Кртица
Zainteresovan član
- Poruka
- 474
Пошто се овај новинар несметано оглашава у ДНЕВНИМ НОВИНАМА И ЧАСОПИСИМА, са свим својим "пристојностима" (а сећам се да је често причао како је "боље бити пристојан, него у праву", а не интересује га ништа од тога), нападајаћу све српско, дајем себи за право да и ја прокоментаришем његове анализе у истом маниру (нећу баш као Петар Луковић, кандидат ЛДП за посланика).
У емисији Пешчаник од 22.2. је новинар са задахом, Миша Васић алијас "куроломац", је изнео низ "пристојних" опсервација. Окомио се на народни протест, наравно премијера, Вељу, Косово, Крајину...
Miša Vasić: Nedelja je bila samo generalna proba za ovo večeras. Vidimo iz izjava policajaca i predsednika policijskog sindikata Srbije da je policija imala instrukciju da se brani pasivno. Politički faktor je podstakao uličnu rulju, koja se sastoji od čuvene smrtonosne kombinacije fudbalskih navijača, mrakobesnih klerofašista i neonacista. Policija se opet dovela u situaciju da podmetne svoja leđa pod jednu ciničnu politiku koja ih žrtvuje. Zašto? Zato što je nekakav Velja Ilić osetio potrebu da kaže da srpska mladost može da lupa prozore. Hvala na pitanju, da li je potrebna bolja poruka? Onda smo imali drugu taktičku pogrešku, koju sam gledao malopre na televiziji: oni izlaze sa oklopnim vozilima, u onim Legijinim hamerima, ali bez pešadijske pratnje. Ljudi, pa to se uči u prvom razredu srednje vojne škole u staroj Jugoslaviji da oklop bez prateće pešadije ne vredi ništa.
Termin huligan je donekle kompliment, znamo mi vrlo dobro o kome govorimo. To je policiji bilo jasno i svakom normalnom pozorniku na ulici je bilo jasno - samo nije bilo jasno njihovim šefovima. I nikakve koristi od svega ovoga nema, mi se samo kurčimo za džabe. Kao narod je strašno za ovo i ono. Za šta je narod? Za ono što smo mu ispričali. Kada čovek gleda i čita medije, o svemu ima reči samo nema reči o suštini stvari. A suština stvari, o čemu je ovde zapravo reč, je u tome da nama Kosovo nisu otele velike sile. Kosovo su Albanci uzeli sebi, jer čine 90 i nešto postotnu većinu na jako zgusnutom terenu i sa jako nezgodnom demografskom situacijom. Kada su Srbi iz Hrvatske, Martićevi, 1991. u proleće pravili svoju Republiku Srpsku Krajinu, to je bilo pozdravljeno odavde od svih ovih koji se sada bune protiv istoga toga što rade kosovski Albanci sa, ja bih čak se usudio da kažem, puno boljom argumentacijom nego što je bila Martićeva. Ali ima tu jedna analogija koja je meni frapantna, fascinantna. Srbi južno od Ibra čine većinu Srba preostalih na Kosovu, kao što u Hrvatskoj 75 odsto Srba nije živelo na teritoriji koju je Martić proglasio čuvenom radikalskom Republikom Srpskom Krajinom i čiji je takozvani premijer, Milorad Buha, sada poslanik Narodne skupštine Republike Srbije. Ne, kada ih pitate - a šta ćemo sa onim Srbima iz gradova, Rijeka, Zagreb, Sisak, Osijek, oni su govorili - ko ih ****, oni su Franjini Srbi. Na kraju će ovi Srbi južno od Ibra biti proglašeni za izdajnike i Tačijeve Srbe, a mi ćemo iz severne Mitrovice da pravimo priču.
To me podseća na zanimljivu analogiju na koju je ukazao Boža Jakšić u jednom eseju. Boža Jakšić, filozof, kaže ovako - ovi naši su na onim velikim bilbordima imali Čerčila i De Gola koji ističu nekakva pravila međunarodnog prava. A nezavisnost Irske je došla nakon dosta nezgodnog i krvavog građanskog rata iz dva koraka, 1916. i 1920, jer su Britanci shvatili da Irci neće, pa neće i to ti je. Analogan slučaj je, kaže Jakčić, Kosovo. Ko je bio jedan od glavnih pregovarača britanske vlade - Vinston Čerčil, taj isti, koji je iz dva koraka doveo do proglašenja Republike Irske. Severna Irska, u kojoj su unionisti, protestanti, ostao je u sastavu Ujedinjenog Kraljevstva do dana današnjeg sa svim problemima koje imamo, ali je tu. Ovde se nije našao neko pametan da shvati - južno Kosovo hoće tamo, a severno Kosovo hoće ovamo, pa da uradimo nešto analogno onome što je uradio taj nesrećni Vinston Čerčil, koga se sada zloupotrebljava i povlači, ni krivog ni dužnog.
General De Gol, koji se isto pojavio na tim blesavim Bokanovim bilbordima, 1961. je napravio izuzetno hrabar državnički potez - odrezao je Alžir. Moj prijatelj Bogdan Denić mi stalno govori da je u trenutku proglašenja nezavisnosti Alžira od Francuske u Alžiru živeo veći procenat Francuza nego što ima Srba na Kosovu. De Gol je to odrezao, okej, jedva je izvukao živu glavu iz sedam-osam pokušaja strašnih atentata, da bi na kraju, nakon referenduma rekao - ne poštujete moju politiku, pa ne morate - i povukao se u onu svoju selendru Colombey-les-Deux-Églises, tako se to zove, i tamo umro. Čovek im je rekao - nećete Francuzi, ne morate, baš me briga. Pritom, De Gol je taj referendum izgubio sa tesnom većinom, za razliku od Voje Koštunice, koji ne sme da izađe ni na jedne izbore, a da se ne sakrije iza dupeta Seke Aleksić, to jest Velje Ilića.
I sad nas taj nesrećnik, koga sam slušao danas popodne kako se dere kao magarac, što mu uopšte ne stoji, uverava da ćemo svi, mi ćemo, sve ćemo, što je rekao Nenad Čanak - mi smo svi oko čega? Ničega. Ljudi, mi smo u jednoj potpuno psihopatološkoj situaciji. Na temu tog Kosova, DSS i radikali muzu jarca, a Boris Tadić i DS drže ispod sito i onda kažu - sve smo uradili. Ljudi, pa ne može se, od govana pita ne biva, ne može se od toga uraditi ništa. Može se uraditi nešto, ali sasvim drugo od onoga što vi radite. Mogli su se preduzeti koraci da se zaštiti ostatak Srba na Kosovu, naše kulturne i umetničke svetinje, što nije nikakav problem, jer sve su to dobra koja su UNESCO i Evropska unija priznali kao evropsko kulturno nasleđe. Ali njih ljudi ne zanimaju, kao što ni Slobu Miloševića Srbi iz Hrvatske zanimali nisu, pa su Srbi iz Hrvatske završili na traktorima i zapregama. I nekako imam utisak da ovi naši nesrećnici jedva čekaju da Srbi s Kosova navale ovamo, pa da bude - eto, razmenili smo teritorije i sve je ne može bolje biti.
Povremeno se osećam kao krme u Teheranu, što bi rekli Bosanci, jer mi se stalno uzima za otežavajuću okolnost to što sam duševno zdrav. Ja se izvinjavam, ja za sebe mislim da sam duševno zdrav, a za njih mislim da su duševni bolesnici, mada mi tako ne izgledaju - pre mi se nekako javlja da su licemeri. Licemeri koji se zubima i poslednjim ostacima izgriženih noktiju drže za vlast, jer im ništa drugo nije preostalo osim tog nesrećnog Kosova i tih nesrećnih kosovskih Srba, koje će oni žrtvovati do poslednjeg čoveka i babe, kao što je Sloba žrtvovao hrvatske Srbe do poslednje ličke babe - ne bi li ostali na vlasti. I to je ono od čega mi se gadi, povraća mi se. A prekršaji javnog reda i mira većih razmera kojima prisustvujemo dok sada razgovaramo, samo su logična posledica jedne takve cinične, licemerne, bezočne politike.
Svetlana Lukić: Vraćam se ponovo na strahotnu izjavu Slobodana Samardžića - paljenje graničnih prelaza je u skladu sa politikom vlade Srbije.
Miša Vasić: I Velje Ilića koji kaže - u redu je da se lupaju prozori.
Svetlana Lukić: Onda KFOR preuzme granicu i onda se čude nestašici mleka.
Miša Vasić: Oni su se naljutili i odsekli sebi onu stvar, spontano organizovanim putem, kao u Slobino doba. Kao da je 1990, 1989. Šta smo imali danas, imali smo miting istine o Kosovu kao što smo ga imali onomad kada je Sloba vikao - ne čujem, kako molim, a da, uhapsiću Vlasija. I šta smo s tim svršili? Svršili smo ovo što sada imamo. Podneli smo krivičnu prijavu protiv Tačija, Sejdijua i onog trećeg nesrećnika, Krasnićija, pa ćemo da ih osudimo, ja se nadam u odsustvu, u specijalnom sudu iz razloga kriminalnog udruživanja, kao što smo osudili čelnike NATO pakta. Ja vas podsećam, dobri ljudi, ko je bio sudija u tom procesu, Goran Petronijević, advokat ove surčinske bande. Ta čuvena presuda sa onim stolicama sa zalepljenim ceduljama je uginula, jer je republički tužilac odustao od nje. Nakon 5. oktobra, kada je Solana došao u Beograd, Jovan Dulović, moj kolega, sreo je Gorana Petronijevića i rekao - pa što ne hapsiš ovoga, evo ti ga, došao je ovde, a ovaj je rekao - Joco, ne budi neozbiljan. Sve je ovo neozbiljno, sve je ovo koješta.
Samo me zanima hoće li se pojaviti neko ko će da kaže otvoreno ono što svi oni tiho misle. To se čak ni Velja Ilić ne usuđuje da kaže - mi hoćemo Kosovo, ali bez Albanaca. Pa kažite, jer je potpuno očigledno šta vi hoćete. Vi hoćete Kosovo bez Albanaca. E pa izvin'te, to ne može. To ste probali 1999, pa nije išlo. Od te 90 postotne većine 100 odsto neće da živi u Srbiji. Kukaj i moli i neće i neće. Moj drug Ljuba Živkov pisao je pre koju nedelju u Vremenu o Koštuničinom košmaru: Voja sanja kako je skupština Kosova donela deklaraciju o zavisnosti i kaže - mi hoćemo u Srbiju, kajemo se za sve što smo uradili, hoćemo da budemo građani Srbije. Ovde svi odahnu, a onda Albanci pitaju - izvinite, a kada su izbori. Ne vredi ljudima sa kojima mi imamo posla pričati o elementarnoj matematici. 2 plus 2 jednako je 4, nije ni 3, nije ni 5. Kada čovek nekom DSS-ovcu kaže - koliko ima Albanaca na Kosovu i šta oni hoće, oni se uvrede, odu u ćošak, okrenu leđa i trupkaju nogama kao deca. I sad mi treba tu nešto da se mlatimo, jadna policija pije batine po ulici, zašto - zato što ovi odbijaju da shvate očigledno, a očigledno je potpuno očigledno i tu pomoći nema i nikakvo međunarodno pravo tu ne pomaže. Šta to traže kosovski Albanci što nije tražio Milan Martić i krajiški Srbi - nacionalno samoopredeljenje, hvala na pitanju. I onda mi neko posle priča o dvostrukim aršinima. Ma nemojte, molim vas.
...
У емисији Пешчаник од 22.2. је новинар са задахом, Миша Васић алијас "куроломац", је изнео низ "пристојних" опсервација. Окомио се на народни протест, наравно премијера, Вељу, Косово, Крајину...
Miša Vasić: Nedelja je bila samo generalna proba za ovo večeras. Vidimo iz izjava policajaca i predsednika policijskog sindikata Srbije da je policija imala instrukciju da se brani pasivno. Politički faktor je podstakao uličnu rulju, koja se sastoji od čuvene smrtonosne kombinacije fudbalskih navijača, mrakobesnih klerofašista i neonacista. Policija se opet dovela u situaciju da podmetne svoja leđa pod jednu ciničnu politiku koja ih žrtvuje. Zašto? Zato što je nekakav Velja Ilić osetio potrebu da kaže da srpska mladost može da lupa prozore. Hvala na pitanju, da li je potrebna bolja poruka? Onda smo imali drugu taktičku pogrešku, koju sam gledao malopre na televiziji: oni izlaze sa oklopnim vozilima, u onim Legijinim hamerima, ali bez pešadijske pratnje. Ljudi, pa to se uči u prvom razredu srednje vojne škole u staroj Jugoslaviji da oklop bez prateće pešadije ne vredi ništa.
Termin huligan je donekle kompliment, znamo mi vrlo dobro o kome govorimo. To je policiji bilo jasno i svakom normalnom pozorniku na ulici je bilo jasno - samo nije bilo jasno njihovim šefovima. I nikakve koristi od svega ovoga nema, mi se samo kurčimo za džabe. Kao narod je strašno za ovo i ono. Za šta je narod? Za ono što smo mu ispričali. Kada čovek gleda i čita medije, o svemu ima reči samo nema reči o suštini stvari. A suština stvari, o čemu je ovde zapravo reč, je u tome da nama Kosovo nisu otele velike sile. Kosovo su Albanci uzeli sebi, jer čine 90 i nešto postotnu većinu na jako zgusnutom terenu i sa jako nezgodnom demografskom situacijom. Kada su Srbi iz Hrvatske, Martićevi, 1991. u proleće pravili svoju Republiku Srpsku Krajinu, to je bilo pozdravljeno odavde od svih ovih koji se sada bune protiv istoga toga što rade kosovski Albanci sa, ja bih čak se usudio da kažem, puno boljom argumentacijom nego što je bila Martićeva. Ali ima tu jedna analogija koja je meni frapantna, fascinantna. Srbi južno od Ibra čine većinu Srba preostalih na Kosovu, kao što u Hrvatskoj 75 odsto Srba nije živelo na teritoriji koju je Martić proglasio čuvenom radikalskom Republikom Srpskom Krajinom i čiji je takozvani premijer, Milorad Buha, sada poslanik Narodne skupštine Republike Srbije. Ne, kada ih pitate - a šta ćemo sa onim Srbima iz gradova, Rijeka, Zagreb, Sisak, Osijek, oni su govorili - ko ih ****, oni su Franjini Srbi. Na kraju će ovi Srbi južno od Ibra biti proglašeni za izdajnike i Tačijeve Srbe, a mi ćemo iz severne Mitrovice da pravimo priču.
To me podseća na zanimljivu analogiju na koju je ukazao Boža Jakšić u jednom eseju. Boža Jakšić, filozof, kaže ovako - ovi naši su na onim velikim bilbordima imali Čerčila i De Gola koji ističu nekakva pravila međunarodnog prava. A nezavisnost Irske je došla nakon dosta nezgodnog i krvavog građanskog rata iz dva koraka, 1916. i 1920, jer su Britanci shvatili da Irci neće, pa neće i to ti je. Analogan slučaj je, kaže Jakčić, Kosovo. Ko je bio jedan od glavnih pregovarača britanske vlade - Vinston Čerčil, taj isti, koji je iz dva koraka doveo do proglašenja Republike Irske. Severna Irska, u kojoj su unionisti, protestanti, ostao je u sastavu Ujedinjenog Kraljevstva do dana današnjeg sa svim problemima koje imamo, ali je tu. Ovde se nije našao neko pametan da shvati - južno Kosovo hoće tamo, a severno Kosovo hoće ovamo, pa da uradimo nešto analogno onome što je uradio taj nesrećni Vinston Čerčil, koga se sada zloupotrebljava i povlači, ni krivog ni dužnog.
General De Gol, koji se isto pojavio na tim blesavim Bokanovim bilbordima, 1961. je napravio izuzetno hrabar državnički potez - odrezao je Alžir. Moj prijatelj Bogdan Denić mi stalno govori da je u trenutku proglašenja nezavisnosti Alžira od Francuske u Alžiru živeo veći procenat Francuza nego što ima Srba na Kosovu. De Gol je to odrezao, okej, jedva je izvukao živu glavu iz sedam-osam pokušaja strašnih atentata, da bi na kraju, nakon referenduma rekao - ne poštujete moju politiku, pa ne morate - i povukao se u onu svoju selendru Colombey-les-Deux-Églises, tako se to zove, i tamo umro. Čovek im je rekao - nećete Francuzi, ne morate, baš me briga. Pritom, De Gol je taj referendum izgubio sa tesnom većinom, za razliku od Voje Koštunice, koji ne sme da izađe ni na jedne izbore, a da se ne sakrije iza dupeta Seke Aleksić, to jest Velje Ilića.
I sad nas taj nesrećnik, koga sam slušao danas popodne kako se dere kao magarac, što mu uopšte ne stoji, uverava da ćemo svi, mi ćemo, sve ćemo, što je rekao Nenad Čanak - mi smo svi oko čega? Ničega. Ljudi, mi smo u jednoj potpuno psihopatološkoj situaciji. Na temu tog Kosova, DSS i radikali muzu jarca, a Boris Tadić i DS drže ispod sito i onda kažu - sve smo uradili. Ljudi, pa ne može se, od govana pita ne biva, ne može se od toga uraditi ništa. Može se uraditi nešto, ali sasvim drugo od onoga što vi radite. Mogli su se preduzeti koraci da se zaštiti ostatak Srba na Kosovu, naše kulturne i umetničke svetinje, što nije nikakav problem, jer sve su to dobra koja su UNESCO i Evropska unija priznali kao evropsko kulturno nasleđe. Ali njih ljudi ne zanimaju, kao što ni Slobu Miloševića Srbi iz Hrvatske zanimali nisu, pa su Srbi iz Hrvatske završili na traktorima i zapregama. I nekako imam utisak da ovi naši nesrećnici jedva čekaju da Srbi s Kosova navale ovamo, pa da bude - eto, razmenili smo teritorije i sve je ne može bolje biti.
Povremeno se osećam kao krme u Teheranu, što bi rekli Bosanci, jer mi se stalno uzima za otežavajuću okolnost to što sam duševno zdrav. Ja se izvinjavam, ja za sebe mislim da sam duševno zdrav, a za njih mislim da su duševni bolesnici, mada mi tako ne izgledaju - pre mi se nekako javlja da su licemeri. Licemeri koji se zubima i poslednjim ostacima izgriženih noktiju drže za vlast, jer im ništa drugo nije preostalo osim tog nesrećnog Kosova i tih nesrećnih kosovskih Srba, koje će oni žrtvovati do poslednjeg čoveka i babe, kao što je Sloba žrtvovao hrvatske Srbe do poslednje ličke babe - ne bi li ostali na vlasti. I to je ono od čega mi se gadi, povraća mi se. A prekršaji javnog reda i mira većih razmera kojima prisustvujemo dok sada razgovaramo, samo su logična posledica jedne takve cinične, licemerne, bezočne politike.
Svetlana Lukić: Vraćam se ponovo na strahotnu izjavu Slobodana Samardžića - paljenje graničnih prelaza je u skladu sa politikom vlade Srbije.
Miša Vasić: I Velje Ilića koji kaže - u redu je da se lupaju prozori.
Svetlana Lukić: Onda KFOR preuzme granicu i onda se čude nestašici mleka.
Miša Vasić: Oni su se naljutili i odsekli sebi onu stvar, spontano organizovanim putem, kao u Slobino doba. Kao da je 1990, 1989. Šta smo imali danas, imali smo miting istine o Kosovu kao što smo ga imali onomad kada je Sloba vikao - ne čujem, kako molim, a da, uhapsiću Vlasija. I šta smo s tim svršili? Svršili smo ovo što sada imamo. Podneli smo krivičnu prijavu protiv Tačija, Sejdijua i onog trećeg nesrećnika, Krasnićija, pa ćemo da ih osudimo, ja se nadam u odsustvu, u specijalnom sudu iz razloga kriminalnog udruživanja, kao što smo osudili čelnike NATO pakta. Ja vas podsećam, dobri ljudi, ko je bio sudija u tom procesu, Goran Petronijević, advokat ove surčinske bande. Ta čuvena presuda sa onim stolicama sa zalepljenim ceduljama je uginula, jer je republički tužilac odustao od nje. Nakon 5. oktobra, kada je Solana došao u Beograd, Jovan Dulović, moj kolega, sreo je Gorana Petronijevića i rekao - pa što ne hapsiš ovoga, evo ti ga, došao je ovde, a ovaj je rekao - Joco, ne budi neozbiljan. Sve je ovo neozbiljno, sve je ovo koješta.
Samo me zanima hoće li se pojaviti neko ko će da kaže otvoreno ono što svi oni tiho misle. To se čak ni Velja Ilić ne usuđuje da kaže - mi hoćemo Kosovo, ali bez Albanaca. Pa kažite, jer je potpuno očigledno šta vi hoćete. Vi hoćete Kosovo bez Albanaca. E pa izvin'te, to ne može. To ste probali 1999, pa nije išlo. Od te 90 postotne većine 100 odsto neće da živi u Srbiji. Kukaj i moli i neće i neće. Moj drug Ljuba Živkov pisao je pre koju nedelju u Vremenu o Koštuničinom košmaru: Voja sanja kako je skupština Kosova donela deklaraciju o zavisnosti i kaže - mi hoćemo u Srbiju, kajemo se za sve što smo uradili, hoćemo da budemo građani Srbije. Ovde svi odahnu, a onda Albanci pitaju - izvinite, a kada su izbori. Ne vredi ljudima sa kojima mi imamo posla pričati o elementarnoj matematici. 2 plus 2 jednako je 4, nije ni 3, nije ni 5. Kada čovek nekom DSS-ovcu kaže - koliko ima Albanaca na Kosovu i šta oni hoće, oni se uvrede, odu u ćošak, okrenu leđa i trupkaju nogama kao deca. I sad mi treba tu nešto da se mlatimo, jadna policija pije batine po ulici, zašto - zato što ovi odbijaju da shvate očigledno, a očigledno je potpuno očigledno i tu pomoći nema i nikakvo međunarodno pravo tu ne pomaže. Šta to traže kosovski Albanci što nije tražio Milan Martić i krajiški Srbi - nacionalno samoopredeljenje, hvala na pitanju. I onda mi neko posle priča o dvostrukim aršinima. Ma nemojte, molim vas.
...
ajd sad malo one fotrografije postavljaj nismo ih vec dve nedelje videli 
