- Poruka
- 3.050
Književnik Marko Vidojković o Srbiji
ŠTA BI TREBALO DA ZNATE O SRBIJI A NISTE SE SETILI DA PITATE
POLITIKA: Šta je Srbija?
MARKO VIDOJKOVIĆ: Srbija je prostor između Mađarske, Rumunije, Bugarske, Makedonije, Kosova, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, i Hrvatske.
POLITIKA: Kako je Srbija van Kosova, kad je Kosovo centar naše duše?
MARKO VIDOJKOVIĆ: Evo ovako. Srbija je 1999. vodila rat za Kosovo, koji je izgubila, pa je sa Kosova morala da povuče vojsku, policiju i sve organe vlasti. Tako je danas Kosovo možda centar naše duše, ali svakako nije deo Srbije. Doduše, nekadašnja južna pokrajina bi se možda i približila Srbiji, kad bi nekom iz Srbije palo na pamet da investira koju milijardicu u Kosovo, kako bi se otvorila radna mesta za armiju nezaposlenih mladih, u pojam ubijenih Albanaca (naši dragi sugrađani kojih se uvek rado setimo kad treba da se manipuliše biračkim spiskovima). Ali, naravno da se to neće desiti, pošto Kosovo služi samo za unutrašnji politički marketing, stoga prelazimo na naredno pitanje.
POLITIKA: Da li je Srbija država?
MARKO VIDOJKOVIĆ: Srbija nije baš prava država, pošto stanovništvo nije sigurno kolika joj je teritorija, a i Ustav je donešen na takav način da je svaka državnost Srbije urušena u temelju. Državnost Srbije je do te mere pokopana da čak ni nesrećni fudbaleri (popularni „crveni orlovi“) ne mogu da se nateraju da zamisle kako igraju za jednu pravu modernu državu, ma koliko vi kukali bogu u himni i trpali krunu na zastavu naše male tužne republike.
POLITIKA: Da li volimo Srbiju?
MARKO VIDOJKOVIĆ: Ne.
POLITIKA: Kako, bre, ne?
MARKO VIDOJKOVIĆ: Zašto pljujete po ulici, zašto pišate po liftovima, zašto bacate đubre kroz prozore? Zato što mrzite zemlju u kojoj živite. Vaša ljubav se čak ne prostire ni do granica grada u kome živite, a van njega pretvara se u otvorenu mržnju prema susednom gradu, odatle u mržnju prema zemlji u kojoj živite, a odatle u mržnju prema okolnim zemljama i narodima. Vi ne volite Srbiju, već nešto što ste nazvali Srbija, a što se na zapadu graniči sa Karlobagom, Karlovcem, Ogulinom i Viroviticom, a na istoku s Tokijom. Vi dakle volite otimačinu tuđih kuća i tehničke robe iz tih kuća, a gajite i nežna osećanja prema zatvaranju drugih naroda u koncentracione logore.
POLITIKA: Ma ti nas ložiš, mi volimo Srbiju više nego oca i majku.
MARKO VIDOJKOVIĆ: To nije toliko teško, pošto biste i oca i majku prodali, kad bi vam se na samo par dana pružila mogućnost da se približite barabama koje vladaju Srbijom, pa da i vi učestvujete u opštoj pljački vaših dojučerašnjih sugrađana. Ono što svakako volite je da ne radite, pošto, kao i većina ostalih genetski modifikovanih samoupravljača, kapitalizam doživljavate kao nešto gde se radi tri nedelje, a onda se do kraja života uživa u milionima. Dobro, tri nedelje rada su možda i previše. Nemojmo zaboraviti na građane Srbije nesrpskog porekla, od kojih se tek ne može očekivati da dožive Srbiju kao svoju domovinu, dok je za Srbe rezervisana „bela kuga“, pa kroz koju desetinu godina neće ni morati da se brinu oko toga kako će da dožive Srbiju, jer ih u njoj neće ni biti.
POLITIKA: Kako da se borimo protiv „bele kuge“?
MARKO VIDOJKOVIĆ: „Bela kuga“ je evolutivni odgovor na plan po kome ćemo strpljivo čekati još nekih dvesta godina da se Evropska unija rasturi, pa da konačno ponovo osvojimo Knin. Svake godine nas ima po nekoliko desetina hiljada manje, što znači da će nas kroz tih dvesta godina ostati njih četvoro koji će da osvajaju neosvojivu (osim u jednom nesrećnom slučaju, 1995.) srpsku tvrđavu na dalekom zapadu. Vlast pomognuta tajkunima predano radi na tome da bela kuga nastavi svoje napredovanje, odlučnim ignorisanjem parova koji žele decu, ali i odlučnim neignorisanjem svoje dece koju valja školovati i kućiti po zapadnim zemljama, od novca parova koji žele decu. Konstantnim medijskim dizanjem političkih tenzija u društvu, radi se na sterilitetu sve nervoznijih građana, pa čak i na njihovom fizičkom uklanjanju, kada ubijeni u pojam, nervozni i gladni, dignu ruku na svoje ukućane. Tu je naravno i trgovina heroinom, koga naši banditi kupuju od albanskih bandita i prodaju našoj deci, a pare se već godinama dele na ravne časti između bandita i političara, koji su takođe banditi, samo što se u njihovom slučaju ta reč piše drugačije. Jedini lek protiv bele kuge bi, dakle, bila crna kuga, koja će pokositi sistem vrednosti što je doveo u pitanje opstanak cele nacije, ali ne i njenih najpodlijih i najzločinačkijih delova. Jasno?
ŠTA BI TREBALO DA ZNATE O SRBIJI A NISTE SE SETILI DA PITATE
POLITIKA: Šta je Srbija?
MARKO VIDOJKOVIĆ: Srbija je prostor između Mađarske, Rumunije, Bugarske, Makedonije, Kosova, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, i Hrvatske.
POLITIKA: Kako je Srbija van Kosova, kad je Kosovo centar naše duše?
MARKO VIDOJKOVIĆ: Evo ovako. Srbija je 1999. vodila rat za Kosovo, koji je izgubila, pa je sa Kosova morala da povuče vojsku, policiju i sve organe vlasti. Tako je danas Kosovo možda centar naše duše, ali svakako nije deo Srbije. Doduše, nekadašnja južna pokrajina bi se možda i približila Srbiji, kad bi nekom iz Srbije palo na pamet da investira koju milijardicu u Kosovo, kako bi se otvorila radna mesta za armiju nezaposlenih mladih, u pojam ubijenih Albanaca (naši dragi sugrađani kojih se uvek rado setimo kad treba da se manipuliše biračkim spiskovima). Ali, naravno da se to neće desiti, pošto Kosovo služi samo za unutrašnji politički marketing, stoga prelazimo na naredno pitanje.
POLITIKA: Da li je Srbija država?
MARKO VIDOJKOVIĆ: Srbija nije baš prava država, pošto stanovništvo nije sigurno kolika joj je teritorija, a i Ustav je donešen na takav način da je svaka državnost Srbije urušena u temelju. Državnost Srbije je do te mere pokopana da čak ni nesrećni fudbaleri (popularni „crveni orlovi“) ne mogu da se nateraju da zamisle kako igraju za jednu pravu modernu državu, ma koliko vi kukali bogu u himni i trpali krunu na zastavu naše male tužne republike.
POLITIKA: Da li volimo Srbiju?
MARKO VIDOJKOVIĆ: Ne.
POLITIKA: Kako, bre, ne?
MARKO VIDOJKOVIĆ: Zašto pljujete po ulici, zašto pišate po liftovima, zašto bacate đubre kroz prozore? Zato što mrzite zemlju u kojoj živite. Vaša ljubav se čak ne prostire ni do granica grada u kome živite, a van njega pretvara se u otvorenu mržnju prema susednom gradu, odatle u mržnju prema zemlji u kojoj živite, a odatle u mržnju prema okolnim zemljama i narodima. Vi ne volite Srbiju, već nešto što ste nazvali Srbija, a što se na zapadu graniči sa Karlobagom, Karlovcem, Ogulinom i Viroviticom, a na istoku s Tokijom. Vi dakle volite otimačinu tuđih kuća i tehničke robe iz tih kuća, a gajite i nežna osećanja prema zatvaranju drugih naroda u koncentracione logore.
POLITIKA: Ma ti nas ložiš, mi volimo Srbiju više nego oca i majku.
MARKO VIDOJKOVIĆ: To nije toliko teško, pošto biste i oca i majku prodali, kad bi vam se na samo par dana pružila mogućnost da se približite barabama koje vladaju Srbijom, pa da i vi učestvujete u opštoj pljački vaših dojučerašnjih sugrađana. Ono što svakako volite je da ne radite, pošto, kao i većina ostalih genetski modifikovanih samoupravljača, kapitalizam doživljavate kao nešto gde se radi tri nedelje, a onda se do kraja života uživa u milionima. Dobro, tri nedelje rada su možda i previše. Nemojmo zaboraviti na građane Srbije nesrpskog porekla, od kojih se tek ne može očekivati da dožive Srbiju kao svoju domovinu, dok je za Srbe rezervisana „bela kuga“, pa kroz koju desetinu godina neće ni morati da se brinu oko toga kako će da dožive Srbiju, jer ih u njoj neće ni biti.
POLITIKA: Kako da se borimo protiv „bele kuge“?
MARKO VIDOJKOVIĆ: „Bela kuga“ je evolutivni odgovor na plan po kome ćemo strpljivo čekati još nekih dvesta godina da se Evropska unija rasturi, pa da konačno ponovo osvojimo Knin. Svake godine nas ima po nekoliko desetina hiljada manje, što znači da će nas kroz tih dvesta godina ostati njih četvoro koji će da osvajaju neosvojivu (osim u jednom nesrećnom slučaju, 1995.) srpsku tvrđavu na dalekom zapadu. Vlast pomognuta tajkunima predano radi na tome da bela kuga nastavi svoje napredovanje, odlučnim ignorisanjem parova koji žele decu, ali i odlučnim neignorisanjem svoje dece koju valja školovati i kućiti po zapadnim zemljama, od novca parova koji žele decu. Konstantnim medijskim dizanjem političkih tenzija u društvu, radi se na sterilitetu sve nervoznijih građana, pa čak i na njihovom fizičkom uklanjanju, kada ubijeni u pojam, nervozni i gladni, dignu ruku na svoje ukućane. Tu je naravno i trgovina heroinom, koga naši banditi kupuju od albanskih bandita i prodaju našoj deci, a pare se već godinama dele na ravne časti između bandita i političara, koji su takođe banditi, samo što se u njihovom slučaju ta reč piše drugačije. Jedini lek protiv bele kuge bi, dakle, bila crna kuga, koja će pokositi sistem vrednosti što je doveo u pitanje opstanak cele nacije, ali ne i njenih najpodlijih i najzločinačkijih delova. Jasno?
