Зима стегла глас косовских птица,
Пехар диже Војо Коштуница:
"Здраво, браћо и господо моја,
Здраво, снаге Косовскога боја.
Србију је опколила змија,
Име јој Европска унија.
Ову чашу ја подижем свијем,
С вама мислим змију да убијем."

Одговара Борис Пивљанине:
"С туђе, Војо, говориш висине,
Лазарева столица је моја,
Ја сам глава Косовскога боја.
Унија је, знаш ли, пуна пара,
Чујмо рапорт нашег Божидара,
Заводника бијелога лица,
Он је нови Милане Топлица,
Харач купи без сабље и ножа,
Он је српски Божа Дерикожа.
Кад је нужда да се крупно лаже,
Ту Јеремић има шта да каже,
Може зборит цио дан бијели,
Да га ништа не би разумјели.''

Скочи Божо, би рек'о полеће,
Диже чашу, ал' је испит неће:
"Борис царе од српскијех глава,
Један витез царство не спасава,
Па те молим, господара свога,
Избаци ме из боја овога,
Ја сам витез за купопродају
И да дерем сиротињу рају.
Од Париза па до Амстердама
Имам својих десет апартмана,
Са Унијом склапам уговоре,
Пропаднућу ако се оборе.''

Проговори Јеремићу бане,
Нови српски Косанчић Иване:
"Цар Борисе и ти, Војо кнеже,
Не знам шта је лакше, а шта теже,
Своју љубу немам кад да љубим,
По свијету скитам и дангубим,
Једну пјесму гуслам у Паризу,
Сасвим другу кад сам Москви близу,
Варам Брисел, варам Кондолизу,
Да некако избјегнемо кризу.

У Европу ми желимо стићи,
Без Косова не смијемо ићи.
Што немамо никоме не дамо,
Само тако, па нек пропадамо.
Ово свуда бесједим и зборим,
Патриотски и мудро се борим,
Рог продајем сваком за свијећу,
Не знам јадан шта хоћу, шта нећу,
Ал' бољега немате од мене,
Како год се судбина окрене.

НАТО војска, Америка силна,
Громада је грдна и мобилна,
Да будемо њима савезници,
Или њима љути противници,
Ја сам за та обадва рјешења,
Ако трећег и глупљега нема."

Кнез Војислав јави се поново:
"Свака ти је ко црвено слово,
Ни сам не знам шта си предложио,
Зато бих се са тобом сложио.
Јеремићу, мени звучи фино,
Да будемо ни вода ни вино,
Да будемо ни тамо ни амо,
Да не дамо оно што немамо."

На то плану Томо Николићу,
Цвили љуто, а није при пићу:
"Војиславе, од Србије кнеже,
Твоја ријеч дријеши и веже.
Не знаш куд ће Борис све да оде,
И жедног те преведе про воде.
Не будите српске издајице,
Послушајте сужња из тамнице,
Што пркоси неправди и врагу
У душманском затвору у Хагу.

Србија је сада у прилици
Да удари снажно по губици
Наше старе српске крвопије,
Свима редом да заврне шије.
Унија је гора од Мурата,
Кад помислим, грозница ме хвата,
На Унију Шваба и Хрвата,
На британске педерасте гузе,
На Ватикан и мрске Французе.

Америка и све НАТО трупе
Могу да нас пољубе у дупе.
Сав тај олош јоште од давнина,
Од зла оца и још горег сина,
Само ради Србима о глави,
Прилика је да се зло устави,
Да нам дође српско васкрсење
И са руском браћом сједињење.

Славни сужањ тражи из тамнице
Да источно ширимо границе,
Од Јадрана па све до Јапана,
Да Козаци у Србију дођу,
Да Србија нађе руског вођу,
Да нас бруси и да нас избруси,
Да будемо прави мали Руси,
Да пунимо српске казамате,
Да псујемо папу и Хрвате,
Уведемо принудне радове
За потребе државне обнове,
Сиротињи дајемо бонове.


Поставићу бодљикаве жице
Код Мердара и код Митровице,
А сви Срби што с Косова дођу
Слободно ће клицат Карађорђу.
Формираћу избјегличку владу,
Избјеглице звати на параду,
Хранићу их мржњом и клетвама,
Учити их страшним заклетвама,
Да Србије нема без Косова,
Да је Призрен земља Душанова,
Да сањају мјесто свог рођења,
Све до смрти и ослобођења."

Тада Борис преломи погачу:
"Ти Косово дајеш на ломачу,
Ти га браниш да га не одбраниш,
А Србију земљу да сахраниш."

Плану Томо у своме бијесу:
"Те ријечи за мене нијесу,
Бит не може јастреб кукавица,
Нит радикал постат издајица.
Косово ми доноси побједу,
Ја ћу прсте држати у меду,
На светога Јована увече
Полизаћеш што ми данас рече,
Наш је народ праведни судија,
Жељан да се пљачка и убија,
Сиромашни мрзи богатога,
Неписмени мрзи писменога,
Мрзи народ и закон и попа,
Баш га брига шта је то Европа,
Брига народ за косовске цркве,
За Дечане и јунаке мртве,
Хоће народ да покаже зубе,
Зато моје слике они љубе.
Ја сам сабља силнога Милоша,
Против свјетског и српског олоша,
Патриотска најприје ће рука,
Ударит на Драшковића Вука,
НАТО лисца, усташу, шпијуна,
Да на памет не падне му буна.
Са њиме је и наркоман Чеда,
Антисрпска протува, биједа.

Ненад Чанак, Весна и Наташа,
Заједничка срамота су наша,
Мудросери и пета колона,
Душманскога слуге Вашингтона.
Са поносом, браћо, кажем свима,
Мило ми је што нијесте с њима.
Не дамо им Брисела да виде,
Све Драшковић пред њима да иде."

Озари се бане Јеремићу:
"Храбри Томо и мудри племићу,
Одлучности твојој се радујем,
Патриотски снажно захваљујем."

Охрабри се од апсана тићу,
Силни јунак Млађане Динкићу:
"Нови вожде, Томо Николићу,
Ја сам против, ал' те подржавам,
Као ***** ја се одржавам,
Нудим ти се за првог вазала,
Мишко Делта наша је централа."

Кнез Војислав обрве састави,
Неће да се расправа настави:
"Једва, браћо, сада успијевам
Да од среће снажно не запјевам,
Нико не зна шта смо одлучили,
Ни куд смо се ноћас упутили,
Ал' је слога наша најважнија,
Само тако брани се Србија."

Сабљом ману слуга Голубане,
Из чачанска Веља теретане:
"Коштунице, кнеже и јаране,
Српску војску на Косово крећеш,
Зар и мене ти повести нећеш,
Са мном иде витезова триста,
Са њима је и Џо багериста.
Двије жене негдје да се сваде,
И оне би очи да ми ваде,
Да не смједох на Косово ићи,
Гдје и други српски Обилићи."

Скочи Борис, средио га брица,
У братска се изљубише лица:
"Голубане, честити витеже,
Команданте наше путне мреже,
Нико тебе не смије да веже,
Да ти битку посматраш са стране,
Јер си створен за многе мегдане."

Мало затим, у славу Косова,
Груну пјесма српскијех попова:
"Нама, браћо, није немогуће
Устат против силе свемогуће,
Јер нас воде овакви јунаци,
Сједињени партијски барјаци."