Dе Sisti
Stara legenda
- Poruka
- 79.298
bravo Mirjana, alal ti vera!
Радост
То дирљиво осећање да нисмо клоака света, које нам доносе наши изврсни појединци кад се пењу на победничка постоља, некима је неподношљиво
Нешто није у реду са овом земљом. Кад Новак Ђоковић победи у Мелбурну на Аустралијен опену, исте вечери један љути политичар малог домета, огорчен чињеницом да се грађани Србије искрено радују победи нашег дечка на тако великом светском такмичењу, препоручи преко телевизије младом шампиону да се не појави на слављу, које спортским победницима традиционално приређују Скупштина града и грађани Београда. Јер, он сматра да је у питању простачки дернек који служи политичарима да се промовишу.
Али, зато, он сам није одолео да се појављује у ТВ емисијама, како би, скупљених уста, симболички поручио да је радост равна простаклуку, а да је навијање за нашег спортисту, ваљда, неки огавни национализам, а можда, чак и фашизам. Зато је овај тужни човек саветовао младом шампиону да „седи негде у Монте Карлу” док фуртутма не прође.
Иначе, могло се закључити, у супротном, Новак Ђоковић ће, у очима дотичног политичара и његових, много лоше проћи. Прогласиће га за српског националисту. А онда му стварно у Србији неће бити лако. Има да га оплету у њиховим медијима, на њиховој телевизији. Пошто Новак није политички „његов”, Нолетова победа га боли, неподношљива му је попут шамара, а српска застава на полуделим трибинама у Мелбурну, или било где, представља својеврсну идеолошку увреду. Пошто он мисли да Срби немају права да се радују.
Кад један педесетогодишњак, који у животу ништа није освојио, осим столице у ТВ панел дискусијама, саветује младом освајачу велике спортске титуле „да седи негде у тишини” док простачко славље не прође – пристојан човек у тој изјави може само да види патолошку мржњу једног средовечног лузера према тридесет година млађем, успешном и паметном дечку, који, за разлику од овог тужног мизантропа, воли и живот, и своју породицу, и своју земљу.
Јер, Новакова, и било чија друга победа неподношљива је оној малој групи која би сабљом да натера људе да воле оно што они воле и да мрзе оно што они мрзе. А они мрзе сваки разлог због кога би обичан човек могао да се радује. Они мрзе кад Марија Шерифовић победи на Евросонгу, они мрзе кад Новак поздрави све гледаоце у Србији – они би више волели да Новак поздрави све гледаоце у Албанији. Радост, мала људска радост, то дирљиво осећање да нисмо клоака света, које нам доносе наши изврсни појединци кад се пењу на победничка постоља, за њих је неподношљива.
У њиховом светоназору, колективна радост, па макар она трајала и један једини дан, у Србији је недопустива, и што је још горе – они покушавају да нас убеде да је политички некоректна. Све док он и његова мала и гласна дружина не дођу на власт, нико нема разлога да се радује, а свака колективна радост је простачка, политички назадна и погубна.
Они би веома волели да, не само наши тенисери, него сви остали који нешто раде, и који нешто постижу и нешто значе, никада не изађу да приме заслужене аплаузе. Пошто они дубоко верују да су аплаузи само за њих. Када би само могли, осудили би све осим себе, на вечиту тмину и колективну тишину, како би само они могли да се чују.
Огорчени и кисели израз лица, кад би само могли, пренели би на све грађане Србије који нису са њима. И, да имају мало више моћи, осудили би и Џорџа Клунија и Шерон Стоун за српски национализам – јер су се изјаснили да ће протестовати против једностраног признавања независности Косова.
Једног дана, кад све ово прође, сећаћемо се тренутака радости које су нам приређивали наши предивни клинци.
И сећаћемо се ових јадника који су хтели да их спрече да чују наше захвалне аплаузе.
Јер, тако нешто не постоји нигде на свету. Таква мржња је најсрпскија од свих српских особина – ма колико се они трудили да не буду део ове средине – она их одаје.www.mirjanabm.com
http://www.politika.co.yu/rubrike/Pogledi-sa-strane/Radost.sr.html
Радост
То дирљиво осећање да нисмо клоака света, које нам доносе наши изврсни појединци кад се пењу на победничка постоља, некима је неподношљиво
Нешто није у реду са овом земљом. Кад Новак Ђоковић победи у Мелбурну на Аустралијен опену, исте вечери један љути политичар малог домета, огорчен чињеницом да се грађани Србије искрено радују победи нашег дечка на тако великом светском такмичењу, препоручи преко телевизије младом шампиону да се не појави на слављу, које спортским победницима традиционално приређују Скупштина града и грађани Београда. Јер, он сматра да је у питању простачки дернек који служи политичарима да се промовишу.
Али, зато, он сам није одолео да се појављује у ТВ емисијама, како би, скупљених уста, симболички поручио да је радост равна простаклуку, а да је навијање за нашег спортисту, ваљда, неки огавни национализам, а можда, чак и фашизам. Зато је овај тужни човек саветовао младом шампиону да „седи негде у Монте Карлу” док фуртутма не прође.
Иначе, могло се закључити, у супротном, Новак Ђоковић ће, у очима дотичног политичара и његових, много лоше проћи. Прогласиће га за српског националисту. А онда му стварно у Србији неће бити лако. Има да га оплету у њиховим медијима, на њиховој телевизији. Пошто Новак није политички „његов”, Нолетова победа га боли, неподношљива му је попут шамара, а српска застава на полуделим трибинама у Мелбурну, или било где, представља својеврсну идеолошку увреду. Пошто он мисли да Срби немају права да се радују.
Кад један педесетогодишњак, који у животу ништа није освојио, осим столице у ТВ панел дискусијама, саветује младом освајачу велике спортске титуле „да седи негде у тишини” док простачко славље не прође – пристојан човек у тој изјави може само да види патолошку мржњу једног средовечног лузера према тридесет година млађем, успешном и паметном дечку, који, за разлику од овог тужног мизантропа, воли и живот, и своју породицу, и своју земљу.
Јер, Новакова, и било чија друга победа неподношљива је оној малој групи која би сабљом да натера људе да воле оно што они воле и да мрзе оно што они мрзе. А они мрзе сваки разлог због кога би обичан човек могао да се радује. Они мрзе кад Марија Шерифовић победи на Евросонгу, они мрзе кад Новак поздрави све гледаоце у Србији – они би више волели да Новак поздрави све гледаоце у Албанији. Радост, мала људска радост, то дирљиво осећање да нисмо клоака света, које нам доносе наши изврсни појединци кад се пењу на победничка постоља, за њих је неподношљива.
У њиховом светоназору, колективна радост, па макар она трајала и један једини дан, у Србији је недопустива, и што је још горе – они покушавају да нас убеде да је политички некоректна. Све док он и његова мала и гласна дружина не дођу на власт, нико нема разлога да се радује, а свака колективна радост је простачка, политички назадна и погубна.
Они би веома волели да, не само наши тенисери, него сви остали који нешто раде, и који нешто постижу и нешто значе, никада не изађу да приме заслужене аплаузе. Пошто они дубоко верују да су аплаузи само за њих. Када би само могли, осудили би све осим себе, на вечиту тмину и колективну тишину, како би само они могли да се чују.
Огорчени и кисели израз лица, кад би само могли, пренели би на све грађане Србије који нису са њима. И, да имају мало више моћи, осудили би и Џорџа Клунија и Шерон Стоун за српски национализам – јер су се изјаснили да ће протестовати против једностраног признавања независности Косова.
Једног дана, кад све ово прође, сећаћемо се тренутака радости које су нам приређивали наши предивни клинци.
И сећаћемо се ових јадника који су хтели да их спрече да чују наше захвалне аплаузе.
Јер, тако нешто не постоји нигде на свету. Таква мржња је најсрпскија од свих српских особина – ма колико се они трудили да не буду део ове средине – она их одаје.www.mirjanabm.com
http://www.politika.co.yu/rubrike/Pogledi-sa-strane/Radost.sr.html
MIZANTROP, pa, onaj "govor" iz zatvorenih usta.....
,Mojsilovicka da se "ruga" mizantropu...to me cchudi
