Citati koji opisuju naša osećanja

Samo se srcem može zaista gledati. Ono što je suštinski važno, nevidljivo je oku.

Antoan de Sent Egziperi

Priznajem: vise od svega strahujem od besmisla.

Franc Kafka

Kada mrzim, oduzimam sebi nešto. Kada volim, postajem bogatiji za ono što volim. Praštanje je ponovno nalaženje
otuđene svojine - mizantropija produženo samoubistvo, egoizam najveća beda jednog stvorenja.

Fridrih fon Šiler

Bogati nemaju potrebe da sami ubijaju da bi klopali. Oni zapošljavaju druge, kako to sami kažu. Oni ne čine zlo svojeručno. Bogati plaćaju. Svi se polomiše da im ugode i svi su zadovoljni. Dok su njihove žene lepe, žene siromaha su ružne. Ishod je isti već vekovima, ne računajući odevanje. Ljupke lepotice, dobro uhranjene, dobro oprane. Otkako traje, život je samo toliko postigao.
A za ostalo, uzalud je trud, kliza se, srozava, zapada u alkohol, koji održava žive i mrtve, i ne postiže se ništa. To je i te kako dokazano. I već vekovima se te naše životinje mogu videti kako se rađaju, taljigaju i crkavaju pred nama, a da se ni njima ne dešava ništa naročito, već nastavljaju stalno isti bljutavi niz neuspeha tamo gde su ih one životinje pre njih prekinule. A trebalo bi već da shvatimo šta se to dešava. Neprestani talasi nepotrebnih bića nailaze iz mraka vekova i gase se pred nama, a mi ipak tu stojimo i nadamo se... Nismo čak u stanju ni da sagledamo smrt koju nosimo.

Luj Ferdinand Selin

Čovek treba više da razmišlja sa kim jede i pije nego šta jede i pije.

Seneka

Испрва сам веровао да једино најкомпликованији људи нису ништа друго него претварање, али и најједноставнији људи нису ништа друго него претварање.

Томас Бернхард: Ватен

Za dete zlato nema veću vrednost od stakla. A da li zlato zaista vredi
više? Detetu je apsurdna i besmislena strast, bes, strah koji vidi u
ponašanju odraslih ljudi. A zar nisu zaista besmisleni i uzaludni svi naši
strahovi, sve naše mržnje i sve naše ljubavi?
Ah, božanska i apsurdna dečja intuicijo! Istinita vizija stvari, koju
ogrćemo konvencijama koliko god da je naga pred nama, koju
zaklanjamo svojim idejama koliko god da je jasno vidimo!

Fernando Pesoa

Ne volim ljude koji se izvlače iz svega kao kišne gliste. Bez ožiljka i bez ogrebotine. Komedijaši.

Danilo Kiš

Volim misao u kojoj još ima daška mesa i krvi, i hiljadu puta mi je draža ideja nastala iz seksualne napetosti ili nervozne depresije nego prazna apstrakcija. Zar ljudi nisu shvatili da je prošlo vreme za površne intelektualne igre, da je agonija beskrajno važnija od silogizma, da je očajnički krik mnogo snažniji od najsuptilnije misli? Emil Sioran

Svaki čovek je tako silno važan u svojim očima i nije daleko od pomisli da je takav i u očima drugih.

Džonatan Svift

Страшно је досадно бити сам. Човеку се чак и приспава.
Песоа: Књига неспокоја

„Svaki put kad se odreknemo nečega, ostajemo zauvek vezani za predmet odricanja..
Nemojte se odricati, već ne dozvolite da budete prevareni.
Pokušajte da shvatite pravu vrednost nečega i neće vam biti potrebno da se odričete – jednostavno, samo će vam ispasti iz ruku.“

Ali, bez obzira na to koliko je neprijatelj zao, važno je da je i on čovek i , iako nismo u stanju da volimo drugog
kao sebe, mi ipak znamo da Zlo pušta koren onda kada neko pomisli da je bolji od drugog.

Josif Brodski

“Budi onaj ko jesi, svi ostali su zauzeti.”

Oscar Wilde

Raj sam oduvek zamišljao kao svojevrsnu biblioteku.

Horhe Luis Borhes

„Ako dvoje ljudi koji su bili stranci, iznenada dopuste da se zid između njih sruši
i osećaju se blisko, osećaju se kao jedno,
ovaj trenutak jedinstva jedan je od najradosnijih, najuzbudljivijih iskustava u životu."

Prolazne vječnosti

Proći će i ovaj snijeg što sipka po ovome koji ovo piše, pa kako da ne prođe i ovaj što piše i ovo što piše.
Proći će i pismena kojima se ovo kobajagi zapisuje, pa kako da ne prođe i ovaj kobajagi zapis o vječnosti...
Proći će i ovaj jezik kojim se glagolja, pa kako da ne prođu i oni besmrtnici koji su ovaj prolazni jezik proglasili vječnim...
Proći će i sve vječne knjige izatkane na vječnom jeziku, pa kako da ne prođu mušičave skribomanije trenutačnih skribomana koji su umislili da su neprolazni...
Proći će čak i ovaj pobožićni dan objavljujući da je prošao vječni Božić. To što će opet svratiti u našu varoš i Božić i pobožićni dnevi, ne znači da su vječni- ni varoši ni Božići koji nam obasjavaju život.
Život koji će takođe proći u svojoj vječitosti koja ima kraj...
Možda prođe i ovo nebo koje je mjera svake vječitosti, pa kako da ne iscuri i ova zemljica koja je svoje trajanje vječno vezala za nebo koje mora jednom proći...
Pa ako prolazi čak i nebo i zemlja koja se zbog neba nada vječnome trajanju, kako da ne prođu mali zemljani koji se na zemljici propinju ne bi li dosegli vječito nebo koje ni samo nije vječno...
Proći će i glad za slobodom kad je već sloboda odavno prošla...
Proći će i žeđ za pravicom jer je pravda odavno okončana...
Proći će i potraga za srećom jer sreća ionako nema ništa sa vječnim trajanjem...
Ma, proći će, i nikom ništa, i čovjek, jer bilo bi baš grozomorno da čovjek pored svih divnih bića bude vječan...
Proći će i strah od ološi iako nam se ponekad čini da je jedino strah vječan...
Izgleda da će proći i ološ, jer mora i zlo minuti svijetom, kada je već dobro tako kratkotrajno...
Pa kad prolazi i zemlja svezana za vječno nebo koje će vjerovatno proći, kako da ne prođu države i državice koje ionako nikada nijesu ništa imale sa vječnošću...
Proći će, dakle, i veliki i moćni, ugasiće se dapače i silni i strašni, pa kako da ne odsvira svoje i naša malecka državica koja je ionako prošla prije vremena samo što se to nije obnarodovalo i zapečatilo...
Ako se sasuo i donji kamen na kojem je nastala, a koji je simbol vječnosti, kako da se ne prospe i privremena zidanica na kamenu koju su proglasili vječnom...
Nema, dakle, vječnosti, postoje samo prolazne vječnosti. A sve što je prolazno sumnjivog je kvaliteta...
Jedino nijesu sumnjivi naši vječnici koji vladaju vječno u prolaznosti svojoj... Sumnjivi su kao ljuđi i junaci, no nijesu sumnjivi kao prolazna invazija koja vječno traje...
Rekosmo li da je možda i nebo nevječno? Pa ako je ispred vječitosti neba poboden kolac strašne sumnje u trajanje, kako onda da budu vječni svirepi Milo i kvarni Aleksandar...
Može li biti da će proći zemlja pod nebom i nebo iznad zemlje, a da će svirepi i kvarni ostati?
Izgleda da smo do toga došli. Svemu smo u slabosti svojoj udarili crnu točku, a onima koji su crne točke osigurali smo vječnost bez tačke...
Proglasili smo smrt života istovremeno oglašavajući vječnost smrti...
Šta nam se to desilo, zemljače?
Da li je to ta letargija...ili umor od neumora?
Da li smo onima koji prolaze, a nikako da odu, dali pravo da nam otmu ono što ne prolazi, a kao da je odavno prošlo...
Da li će svirepi i mahniti zaista poslednji ugasiti svijetlo ili će svijetlo konačno ugasiti mrak...
Ostaje nam nada koja prolazi kao i svako beznađe...

Boris Jovanović

Niti živim u prošlosti niti u budućnosti. Imam samo sadašnjost i jedino me ona interesuje. Ako uspeš da ostaneš u sadašnjosti, bićeš srećan čovek. Primetićeš da u pustinji postoji život, da su na nebu zvezde i da se ratnici bore zato što je to svojstveno ljudskoj rasi. Život bi bio praznik, jedno veliko praznovanje, jer je on uvek jedini trenutak koji živimo. – Paulo Koeljo

Jednog dana šetajući pored reke sa svojim prijateljem, Zen učitelj reče: - Pogledaj ribe, tako su mirne i zadovoljne, one znaju tajnu sreće . . .

- Ti ne možeš znati šta ribe znaju - primeti njegov prijatelj - jer ti nikada nisi bio riba..

- A kako ti možeš znati šta ja znam, kad ti nikada nisi bio ja - odgovori Zen učitelj.

Zen priča

Daglas Kopland, "Život posle Boga"

''Postoje moćni, postoje i oni koji misle da su moćni. Izmedju njih obično stoji - običan svet, ''mali'' ljudi koji nemaju kud.....''

Idi, idi od onih koji se plaše zagrljaja, susreta i rastanaka, koji se plaše svojih i tudjih grešaka i bez snage su da ih isprave, od onih koji se plaše gostiju, troškova i rada, koji stežu lepe reči, koji te lažu a verovao si im. Idi od onih koji se plaše puteva, koji nemaju vremena i ne drže obećanja, od onih koji se nikada ne smeju i nikada ne plaču, nikada ne piju, nikada ne viču i uglavnom nikada ne žive. Idi, od muškaraca što se plaše žene, od onih što ne poštuju roditelje, što ćute pred šefom a urlaju na decu, što se cenjkaju na pijaci i onih koji sve znaju. Idi, kada čuješ rečenicu „znam, rekao mi čovek “, idi kada ne čuješ „izvini“, kada te ne slušaju ili ti rečenicu prekinu na pola. Idi, i onda kada te boli duša, jer te neće boleti glava. Idi od šićardžija, veštih račundžija, koji su u stanju da ti ustupe i pruže naizgled mnoge velike stvari, a zarad toga te odvoje od svega što voliš. Tih velikih stvari se ne plaše da daju, nude ih i predstavljaju tebi bitnim jer ti njima oduzimaju one samo tvoje, i naizgled male - kojih se plaše. Mogu se prepoznati po tome što na letimičan pogled izgledaju dobri i trpeljivi. Po tome što te, misleći na sebe, ubede da najviše misle na tebe. Kada se okrene krug i njihovi "ustupci" dodju tebi na naplatu obično je kasno, cena se ispostavi previsoka a sve što si voleo daleko. Trojanski konj ti je u dvorištu, a sve tvoje ti nedostaje da boli.
Idi sa dosadnih skupova, od stolova gde pričaju o onima koji nisu prisutni, idi od sveznalica koje nisu sredile sopstveni život i neznalica koje hoće da srede tvoj. Idi od lenština koje ti pričaju o radu, od radoholičara koji ti nabijaju krivicu, idi od ultimatuma maldosti, lepote i sreće.
Idi i ne okreći se sine!
Miljena Drndar

Je li ovo iz neke knjige ili samo misao, tj razmišljanje?

U formulisanju svake filozofije, prvo što moramo uzeti u obzir jeste ovo: Šta možemo znati? To jest, šta možemo biti sigurni da znamo, ili sigurni da znamo da
smo ga znali, ako je uopšte i saznatljivo. Ili smo ga prosto zaboravili i previše nas je sramota da bilo šta kažemo? Dekart je nagovestio taj problem kad je napisao:
„Moj um nikad ne može spoznati moje telo, premda se prilično sprijateljio s mojim nogama.” Pod „saznatljivim”, uzgred budi rečeno, ne podrazumevam ono što se
može saznati čulnom percepcijom, niti ono što se može razumeti umom, već više ono za šta možemo reći da se može Znati ili ono što poseduje Saznatljivost ili
Spoznatljivost, ili makar nešto što možete spomenuti nekom prijatelju. Možemo li zapravo „spoznati” univerzum? Gospode, dovoljno je teško snaći
se u Kineskoj četvrti. Poenta, međutim, jeste u sledećem: Ima li ičega tamo? I zašto? I zar baš moraju da budu tako glasni? Najzad, nema sumnje da je najvažnija
karakteristika „stvarnosti” to što joj nedostaje suština. To ne znači da ona nema suštine, samo da joj ona nedostaje. (Stvarnost o kojoj ovde govorim jeste ista ona
koju je opisao Hobs, samo malo manja.) Stoga se kartezijanska izreka „Mislim, dakle postojim” možda može bolje iskazati kao „Ej, eno je Edna sa saksofonom!”
Te, dakle, da bismo poznavali supstanciju ili ideju, moramo u nju sumnjati, i tako, sumnjajući u nju, spoznati osobine koje poseduje u svom svršenom stanju, koje su
zaista „u samoj stvari” ili „od same stvari”, ili od nečega ili ničega. Ako je ovo jasno, možemo za trenutak da ostavimo epistemologiju.

Vudi Alen