice.
    Za ovih nekoliko dana, Milo je poprilično upoznao ovu prekookeansku državu. Amerika je zemlja u kojoj se sve odigrava znatno brže nego bilo gde na svetu. Sa kratkom i krvavom istorijom i mršavim kulturnim nasleđem, mlada američka nacija, stvorena mešanjem svih rasa i naroda, što je u suštini jako dobro, odbacila je sve staro i tradicionalno i prihvatila brz i često protivprirodan način života. Amerikanci su mnogo racionalniji i otvoreniji od Evropljana. Međutim, oni su često puni predrasuda prema samima sebi. Prihvataju ljude sa svih strana, a pojedini od njih ne podnose mnoge svoje građane. Uđe li belac, recimo, u neki crnački kvart, i obrnuto, veliko je pitanje da li će iz njega izaći živ. Amerikanci irskog i italijanskog porekla se nimalo ne simpatišu. A tu su još i veoma brojni Hispanoamerikanci, Grci, Rusi, Srbi, Poljaci, Jevreji... Narod do naroda, kultura do kulture – to je ono što Ameriku čini prepoznatljivom. Svaki deo Čikaga pripada nekom narodu, kako po arhitekturi njegovih zgrada tako i po procentu stanovništva koje u njemu živi.
    U nedelju, poslednjeg dana boravka u Americi, Milo je sa majkom i stricem išao u crkvu. Libertvil, predgrađe Čikaga, jedna je od brojnih srpskih kolonija u Novom svetu. Sagrađen je u srpskom stilu, ali na američki način. Ulice i izlozi lokala sa dvojezičnim natpisima i mnoštvo ljudi koji govore srpski jezik – sve je to ostavilo dubok utisak na Mila. A u centru Libertvila, na trgu, nalazi se veliki spomenik Draži Mihailoviću.
    - Šta je ovo striko? – reagovao je Milo.
    - Ovo je spomenik velikom srpskom patrioti.
    Milo i stric su se na kratko verbalno sukobili, jer ono što je video ovde mnogo se razlikovalo od onoga što je učio u školi u Jugoslaviji. Podela iz Drugog svetskog rata, na monarhiste i republikance, osećala se i u starom kraju i u Čikagu: do nedavno su u ovom gradu postojale dve sukobljene srpske crkve. Stric je uveravao Mila da on ne bi emigrirao iz Jugoslavije da komunisti nisu bili na vlasti i da je komunizam najveće zlo na svetu.
    - Milo, svi naši ljudi u Americi su protiv sadašnje vlasti u Jugoslaviji.
    Stric je parkirao automobil na parking ispred srpske crkve Nova Gračanica. Ušli su unutra, gde su se zadržali nešto duže od jednog časa. Stric mu je pokazao neke članove jugoslovenske kraljevske porodice. Stajali su na počasnom mestu. Bila je to ta čuvena «opasna emigracija», kojom su učiteljica i nastavnici u njegovoj školi «ispirali usta». A u stvari to su bili sasvim normalni ljudi koji žive u uverenju da će se jednog dana neko od jugoslovenskih prinčeva vratiti na presto u zavičaju.
    Za svih sedam dana koliko je proveo u Čikagu, Milu je najviše smetala američka hrana. U restoranima u koje su izlazili u jelovniku se obično nalazila ćurka u pudingu ili šnicle u nekom voćnom sosu, sve bez hleba. Stric je stoga svakog dana kupovao dosta zemički, jer je bilo jako teško pronaći hleb.
    Milovo letovanje u Americi trajalo je svega sedam dana. Bila mu je to nagrada za uspešno završenu osnovnu i upis u dobru srednju školu. Dobro je da mu je otac to uopšte i dozvolio.
    Stric ih je otpratio do aerodroma. Rastali su se u glavnoj aerodromskoj zgradi. Milo je od strica dobio obećanje da će ponovo doći u Ameriku, jednog dana možda i za stalno.
    Za desetak minuta autobus ih je dovezao do aviona. Ušli su unutra i seli na svoja mesta.
    - Good bye Chicago! – rekao je petnaestogodišnji Milo. – Good bye for now!
    Avion je uzleteo sa piste. Čekao ih je dug put do beogradskog aerodroma.

Slične teme

  1. Vicevi o crnogorcima
    Autor Ico i mico u forumu Humor
    Odgovora: 107
    Poslednja poruka: 22.05.2016., 10:06
  2. JA SAM CRNOGORAC
    Autor Master Čoldo Yodović u forumu Politika
    Odgovora: 11
    Poslednja poruka: 20.01.2009., 22:06
  3. Odgovora: 38
    Poslednja poruka: 18.11.2006., 11:15
  4. CRNOGORAC KAZE!!!
    Autor Sturmgeist u forumu Humor
    Odgovora: 0
    Poslednja poruka: 27.04.2004., 12:58
  5. Sex i Crnogorac
    Autor Dobronamernik u forumu Ljubav i seks
    Odgovora: 13
    Poslednja poruka: 28.12.2003., 11:24

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •