- Poruka
- 3.050
Strah od globalnog uništenja zbog trke u nuklearnom naoružavanju, prisutan je već decenijama među svim iole obrazovanim ljudima sveta. Napori da se ova suluda trka obuzda predstavljaju dugotrajnu i mukotrpnu međusobnu borbu samo jedne vrste na planeti. A da li je Čovek baš toliko moćan, da mora sam sebe da obuzdava? Na sreću, ili na žalost - nije.
Sa svim svojim biološkim i intelektualnim potencijalom, civilizacijskim dostignućima, gde spada i sav vojni i nuklearni arsenal, čovek je ipak majušna snaga u poredjenju sa snagom sile koja ga je i stvorila - silom Majke Zemlje.
Dakle, ishod sukoba Čoveka sa prirodom sasvim je isvestan. Kome nije data moć stvaranja Sveta, ne može ga ni razoriti. U globalnim razmerama samo Gea radja i uništava i ponovo radja i uništava. To je zakon.
Ali zanimljiva je i simobilka koja ovo potvrdjuje.
Danas najjača vojna sila na svetu, SAD, koja svoju vojnu i ekonomsku moć neštedimice nameće čitavoj planeti, smeštena je upravo na najvećoj prirodnoj bombi. Eksplozija ove „bombe” ubiće najmanje jednu milijardu ljudi, značajno reducirati biljni i životinjski svet i vratiti čovečanstvo civilizacijski mnogo godina unazad.
Ali, odmah da kažemo - bez panike! Katastrofe ovakvog tipa deo su istorije planete i sasvim su normalne. Ljudi su i bez ovoga samo jedna od vrsta u prolazu večnog vremena i toga svi moramo biti svesni. Na svu sreću ljudski „prolaz” kroz vreme traje dovoljno dugo da prirodu možemo spoznati, a suviše kratko da je možemo promeniti. Tako, imamo još vremena za učenje. Ništa više od toga.
Dakle, superbomba o kojoj je reč, zapravo je supervulkan koji se nalazi u Jeloustonskom parku na tromedji američkih država Montana, Ijdaho i Vajoming. Ovaj supervulkan nema otvoreno grotlo i izdignutu vidljivu kupolu, već se nalazi ispod površine zemlje. Otkriven je tek šezdesetih godina XX veka snimanjem zracima infracrvenog spektra iz satelita. Njegov ogroman krater ispunjen magmom (naučnici ga zovu kaldera) dugačak je preko 80 kilometara i širok 45 kilometara. To je, otprilike, veličina Tokija.
Supervulkani se razlikuju od običnih vulkana. Usijana magma u ovom vulkanu ne može da izadje napolje pošto je potpuno zatvorena duboko pod zemljom. Ona se vremenom gomila u ogromnim količinama, topi okolno stenje, širi se i pod pritiskom nadima prema površini zemljine kore. Kada pritisak magme postane toliko jak, ona prosto izleti napolje probijajući ispred sebe ogromne slojeve polurastopljenog stenja i zemlje.
Vulkan Sveta Helena prilikom poslednje stravične eksplozije 1980., a što je bila najjača vulkanska erupcija u Americi, oslobadio je toliko magme da bi se čitav London mogao pokriti sa četiri metra visokim naslagama pepela.
Erupcija supervulkana, međutim, može izbaciti 2500 puta više vulkanskog materijala, tako da bi se njegovim pepelom mogla pokriti čitava Velika Britanija u visini od četiri metra pokrivača.
Kada je Vezuv u Italiji proradio, najmanje 5000 gradjana je poginulo od talasa vrelog pepela i gasa. Erupcija Tambore u Indoneziji 1815. ubila je 90 000 ljudi. Vulkan Krakatau je 1883. ubio 36 000 ljudi.
Kada je poslednji supervulkan eksplodirao, pre 74 000 godina, posledice su bile globalne. Bio je to supervulkan Toba na Sumatri. Izbacio je toliko pepela i sumpor dioksida u stratosferu da je potpuno blokirao sunčeve zrake. Čitava ljudska populacija tada je svedena na samo nekoliko hiljada.
Supervulkanske erupcije se dogadjaju u svetu približno svakih 50 000 godina. Poslednja se odigrala u Indoneziji pre 74 000 godina. Dakle, Svet je upravo u očekivanju jedne koja, očito, već kasni.
Postoji oko 40 poznatih supervuklkana na Zemlji. Većina je ugašena. Od onih koji bi se mogli aktivirati najopasniji je u Jeloustonskom parku, što bi imalo zaista zastrašujuće posledice.
Erupcija ovog vulkana oslobodila bi svake sekunde energiju 1000 atomskih bombi bačenih na Hirošimu. Zvuk koji bi se tom prilikom čuo bio bi najglasniji koji je ljudska vrsta od kada živi na planeti, a to je oko 75 000 godina, ikada čula.
Magma koja bi tom prilikom izletela, izbacila bi preko 2000 miliona tona sumporne kiseline 50 kilometara visoko u stratosferu. Oko hiljadu kubnih kilometara lave bi se razlilo, što je dovoljno da prekrije čitavu teritoriju SAD.
Nalage pepela bi bile oko 15 cm. Oko hiljadu kilometara unaokolo sav život bi bio uništen od užarene lave.
Dugotrajni efekti kataklizme bi bili još gori. Zbog hiljada kubnih kilometara pepela u atmosferi, prolazak sunčevih zraka bi bio blokiran, fotosinteza u biljkama onemogućena i globalna temperatura bi naglo pala na maksimum 12 stepeni na severnoj hemisferi i do 1 stepen u južnoj. Nastala bi takozvana nuklearna zima.
Najmanje jedna milijarda ljudi bi umrla.
Ovaj supervulkan je do sada imao bar tri erupcije: pre 2,1 milion godina, pre 1,3 miliona i poslednja je bila pre 640 000 godina.
Ono što zabrinjava je ciklus u kome se ove ekspolize dogadjaju, jer ispada približno 600-700 000 godina.
Upravo zato, jedan od najpoznatijih engleskih eshatologa (proučavalac Sudnjeg dana), Jan Garni, upozorava da već postoje neki znači da je „jeloustonsko čudovište” možda počelo da se budi, te da je „Kraj” blizu. Na to ga navode i neke naučne naznake i nedoumice.
Naime, 22. jula 2003. godine iz uprave Jeloustonskog parka objavljeno da usled povećanja hidrotermalne aktivnosti oko gejzirskog bazena Noris, posetiocima neće biti privremeno dozvoljen pristup.
Inače, jedna od najvećih atrakcija u Parku je gejzir nazvan „Parobrod”. Poznato je da gejzir nastaje kada se voda kroz pukotine u stenama vulkanskog porekla sliva do užarene magme. Tako zagrejana voda stvara paru, koja pod pritiskom pokušavu sebi da nadje put kroz otvore i pukotine u stenama. Što više pare se pojavi, to znači njeno kontinuirano oslobadjanje iz prostora sa magmom. Kako se oticanje pare odvija, smanjuje se pritisak i količina vode na magmi. Kada se supervrela voda u magmi nagomila, a pritisak padne ona eksplodira izbijajući na površinu kao gejzir i do 100 metara visok.
Na žalost, kada para iz pukotina ne izlazi, i njena količina opada, stvara se lažna slika mirovanja. To može biti samo mirovanje pred još jaču buru.
Užarena magma se nalazi u Jeloustounu samo nekoliko kilometara ispod zemlje, a čitav središni kompleks Parka je zapravo ogromno vulkansko grotlo koje obilaze turisti čitavog sveta.
„Parobrod” će u ovom veku biti, po proračunima naučnika, veoma aktivan. Između 1991. i 2000., nije bilo erupcija. Ipak od maja 2000. „Parobrod” se aktivirao 5 puta. Poslednji put, 27. aprila 2003.
Jedan kvadratni metar zemlje na ovom mestu emituje toplotu jednaku snazi od 2 W. Ako se oslobodi toplota na 50 kvadratnih metara i pretvori u električnu energiju, mogla bi se upaliti sijalica od 100 W.
Čitav Jelouston oslobadja 5 GW energije, što bi pretvoreno u struju, bilo dovoljno za grad od dva miliona ljudi. Danas zemljište Jeloustona emituje 30 do 40 puta više toplote nego prosečna Severna Amerika.
Avgusta 2003. geolog Liz Morgan, objavila je rezulatate svog četvorogodišnjeg istraživanja gde otkriva da je na dnu Jeloustonskog jezera došlo do nadimanja tla u dužini od 610 metara. Uzdignuće je visoko oko 30 metara, kao desetospratna zgrada i posledica je ogromnog pritiska odozdo. Da li je u pitanju pritisak vode ili magme, još niko ne zna. Ako je u pitanju magma, predstoji pomenuta katastrofa. Ako je u pitanju voda, to može iazazvati snažnu hidrotermalnu eksploziju.
Male hidrotermalne eksplozije dogadjaju se svakih nekoliko godina u basenu gejzera. Velike hidrotermalne eksplozije dogadajaju se u perodima od nekoliko hiljada godina, i one ostavljaju ogromne kratere.
Samo dve nedelje, nakon objavljivanja ovog otkrića, registrovan je i zemljotres jačine 4,4 stepena samo devet milja od južnog ulaza u Jeloustonski park. Potres je bio veoma plitak, lociran samo 0,3 milje ispod površine zemlje i, kažu, nije bio baš uobičajen.
Profesor Bil Mek Gvajer, britanski geolog, smatra da je danas Jelouston „kao uspavano čudovište, čije disanje predstavlja nadimanje i spuštanje Zemljine kore”.
Za naučnike je ipak najvažnije da shvate mehanizam aktiviranja ovog vulkana, kako bi znali da li je došao u period nestabilnosti.
BBC je upravo prikazao dve godine sniman dokumentarno-igrani film o ovom vulkanskom čudovištu. Film je hipotetički prikaz onoga što bi se dogodilo u slučaju erupcije danas.
Zanimljivo je da američka Federalna Agencija za Upravljanje u Vanrednim Situacijama (FEMA) nema nikav plan u slučaju katastrofe ovog tipa. A kakav bi plan i mogla da ima? Najveća katastrofa sa kojom su se do sada suočili je bio teroristički napad na Svetski Trgovinski Centar, 2001. Hipotetički scenario BBC-ija uključio je područje deset miliona puta veće.
Na kraju, utešno, treba reći da je za nas, ljude, ipak srećna okolonost što nam je životni ciklus daleko kraći u odnosu na životni ciklus supervulkana. Jer, erupucija koja bi mogla da se dogodi „već sutra”, može zapravo biti „tek” za hiljadu godina. A to je najmanje još deset naših pokolenja. A možda i mnogo kasnije. Sigurno je samo da će je biti, jer nagomilana magma mora napolje.
Sa svim svojim biološkim i intelektualnim potencijalom, civilizacijskim dostignućima, gde spada i sav vojni i nuklearni arsenal, čovek je ipak majušna snaga u poredjenju sa snagom sile koja ga je i stvorila - silom Majke Zemlje.
Dakle, ishod sukoba Čoveka sa prirodom sasvim je isvestan. Kome nije data moć stvaranja Sveta, ne može ga ni razoriti. U globalnim razmerama samo Gea radja i uništava i ponovo radja i uništava. To je zakon.
Ali zanimljiva je i simobilka koja ovo potvrdjuje.
Danas najjača vojna sila na svetu, SAD, koja svoju vojnu i ekonomsku moć neštedimice nameće čitavoj planeti, smeštena je upravo na najvećoj prirodnoj bombi. Eksplozija ove „bombe” ubiće najmanje jednu milijardu ljudi, značajno reducirati biljni i životinjski svet i vratiti čovečanstvo civilizacijski mnogo godina unazad.
Ali, odmah da kažemo - bez panike! Katastrofe ovakvog tipa deo su istorije planete i sasvim su normalne. Ljudi su i bez ovoga samo jedna od vrsta u prolazu večnog vremena i toga svi moramo biti svesni. Na svu sreću ljudski „prolaz” kroz vreme traje dovoljno dugo da prirodu možemo spoznati, a suviše kratko da je možemo promeniti. Tako, imamo još vremena za učenje. Ništa više od toga.
Dakle, superbomba o kojoj je reč, zapravo je supervulkan koji se nalazi u Jeloustonskom parku na tromedji američkih država Montana, Ijdaho i Vajoming. Ovaj supervulkan nema otvoreno grotlo i izdignutu vidljivu kupolu, već se nalazi ispod površine zemlje. Otkriven je tek šezdesetih godina XX veka snimanjem zracima infracrvenog spektra iz satelita. Njegov ogroman krater ispunjen magmom (naučnici ga zovu kaldera) dugačak je preko 80 kilometara i širok 45 kilometara. To je, otprilike, veličina Tokija.
Supervulkani se razlikuju od običnih vulkana. Usijana magma u ovom vulkanu ne može da izadje napolje pošto je potpuno zatvorena duboko pod zemljom. Ona se vremenom gomila u ogromnim količinama, topi okolno stenje, širi se i pod pritiskom nadima prema površini zemljine kore. Kada pritisak magme postane toliko jak, ona prosto izleti napolje probijajući ispred sebe ogromne slojeve polurastopljenog stenja i zemlje.
Vulkan Sveta Helena prilikom poslednje stravične eksplozije 1980., a što je bila najjača vulkanska erupcija u Americi, oslobadio je toliko magme da bi se čitav London mogao pokriti sa četiri metra visokim naslagama pepela.
Erupcija supervulkana, međutim, može izbaciti 2500 puta više vulkanskog materijala, tako da bi se njegovim pepelom mogla pokriti čitava Velika Britanija u visini od četiri metra pokrivača.
Kada je Vezuv u Italiji proradio, najmanje 5000 gradjana je poginulo od talasa vrelog pepela i gasa. Erupcija Tambore u Indoneziji 1815. ubila je 90 000 ljudi. Vulkan Krakatau je 1883. ubio 36 000 ljudi.
Kada je poslednji supervulkan eksplodirao, pre 74 000 godina, posledice su bile globalne. Bio je to supervulkan Toba na Sumatri. Izbacio je toliko pepela i sumpor dioksida u stratosferu da je potpuno blokirao sunčeve zrake. Čitava ljudska populacija tada je svedena na samo nekoliko hiljada.
Supervulkanske erupcije se dogadjaju u svetu približno svakih 50 000 godina. Poslednja se odigrala u Indoneziji pre 74 000 godina. Dakle, Svet je upravo u očekivanju jedne koja, očito, već kasni.
Postoji oko 40 poznatih supervuklkana na Zemlji. Većina je ugašena. Od onih koji bi se mogli aktivirati najopasniji je u Jeloustonskom parku, što bi imalo zaista zastrašujuće posledice.
Erupcija ovog vulkana oslobodila bi svake sekunde energiju 1000 atomskih bombi bačenih na Hirošimu. Zvuk koji bi se tom prilikom čuo bio bi najglasniji koji je ljudska vrsta od kada živi na planeti, a to je oko 75 000 godina, ikada čula.
Magma koja bi tom prilikom izletela, izbacila bi preko 2000 miliona tona sumporne kiseline 50 kilometara visoko u stratosferu. Oko hiljadu kubnih kilometara lave bi se razlilo, što je dovoljno da prekrije čitavu teritoriju SAD.
Nalage pepela bi bile oko 15 cm. Oko hiljadu kilometara unaokolo sav život bi bio uništen od užarene lave.
Dugotrajni efekti kataklizme bi bili još gori. Zbog hiljada kubnih kilometara pepela u atmosferi, prolazak sunčevih zraka bi bio blokiran, fotosinteza u biljkama onemogućena i globalna temperatura bi naglo pala na maksimum 12 stepeni na severnoj hemisferi i do 1 stepen u južnoj. Nastala bi takozvana nuklearna zima.
Najmanje jedna milijarda ljudi bi umrla.
Ovaj supervulkan je do sada imao bar tri erupcije: pre 2,1 milion godina, pre 1,3 miliona i poslednja je bila pre 640 000 godina.
Ono što zabrinjava je ciklus u kome se ove ekspolize dogadjaju, jer ispada približno 600-700 000 godina.
Upravo zato, jedan od najpoznatijih engleskih eshatologa (proučavalac Sudnjeg dana), Jan Garni, upozorava da već postoje neki znači da je „jeloustonsko čudovište” možda počelo da se budi, te da je „Kraj” blizu. Na to ga navode i neke naučne naznake i nedoumice.
Naime, 22. jula 2003. godine iz uprave Jeloustonskog parka objavljeno da usled povećanja hidrotermalne aktivnosti oko gejzirskog bazena Noris, posetiocima neće biti privremeno dozvoljen pristup.
Inače, jedna od najvećih atrakcija u Parku je gejzir nazvan „Parobrod”. Poznato je da gejzir nastaje kada se voda kroz pukotine u stenama vulkanskog porekla sliva do užarene magme. Tako zagrejana voda stvara paru, koja pod pritiskom pokušavu sebi da nadje put kroz otvore i pukotine u stenama. Što više pare se pojavi, to znači njeno kontinuirano oslobadjanje iz prostora sa magmom. Kako se oticanje pare odvija, smanjuje se pritisak i količina vode na magmi. Kada se supervrela voda u magmi nagomila, a pritisak padne ona eksplodira izbijajući na površinu kao gejzir i do 100 metara visok.
Na žalost, kada para iz pukotina ne izlazi, i njena količina opada, stvara se lažna slika mirovanja. To može biti samo mirovanje pred još jaču buru.
Užarena magma se nalazi u Jeloustounu samo nekoliko kilometara ispod zemlje, a čitav središni kompleks Parka je zapravo ogromno vulkansko grotlo koje obilaze turisti čitavog sveta.
„Parobrod” će u ovom veku biti, po proračunima naučnika, veoma aktivan. Između 1991. i 2000., nije bilo erupcija. Ipak od maja 2000. „Parobrod” se aktivirao 5 puta. Poslednji put, 27. aprila 2003.
Jedan kvadratni metar zemlje na ovom mestu emituje toplotu jednaku snazi od 2 W. Ako se oslobodi toplota na 50 kvadratnih metara i pretvori u električnu energiju, mogla bi se upaliti sijalica od 100 W.
Čitav Jelouston oslobadja 5 GW energije, što bi pretvoreno u struju, bilo dovoljno za grad od dva miliona ljudi. Danas zemljište Jeloustona emituje 30 do 40 puta više toplote nego prosečna Severna Amerika.
Avgusta 2003. geolog Liz Morgan, objavila je rezulatate svog četvorogodišnjeg istraživanja gde otkriva da je na dnu Jeloustonskog jezera došlo do nadimanja tla u dužini od 610 metara. Uzdignuće je visoko oko 30 metara, kao desetospratna zgrada i posledica je ogromnog pritiska odozdo. Da li je u pitanju pritisak vode ili magme, još niko ne zna. Ako je u pitanju magma, predstoji pomenuta katastrofa. Ako je u pitanju voda, to može iazazvati snažnu hidrotermalnu eksploziju.
Male hidrotermalne eksplozije dogadjaju se svakih nekoliko godina u basenu gejzera. Velike hidrotermalne eksplozije dogadajaju se u perodima od nekoliko hiljada godina, i one ostavljaju ogromne kratere.
Samo dve nedelje, nakon objavljivanja ovog otkrića, registrovan je i zemljotres jačine 4,4 stepena samo devet milja od južnog ulaza u Jeloustonski park. Potres je bio veoma plitak, lociran samo 0,3 milje ispod površine zemlje i, kažu, nije bio baš uobičajen.
Profesor Bil Mek Gvajer, britanski geolog, smatra da je danas Jelouston „kao uspavano čudovište, čije disanje predstavlja nadimanje i spuštanje Zemljine kore”.
Za naučnike je ipak najvažnije da shvate mehanizam aktiviranja ovog vulkana, kako bi znali da li je došao u period nestabilnosti.
BBC je upravo prikazao dve godine sniman dokumentarno-igrani film o ovom vulkanskom čudovištu. Film je hipotetički prikaz onoga što bi se dogodilo u slučaju erupcije danas.
Zanimljivo je da američka Federalna Agencija za Upravljanje u Vanrednim Situacijama (FEMA) nema nikav plan u slučaju katastrofe ovog tipa. A kakav bi plan i mogla da ima? Najveća katastrofa sa kojom su se do sada suočili je bio teroristički napad na Svetski Trgovinski Centar, 2001. Hipotetički scenario BBC-ija uključio je područje deset miliona puta veće.
Na kraju, utešno, treba reći da je za nas, ljude, ipak srećna okolonost što nam je životni ciklus daleko kraći u odnosu na životni ciklus supervulkana. Jer, erupucija koja bi mogla da se dogodi „već sutra”, može zapravo biti „tek” za hiljadu godina. A to je najmanje još deset naših pokolenja. A možda i mnogo kasnije. Sigurno je samo da će je biti, jer nagomilana magma mora napolje.
......
LOL
