Fundametalizam idiota
Svetislav Basara

Pa dobro, u nedelju ponovo na birališta. Nemam nameru nikoga da ubeđujem za koga da glasa. Radije se odlučujem za analizu stvarnih motiva dveju opcija između kojih ćemo izabrati jednu. Na jednoj strani, dakle, imamo tzv. "patriotsku", na drugoj "proevropsku" opciju. Patriotima je (neka se znaci navoda ubuduće podrazumevaju) Srbija, navodno, iznad svega i tu ne bi bilo ničeg lošeg da ta "Srbija" nije puki ideologem, to jest Srbija kakvom je vide i zamišljaju Nikolić i Koštunica. Budući da su i Koštunica i Nikolić netalentovani i beznačajni ljudi, njihova projekcija je nužno kranje siromašna i partikularna do te mere da se funkcionalno operativno polje njihovih politika svodi na partijsko članstvo i klijentelu. Sve ostalo je medijska manipulacija. Ali pomenuta dvojica su ambiciozni i slavoljubivi obrnuto proporcionalno nenadarenosti, što dodatno pogoršava stvar. Ambicija nije ništa loše pod uslovom da je praćena kompetencijom, a u politici kompetencija nije ništa drugo do prevazilaženje ograničenja sebičnih interesa i sposobnost sagledavanja opšteg. U tom slučaju govorimo o viziji. Vizije i halucinacije su u čisto ontološkom smislu istovetne prirode, ali vizija je - budući u dosluhu sa tokovima realnosti - aktivna i delatna, dok je halucinacija - zatvorena unutar granica individualne psihologije - pasivna i jalova. To je po pravilu lični problem, ali kada se, uz pomoć partijskog aparata i medija, halucinacija eksternalizuje, kada se uzdigne u rang državne politike, onda nastaje problem koji možda možemo rešiti u nedelju 3. februara.

Mi, zapravo, nemamo problema sa ovom ili onom politikom ili ideologijom, već sa percepcijom realnosti. Videli smo da je priroda politike kvazipatriotskog bloka u suštini nerealna, da ona ne operiše činjenicama, već pošto-poto nastoji da činjenice prilagodi sopstvenim projekcijama. Otuda i patriotski animozitet prema EU, prema Evropi uopšte. Suverenitet na kojem ova dvojica insistiraju, nije suverenitet nacije - kamo sreće da je tako - već njihov lični suverenitet i nedodirljivost. Evropska unija je ustrojena tako da ne ugrožava suverenitet ove ili one nacije, već samo sputava uzrurpaciju suvereniteta od strane političkih klasa i ograničava nezajažljivost ekonomskih elita. Što će reći: kada bi Srbija bila članica EU, Koštunica bi morao da se liši niza patriotskih zadovoljstava. Ne bi, recimo, bilo moguće da novcem poreskih obveznika plaća astronomske honorare kafanskim pevaljkama da bi ga zvale "dragi premijeru"; još manje bi bilo moguće da istim tim novcem finansira privatne festivale, da kupuje velelepne stanove dvorskim pesnicima i budalama; a bilo bi potpuno nemoguće da jednima otima preduzeća i da ih drugima poklanja. Da ne govorimo da bi za nelegalnu prodaju NIS-a Rusima, verovatno zaglavio u zatvor.

Takva politika nema nikakvu budućnost. Ona, zapravo, nema ni sadašnjost jer se vodi u eluzivnim predelima fantazije. Takva politika uvek operiše sa odsustvom, sa negativitetom, sa onim čega nema i čega ne može biti. Ona se neizbežno temelji na nesreći, na lišenosti, na jadu i na bedi i vrlo vešto njima manipuliše. Ona svoju sramnu snagu crpi iz slabosti nacije; svoje nezasluženo blagostanje, pak, temelji na narodnom osiromašenju. Lepe izanđale reči ne bi trebalo više nikoga da zavaraju. Srbija podnosi ogromne žrtve ne da bi odbranila Kosovo, već se satire i iscrpljuje zarad opstanka Koštuničinih ličnih ambicija i ambicija njegovih klovnova, lakrdijaša.

Kosovo je tu samo izgovor za ovekovečenje i cementiranje takve politike, kanonizaciju Koštunice i beskonačni ostanak Srbije u limbu između realnog sveta i iščezlih istočnjačkih despotija. Takva Srbija, u kojoj su jedini izvori socijalne energije pobede naših tenisera i kalakurnica u Guči, ne samo da nema nego i ne zaslužuje budućnost. Ako se pored neminovnog gubitka Kosova u nedelju opredeli i za gubitak evropskih perspektiva, ako ne bude imala strpljenja da sačeka desetak godina posle kojih će svi Srbi, bili na Kosovu ili u Švedskoj, biti unutar jedne jedine političke zajednice, onda i ne zaslužujemo ništa bolje od Vojine i Tomine satrapije. Ako se u Turskoj evrointegracijama protive samo islamski fundamentalisti, onda lokalni antievropski fundamentalizam ne možemo definisati nikako drugačije nego kao fundamentalizam idiotizma.

Na drugoj strani imamo Borisa Tadića. Lično sam uveren da je ozbiljan i rešen da Srbiju povede jedinim probitačnim, evropskim putem. On, međutim, nipošto ne bi smeo da zapadne u Tominu i Vojinu grešku, pa da halucinaciju pomeša sa vizijom. Iz prostog razloga što je njegova ozbiljnost i rešenost dobrano hendikepirana konformizmom Demokratske stranke pretvorene u koteriju biznismena, aparatčika i operativaca. Ako zaista misli da ostvari naum i ostane u srpskoj istoriji upisan blistavim slovima, Tadić mora kako zna i ume okupiti intelektualnu elitu ovog naroda da bi zajedničkim naporima ta elita sakupila rasuto, stvorila nacionalni stil, uobličila amorfno i da bi, najposle, kasno iako ne prekasno, Srbi iskoračili iz pomrčine rodovskog kolektiviteta u svetlost istorijske nacije.

Da bi to ostvario, mora prekinuti svaku vezu sa Koštunicom koji će, u stvari, biti glavni korisnik eventualne Nikolićeve pobede. Ne bi trebalo da naseda na patke o neophodosti vlade zarad "stabilnosti", "mira", "kompromisa", jer su upravo Koštuica i njegovi mudžahedini halk izvor nestabilonsti i nemira. Defanziva, naučava Sun Cu, ako je pravovremena, vodi u pobedu. Ne vidim nijednog razloga zašto se ne povući i prepustiti radikalima i Koštunici gorčinu kosovskog gubitka i ekonomskog kolapsa, u međuvremenu konsolidujući demokratske snage. Ako li, pak, kao onomad, opet bude uvučen u tamni Koštuničin vilajet, u rđavu beskonačnost donošenja ustava i zakona od kojih se očekuje da magijski deluju i da isijavaju ustavnost i zakonitost, od evropskog posla nema ništa.

U nedelju će dobiti glasove i verovatno pobediti. Ubuduće, ako nastavi po starom, bar što se mene tiče, dobiće Crven ban.

antibar(a)barus
Danas, 31.01.08.