- Poruka
- 3.050
On je bio jedan zreo dlakavi dvonožac u punoj životnoj snazi. Stanovao je u pećini, zajedno sa mnogobrojnim članovima šire familije. Ceo dotadašnji život provodio je uz plamen vatre, donet u pećinu jedanput kad su “zle sile” munjom spržile najviše drvo u okolini, koju su s vremena na vreme svi pomalo morali da hrane suvim granama. Da bi pobegao od dokolice često je sa svojim ocem krvlju ulovljenih zveri slikao po zidovima prizore iz svog svakodnevnog života. Odrasli muškarci takmičili su se ko će bolje da naslika bizone i njihove dvonožne predatore.
Otkako je znao za sebe osećao je neopisiv strah od okolnih gustih šuma i njihovih krupnih četvoronožnih stanovnika, od provala oblaka i grmljavina. Prstima je uvijao svoju kosu i bradu, trebio buve i vaške, i katkad čupao svoje bolne i potamnele zube, od kojih bi neki iznova nicali. Razlikovao je dan od noći, Sunce od Meseca, oblake od zvezda i leto od zime. Razlikovao je i dobro od zla. U stvari, znao je šta treba a šta ne treba činiti svojim bližnjima, da bi se i oni tako ophodili prema njemu. (Na stranu to što je više puta, osetivši jak polni nagon, napastvovao svoje sestre i ostale rođake i prisiljavao ih na parenje.) Kada su dani bili dugi a vazduh topao silazio je do obližnje reke i kupao se u njoj, brao plodove i hranio se njima, i, uopšte, živeo bezbrižno. Kada su dani bili kratki, vazduh hladan, a zemlja pokrivena snegom, ogrtao je krzna ubijenih životinja i sa muškim rođacima odlazio u lov, kako bi imao šta da jede. Više je voleo duge dane i topao vazduh. Znao je, otprilike, da izračuna kada nastupa koji period. Nije još bio stasao za odabir ženke, koja bi mu izrodila decu. U svom kratkom životnom veku video je još i kako iz nabubrelih žena izlaze mali dvonožni čupavci slični njemu i ostalima, kako stariji čupavci prestaju da dišu i mrdaju, i kako ih potom odnose na jedno uzvišenje da ih proždru ogromne ptice oštrih, krivih kljunova. Bio je to težak i nezahvalan život. Ali svi koje je znao voleli su da žive.
On je oduvek osećao kako se razlikuje od ostalih. Sporazumevao se sa njima kricima, kojima su jedni drugima davali do znanja šta žele i kako se osećaju, ali voleo je da se osami i da posmatra sve što ga okružuje. Mučio je sebe pitanjima ko je on, odakle je došao tu gde se nalazi, zašto je tu došao i gde će otići odatle. Bio je jedini dvonožac koji je razmišljao o tome.
Najviše od svega voleo je da sedne na jedan kamen ispred pećine i da gleda oblake kako se kreću, preko dana, ili da se divi zvezdanom nebu, preko noći. Zbunjivala ga je pojava punog Meseca na vedrom nebu, koji je iz noći u noć postajao sve manji, da bi najzad sasvim iščezao. Ne bi ga bilo nekoliko noći, da bi se kasnije pojavio kao srp koji se sve više povećavao, da bi napokon ponovo postao pun krug. Uspeo je čak i da izračuna periode mesečevih promena, uz pomoć svojih deset prstiju. Ni to nije radio niko od njegovih bližnjih.
Vremenom je zavoleo taj svoj kamen. U jednom trenutku poželeo je da ga ukrasi. Počeo je da ga obrađuje, udarajući ga sa strane kamičcima raznih oblika i veličina. To je dugo trajalo. Kamičci su mu se počesto lomili u rukama, dok bi ponekad sa njega otpalo po koje parče. Najzad, uspeo je da tako obradi svoj kamen da je bio savršen: napravio je kamenu kocku. Bio je zadovoljan. Voleo je da sedi na njoj, poguren, glave naslonjene na levu ili desnu šaku, i da razmišlja o sebi.
Jednog popodneva, posle obilne kiše, Sunčevi zraci probili su oblake. Na nebu se pojavila duga. Dvonožni čupavci izašli su iz pećine i divili se ovoj prirodnoj pojavi.
On je i ovog puta seo na svoju kamenu kocku i bacio pogled na dugu. I tada se dogodilo nešto neobično. Osetio je kako pored svog dlakavog, prljavog, smrdljivog i bolesnog tela poseduje i besmrtnu dušu. I kako je ta njegova duša otpala od neke praceline ili nad-duše. Duga je, zapravo, bila most između nad-duše i ostalih duša, most koji je bilo nemoguće preći.
Pao je u trans. Našao se u nekom posve mračnom prostoru u kome je svetlucala jedna mala iskra. Njen bezvremenski mir poremetio je jedan jedini impuls koji ju je uzdrmao izazvavši eksploziju. Njeni delići su se raspršili na sve strane. Počelo je da teče vreme. Iz njene sredine izletelo je nebrojeno mnogo svetlosnih bića, koja su se tek probudila iz dugog sna izazvanog pređašnjim uništenjem potpune celine. Svi su pospani i polusvesni, svi osim jednog koji je za sve ovo vreme bio polubudan; on je bio jedini nosilac svetlosti dok su svi ostali spavali. Njegova želja da obnovi pređašnju potpunu celinu je i izazvala taj impuls. U desnoj ruci je nosio baklju. Oprživši najbliže oko sebe, razbudio ih je i proglasio ih svojim saradnicima. Bilo ih je dvanaest i svi postadoše visokosvesni. Ostali ostadoše polupospani. Svi se zadržaše oko nosioca svetlosti. Egzistiraše u dokolici, dok od ostataka praiskre svetlosti izgradiše bezbrojne svetove, skupine bleštavih i tamnih kosmičkih tela okupljenih u nebrojene galaksije. Na njima sami od sebe iznikoše raznorazni oblici organskog života. Želeći da napuste dokolicu duhovnog postojanja, jedanaestorica od dvanaest Lučonošinih apostola pobegoše u materijalne svetove odvedovši sa sobom tri četvrtine ostalih podanika svetlosti. Svi doživeše pád u bedu materijalnog postojanja.
Otkako je znao za sebe osećao je neopisiv strah od okolnih gustih šuma i njihovih krupnih četvoronožnih stanovnika, od provala oblaka i grmljavina. Prstima je uvijao svoju kosu i bradu, trebio buve i vaške, i katkad čupao svoje bolne i potamnele zube, od kojih bi neki iznova nicali. Razlikovao je dan od noći, Sunce od Meseca, oblake od zvezda i leto od zime. Razlikovao je i dobro od zla. U stvari, znao je šta treba a šta ne treba činiti svojim bližnjima, da bi se i oni tako ophodili prema njemu. (Na stranu to što je više puta, osetivši jak polni nagon, napastvovao svoje sestre i ostale rođake i prisiljavao ih na parenje.) Kada su dani bili dugi a vazduh topao silazio je do obližnje reke i kupao se u njoj, brao plodove i hranio se njima, i, uopšte, živeo bezbrižno. Kada su dani bili kratki, vazduh hladan, a zemlja pokrivena snegom, ogrtao je krzna ubijenih životinja i sa muškim rođacima odlazio u lov, kako bi imao šta da jede. Više je voleo duge dane i topao vazduh. Znao je, otprilike, da izračuna kada nastupa koji period. Nije još bio stasao za odabir ženke, koja bi mu izrodila decu. U svom kratkom životnom veku video je još i kako iz nabubrelih žena izlaze mali dvonožni čupavci slični njemu i ostalima, kako stariji čupavci prestaju da dišu i mrdaju, i kako ih potom odnose na jedno uzvišenje da ih proždru ogromne ptice oštrih, krivih kljunova. Bio je to težak i nezahvalan život. Ali svi koje je znao voleli su da žive.
On je oduvek osećao kako se razlikuje od ostalih. Sporazumevao se sa njima kricima, kojima su jedni drugima davali do znanja šta žele i kako se osećaju, ali voleo je da se osami i da posmatra sve što ga okružuje. Mučio je sebe pitanjima ko je on, odakle je došao tu gde se nalazi, zašto je tu došao i gde će otići odatle. Bio je jedini dvonožac koji je razmišljao o tome.
Najviše od svega voleo je da sedne na jedan kamen ispred pećine i da gleda oblake kako se kreću, preko dana, ili da se divi zvezdanom nebu, preko noći. Zbunjivala ga je pojava punog Meseca na vedrom nebu, koji je iz noći u noć postajao sve manji, da bi najzad sasvim iščezao. Ne bi ga bilo nekoliko noći, da bi se kasnije pojavio kao srp koji se sve više povećavao, da bi napokon ponovo postao pun krug. Uspeo je čak i da izračuna periode mesečevih promena, uz pomoć svojih deset prstiju. Ni to nije radio niko od njegovih bližnjih.
Vremenom je zavoleo taj svoj kamen. U jednom trenutku poželeo je da ga ukrasi. Počeo je da ga obrađuje, udarajući ga sa strane kamičcima raznih oblika i veličina. To je dugo trajalo. Kamičci su mu se počesto lomili u rukama, dok bi ponekad sa njega otpalo po koje parče. Najzad, uspeo je da tako obradi svoj kamen da je bio savršen: napravio je kamenu kocku. Bio je zadovoljan. Voleo je da sedi na njoj, poguren, glave naslonjene na levu ili desnu šaku, i da razmišlja o sebi.
Jednog popodneva, posle obilne kiše, Sunčevi zraci probili su oblake. Na nebu se pojavila duga. Dvonožni čupavci izašli su iz pećine i divili se ovoj prirodnoj pojavi.
On je i ovog puta seo na svoju kamenu kocku i bacio pogled na dugu. I tada se dogodilo nešto neobično. Osetio je kako pored svog dlakavog, prljavog, smrdljivog i bolesnog tela poseduje i besmrtnu dušu. I kako je ta njegova duša otpala od neke praceline ili nad-duše. Duga je, zapravo, bila most između nad-duše i ostalih duša, most koji je bilo nemoguće preći.
Pao je u trans. Našao se u nekom posve mračnom prostoru u kome je svetlucala jedna mala iskra. Njen bezvremenski mir poremetio je jedan jedini impuls koji ju je uzdrmao izazvavši eksploziju. Njeni delići su se raspršili na sve strane. Počelo je da teče vreme. Iz njene sredine izletelo je nebrojeno mnogo svetlosnih bića, koja su se tek probudila iz dugog sna izazvanog pređašnjim uništenjem potpune celine. Svi su pospani i polusvesni, svi osim jednog koji je za sve ovo vreme bio polubudan; on je bio jedini nosilac svetlosti dok su svi ostali spavali. Njegova želja da obnovi pređašnju potpunu celinu je i izazvala taj impuls. U desnoj ruci je nosio baklju. Oprživši najbliže oko sebe, razbudio ih je i proglasio ih svojim saradnicima. Bilo ih je dvanaest i svi postadoše visokosvesni. Ostali ostadoše polupospani. Svi se zadržaše oko nosioca svetlosti. Egzistiraše u dokolici, dok od ostataka praiskre svetlosti izgradiše bezbrojne svetove, skupine bleštavih i tamnih kosmičkih tela okupljenih u nebrojene galaksije. Na njima sami od sebe iznikoše raznorazni oblici organskog života. Želeći da napuste dokolicu duhovnog postojanja, jedanaestorica od dvanaest Lučonošinih apostola pobegoše u materijalne svetove odvedovši sa sobom tri četvrtine ostalih podanika svetlosti. Svi doživeše pád u bedu materijalnog postojanja.
čoveče u kom si ti bre tripu što ne budeš normalan?
