PALEOKONTAKTI

Pretpostavka o paleokontaktima, koja na temelju bogate i raznovrsne zaostavštine drevnih kultura zastupa ideju da su još tokom kamenog doba neka područja na Zemlji posetili ili posećivali predstavnici neke visokorazvijene civilizacije iz svemira te svojim misionarskim radom civilizovali i edukovali gotovo poludivlje (pra)ljude kamenog doba stara je već nekoliko decenija.

Ta se „jeretička“ hipoteza isprva prilično dugo iznosila vrlo oprezno izvan naučnih krugova, ali su je, uprkos tome, predstavnici službene nauke ubrzo „ex cathedra“ okvalifikovali kao smešnu, neozbiljnu i posve neodrživu, pa stoga prilično dugo nije mogla biti zapažena niti uvažena. Nitko od ozbiljnih znanstvenika nije ju uopće smatrao dostojnom za bilo kakvo razmatranje, a kamoli za prihvaćanje i daljnje razvijanje.

U poslednjih tridesetak godina sve veći broj slobodoumnih i nezavisnih istraživača i naučnika različitog profila, počevši od samoukog švajcarskog hotelijera Ericha von Danikena pa sve do eminentnog američkog orijentaliste i akademika dr. Zecharia Sitchina, pretpostavlja da su našu planetu još u kameno doba barem jednom posetili neki napredni došljaci iz svemira i da su tokom svoje misije gotovo posve primitivnom, surovom i neukom čovečanstvu postupno podarili mnoga visoka znanja koja su ih korak po korak privela k civilizaciji i kulturi.

Drevni narodi Dalekog istoka

Nedaleko japanskog grada Yamagata, na ostrvu Honshu, otkriven je oko četiri hiljade godina stari kneževski grob ukrašen različitim crtežima. Jedan od njih prikazuje kneza ili kralja s krunom na glavi koji dizanjem ruke pozdravlja sedam letećih diskova iz kojih izbija neka bela svetlost. Ovakav tip groba poznat je u Japanu pod nazivom Chip-San, što u narečju starosedelačkog plemena Ainu sa severnojapanskog ostrva Hokkaido označava „mesto na kome se nalazi sunce“. Japanski arheolog dr. Joshivuki Tange smatra da ova sunca u nekoliko milenijuma starim grobovima, po svoj prilici, simbolizuju NLO-e.

U drevnim legendama japanskog plemena Ainu, čiji pripadnici imaju više euroidne nego mongoloidne crte lica, spominju se i neka "tela koja svetle" pod nazivom shinta, što u prevodu znači kolevka. Legenda kaže da je nekada davno u jednoj takvoj "kolevci" s neba na zemlju sišao bog Ukikurumi-kamui. Dr. J. Tange je na ostrvu Hokaido otkrio i oko četiri milenijuma star grob s crtežom na kome je prikazana skupina ljudi kako pogledom prati spiralnu putanju nekog letećeg objekta nalik kolevci.

U srednjovekovnim japanskim letopisima spominju se "vatrena sunca" - pod čime se podrazumevaju neki gorući leteći objekti. Tako, na primer, jedan japanski crtež izrađen tušem u IX veku prikazuje neobičan vatreni objekat na nebu čiji let pažljivo posmatraju tri sveštenika, dok nedaleko od njih stoji na tlu neobičan krilati muškarac koga, čini se, ne primećuju.

Zanimljivo je da i drevne kineske legende spominju "leteće zmajeve" na kojima dolaze "sinovi nebesa". Tako se, na primer, u kineskoj provinciji Yunnan u jednoj legendi spominju neobična "leteća zvona" koja su se u davnim vremenima pojavljivala na nebu, letela i nestajala. Ona u letu nisu proizvodila nikakav zvuk. Zanimljivo je da su upravo takve zvonolike bešumne leteće objekte neverojatnih manevarskih sposobnosti često uočili i brojni današnji posmatrači NLO-a širom sveta.

U tom pogledu krajnje je upečatljiv isečak iz legende o drevnom kineskom junaku Huang Diu, koju u svojim "Istorijskim beleškama" navodi Sima Qian, otac kineske istoriografije, koga neki autori drže kineskim Herodotom. On u svom hroničarskom delu tvrdi da su zabeležene legende o drevnom junaku Huang Diu, koji je živeo i vladao Kinom oko 2600. p.n.e. "bliske istini". Zanimljivo je da Huang Di svojim znanjem, sposobnostima i načinom života ima prilično sličnosti sa sumerskim bogovima. Mislim da ta sličnost zasigurno ne može biti samo puka slučajnost.

Jedna od zabeleženih zgoda iz života Huang Dia, često spominjanog u mitovima i legendama, kaže sledeće:

"Kada je otkrio bakar u gori Shan Shan, Huang Di naredio je da se izlije 'tronožac' u samom podnožju brda Jin Shan. Kada je 'tronožac' bio gotov iza Huang Dia spustio se 'zmaj' s obešenim brkovima. Huang Di se po njima uspeo na 'zmaja', a za njim su krenuli svi njegovi pomoćnici s porodicama. Na 'zmaja' se popelo više od sedamdeset ljudi. A svi preostali podanici koji se nisu uspeli popeti na 'zmaja' prihvatili su se zmajevih brkova. Brkovi su otpali, a ljudi popadali (na tlo)."

Valja istaći da se u drevnim kineskim legendama i hronikama po pravilu spominju "leteći zmajevi" koji rigaju silnu vatru i dim ili "ptice koje grme", a vrlo retko neki drugi leteći objekti. Razlog tome verovatno treba potražiti u činjenici da je za Kineze zmaj od pamtiveka u njihovoj tradiciji bio simbol božanskog, nedostižnog i nepobedivog.

Prema nekim zapisima u starokineskim hronikama drevni Kinezi su, po svoj prilici, takođe poznavali rentgen, amfibijska vozila (lebdelice), hibernaciju, genetski inženjering, svemirske letove kao i neka druga dostignuća za koja odviše samouvereno smatramo da su vlasništvo i simbol našeg vremena.

Opisi vimana u Vedskim spisima

U izuzetno bogatoj klasičnoj vedskoj književnosti, pisanoj izvorno na sanskrtu, u više drevnih dela opisuju se vrlo detaljno raznovrsne letelice kojima su se služili bogovi, polubogovi, demoni i kraljevi za daleka putovanja ili za ratne operacije. Tako veliki junački ep "Ramajana" koji sadrži oko 24000 dvostiha od po 32 sloga podeljenih u sedam knjiga, donosi vrlo detaljne opise vimana - "nebeskih kočija" ili letelica čije pogonske motore pokreće neka belo-žućkasta tečnost, verovatno neka vrsta benzina ili živa.

U široj javnosti manje poznatom vedskom spisu "Sabha-Parvanu" opisuju se, uz vimane, i ogromni sjajni "leteći gradovi" koji lakoćom lebde nebom. Sijali su poput srebra, a u njima je bilo mnogo hrane, vode, raznovrsnih pića i svih ostalih životnih potrepština te različitog obrambenog oružja velike razorne moći. U njih se moglo smestiti i do hiljadu osoba. I u Mahabharati se takođe nalaze slični opisi "letećih gradova" koji su se sami mogli pokretati i podizati visoko u nebo i spuštati na zemlju. Na njima su bila ogromna vrata kroz koja su mogle uletati i izletati manje letelice (vimane).

Vrlo plastičan i danas svakome razumljiv opis asurskog "letećeg grada" iz Mahabharate, koji veoma podseća na neke savremene opise ogromnih NLO-a, glasi: „A na povratku preda mnom se stvori predivan grad koji sam sebe pokreće. Bleštav i sjajan poput vatre i Sunca, prepun raznolikih dobara, prepun sreće, bez tuge i bolesti, Lebdeći grad, sjajan i blistav poput Sunca, kretao se uvek u željenom smeru. Uspešno se branio zahvaljujući darovima dobijenim od Ditinih sinova. Čas je nestajao u Zemljinim nedrima, čas se skrivao u nebeskim daljinama, čas je dolazio postrance, čas bi nestajao uronjen u vodu. Najzad ga strele moje metalne i oštre razbiše u komadiće, i ruševine tog grada asurskog na zemlju popadaše.“

Zapis o viđenju vatrenih obruča u drevnom Egiptu i Rimskom Carstvu

Zanimljiva je činjenica da su drevni Egipćani nepokolebljivo verovali da njihovi bogovi u "nebeskim lađama" putuju "nebeskim Nilom" - Mlečnom stazom – kao i da redovno navraćaju na Zemlju. Egipćani od pamtiveka takođe veruju da su njihovi vladari (faraoni) zemaljski potomci nebeskih bogova te da se oni posle smrti na svojim "nebeskim barkama" vraćaju u svoj "nebeski dom". Prema tradicionalnom egipatskom verovanju da svako zbivanje na nebu nužno ima svoj zemaljski odraz, postaje razumljivo zašto su Egipćani uvek bili toliko orijentisani na pažljivo posmatranje kretanja zvezda i nebeskih pojava.

U XIX veku otkrio je u Tebi - današnjem Luxoru - profesor Alberto Tuli, tadašnji direktor egipatskog muzeja u Vatikanu, deo nekog prilično oštećenog papirusa iz Annala Thanunva, pisara i vojnog zapovednika faraona Tutmosisa III iz 18. dinastije (1504.-1450. p.n.e.), koji je zbog svojih velikih osvajanja ostao zabeležen u istoriji kao "Napoleon drevnog Egipta".

Iz Thanunveva zapisa na tom delimično oštećenom papirusu može se o tom neobičnom događaju pročitati sledeće: "U dvadeset drugoj godini vladavine Tutmosisa III, u trećem mesecu zime, šestog sata dana spustio se na zemlju vatreni obruč koji je stigao s neba. Imao je glavu, a zadah iz njegovih usta bio je težak. Njegovo je telo bilo jedan rod (oko 5 metara) dugačko i jedan rod široko. Nije ispuštalo nikakve glasove. Zatim se spustilo na svoj trbuh. Otišli su do faraona. Njegovo je veličanstvo razmišljalo o događaju. Kad je prošlo nekoliko dana, broj ovih stvari na nebu se povećao. Sijali su tamo jače od samog Sunca i protezali su se dalje od četiri neba. Moćan je bio ratnički položaj vatrenih obruča. Kraljeva vojska je s njim na čelu gledala prema njima. Potom su svi vatreni obruči otišli više u nebo, poleteli su prema jugu i nestali."

I u Rimskom Carstvu je takođe zabeleženo nekoliko viđenja neobičnih „ptica“ na nebu. Tako su, prema jednom sačuvanom zapisu, 170. p.n.e. stanovnici Lanopiuma, mesta na apijskom putu udaljenog dvadesetak kilometara od Rima, visoko na nebu videli neverovatan spektakl čitave flote Blistavih letelica.

Rimski pisac Gaj Plinije Mlađi zabeležio je sledeći događaj: "U vreme konzula Lucija Valerija i Gaja Valerija (oko 100. p.n.e.) gorući štit leteo je u predvečerje nebom od istoka prema zapadu bacajući iskre".

Više uvaženih rimskih pisaca, kao što su Livije, Kasije, Ciceron, Seneka i drugi, opisali su vrlo jasno u svojim delima tajanstvene pojave na nebeskom svodu, za koje u njihovo doba nije bilo racionalnog objašnjenja. Tek danas postaje jasno da su sve to zapravo ondašnji opisi viđenja NLO-a.

Motivi o posetiocima s neba u indijanskim predanjima

Valja istaći da su predaje i legende o bogovima koji su svojim letelicama iz kojih je izlazila vatra praćena dimom i strašnom bukom nalik jakoj grmljavini nekada davno sišli s neba na zemlju takođe zabeležene među domorocima u Severnoj, Srednjoj i Južnoj Americi koji žive na nekoliko međusobno vrlo udaljenih mesta te nisu nikada mogli međusobno kontaktirati.

Tako drevne predaje Asteka i Tolteka slave letećeg boga Quetzalcoatla koji je bio najčešće prikazivan u liku pernate zmije. On je, kako kazuju drevna indijanska predanja, nekada davno sišao s neba na zemlju uz silnu buku u oblacima dima u nameri da ljudima podari znanje da bi ih civilizovao i priveo kulturi.

Sačuvana legenda poznatih severnoameričkih Navaho Indijanaca govori o nekim neobičnim bićima koja su na zemlju sišla odozgo iz oblaka. Oni su ta čudna bića nazivali Anasazi, što na njihovom jeziku ima značenje stari. Misli se da su ti inteligentni došljaci iz zvezdanih dubina prastanovnicima Severne Amerike podarili mudrost i znanje te time udarili temelje poznatoj indijanskoj Anasazi kulturi koja je nikla krajem I veka na graničnim područjima Arizone, New Mexica, Colorada i Utaha.

Ta drevna indijanska kultura, koja je poznavala astronomiju i veštinu građenja kamenom, bila je na vrhuncu svoje moći od početka X do kraja XIII veka, da bi naglo degradirala te gotovo potpuno propala toekom XIV veka. Uprkos tome, ona ipak ima istorijskii kontinuitet sve do naših dana preko Pueblo Indijanaca koji su daleki potomci plemena Anasazi Indijanaca. Ta su se plemena doselila na jugozapad Severne Amerike u prvim vekovima p.n.e. odnekud iz Srednje Amerike.

Zanimljivo je da su Sumeri svoje drevne posetitoce s neba, koji su ih naučili civilizovanom življenju, zvali Annunaki. Teško se oteti utisku da su nazivi Anasazi i Annunaki za inteligentne nebeske došljake donekle lični, što ukazuje na prilično realnu mogućnost da su drevne pretke indijanskog plemena Navaho i hiljadama kilometara udaljene Sumere svojevremeno posetila ili posećivala ista razumna bića te su s njima duže vrieme održavala prisne kontakte.

Vrlo slična predanja i običaji zabeleženi su takođe i kod nekih međusobno hiljadama kilometara udaljenih indijanskih plemena u Srednjoj i Severnoj Americi. Tako je u indijanskom plemenu Huiho, koje živi u srednjem području Meksika, sačuvano drevno predaje koje kazuje kako su njihove pretke još davno pre dolaska španskih osvajača posetili pripadnici nekog "prijateljskog plemena" čija se domovina nalazi negde daleko u svemiru.

Oni su sleteli na Zemlju na velikim "točkovima sjajnim poput dragulja". Dolazili su u sela k strahovito uplašenim i posve neukim precima Huiho Indijanaca. Kada su učeni došljaci s neba nakon dužeg vremena postupno stekli njihovo poverenje, govorili su im mnoge teško razumljive stvari o svojoj dalekoj nebeskoj domovini.

Posebno je zanimljivo drevno predanje sačuvano među pripadnicima Hopi Indijanaca, koji danas žive u rezervatu na severoistoku američke savezne države Arizone. U njoj se spominju "nebeski učitelji Kachini", neobičnog izgleda, koji su nekada davno dospeli na Zemlju s nekog velikog zvezdanog sistema zvanog Toonautakhu, oko koga, prema njihovom kazivanju, kruži čak dvanaest planeta. Oni drevne "nebeske učitelje Kachine" opisuju kao čovekolika bića neobičnog izgleda koja za svoja međuzvezdana putovanja koriste letelice raznih veličina i naziva. Indijansko predanje tvrdi da su oni neko vreme živeli s precima njihovog plemena i strpljivo ih podučavah mnogim korisnim veštinama i znanjima. Jednog dana, nakon što su završili svoju istrazivačko-edukativnu misiju na Zemlji, odleteli su svojom nebeskom letelicom uz čvrsto obećanje, dano ožalošćenim precima Hopi Idijanaca, da će se jednog dana vratiti.

Bep-Kororoti - nebeski učitelj amazonskih Kayapo Indijanaca

Kayapó Indijanci danas obitavaju u srcu brazilske prašume, na području oko reke Rio Fresco u južnom delu savezne brazilske države Para. Oni su odvojeni od civilizacije i već milenijumima žive ustaljenim plemenskim načinom života bez značajnih promjena. Dr. Joao Americo Peret, eminentni brazilski istraživač indijanske kulture, prvi je zabeležio na portugalskom jeziku drevnu predaju Kayapó Indijanaca o stvaranju sveta i neobičnom nebeskom učitelju Bep-Kororotiju. Tu mu je legendu davne 1952., dok je boravio u njihovu selu, ponosno ispričao stari plemenski savetnik Kuben-Kran-Kein, koga su njegovi suplemenici nazivali Gway-Baba, što u prevodu znači mudrac. To drevno predanje Kayapo Indijanaca kazuje da su nekada davno njihovi preci živjeli daleko od današnjeg obitavališta u prostranoj savani koja se prostirala ispod velikog gorskog lanca Pukato-Tia. Pre mnogo naraštaja s tog je brda jednog dana došetao u idilično indijansko selo neobično odeven bjeloputi došljak. Preci današnjih Kayapóa, smrtno uplašeni tim čudnim došljakom, panično su pobegli iz sela sa ženama i decom i posakrivali su se u obližnjem žbunju.

Neobičan došljak je svojim krajnje miroljubivim stavom, ne braneći se ni na koji način od žestokih napada uplašenih Indijanaca, na očigled ostalih pripadnika plemena koji su sve to vrlo uplašeno posmatrali iz prikrajka, ismejao i osramotio hrabre ratnike koji su ga na razne načine bezuspešno pokušavali ubiti. Da bi im prikazao koliko je moćan on bi povremeno podigao svoj kop - gromovito ručno oružje - kojim bi, na njihovo silno zaprepašćenje, u trenu uništio drvo ili kamen na koga bi ga usmerio.

On je, uprkos svim žestokim napadima kojima je bio neprestano izložen, ostao u selu među još uvek uplašenim Indijancima koji su se, nakon dugo vremena, postupno navikli na njegovo prisustvo, prestali su ga napadati i napokon su se sprijateljili s njim. Za kratko vreme jedna mlada djevoka iz plemena ga je uzela za muža i rodila mu nekoliko dece, pripadnici plemena naučili su ga verovatno vrlo brzo svoj jezik da bi se s njim mogli lakše i bolje sporazumevati, a on im je zauzvrat pokazao neke trikove i tehnike lovačke veštine te ih podučio svrsishodnijoj upotrebi njihovog primitivnog oružja.

Predaje severnoameričkih Indijanaca o poreklu čoveka

Zanimljivo je i verovatno nije slučajno da, uz Sumerane i Dogone, takođe i etničke grupe severnoameričkih Indijanaca od njih hiljadama kilometara udaljene i prostranim Atlantikom potpuno odvojene u svojoj bogatoj i raznolikoj predaji takođe govore, svaka na svoj način, o nebeskom, odnosno kosmičkom poreklu čoveka.

U tom pogledu posebno se ističu predanja četiri velike etničke skupine Indijanaca koje su u doba kolonizacije Severne Amerike slobodno živele u prostranom istočnom šumskom pojasu koji se protezao od velikog poluostrva Labradora i Hadsonovog zaliva na severu, sve do velikih reka Missouri i Missisippi na zapadu, te dalekih toplih obala Meksičkog zaliva na jugu.

Materijalni tragovi pradrevnih kontakata

Otkrića dr. Andrea Leroia-Gourhana

Uvaženi francuski profesor dr. Andre Leroi-Gourhan (1911-1986) ostao je u naučnim krugovima upamćen kao jedan od najboljih stručnjaka za drevnu predistorijsku umetnost Zapada. Budući da je nebrojene dane tokom svog radnog veka proveo strpljivo sedeći u mračnim, vlažnim i prohladnim pećinama planinskih masiva južne i jugozapadne Francuske i severne Španjolske (Altamira, Cognac, Lascaux, Niaux, Pech-Merle itd.), njegove su ga kolege nazivale pećinskim čovekom.

Entuzijasta, profesor Gourhan, dugi je niz godina ustrajno proučavao i s neizmernom pažnjom detaljno precrtavao na licu mesta brojne pećinske slikarije koje su prikazivale karakteristične prizore iz svakodnevnog života prastanovnika tog područja. Čak i danas, godinama nakon njegove smrti, mnogi pedantni nacrti i gotovo fotografski verne reprodukcije brojnih pećinskih crteža koje je svojevremeno načinio pobuđuju veliku pažnju i divljenje u svetu umetnosti.

Kada su sredinom šezdesetih godina brojni crteži i reprodukcije drevnog pećinskog slikarstva iz Altamire, Lascauxa, Niauxa, Pech-Merlea i iz još petnaestak drugih, široj javnosti manje poznatih pećina, koje je svojevremeno vrlo pedantno izradio profesor Gourhan, dospeli u ruke uvaženom francuskom ufologu i piscu Aime Michelu, oni su ga svojom izražajnošću i uverljivošću prikazanih motiva duboko impresionirali. U početku svojih istraživanja drevnih pećinskih slikanja on naprosto nije verovao onome što je video svojim očima.

Bio je vrlo iznenađen i zbunjen kada je na nekim od tih slikarija, povrh već spomenutih realističnih prizora iz svakodnevnog života, uočio i neke neobične leteće objekte kružnog ili vretenastog oblika. Neki od tih objekata nacrtani su kako se spuštaju na tlo te se čini kao da iz njih, nakon sletanja, izlaze neka čovekolika bića. U pećini kod gradića Niauxa u južnofrancuskoj provinciji Arige prikazan je na jednom crtežu NLO u letu, koji iza sebe ostavlja dimni trag kao moderna letelica s mlaznim ili raketnim motorom.

Na temelju analize tih neobičnih motiva na pećinskim slikarijama širom sveta A. Michel je zauzeo čvrst stav da su, po svoj prilici, još tokom kamenog doba na Zemlji postojale letelice ili NLO-i te da one zasigurno nisu bile retkost u to drevno doba obavijeno gustom koprenom tame. U tom je pogledu A. Michel, na temelju svojih istraživanja, 1969. kazao sledeće: "Tačno realistično prikazivanje ljudi i životinja dovodi do neizbežne pretpostavke da i pri ovim neobjašnjivim objektima susrećemo stvarnu pojavu. Na crtežima je prikazano čak 40 različitih vrsta letećih objekata - 'teliesa' - čiji oblici upadljivo nalikuju objektima koje danas poznajemo pod nazivom NLO."

Neobični praistorijski crteži u pećinama Varzelandije

Na stenama te podzemne dvorane u Južnoj Americi članovi ekspedicije, koju je predvodio profesor dr. Herman Ebecken, vrstan arheolog i speleolog, su ubrzo zapazili i snimili veliki broj crteža. Na jednom od njih prikazan je neki pravilan kupolasti objekat koji proleće nebom između Sunca i Meseca u pratnji nekog drugog izduženog letećeg objekta oblikom sličnog cigari. Na drugim slikarijama u toj pećini prikazani su neki diskovi koji nadleću zemlju, a njihova formacija veoma sliči formaciji NLO-a viđenoj 1957. kod grada Lubbocka u Teksasu.

Posebnu pažnju istraživača privukao je jasno raspoznatljiv crtež Sunčevog sistema na kome je, veličinom i u donekle pravilnom rasporedu prema Suncu, prikazano osam planeta. Deveta planeta - Pluton - možda nije bio poznat praistorijskom slikaru ili je uništen zubom vremena.

Oslikani tunelski splet na obalama jezera Dongting

U julu 1961. u jugoistočnoj Kini, u provinciji Hunan, na južnim obalama velikog jezera Dongting, zapadno od grada Yuanjianga je profesor arheologije i etnologije Chi Pen-Lai sa univerziteta u Pekingu, sa svojim asistentom Hui Chutingom i dr. Wu To-Waiem, izvodio na poluostrvu Jotou, u Dolini kamenja, arheološka iskopavanja i izmerio je osnovice neke davno srušene velike piramidalne građevine koja do tada nije bila istražena. Tokom arheoloških iskopavanja u blizini ostataka piramide oni su naišli na neke zatrpane podzemne hodnike koji se spuštaju ispod nivoa jezera.

U sklopu tog zadivljujućeg, davno potopljenog tunelskog spleta glatkih i, čini se, glaziranih zidova, koji svojom topološkom složenošću i veličinom podseća na pravi lavirint, otkrivena je, navodno na dubini od 32 metra ispod nivoa jezera, prostrana podzemna dvorana koja predstavlja ukrštanje nekoliko hodnika. Pažljivim razgledavanjem njenih glatkih zidova pod svetlom reflektora vešti kineski istraživači ubrzo su uočili na njima brojne precizno ugravirane crteže. Profesor Chi Pen-Lai je naknadno procenio da te gravure verovatno potiču iz neolita, što znači da su stare najmanje pet ili šest hiljada godina.

Uočeni su tragovi stakljenja zidova koji upućuju na to da su ti tuneli i dvorana verovatno bili izrađivani ili finalizovani uz primenu nekih uređaja ili mašina koji su u svom radu koristili vrlo visoku temperaturu od oko 1500-2000 C pri kojoj se topi kamen. Profesoru Chi Pen-Laiu i njegovim saradnicima bilo je odmah jasno da su taj drevni tunelski splet iz paleolita te velik broj dobro očuvanih neolitskih gravura na izuzetno tvrdim stenama podzemne dvorane, mogli biti izrađeni jedino upotrebom specijalnih alata i naprava načinjenih od vrlo tvrdih metala kojih, po svim dotadašnjim naučnim saznanjima, tada još nikako nije moglo biti.

No, kudikamo najveće iznenađenje za istraživački tim profesora Chi Pen-Laia usledilo je tek kada su, razgledavajući na stenama podzemne dvorane brojne zidne gravure s motivima iz lova, na nekima od njih uočili vrlo neobične, ali u naše vreme jasno prepoznatljive motive koji se nikako ne mogu uklopiti u našu ukalupljenu pozitivističku predstavu o životu i tehničkoj i astronomskoj neukosti ljudi iz paleolita odnosno neolita.

Na jednom ugraviranom crtežu prikazana je neka kugla oko koje se, kao oko središnjeg tela, nalazi raspoređeno deset manjih kugli na različitim udaljenostima. Nije bilo teško zaključiti da ta drevna gravura na steni podzemne dvorane očigledno predstavlja shematski prikaz Sunčevog sistema koji, prema današnjim astronomskim saznanjima, ima devet, a ne deset planeta. Poslednje tri planete (Uran Neptun i Pluton) nisu vidljivi ni najoštrijim golim okom. Ta neolitska gravura navodi na „jeretički“ zaključak da su njeni drevni autori, još pre najmanje pet ili više hiljada godina, odnekud znali za sve planete Sunčevog sistema, uključujući i nama danas nepoznatu desetu planetu.

Hemijske strukturne formule naslikane na uralskim pećinama

Na mnogim stenama i liticama duž obala uralskih reka Jurzan, Nejva, Rež, Tagil i drugih, otkriveni su još krajem XVII veka - za vladavine ruskog cara Petra I - zagonetni crteži i zapisi nepoznatog porekla. Stručnjaci misle da starost tih neobičnih drevnih pećinskih crteža iznosi četiri do pet milenijuma. U pokušaju da objasni šta ti zagonetni crteži prikazuju, ruski znanstvenik dr. V. N. Černecov u svojoj knjizi "Slikarije i crtarije na stenama Urala", čiji je prvi tom objavljen u izdanju Akademije nauka 1964. a drugi 1971. tvrdi da oni prikazuju neko praistorijsko lovačko oružje i naprave. Ta nedovoljno uverljiva i krajnje neutemeljena etnografska pretpostavka važila je sve do 1974. u naučnim krugovima kao jedina merodavna.

Međutim, pažljivijim razgledanjem i analizom tih crteža zagonetnih motiva došlo se u novije vreme do drugačijih ideja i boljih tumačenja. Tako dr. V. I. Avinski, po struci rudarski inženjer i vrstan specijalist mineraloško-geoloških nauka, smatra da ti drevni crteži zadiru duboko u strukturnu hemiju. Po njegovom mišljenju, oni liče na vrlo složene strukturne formule danas dobro nam poznatih složenih organskih spojeva ili materijala koji, po našim saznanjima, nikako nisu mogli biti poznati neukom i primitivnom čoveku iz mlađeg paleolika ili halkolika (bakarnog doba). Dr. V. I. Avinski objavio je svoje postavke o hemijskom značenju tih drevnih slikanja 1974. u časopisu Himija i žizrf (Hemija i život) broj 9/74, stranica 82. Taj je rad veoma uzbudio mnoge ortodoksne naučnike koji smatraju da se tu radi samo o pukoj slučajnosti i bujnoj ljudskoj fantaziji. No takvo uobičajeno, apriorno i neargumentovano odbojno tumačenje vidljivo uznemirenih naučnika ne deluje nimalo uverljivo, jer je podudarnost u velikom broju bitnih detalja (složene valentne veze i strukture) toliko visoka da se zasigurno ne može raditi ni o kakvoj slučajnoj sličnosti ili bujnoj i razigranoj mašti drevnih umetnika.

Zagonetni arheološki nalazi u pećinama Bayan Kara Ula (Kamenje iz Drope)

Jedno od najvećih i nedvosmisleno najuverljivijih arheoloških otkrića koje podupire temu o nepoznatim inteligentnim došljacima koji su nekada davno odnekud iz zvezdanih dubina sleteli na Zemlju i o tome ostavili pisano svedočanstvo, dogodilo se krajem tridesetih godina, neposredno pre izbijanja Drugog svetskog rata, u visokom, teško pristupačnom i retko naseljenom azijskom planinskom masivu, koji se proteže na velikom prostoru u graničnom području kineskih provincija Sichuan i Quinghai te Tibeta.

Tamo je 1937. i 1938. tim kineskih arheologa, predvođen profesorom Chi Pu-Teiom s pekinške Akademije za praistoriju, izvodio detaljan rutinski pregled niza međusobno povezanog spleta planinskih pećina. Navodno je jedan deo tih pećina bio izrađen nekom nepoznatom tehnologijom, pa je više ličio na složenu tunelsku strukturu ili podzemno skladište.

Osnovni zadatak istraživanja tih teško dostupnih i vrlo visoko smeštenih planinskih pećina bio je iskopavanje u njima nađenih nizova pravilno raspoređenih drevnih grobova u kojima su se nalazili neobično mali kosturi nekih čovekolikih bića neprirodno vretenastog tela s neproporcionalno velikim i prerazvijenim lobanjama. Njihova prosečna visina iznosila je svega 130-ak centimetara, dok im je opseg lobanje bio čak 55 centimetara.

Prilikom iskopavanja pećinskih grobova i razgledanja tih neobičnih malenih kostura jedan član istraživačkog tima spotakao se u polumraku jedne od tih pećina na oveći, napola zakopan pločasti komad kamena koji je delimično virio iz peska. Kad ga je izvadio, očistio od peska i prašine i pažljivije razgledao odmah je uočio da to nije plosnati komad prirodno odlomljene granitne stene, već neki vrlo neobičan i nadasve brižljivo izrađen artefakt velike starosti.

Taj vrlo pravilan kružni granitni kameni disk obima tridesetak centimetara i debljine oko dva centimetra, s precizno izrađenom kružnom rupom obima oko četiri centimetra u njegovom središtu, veličinom i izgledom veoma nalikuje našim velikim gramofonskim LP pločama ili savremenim kompaktnim diskovima. Pažljivim razgledanjem njegove dobro uglačane površine kineski istraživači su odmah uočili da se od središnje rupe prema ivici diska u obliku spirale proteže neki gusti, vrlo sitan dvosmerni brazdasti zapis na nepoznatom pismu koje niko od članova tima nije mogao da identifikuje niti pročita. Stoga se tim neobičnim zapisom na nađenom disku, zbog prečih poslova na iskopavanju grobova, dalje nisu bavili. Nakon temeljnog naknadnog pregledanja i daljih arheoloških iskopavanja u teško dostupnim pećinama surovog Bayan Kara Ula otkriveno je 1938. još 715 takvih precizno izrađenih kamenih diskova, s manje ili više oštećenim spiralnim zapisom koji su takođe bili označeni, evidentirani i otpremljeni u Peking. No, uprkos tome, ti su neobični nalazi, a posebno brojni zagonetni masivni kameni diskovi sa gustim spiralno raspoređenim zapisom, punih dvadesetak godina izazivali znatiželju većeg broja kineskih naučnika, a posebno filologa i lingvista koji su ih pokušali pročitati.

Među svima njima u tome je jedino uspeo uporan i pronicljiv profesor Tsum Um-Nui s pekinške Akademije za prapistpriju, uz svesrdnu pomoć četvorice svojih saradnika, nakon mukotrpnog mnogogodišnjeg rada. Oni su oko 1960. godine, nakon mnogih neuspelih pokušaja, napokon uspeli otkriti ključ za delimično dešifrovanje tih krajnje zagonetnih spiralno raspoređenih gustih brazdastih zapisa vrlo precizno ugraviranih na kamenim diskovima.

U delimično pročitanim zapisima s tih kamenih diskova stoji - sažeto „prepričano“ - surova životna drama drevnih nebeskih mornara koja se odigrala pre otprilike dvanaest hiljada godina u surovim vrletima Bayan Kara Ula. U jednom od pročitanih zapisa stoji da se jedna veća skupina tima, kako u tekstu sami sebe nazivaju ti inteligentni došljaci iz svemira, i uputila prema "trećoj planeti" našeg planetarnog sistema. Zbog nekog kvara na njihovom "vazdušnom brodu" on nije mogao normalno sleteti na određenom mestu, već se, uz velike napore posade, jedne noći, umesto na Planiranom odredištu, prisilno spustio u krajnje negostoljubivo planinsko područje Bayan Kara Ula. Nije bilo načina niti materijalnih mogućnosti da se "vazdušni brod" popravi i osposobi za let, a još manje da se izradi novi kojim bi se Drope mogli vratiti na matični svemirski brod ili planetu. Stoga nesrećnim preživelim došljacima iz svemira nije preostalo ništa drugo već da zauvek ostanu na Zemlji na kojoj je tada, prema današnjim službenim naučnim saznanjima, još gotovo svuda carevalo vrlo surovo kameno doba.

Prva noć koju su došljaci proveli u surovom ambijentu Bayan Kara Ula opisana je na jednom od tih granitnih diskova otprilike ovako: "Drope su se spustile iz oblaka svojim vazdušnim brodom. Naši muškarci, žene i deca sakrili su se pred Kamama deset puta u pećine pre nego što je izašlo sunce. Tek tada su oni shvatili znakove i uvideli da Drope imaju miroljubive namere."

Otkriće u Abidu, Egipat

U sklopu prostranog hramskog kompleksa Setija I otkriveni su i snimljeni 1992. na bočnoj strani jedne masivne kamene krovne grede kvadratnog preseka, koja nosi težak kameni svod grobnice, uklesani neki neobični slikovni znakovi. Oni se, zbog vrlo jasne raspoznatljivosti motiva koje predstavljaju, nikako ne mogu ubrojiti u hijeroglifske znakove, već u kartuše.

Već na prvi pogled svakome je jasno da oni vrlo realistično predstavljaju tri moderne letelice: helikopter, lebdilicu na vazdušnom jastuku (hovercraft) te, po svoj prilici, neki veći vazdušni ili svemirski brod koji izgledom vrlo sliči onima koje već milenijumima viđamo u SF filmovima. Četvrti objekat, izduženog oblika s kupolom iz koje izlazi poduža ravno položena cev, svojim izgledom neodoljivo podseća na moderni tenk.

Taj drevni apokrifni slikovni zapis koji potiče iz razdoblja Novog kraljevstva (XII vek p.n.e.) prvi je snimio i objavio još krajem 1992. Bruce Rawles.

"Oni se, zbog vrlo jasne raspoznatljivosti motiva koje predstavljaju, nikako ne mogu ubrojiti u hijeroglifske znakove, već u kartuše."

Imas li sliku? Inace kartus se ne ubraja u hijeroglife i to se podrazumeva,kartus je okvir u koji se pisu iskljucivo imena faraona

Kraljevski kartus Ramzesa II

Mrzi me da tražim, ali ako budem našao egipatski hijeroglif sa helikopterom, letelicom i tenkom - postiraću ga. Ako neko nađe neka ga postavi.

eh mrzi te, zaista nepristojan odgovor....iskreno ocekivao sam da posedujes tu sliku u svom PC-u i da ces izaci u susret zainteresovanim forumashima.

Jesi li ti uopste video tu sliku ? Ja ne trazim dokaz da li je to letelica, helihopter ili neki drugi leteci objekat samo zelim da vidim doticnu predstavu.

Nadam se da sam ti pomogao oko kartusa te da vise neces govoriti o kartusu kao o pismu.

pozz

Narmer:

Imas li sliku? Inace kartus se ne ubraja u hijeroglife i to se podrazumeva,kartus je okvir u koji se pisu iskljucivo imena faraona

Kliknite za proširenje...

iskljucivo imena faraona?

ILLUMINAT:

Mrzi me da tražim, ali ako budem našao egipatski hijeroglif sa helikopterom, letelicom i tenkom - postiraću ga. Ako neko nađe neka ga postavi.

Kliknite za proširenje...

mislis na onu sliku za koju je otkriveno da je nakdnadnim "doklesavanjem" ispalo to sto je ispalo - helokopter tenk i letelica, a da je pre toga imalo totalno drugo znacenje?

Unsaie:

iskljucivo imena faraona?

Kliknite za proširenje...

Iskljucivo.
Kraljevsko ime - ime faraona- cija se titulatura sastoji od pet Horusovih imena se pise iskljucivo unutar kartusa cime se i vizuelno i simbolicno ime faraona istice i izdvaja od ostalih natpisa.

Ancient Egyptians made cartouches for kings, queens, and other high-ranking people in the kingdom.

prosetaj malko detaljnije po internetu, na primjer
http://www.touregypt.net/featurestories/cartouches.htm

Meni je ta prica o letelicama i helihopterima besmislena, sad kada sam video crtez. Ako su drevni Egipcani uocili te letelice i ako su zeleli da ih zabeleze sigurno ih ne bi zabelezili kroz hijeroglife kako je ovde predstavljeno vec bi ih predstavili kroz sopstveno primenjeno zanatstvo(crtezi, stele, statue). Ovako se cini da su oni menjali svoje pismo ubacivsi nove znakove kako bi opisali cudne letelice?! Kako god da su ih nazivali (nebeske ladje, kocije, bla,bla,bla) naziv bi napisali vec ustaljenim hijeroglifima a samu predstavu bi iskazali kroz ikonografiju....

Ti procitaj strucnu literaturu naprimer Quirka, Kempa, Shawa itd a nemoj se navoditi internet nalazima jer su ili sturi ili nepouzdani. Kartus je bio rezervisan za ime kralja(od 4 dinastije u upotrebi mada ga ima i ranije u obliku SEREKH-a) i kraljevske supruge(kasnije kada je ta titula uvedena).Visoki zvanicnici (svestenstvo i veziri) preuzimaju ovu modu(retki nalazi) tek od novog carstva usled poljuljanog uticaja faraona i rastuce moci svestenstva. Izvorno kartus je rezervisan za faraona. ende

upravo si se slozio samnom. hvala

dakle, kartus nije okvir u koji se pisu iskljucivo imena faraona, ali je bio, neko vrijeme

inace, na informaciju sam naisla u jednoj enciklopediji long ago, prva recenica na engleskom jeste parafraziranje tog paragrafa po sjecanju
drago mi je da sam nasla i na net-u istu informaciju za kratko vrijeme

Unsaie:

Ancient Egyptians made cartouches for kings, queens, and other high-ranking people in the kingdom.

prosetaj malko detaljnije po internetu, na primjer
http://www.touregypt.net/featurestories/cartouches.htm

Kliknite za proširenje...

8-)
While we may find it rarely used to enclose the name of non-kings, for the most part, the cartouche's presence identifies the name it encloses as the king of Egypt

To je iz izvora koji si ti meni dao/dala....moja preporuka je da citas a ne da preletis pogledom preko texta naprimjer.

Obrati paznju da su nalazi retki a u hramovskom komplexu Setija sigurno neces naci neko drugo ime u kartusu. Inace takve nalaze na prste mozes prebrojati, ne vidim cemu sitnicarenje...to je kao kad bi nasao jednu bakarnu sekiru u neolitskom naselju i zakljucila da je stiglo bakarno doba

find it rarely used nije isto sto i was never used

nauci engleski

neko vrijeme nije isto sto i svo vrijeme (za moj post)

i logiku...

Seti I ti je novo carstvo 1270-i neka ... Tada se u Egiptu i ne nazire nesto takvo kao sto je pisanje ostalih imena u kraljevskom kartusu. To se desava tek slomom Novog Carstva odnosno posle treceg medjuperioda ... to je oko 700BC a SEREKH se pojavljuje oko 3400-3300 BC pa ti vidi...ok neka ti bude da Kartus nije rezervisan za Faraona...

od 3300-700bc nema imena nekoga ko nije kralj unutar kartusa
od 700-565bc se pojavljuju natpisi ostalih zvanicnika na Kartusu

Da napomenem jos jednom da se pricalo o Setiju I a tada je kartus rezervisan zna se za koga.

"Nauci Engleski" - Kakva bedna i zla opaska pa ja sam i sam objasnio pre toga kako je sve to islo...

Lepo pise na engleskom - the cartouche's presence identifies the name it encloses as the king of Egypt ....iako ga ima uz ne- kraljevska imena kartus se indentiifikuje i blisko je vezan sa imenom kralja. ende

znam timeline, hvala.
to ne mjenja nista, egipat je i dalje bio egipat
svaki dio slagalice doprinosi slici

jednostavno, ne volim izostavljanje detalja u svrhu generalizacije
takvo sto bih ocekivala od onog iluminata u pokusaju

on topic- u vezi sa slikom....

ako su u dodir sa egipcanima dolazile civilizacije dovoljno razvijene za medjuzvjezdana putovanja, svakako su bile i dovoljno razvijene da im helikopteri i tenkovi budu davna davna proslost

artur klark je mnogo ubjedljiviji u svojoj verziji...

Unsaie:

znam timeline, hvala.
to ne mjenja nista, egipat je i dalje bio egipat
svaki dio slagalice doprinosi slici

jednostavno, ne volim izostavljanje detalja u svrhu generalizacije
takvo sto bih ocekivala od onog iluminata u pokusaju

Kliknite za proširenje...

Nema tu generalizacije. Kartus je 2500 godina koriscen iskljucivo kao kraljevski simbol a 200 god ga koriste i zvanicnici...To sto ga upotrebljavaju ostali sem kralja govori dosta o statusu faraona u tom dobu... I ne vidim kakve veze ima Seti I sa trecim medjuperiodom ?!
Inace ne verujem ti da si znala bas sve sto sam napisao ali nema veze budi pametna na forumu

"Inace kartus se ne ubraja u hijeroglife i to se podrazumeva,kartus je okvir u koji se najcesce pisu imena faraona"

sve sto si napisao jeste osnovno znanje o simbolima iz egipta

inace izvini zbog prve recnice u ovom postu ali trenuto citam analizu mitova doticne zemlje i poznatih bajki iz ugla psihologa, pa sam pod utiscima