E. T. A. Hoffmann

Na današnji dan 1776. godine u Kenigsbergu rođen je Ernst Teodor Amadeus Hofman, jedan od najznačajnijih nemačkih romantičarskih pripovedača.
Kao sin pravnika, bio je primoran da krene pravničkom karijerom, ali opseg njegovih zanimanja obuhvatao je književnost, muziku, crtanje i karikaturu. U mladosti je, iz ljubavi prema Mocartovoj muzici, svoje kršteno ime Vilhelm promenio u Amadeus. U Kenigsbergu je studirao prava u vreme kada je na univerzitetu predavao Imanuel Kant i, kao svaki pravi romantičar, tvrdio je da tog filozofa uopšte nije u stanju da razume. Zbog čestih sukoba sa nadređenima i političkih karikatura, više puta je gubio službu i bivao premeštan u Plok, Poznanj, Bamberg, Drezden. U Drezdenu je delovao kao direktor opere i baleta, i kapelmajstor. Bavio se teorijom i kritikom muzike, kao i komponovanjem, ali njegova dela su ostala u senci eminentnijih imena iz sveta muzike, kao što su Mocart i Betoven.
Književnim radom je počeo da se bavi relativno kasno, u svojoj trideset osmoj godini. Izuzetno nadaren i senzibilan umetnik, u svoj pripovedački stil utkao je svoje shvatanje estetskog impulsa koji muzika izaziva u duhu istančanog slušaoca. Njegove pripovetke nose pečat romantizma: fantazija, imaginacija, nesputanost, dvojništvo - osnovne su odlike njegovih dela. Društvena invektiva i jetka ironija odzvanjaju na svakoj stranici njegovih priča.
Kao sanjar, mitolog i apologet umetnosti, Hofman stoji rame uz rame sa ostalim značajnim imenima nemačkog romantizma kao što su Ludvig Tik, Žan Paul, Šamiso i Fuke.
Preminuo je 24. juna 1822. godine u Berlinu, u četrdeset šestoj godini.
Muzej u Bambergu nosi njegovo ime, i posvećen je Hofmanovom životu i delu.

Najpoznatija dela E. T. A. Hofmana su pripovetke Princeza Brambila, Zlatni lonac, Izbor neveste, romani Đavolji eliksiri i Životni nazori mačka Mura, kao i bajka za decu Krcko Oraščić i kralj Miševa, za koju je P. I. Čajkovski napisao muziku za balet.
Njegova dela inspirisala su kompozitora Ofenbaha da napiše operu Hofmanove priče, koja je već više od godinu dana na stalnom repertoaru opere Madlenianum u Zemunu.

Da li ste čuli za ovog pisca, da li ste čitali nešto od njegovih dela i kakvo je vaše mišljenje o njemu?

Прочитао скоро све наведено. У време када га читао био је један од мојих најомиљенијих писаца; а и данас се радо сећам његових прича.
Препоручујем

Zaboravih da navedem: Hofman je prvi pisac fantastike kao žanra koji nam je danas tako poznat i blizak.
Naravno, ovde se ne ubraja naučna i epska fantastika, koje su se kao žanrovi razvijale malo drugačije.
Evo još nekih naslova, možda još nekome osvežim pamćenje:

Serapioska braća
Rudnici u Falunu
Peskar (Peščani čovek)
Krajslerijana (a.k.a. Muzičke patnje kapelmajstora Johanesa Krajslera)
Riter Gluk
Majorat
Gospođica Skideri
Sestra Monika

Рудници у Фалуну – јел то беше оно ... давно сам читао... кад се главни јунак, због неке неправде која му је нанета, спустио у најдубљи (напуштени) рудник заклевши се да никад више неће одатле да изађе. Никад га више нису видели иако су га преклињали да изађе, пошто су увидели грешку. Годинама се само чуло, из дубина, потмуло и бесомучно копање.
Занимљиво да се не сећам садржаја многих књига које сам још недавно прочитао, а неке књиге памтим и после толико година.

Jeeeee, neko se oglasio na mojoj temi o Hofmanu!!!

Mislim da si možda malo pomešao sa još nečim ,ali da - to je otprilike to. Radnja se odvija u Norveškoj, tip je bio u mornarici, međutim to mu nije donelo nikakvo zadovoljstvo, niti je išta postigao u životu time. Napušta mornaricu, i pokušava da nađe sreću u rudnicima u Falunu, gde ga je uputio misteriozni starac sa kojim je razgovarao. I tako dalje, da ne kvarim, možda će neko čitati.

Ja ga nisam čitala ali sam čitala neku priču teofila Gotjea, koja mi je bila fantastična, a posvećena je Hofmanovim obožavateljima ( Onrufijus. čini mi se da se tako zove ), pa sam baš bila radoznala šta je dotični pisao. Ne mogu da verujem da nisam znala bar za Krcka Oršćića...

Читао сам и Ритер Глук. Прича је кратка али је завршетак тако упечатљив. Ради се о томе, ако ми се у сећању опет нешто није помешало, како се нека особа упознаје са композитором Глуком, а да не зна да је то он а његов је обожавалац. У дружењу све време причају о Глуковој музици и на крају му композитор одсвира нешто своје. Овај, запањен музиком, пита га ко је он. Композитор му не одговори, већ оде у другу просторију, пресвуче се, мислим да је имао нешто, оклоп или оружје, и свечано каже: Ја сам ритер Глук. Данима после, и месецима па повремено и годинама долазило ми је – ЈА САМ РИТЕР ГЛУК.
Добар је тај Хофман.
Него, има ли неко његове цртеже, да видимо – Хофман је био још и композитор и сликар.

Da, dobro se sećaš, ali postoji jedna istorijska činjenica koju treba imati u vidu prilikom čitanja ove priče, jer je to čini još zanimljivijom. Naime, u vreme kada se događa radnja ove priče Riter Gluk je VEĆ PEDESET GODINA MRTAV!!! I to je kvaka! hehe
Ja nisam uspela da pronađem mnogo njegovih karikatura... One su većinom bile ono... za jednokratnu upotrebu. Štampale su se kao pamfleti, a kako je u njima prozivao značajne ličnosti javnog i političkog života, većinom su bile sistematski uništavane.
Probaću da iskopam šta imam od toga na kompu, pa ću postovati.

SoBlue:

Ja ga nisam čitala ali sam čitala neku priču teofila Gotjea, koja mi je bila fantastična, a posvećena je Hofmanovim obožavateljima ( Onrufijus. čini mi se da se tako zove ), pa sam baš bila radoznala šta je dotični pisao. Ne mogu da verujem da nisam znala bar za Krcka Oršćića...

Kliknite za proširenje...

Ni ja nisam znala ko je napisao Krcka, dok se nisam "srela" sa Hofmanom i počela da ga proučavam. Gotjeove priče sam čitala, baš zato što se on uvek deklarisao kao Hofmanov obožavalac. Odličan je Gotje, ne znam zašto ga svaka ozbiljnija rasprava o književnosti tog doba obilazi.

By the way, među Hofmanovim obožavaocima nalaze se još:

Edgar Alan Po
Bodler (posredno, preko Poa)
Balzak - verovali ili ne
Gogolj
Dostojevski

Сад сам видео, Глук је произведен у витеза – Ритер фон Глук – па се пише са великим Р. Оно Моцарт у Хофмановом имену узео је сам Хофман, по Моцарту.
Иначе списак познатих на које је утицао је дужи (поред већ поменутих): Стивенсон, Кафка, Келер, Пушкин, Бајрон, Скот, Дикенс...

Што се Теофила тиче, упадљиво је да му је велики песник и сатаниста Бодлер посветио Цвеће зла.

Pa, da... Zapravo, gde god naletiš (između ostalog) na temu fantomskog dvojnika, to je - posredno ili neposredno - Hofmanov uticaj.
Kopajući po nekim relativno nepouzdanim spiskovima postojeće i nepostojeće literature, naletela sam na podatak da je navodno Dostojevski napisao jedan teorijski tekst o književnosti - što nije čudno, jer je on napisao dosta tekstova o književnosti, i objavljivao ih u časopisima. Ali, pročitala sam da postoji tekst koji se zove "Hofman i Po", i da ga je napisao Dostojevski himself.
Pošto dosad nisam nikako uspela da mu uđem u trag, čak ni da pouzdano utvrdim da li takvo što postoji ili ne, bila bih vrlo zahvalna na bilo kakvoj informaciji u vezi s tim. Jer, ako takav tekst postoji - ja prosto moram da ga imam!!!

Tip transcendentalne fantastike : Hofman – Dostojevski kaže : ''Personifikuje sile prirode, uvodi u svoje priče čarobnjake, duhove, čak i ponekad traži svoj nadzemaljski ideal u nekakvom neobičnom svetu, smatrajući ga višim, kao i da sam neprestano veruje u postojanje tog čudesnog sveta''.
Imanentna fantastika : E.A.Po, koji (Dostojevski) ''samo dopušta spoljašnju mogućnost neprirodnog događaja (dokazujući čak njegovu mogućnost, ponekad veoma vešto), i dopuštajući da taj događaj ostane u svemu ostalom potpuno veran stvarnosti''. Po skoro uvek uzima najizuzetniju stvarnost, stavlja svog junaka u najizuzetniji spoljašnji ili psihološki položaj. Ali, on ubeđuje čitaoca u verovatnost uvođenjem mnoštva živih i jarkih pojedinosti. Ako zamislimo nešto neobično, što se ne sreće u stvarnosti, ili je samo moguće, lik koji će se pojaviti uvek će sadržavati samo više ili manje opšte crte čitave slike, ili će ostati na nekoj specifičnosti, na parcijalnom. Međutim, kod Poa do te mere jasno vidimo pojedinosti predstavljenog lika ili događaja, da se, na kraju, na izvestan način uveravamo u njihovu mogućnost i realnost, dok je taj događaj ili skoro sasvim nemoguć ili se nikad nije održao (odličan Poov opis za to vreme neobjavljenog leta iz Amerike u Evropu).
Dostojevski takođe pripada imanentnoj fantastici (iako stavlja talenat Hofmana ispred Poovog). Ma u šta veruje Dostojevski-metafizičar, ma koliko bio sklon da dopusti ''slivanje sa drugim svetovima'', on ne dopušta u svom delu čudesa u koja bi želeo da poveruje njegov čitalac.
Dakle, Dostojevski i Po pribegavaju fantastici u cilju više psihološke verodostojnosti i produbljenosti sižea.
Po – iznuđuje kod nas veru u nerealno (unoseći u priču masu pojedinosti materijalnog reda i imajući u vidu crte američkog karaktera).
Dostojevski – oduzima ponekad ponešto od osećanja realnosti pri doživljavanju svakodnevnice, tako joj dajući karakter privida. U ''Mladiću'', pri opisu jutra u Petrogradu, on kaže : možda je sve ovo samo nečiji san, pa kad se taj neko probudi – sve će nestati.
Najviši oblik imanentne fantastike kod Dostojevskog – scena pojave đavola pred Ivanom Karamazovim. Moralni i filozofski simbolizam u toj sceni dovedeni su u puni sklad sa fizičkom i psihološkom istančanošću naslikanih događaja.