Kosta Dimitrijević (odlomak):
’’Posledica tuče u kafani
Sve je počelo u komšiluku gde su sedeli ozloglašeni pijanci
Kada sam posle prve Brankove sahrane posetio u Zagrebu svoju dobru prijateljicu Slavicu Ravlić, nastavnicu istorije, poverila mi je svoju, kao i ostalih poznanika, sumnju u Brankovo samoubistvo, što sam zabeležio na strani 46 mog dnevnika iz 1961. godine: "Tvrdi se da se Branko nije obesio već ga je Franjo video kraj tramvajske pruge... Klatio se na kaišu od pantalona, noge su mu dodirivale zemlju... U susedstvu je kafana ozloglašenih pijanaca..." Po Slavičinom mišljenju, neko je od razbojnika, provociran od pijanog Branka, započeo tuču, u kojoj je on stradao.
Sve ostalo je kasnije bilo iscenirano, zbog parole "bratstvo-jedinstvo", tako da je Slavica bila uverena da će falsifikovati i zapisnik o Brankovoj smrti dok se u njenim krugovima, među Dalmatincima, govorilo da nije reč o pesnikovom samoubistvu. Slavičin poznanik Franjo, koji je Branka ugledao te kobne zore, u sasvim drukčijem opisu od zvaničnog, bio je i moj raniji poznanik: poticao je iz ranije imućne porodice, studirao na bečkoj muzičkoj akademiji, tada bio operski pevač u penziji, a ranije dobar prijatelj Tina Ujevića i nepopravljivi pijanac.
Nažalost, nema odavno među živima ni Slavice, koja se otrovala većom količinom pilula za spavanje, kao ni Franje. Poznato mi je da oboje počivaju na zagrebačkom Mirogoju, a ostalo je prekrila tama...Priznajem da sam sve to, kazivano od prijatelja iz Zagreba, primio sa izvesnom skepsom, ali nešto kasnije, kada sam posetio Brankove roditelje i sa njegovim mlađim bratom Dragišom istraživao da li je posredi bilo samoubistvo ili ubistvo, došao do dragocenih podataka koji Brankov tragičan kraj objašnjavaju u posve drugačijem svetlu.
- Od sudbine se ne može pobeći, pa tako ni naš Branko - kaže gospođa Marija odgovarajući na moja pitanja o sinu. - Čitao je Bibliju stalno, mnoge filozofske knjige, a morao je, kad su ga pozvali, da postane član Partije čiji idolopoklonik nije bio. Naučio je perfektno francuski i ruski jezik, a hteo je i arapski, što mu je ostala neispunjena želja. Da nije zbog nekih pakosnika i zavidljivaca morao da pobegne u Zagreb, danas bi sigurno bio živ. Oni nisu mogli da mu oproste što je dobio tu uglednu nagradu i imao toliko uspeha u književnom radu. Kao što znate kod nas Srba, uspeh se ne prašta, takvi samo nailaze na prepreke. To je žalosno jer smo darovit narod, ali šta bi bilo od Tesle i Pupina da nisu na vreme otišli preko okeana.
Nije mi jasno i nikada neće biti što je tako ružno postupljeno s mojim sinom koji nikome nije hteo da učini nažao, a toliko voleo život. Borio se uvek za svoju generaciju, kuća nam je bila često posećena od njegovih kolega koji sa mnogim mladim sada redovno dolaze na godišnje pomene pa ih pozivamo na ručak. Velika mi je uteha kad slušam njihova sećanja na Branka... Te uspomene i objavljivanje Brankovih dela mi produžuju život. Jer, poznato je da čovek živi dokle i uspomene na njega...
- Čitao sam ovih dana da Niš hoće, pored Sremčeve, da otvori i Brankovu spomen-sobu - kažem. - Da li se već nešto radi na tom planu?
- To mi je velika radost, mislim na pažnju Brankovih zavičajaca -odgovara gospođa Marija.- Zato smo vas i pozvali da nam pomognete u sređivanju književne zaostavštine mog sina jer ste bili dobri prijatelji i niste ga izneverili. Ovih dana dolazi i jedna osoba iz niškog muzeja koja će napraviti popis Brankovih stvari, a vi pregledajte rukopise, prepisku i biblioteku, ono što je preostalo.- Srce me boli što su neki Brankovi rukopisi nestali - umešao se u razgovor Brankov otac.
Razočarana majka
- Eto, razočarao nas je i Petar Džadžić za koga kažu da je napisao uspelu studiju o Branku, ali za nas teško razumljivu. On se sa njim nije ni družio, tek kad je Branko uspeo, pojavio se, pa mu je čak posvetio poslednju zbirku. A on ,umesto nas da pita o sinu, nažvrljao svašta, čak i onu nepotrebnu priču o njegovoj ljubavnoj vezi zbog koje sigurno nije otišao u Zagreb. Da bi napisao tu knjigu o Branku uzeo je od nas dosta njegovih originalnih rukopisa od kojih je posle vratio samo manji deo. Kakvi su to ljudi? Ta njegova knjiga o Branku mi se uopšte ne dopada, jer se u njoj pravio važan ističući svoje znanje iz oblasti književnosti, a ne da osvetli pravi lik mog sina.
Kako su nestali rukopisi
Brankovi prijatelji pesnici razgrabili njegovu arhivu
Nije tu napisao ni čestitu Brankovu bibliografiju, dok je od obimne prepiske mog sina objavio samo njemu upućeno pismo i dopisnu kartu. Nije posetio ni moje rodno selo Gadžin Han, desetak kilometara od Niša, gde smo sa Brankom bili u izbeglištvu, a on učio osnovnu školu i počeo da piše prve stihove. Ja se ne bavim literaturom, ali znam kako se u svetu pišu monografije, polazeći najpre od pesnikovog ličnog života što Džadžiću nije ni na pamet palo. Nadam se da će tek u budućnosti biti takvih knjiga.
- Teško će biti ako je raznesena Brankova lična arhiva - kažem roditeljima. - Ako se sada na tom planu nešto ne učin,i biće sve teže to prikupiti.
Boža uzeo pisma
- Skoro smo dali oglas u novinama moleći da nam Brankovi poznanici ustupe svoje uspomene na sina - kaže Brankova majka. - Niko se iz Beograda nije odazvao. Jedino je Zlatko Tomović dao svoju a ne Brankovu prepisku. Pre Žika Lazić nije izlazio iz ove kuće, a sada ga odavno nema. Ponekad nas poseti Tasa Mladenović koji se ljuti što smo svakoga puštali da pretura po Brankovim rukopisima, tako da su poput zbirke Srbija na istoku, neki i nestali. Nama je drago da se dođe, tata Gliša svakoga je puštao, ostavljao samog u Brankovoj sobi da pregleda rukopise. Ali, ko bi se nadao da među kulturnim svetom ima i lopova.
- Začudio nas je stav Bože Timotijevića, jednog od najboljih Brankovih prijatelja - kaže čika Gliša. - Molim ga da nam da za niški muzej Brankova pisma, a on kaže: "Nisam lud da vam dam ta meni upućena pisma kada ću ih ja uz moje komentare negde objaviti, a možda ih i prodati". To je prosto za neverovanje, mora da se Boža sa nama šalio.
- Sramota je da Oskar Davičo uvek beži od nas -kaže gospođa Marija.- Možda mu je nezgodno što se posle oženio Milicom. Pričaju da se Branko zbog nje ubio. Pa to je velika glupost koju je Džadžić plasirao, verovatno želeći da svojoj dosadnoj knjizi da vid izvesnog senzacionalizma. Branko je sa tom ženom bio prijatelj, postoje njena pisma, zajedno su prevodili ruske pesnike, ali on nije mislio na brak.
Što se Davičo toliko okomio na njega nije mi znano, ali mi se Branko često na njega žalio. Velika je sramota i to što se piše u novinama o mom sinu, koji je, navodno prethodno pokušao, bezbroj "samoubistava", a najviše o tome govore zagrebački pisci u cilju opravdanja zločina.
Za razliku od Tomičića mnogo neistina pišu Prica i Golub, da ne pominjem ostale. Lažu čak kad pišu da Branko nije smeo da nosi normalne, obične kravate, nego samo one leptir-mašne s lastišom da se ne bi obesio? To su notorne gluposti. Eto, vidite, ovde je sva Brankova odeća u ormanu koja će, uskoro, biti otpremljena u niški muzej. Ima puno običnih, dugačkih, svilenih kravata, a onih nekoliko sa lastišem bile su crne leptir-mašne uz večernja odela kad je išao na prijeme ili svečanosti. I to je sve montirano preko štampe da bi se opravdala priča o samoubistvu. Ja najbolje poznajem mog sina i tvrdim da se on nikada ne bi ubio. Kao majka to najbolje mogu da znam. Ali, što kaže naš narod, zaklela se zemlja raju da se tajne sve saznaju...’’
...Čak gotovo pretećim
