Постојимо само неким чудом !!!

У време када се бројни Срби у матици радо одричу својих корена, порекла, традиције, „ заборављају” на ћирилицу, сопствену националну културу, зарад неких „ универзалнијих”, „ узвишенијих” еврипејских вредности, Срби у Албанији, скоро осам деценија заборављини од свих, неким чудом су опстали. Изложени најтежим историјским искушењима, тортурама, уценама, страху, никада нису заборавили ко су.То за наш лист каже Павло Брајовић-Јакоја, председник Удружења српско-црногорске мањине у Албанији.

Покушавате да заједнички очувате језгро православног живља у овој држави? Колико, по вашој процени, у Албанији има наших сународника, а колико их је заванично регистовано?
– Према попису има нас преко 40 хиљада у целој Албанији, мада сам убеђен да је реална цифра много већа. Људи се плаше да се изјашњавају. У томе је проблем..У Скадру, где је седише Удружења од укупно 12о хиљада становника, 25 хиљада су Срби и Црногорци, или прецентуално 40 одсто становништва скадарске околине, где је сконцентрисано највише српског живља, чине православци и католици, а 60 одсто су муслиманске вероисповести. Али, у Албанији нас је свега један одсто . То је трагично. Верујте и ово што нас је преостало, само неким великим чудом се одржало. Навешћу вам оно што поткрепљује чињеницу да нестајемо са вековних подручја. Према подацима Албанске академије наука, 1485. године у северном делу Албаније, скадарској области 90 одсто становништва чинили су Срби.Већ 1905. у околини Скадра живело је око 250 хиљада Срба, а током Првог светског рата је за наше сународнике наступио први велики егзодус. Више од стотину хиљада православаца тада избегло у Србију или Црну Гору, односно тадашњу Краљевину.Друга болна сеоба наступила је 1934. као последица драматичних догађаја у овој држави и репресалија над православним живљем.

Од 1990. драстичном страховладом комунистичког система, комплетан државни апарат спровидио је невиђене рапресалије ,тако је скадарско подручје скоро „ очишћено” од Срба.
Да подсетим, у то време свим Србима је ускраћено право да носе права презимена.Морали су да избаце оно ић или вић, и да их што више прилагоде албанским. Тако су нестајали Пашовићи, Поповићи, Брајовићи, Цекићи, Јанковићи, Мартановићи, Лазаревићи. Исте године забрањено је школовање на матерњем језику и укинуте све установе. Настало је немилосрдно, систематско затирање православних корена,идентитета, вере, писмености.Срби су били старшном у мраку и изолацији и за време злогласног Енвер-хоџе, а све у намери да им се потисне и сама свест о пореклу.У то време, историја бележи- северни део Албаније напустило је да десетине хиљада православаца. Од 1990. драстичном страховладом комунистичког система, комплетан државни апарат спровидио је невиђене рапресалије, тако је овај простор скоро „очишћен” од Срба. Они који су остали носили су крајње понижавајућа презимена која, када се преведу на албански језик значе глиб, муљ, блато, иловачу, земљу, прљавштину. И то смо истрпели.


Да ли је тренутно још гори положај сународника, будући да се зна да наша земља бије битку за Космет, да сте у држави која свесрдно подржава албанске ексремисте, у намери да отцепе вековни део српске територије?
– Можда ће вам звучати парадоксално, али Албанци у Албанији не гледају са симпатијама на Шиптаре, јер постоји вишедеценијски изразити антагонизам између једних и других.Обичан, поштен Албанац зна да је то прљава отимачина и Шиптаре, како их зову- „Косоваре” доживљавају као најпримитивнији део албанског народа. Још, код неких постоји бојазан да би реализацијом тог нечасног чина – самопроглашења заправо они управљали, дириговали и самом Албанијом. Државна политика је нешто друго. Званична Албанија свесрдно подржава Америку и шиптарске политичаре да се домогну нечега што никада није било њихово. Што се тиче нашег положаја, он никада није био идеалан, али постоји једна олакшавајућа околност. Мука нас је натерала да завршавамо високе школе. Срби су у Албанији и поред тога што им је „отет ” матерњи језик, најобразованија национална мањина. Хтели или не, не могу у потпуности да нас потисну. Примера ради, наше Удржење броји 2,5 хиљаде чланова , од тога преко 300 их је са једном или две факултетске дипломе. А, до њих смо долазили „ идући кроз трње”.

http://www.istina.at/index.php?option=content&task=view&id=341&Itemid=