Монархија или република

У случају реферндума Ваш поступак би био:

  • Гласам за монархију

  • Гласам за републику

  • Не бих изашао на референдум

  • Ако мој глас буде одлучивао гласам за монархију

  • Ако мој глас буде одлучивао гласам за републику

  • Зависи ко ће бити монарх

  • Само уколико то буде била профана монархија

  • За ребулику, јер сам против наглих промена у друштву

  • За сада немам изграђен став

  • Равнодушан сам по овом питању


Rezultati ankete su vidlјivi nakon glasanja.
Сваки преседник после свог мандата има "бенифиције" до краја живота, малтене као и за време његовог преседниковања. Што се тога тиче и монархија и ребублика исто коштају.

Мада ја мислим да је монархија јефтинија.
 
Сваки преседник после свог мандата има "бенифиције" до краја живота, малтене као и за време његовог преседниковања. Што се тога тиче и монархија и ребублика исто коштају.

Мада ја мислим да је монархија јефтинија.

Ja ipak verujem da bi institucija Kralja i Kraljevske porodice ipak više koštala, ali bi uživala primetno više uvažavanje naroda.
 
Сваки преседник после свог мандата има "бенифиције" до краја живота, малтене као и за време његовог преседниковања. Што се тога тиче и монархија и ребублика исто коштају.

Мада ја мислим да је монархија јефтинија.
Ako se predsednik bira na 4 godine (ili 5, ne znam) onda ti za 25 godina imas 5 predsednika na grbaci naroda a kralj je samo jedan, dok ne umre i bude zamenjen naslednikom ili naslednicom.....znaci kraljevina jeste jeftinija.
Dalje, "posao" kralja nije samo ceremonijalnog tipa vec kralj kao institucija donosi susrete sa vidjenijim ljudima u svetu preko kojih se sklapaju poslovi.
Kralj moze da dodeli titule nekim bogatijim pripadnicima plebsa i da na taj nacin obezbedi priliv novca drzavi (sto mnoge monarhije rade).
 
ja sam za oligarhiju, a da ja budem jedan od njih...


inace, vidim da su u argumenti u prilog jednoj ili drugoj opciji stvarno temeljni: jedna do dve recenice...
:-)

ПРЕДСЕДНИК ЈЕ СИМУЛАКР МОНАРХА

И у друштвима где је улога монарха већ вековима одсутна – потреба за таквом улогом одржава макар његове сурогате. О природној потреби друштва за за функцијом монарха сведочи и улога председника државе у разноврсним ''демократским'' системима. Савремено европско искуство сведочи да је ступањ политичке ефикасности система обично пропорционалан размерама овлашћења председника државе.

Председник ''демократске'' државе је заправо симулакр монарха, нека врста замене. Добар пример изложеног правила пружа најпотпунија улога председника државе на европској сцени, у Француској. Према уставним одредбама, председник француске државе је командант војске те бира председника владе и именује министре. Он је такође врхунски арбитар у свим значајним политичким споровима, располажући овлашћењима да се супротстави одлукама Парламента, да га распусти те да распише нове изборе посланика. Председник француске републике располаже правима и моћима примене ванредних мера у кризним ситуацијама. Квази-суверенску природу те улоге изражава и формула да је њен носилац ''председник свих Француза'', што недвосмислено одређује над-партијски положај те одговарајуће дужности и обавезе првог човека државе.

Како тачно уочава бивши министар и посланик UDF, Фернан Икар, ''француски народ има монархијски менталитет. И није случајно да је режим који је октроисао генерал Де Гол савршено прилагођен народу те да се може дефинисати као монархијска Република''.

Ако неко не зна неопходно га је обавестити да је генерал Де Гол ''октроисао'' такав председнички систем управо као најкраћи пут до обнове монархије, имајући у виду и будућег монарха, потомка Капетинга, принца од Орлеана. Међу многим исказима Де Головог монархијског идеала посебно је дирљива његова честитка принцу од Орлеана, у поводу женидбе сина Анрија са принцезом Маријом-Терезијом од Виртенберга: ''Ваша висост је мој цењени пријатељ. Ваша будућност и будућност принца Анрија преплићу се са надама Француске. Радујем се због женидбе Вашег сина коју сматрам значајним националним догађајем''.

Наравно, француски председнички систем само личи на монархијски. Разлике су на штету републике. Већ и сама чињеница да председник бива биран на основу предлога партије којој припада – осведочава недостатак над-партијске природе председника. Идеално, он је ''председник свих Француза'' али је у стварности заправо заступник само једног дела, једне партије француског народа, без чије подршке не може опстати на врху државе. Стога је улога председника фатално условљена низом нижих и посебних интереса и утицаја. Осим тога, природна потреба људске слабости да таква улога буде потврђена и обновљена на следећим изборима – онемогућава или сузбија дугорочну политику, ослобођену бриге за сопствени положај.

Веродостојни монарх, ослобођен брига за самопотврђивање у непосредном ''јавном мнењу'', као и од условљавања партија, управљања државом, уз помоћ елите, имајући у виду општу добробит и најдаље хоризонте судбине и мисије народа. По дефиницији, дугорочне добробити су неупоредиво боље од само краткорочних, тим пре јер нам историјско искуство сведочи да ове последње имају и наличја, односно и скупе цене које се пре или касније морају платити, као камата на дугове.

Суштинску разлику између веродостојног монарха и његове демократске ''имитације'' најбоље је и најсажетије изразио сер Чарлс Питри: ''Председник републике који обећава верност начелима Устава, што су га створили људи, а краљ кога је окрунила Црква, као представника Бога на земљи – разликују се један од другог као дијамант од лажног драгог камена''.

Изложену дефиницију разлика можемо проверити тамо где смо се затекли нашим погледом, дакле у француском видокругу. Француски краљеви оставили су нашим очима, мислима и сновима велелепне замкове испуњене ремек-делима великана уметности тих времена; чудесну лепоту паркова версајског дворца, у које је могао ступити и уживати сваки намерник, био он племић или сељак; на стотине катедрала, величанствених споменика божанске природе човека и истрајне тежње ''небеским'' начелима; палату Лувра са баснословним трезорима врхунских умећа свих култура... Last but not least, оставили су и нашим непцима раскошне ужитке ''француске кујине''.

На другој страни поредби – видимо само грбове, наказе и керефеке, од споменика Помпидуовог председниковања, у облику гигантске машинерије апсурда, зване ''Бобур'', због чијег смештаја је разорен читав један кварт Париза, преко псеудо-египатског и заправо масонског споменика Митерановог председниковања, што заклања и нагрђује визуру Лувра, као принудни улаз, до копије Дизниленда, зване ''Disney-Lang'', по министру културе Џеку Лангу... Last but not least, ову ''демократску'' епоху карактерише повлачење ''француске кујне'' пред силом наднационалног капитала која намеће масама ''западни казан'', односно ланац инстант-прехране храном званом ''смеће'' (junk-food).


Задовољан;)
 
kralj_1.gif
 

Back
Top