Jos jedno, ovaj put opravdano pozivanje na prirodu. Kazu da labud nadje jednog partnera i sa istim provodi ceo zivot. Objasnjenje se moze naci u kompleksima iz detinjstva (ruzno pace sindrom). Mozda postoji jos neki primer ovakvog vezivanja i istrajavanja. U svakom slucaju su malobrojni. Dominira princip alfa muzjaka i zenki. Pa dok se ne pojavi neko bolji, izvoli uzivaj u krdu/coporu/jatu.
Kako smo mi valjda na malo visem stepenu evolucicje, naravno da postoje drugi faktori koji uticu na nase odluke. Ali, bez obzira na to, opet je priroda osnov svega. Ako je labud pronalazenjem jednog partnera i zadrzavanjemistog ispunio svrhu svog postojanja, da li i mi, bas kao i on, imamo osnovnu ideju o cistom produzenju vrste? Ili imamo jos nesto, sto se zove zelja, zadovoljstvo, zaljubljenost, privlacnost...? Zaljubljenost uvek prodje, to je valjda svima jasno. I uglavnom se pretvori u iskrenu, neznu, prijateljsku ljubav i poverenje. Vernost i odanost. A strast? Jel to znaci da ako sam pronasao divnu zenu, koju volim i koju biram da bude majka moje dece, pa kad se sutra na ulici pojavi npr zanosna svedjaka (moram nju, obzirom da su one mitoloske srpske ribe), da cu ostati ravnodusan? Jer, jel da, ja svoju ljubav imam. I npr, svedjanka ti se obrati sa molbom da je iskoristis. Ne hvala, ja sam sebe potpuno pronasao. Ili postupis u skladu sa prirodom i molbu joj ispunis. I eto te na terenu prevare nekoga koga volis. Ako prevaris, da li je to prava ljubav? Ako ne prevaris, da li sam ja normalan? I verovatno budes sretan sto si je odbio, pred sobom si ogroman u svojoj vernosti i ljubavi, a negde duboko, duboko u sebi upravo polazes svecanu zakletvu da sledecoj svedjanki molba prosto mora da bude ispunjena. Da li je brak prirodan?
Onaj koji je voljen i koji voli ne trazi novu/og 
