Kult SUBOTE...

...prvo da kažem da mi nije namera da žestoko raspravljam o ovoj temi,nego opušteno dajem svoj komentar,

(iz hrvatskog prevoda)A sedmoga je dana subota, počinak posvećen Jahvi, Bogu tvojemu. Tada nikakva posla nemoj raditi: ni ti, ni sin tvoj, ni kći tvoja, ni sluga tvoj, ni sluškinja tvoja, ni živina tvoja, niti došljak koji se nađe unutar tvojih vrata...
 
nestade svedok... vrati se Sakal... hmmm.......

Evo sta kaze "svetosavlje.org" Crkva i Sekte

Prvi Deo:
ЦРКВА И СЕКТЕ - Зоран Јовановић

НЕДЕЉА И СУБОТА У СВЕТОМ ПИСМУ


Овој теми посветићемо мало више пажње с обзиром да је то једно од " најјачих " адвентистичких оружија у њиховом доказивању да су само они остали верни Христу и Његовим заповестима.

За почетак: У књизи Постања (1Мој. гл. 1 ; гл. 2) сви дани имају свој почетак и крај (јутро и вече ) - сем седмог дана, дана Божијег починка. Адвентистичка тврдња да је Бог створио свет за шест буквалних календарских седмичних дана, а у седми дан (Сабат - одмор, мир, субота) починуо од дела својих - и тај дан (суботу) посветио за сва времена је заиста сумњива, и само доказује њихово непознавање Библије.

Прво: Седмица (седмични дани) није могла да постоји пре стварања света, а Бог је тек четвртог дана (не седмичног) створио Сунце, Месец и звезде, да деле дан и ноћ, да буду знаци временима, данима и годинама (1Мој. 1.14-19).

Друго: Св. Писмо нам казује да је " ... један дан пред Господом као хиљада година, и хиљада година као један дан " (2Пет. 3.8 ; Псл. 90.4).

Према томе, Библија је у овом случају сасвим категорична - дани стварања нису исто што и седмични календарски дани!

Још нешто - " одмор или починак Божији " не можемо схватити буквално, јер се то противи основном појму о Богу као савршеном и свемогућем бићу који никада не престаје да ствара и да ради, као што то и Библија потврђује (Иса. 40.28 ; Јн. 5.16-17). Богу, дакле нису била потребна 24- ти сата одмора и починка; Па ако Божији починак не можемо схватити буквално, онда нема разлога ни да седми дан, дан Његовог одмора схватимо календарски.

Тај седми дан представља период кад је Бог створивши човека престао да после човека ствара неке нове врсте бића, а Његов благослов изливен на седми дан јесте блажено стање целе творевине која се купала у Божијој благодети и блаженству све док Адамов грех није унео несклад у ту дивну блажену хармонију.

Даље, Адаму у рају није дата никаква друга заповест (да дели дане на радне и празничне) осим да обрађује и чува Едемски врт, и да не једе од дрвета живота (1Мој. 2.15-17). Из текста прве заповести јасно се види - да су заповести дате непосредно израиљцима, а не Адаму како нам то тврде адвентисти, јер Бог говори: " Ја сам Господ Бог твој који сам те извео из земље Мисирске " (2Мој. 20.2) - а Адам није био ничији роб у Мисиру!

Суботу нико није празновао пре изласка Јевреја из Мисира. Тек у (2Мој. 16.25) субота се спомиње као празник, али празник који је изричито дат само Јеврејима - као знак између Бога и синова Израиља (2Мој. 31.13-17); као успомена на излазак из Мисира (5Мој. 5.15 ; 1Књ.о цар. 8.9); и као средство помоћу кога је Бог хтео да искуша покорност израиљског народа (2Мој. 16.4).

Први спомен суботе у Библији налазимо тек у тексту (2Мој. 16.1-30). Пре тога Библија нигде не спомиње суботу. Види се даље да је суботњи одмор пре тога Израиљцима био непознат као и мана коју су накупили у пустињи, па Мојсије мора да им објашњава шта је мана, и шта је субота (2Мој. 16.23-27); и кад је субота, и зашто је дата субота. Па ни то није било довољно Израиљцима него су неки хтели баш лично да се увере, те су ишли и суботом у пустињу да накупе ману. Најзад, из приложеног текста могло би се закључити да је прва субота, као дан одмора, била празнована у седми дан по доласку Израиљаца у пустињу Син, или још тачније - у седми дан од када је почела да пада мана с неба. То је прва календарска субота за коју Библија зна и коју изричито спомиње, јер вели да је народ у тај дан починуо (2Мој. 16.30). Чак и после тога Мојсије још увек мора да објашњава Израиљцима шта је субота (2Мој. 35.1-3).

Као што знамо, Бог је Јеврејима поред суботе заповедио да празнују и друге празнике - пасху, младине, сјенице, бесквасне хлебове, па и да се обрезују. Све ово је знак између Бога и Израиља, и представља тзв. Старозаветни обредни закон - који је имао за циљ, да припреми Изрељски народ за Христов долазак.

Његовом смрћу и Васкресењем тај закон је престао да важи, па као што је јеврејска Пасха и остали празници необавезан за хришћане, тако је необавезна и субота.

Ап. Павле је то добро знао (2Кор. 3.11), зато је и поручио: " да вас, дакле, нико не осуђује за јело или пиће, или за какав празник, или за младине, или за суботе. Што је сенка онога што ће доћи, а Тело је Христово " (Кол. 2.16-17). Дакле, субота је само сен Новозаветне стварности - Васкресења и Недеље.

Када неком адвентисти прочитате ово, он као из пушке одговара да као што је Бог непроменљив (Мал. 3.6), тако је непроменљив и Његов морални закон; и као што је Господ вечан и исти, тако је и његов морални закон вечан (Јев. 13.8 ) . Субота је део тог закона (четврта заповест), дакле и празновање суботе је вечно! - констатује адвентиста. У овакву полу истиниту тврдњу не треба дубоко залазити. Довољно је да констатујемо само једну чињеницу - у истом том Св. Писму на које се позивају адвентисти стоји и пропис о обрезању и јеврејским празницима који су такође названи " законом вечним " (1Мој. 17.9-13 ; 3Мој. 23.1-44). А да ли адвентисти поштују и овај " вечни закон " као што тако ревносно празнују суботу?

Међу адвентистичким " доказима " у корист празновања суботе наводе се и следећи цитати:

Када је Спаситељ говорио својим ученицима о своме другом доласку Он им је рекао: " молите се да бежање ваше не буде у зиму или у суботу ..." (Мт. 24.20-21). За адвентисте ово је " доказ " да хришћани треба да празнују суботу до другог Христовог доласка, па зато треба да се моле Богу да их поштеди те невоље бар у суботњи дан.

Одговор: Прво - Када би те речи доказивале да треба празновати суботу, оне би исто тако доказивале да треба празновати и зиму, јер су обе именице и сметња за бежање. Друго, те Спаситељеве речи се уопште не односе на време пред Његов други долазак, него на време пред разарање Јерусалима. Јер, пред други долазак Христов нико неће имати никуд да побегне. Смисао ових Спаситељевих речи је потпуно јасан кад се зна да се оне односе на време разарања Јерусалима, и да су по Старозаветном пропису капије града суботом морале бити затворене и нису се смеле отворити (Нем. 13. 19). Тако је суботом бежање било знатно отежано, као и бежање зими. Још нешто, у опису ових догађаја Јеванђелисти Марко и Лука уопште и не спомињу суботу (руку на срце, Јеванђелист Марко спомиње зиму (Мк. 13.18 ) ) .

Ево још једног цитата на коме адвентисти заснивају своју тврдњу да ће се субота празновати и после свеопштег Васкресења на Новом небу и Новој земљи: " Од младине до младине, и од суботе до суботе долазиће свако тело да се поклони предамном, вели Господ " (Иса. 66.23).

Одговор: Кад би се ове речи схватиле буквално, онда би значило да ће се после свеопштег васкресења празновати не само субота, него и млад месец, младине. А то сасвим природно и оправдано не чине ни адвентисти - они не празнују младине! Осим тога, као што знамо, Св. Писмо каже да после свеопштег Васкресења на Новом небу и Новој земљи: " ноћи неће више бити, нити ће им бити потребна светлост светиљке, ни сунца јер ће их Господ Бог обасјавати и цароваће у све векове " (Отк. 22.5). Ако неће бити ноћи, неће бити ни дана, па неће бити ни младине ни суботе, нити обичног земаљског начина живота.

Трећи " доказ " за празновање суботе адвентисти налазе у тврдњи да је и ап. Павле светковао суботу; позивајући се при том на многобројне цитате из којих се види да је ап. Павле суботом проповедао јеврејима у јеврејским синагогама Реч Божију.

Одговор: Ово је заиста тачно. Ап. Павле је ишао у јеврејске синагоге да проповеда зато што је тамо налазио јевреје на окупу, и ту имао велику групу слушаоца. Па заиста, кога би он то затекао у јеврејској синагоги када би дошао да проповеда у недељу? У осталом, већ сама чињеница што ап. Павле иде суботом у јеврејске синагоге да проповеда јеврејима о Господу сведочи да он тога дана није био са својим хришћанима на богослужењу. Њима је говорио недељом (Д. ап. 20.7).

Што се тиче адвентистичке тврдње да су апостоли и мироносице празновали суботу, и живели по Старозаветном закону, и то је истина - али само до Христовог Васкресења, и Његове победе над грехом, сатаном и смрћу! Јер до Христовог Васкресења није ни постојао разлог за празновање недеље - јер се Христос још не беше прославио (Иса. 52.6-7,13 ; Јн. 12.28,32); а кад се прославио (Васкресењем) испунио је Своје обећање дато апостолима и у педесети дан по Своме Васкресењу (у недељу) послао на њих Духа Светога (Јн. 7.39 ; Д. ап. 2.1).

Адвентисти често отворено називају недељу " жигом антихристовим " јер сматрају да су Папа и цар Константин (својим указом 321- ве год.) увели празновање недеље - а пошто они Папу сматрају антихристом, то је по њима недеља његов " жиг ". За ову тврдњу ћемо дати једну напомену - Папа је било много, а Св. Писмо говори само о једном антихристу!
 
Drugi Deo:
Што се тиче указа цара Константина (321- ве год.) у њему се уопште и не спомиње субота - а недељу су хришћани празновали далеко пре њега. О томе нам сведоче и многи сачувани документи као нпр. :

У спису " правила Светих апостола ", која потичу из другог века каже се: " ако неко из клира буде затечен да пости у Дан Господњи или у суботу, осим једне једине, нека буде свргнут ".

У спису " Апостолске уредбе ", такође из другог века, каже се " у дан васкрсни, тј. у Дан Господњи скупљајте се увек хвалећи Бога ". Значи, за хришћане тога доба субота је субота, а недеља је " Дан Господњи ".

У Откривењу (први век) св. Јован Богослов пише да је у Дан Господњи добио откривење о будућности Цркве (Отк. 1.10). Адвентисти тврде да је то била субота а не недеља - јер је по њима само субота Дан Господњи; Међутим, Св. Писмо Старога Завета само један једини пут назива суботу тим именом (Иса. 58.13); у Новом Завету се тако нешто не да ни наслутити. Ако имамо још у виду да ап. Јован у свом Јеванђељу седам пута спомиње суботу и увек је назива суботом, а никад " Даном Господњим ", онда није ни мало вероватно да је он под изразом Дан Господњи означавао суботу - већ недељу!

У спису " Акта мученика ", која потичу с краја трећег века (у доба цара Диоклецијана) постоје записи са саслушања тадашњих хришћана који јасно потврђују да су ти мученици светковали недељу.

У извештају Плинија Млађег цару Трајану (око 110- те године) стоји да се хришћани скупљају у недељу зором и певају песме Христу као Богу.

У другом веку св. Јустин Мученик сведочи и пише: " у дан који се назвао даном Сунца (многобошци су тај дан тако назвали) сви који живе по градовима ... скупљају се на једно место и читају апостолске посланице и пророштва ... а они који су добротвори дају што сваки од њих сматра да је довољно, ... ". Ово Јустиново сведочанство се очигледно подудара са Павловим сведочанством (1Кор. 16.1-3) које гласи: " а за скупљање прилога за свете, као што сам наредио галатским црквама, тако поступите и ви. Сваки први дан недеље свако од вас нека ставља код себе и скупља колико може, ... ".

Антиохијски епископ Петар који је 311-те године мученички умро за Христа пише: " Ми празнујемо недељу као дан радости, ради онога који је васкрсао у тај дан ".

Поред свих ових списа постоје и посебна сведочанства да су хришћани другог века славили недељу као " дан радости и Дан Господњи ". Таква су сведочанства Тертулијана , Оригена, Климента Александријског, Јустина Мученика, св. Игњатија Богоносца и ап. Варнаве (сарадника ап. Павла). Сва ова сведочанства и списи само доказују опште познату чињеницу - да су хришћани празновали недељу много пре цара Константина и његовог указа о " дану Сунца " (321- ве год.).

Дакле, ко и поред тако јасних доказа тврди да је Константин увео у Цркву празновање недеље, или да хришћани празнују недељу због " многобожачког дана Сунца " - тај свесно клевета Цркву.

Даље, Библија јасно тврди да ће Бог укинути празновање свих јеврејских празника укључујући и суботу: " Господу су додијали јеврејски празници и субота и на њих мрзи душа Његова (Иса. 1.13-14); Бациће им белегу празника њихових у лице (Мал. 2.2-3); везао је на Сиону у заборав суботу и њихове празнике (Пл. Јер. 2.6); и на крају ће укинути и суботу и све јеврејске празнике "(Ос. 2.11). Ето шта о суботи и јеврејским празницима пророкују Старозаветни пророци.

Сам Господ је испунио ова пророштва и погазио светковање суботе јер је: "... Он господар и од суботе " (Мк. 2.27-28 ) - и као такав има законску власт да то и учини.

Као доказ овоме узећемо случај који се десио код бање Витезде у Јерусалиму. Наиме, суботом је било забрањено носити неки терет, и та забрана је потицала лично од Бога: " Овако вели Господ: чувајте се да не носите бремена у суботу и не уносите на врата јерусалемска" (Јер. 17.21). То је Старозаветна заповест о суботи, коју Бог упућује јеврејима. Стога је немогуће да Спаситељ није знао за ту заповест, јер као Бог - она је директно потицала од Њега. А гле, једном приликом Он поступа као да ту заповест не познаје, или као да је сматра укинутом у свом Новозаветном царству. Он исцељеном болеснику код бање Витезде каже: " Устани, подигни свој кревет и ходај. И одмах оздрави тај човек, узе свој кревет и ходаше. А тај дан беше субота. " (Јн. 5.1-10). Због овога су Јевреји хтели да убију Исуса - " што је не само разрешавао суботу, него што је и Бога називао својим Оцем, изједначавајући се с Богом " (Јн. 5.18 ) . Да Господ није светковао суботу говори нам и исцељење слепог у суботу на шта су јевреји рекли: " није овај човек од Бога, јер не светкује суботу " (Јн. 9.14-16).

Случај у бањи Витезди служи нам као нека врста пророчког предзнака да ће људи у Христовом царству бити ослобођени Старозаветних обредних прописа, па и прописа о празновању суботе која је само сенка Новозаветне стварности (Кол. 2.16).

Додајмо и то, да се законом који су апостоли предали незнабошцима, ови ослобађају свих јеврејских празника и обредног закона (Д. ап. 15.5-29), и овде се нигде не спомиње празновање суботе. Адвентисти на све ово одговарају да у целом Св. Писму не постоји ни једна заповест да треба празновати недељу уместо суботе, и то је сасвим тачно! Јер таква заповест није ни била потребна.

Као што смо већ видели - за суботу је таква заповест била потребна, јер Израиљци до појаве мане у пустињи нису знали ни кад је субота, ни шта је субота. Због тога је Мојсије морао све то да им објашњава, а Бог да их уверава тиме што суботом није давао ману (2Мој. 16.23-30).

Са недељом ствар стоји сасвим другачије. Недеља је дан Христовог Васкресења и Његовог прослављења и победе над грехом, сатаном и смрћу. Васкресење је радост, и радост ту долази сама по себи - без икакве заповести. Зар ико наређује ослобођеном робу да се радује што је слободан? Зар људи нису били робови греха, сатане и смрти све до Христовог Васкресења? Зар је после тога неко морао још и да им заповеди да се радују? Заповест о празновању недеље је утолико више излишна, што је недеља и дан силаска Светог Духа на апостоле који их је тада сигурно испунио великом радошћу (Д. ап. 2.1).

Не варајмо се браћо, ап. Павле каже: " ако Христос не уста, узалуд проповедање наше, а узалуд и вера ваша " (1Кор. 15.14). Да, без Ускрса све је узалуд! Јер, да Христос није васкрсо заиста нам ништа друго не би ни преостало него да празнујемо, не само суботу, већ да испуњавамо и сав Старозаветни закон.

На крају напоменимо да Св. Писмо говори о недељи као празничном (радосном) дану. Ево тих места:

" Камен који одбацише зидари, постаде глава од угла. То би од Господа и дивно је у нашим очима. Ево дана који створи Господ, радујмо се и веселимо се у њ! " (Псл. 118. 22-24). Ове речи представљају директно пророштво за Спаситеља (Мт. 21.42 ; Д. ап. 4.11). Ако је тако, онда није ни мало тешко погодити који је то дан који створи Господ да се радујемо у њему. Нема сумње, после " одбацивања камена ", тј. после распећа, тај радосни дан може бити само дан кад се Христос прославио из мртвих, дан када је жалост својих апостола претворио у радост, тј. недеља.

Пророк Захарије проричући о Христу овако говори: " узећу безакоње те земље у један дан. У тај дан, говори Господ над војскама, зваћете сваки ближњега својега под винову лозу и под смокву " (Зах. 3.8-10). Радост тога дана пророк сликовито описује да ће свако звати свога ближњега под винову лозу и смокву. А као што знамо Христова победа се десила на Ускрс, дакле у недељу . О " том дану " погледати и следеће цитате: (Зах. 12.8-11 ; 2.11 ; 9.16).

Пророк Осије пророкује да ће Господ сићи у Ад, и у трећи дан (Васкрс) извести праведне душе из Ада (Ос. 6.2), што потврђује и ап. Павле (1Кор. 15.4).

Господ је својим апостолима дао једно пророштво - да ће апостоли због Њега плакати и туговати, а да ће се свет радовати; али ће се њихова жалост претворити у радост када га буду поново видели " у онај дан " (Јн. 16.20-27 ; 14.13-20). Као што знамо, дани жалости су: Велики Четвртак, Велики Петак и Велика Субота кад је Спаситељ био понижен, мучен, распет, и сахрањен. А дан радости је дан Христовог Васкресења - недеља (Мк. 16.9), када је Господ њихову жалост претворио у радост (Лк. 24.41 ; Јн. 20.19-20).

Из Јеванђеља и посланица ап. Павла видимо да се Господ после свог Васкресења јављао својим ученицима десет пута. Толико је записано! Најчудније је то да ни за једно од познатих нам јављања Св. Писмо не каже да се десило у суботу. Од Васкресења до Вазнесења протекло је пет субота а ни у једну од њих Христос није сматрао за потребно да ученике обрадује својим јављањем. Да је то учинио, писци Св. Писма не би пропустили да то и нагласе. А ето, они о суботи ћуте. Од тих десет, нама познатих јављања, последње је било у четвртак, на дан Вазнесења (Мк. 16.14-19 ; Д. ап. 1.3-11), а за три се не зна када су се десила (1Кор. 15.7 ; Мт. 28.16-17 ; Јн. 21.1-14). Оних осталих шест јављања десила су се у недељу; од тога, пет првих јављања десила су се на сам дан Васкресења, дакле на Ускрс, а јављање ап. Томи у осми дан после тога, тј. у следећу недељу.
Прво јављање : (Јн. 20.11-17)
Друго јављање : (Мт. 28.9-10 ; Мк. 16.9)
Треће јављање: (Лк. 24.34 ; 1Кор. 15.5)
Четврто јављање: (Мк. 16.12 ; Лк. 24.13-33)
Пето јављање: (Јн. 20.19-23)
Шесто јављање: (Јн. 20.26-28 )
Дакле, шта је правилније светковати? Суботу или недељу? Старозаветну Пасху или Ускрс? Сенку или стварност? То питање хришћани не постављају јер је оно решено Васкресењем Христовим у корист недеље. Васкресење је основ целе хришћанске вере, и без њега је све узалудно, па и празновање суботе (1Кор. 15.14-20). Заиста је лако закључити да је недеља, као дан Васкресења Христовог - када је донето спасење целом човечанству - неупоредиво важнија од успомене на излазак јевреја из Египта.

I zakljucak:

Хришћанство је суботи дало онај значај који јој и припада: она претходи недељи, као што и Стари Завет претходи Новом Завету, и као што закон претходи љубави и благодати!
 
Hm, zašto vernici... Hrišćani... ne poštuju četvrtu zapovest i umesto sedmog dana subote... slave tj. praznuju nedelju!?

Btw. mislite o tome...:lol:

mrzelo me da čitam ostale postove, ali pročitaću ih kad budem imao vremena, tako da ne znam dal je ovo što ja mislim nekim slučajnom pomenuto.

Jevreji praznuju subota, njihov praznik, Šabat, pada na subotu.
A sličnost između Jevreja i Hrišćana je Stari zavet. Dok kod Jevreja nema Novog zaveta, jer oni ne smaatraju Isusem spasioca duša naših, već misle da je on prevarant itd. (na čemu se i zasnivaju apokrifi i ostale priče i knjige kojee se toliko trude da dokažu da Bog ne postoji)
Pa ja mislim da si pomešao Jevreje i Hrišćane.
I jedno pitanje postavljeno tebi, da li to znači da su subotari ustvari pravi Hrišćani??

P.S. nisam siguran u sve ovo što pričam :D, pa kad bidnem imo vremena, proveriću.
 
mrzelo me da čitam ostale postove, ali pročitaću ih kad budem imao vremena, tako da ne znam dal je ovo što ja mislim nekim slučajnom pomenuto.

Jevreji praznuju subota, njihov praznik, Šabat, pada na subotu.
A sličnost između Jevreja i Hrišćana je Stari zavet. Dok kod Jevreja nema Novog zaveta, jer oni ne smaatraju Isusem spasioca duša naših, već misle da je on prevarant itd. (na čemu se i zasnivaju apokrifi i ostale priče i knjige kojee se toliko trude da dokažu da Bog ne postoji)
Pa ja mislim da si pomešao Jevreje i Hrišćane.
I jedno pitanje postavljeno tebi, da li to znači da su subotari ustvari pravi Hrišćani??

P.S. nisam siguran u sve ovo što pričam :D, pa kad bidnem imo vremena, proveriću.


Hm, ne bih ja... al` kad vec trazhite djavola... eto me nazad...:twisted:
Vako, subotu su slavili i hriscani... dobrih nekih tisooco godina... pa je onda tamo neki poup smislio da to ipak treba da bude nedelja... Zato, deder malko probistri historiju a i Bibliju pa se vrni da josh malo prozborimo koju...
 
Hm, ne bih ja... al` kad vec trazhite djavola... eto me nazad...:twisted:
Vako, subotu su slavili i hriscani... dobrih nekih tisooco godina... pa je onda tamo neki poup smislio da to ipak treba da bude nedelja... Zato, deder malko probistri historiju a i Bibliju pa se vrni da josh malo prozborimo koju...

ma sta ne bi... ne lupaj

treba bre cesce da dolazis,nema bas ratova kao nekad ali sta ces :(
 
mrzelo me da čitam ostale postove, ali pročitaću ih kad budem imao vremena, tako da ne znam dal je ovo što ja mislim nekim slučajnom pomenuto.

Jevreji praznuju subota, njihov praznik, Šabat, pada na subotu.
A sličnost između Jevreja i Hrišćana je Stari zavet. Dok kod Jevreja nema Novog zaveta, jer oni ne smaatraju Isusem spasioca duša naših, već misle da je on prevarant itd. (na čemu se i zasnivaju apokrifi i ostale priče i knjige kojee se toliko trude da dokažu da Bog ne postoji)
Pa ja mislim da si pomešao Jevreje i Hrišćane.
I jedno pitanje postavljeno tebi, da li to znači da su subotari ustvari pravi Hrišćani??

P.S. nisam siguran u sve ovo što pričam :D, pa kad bidnem imo vremena, proveriću.


Jevreji nemaju nazive za dane. Dan prvi, dan drugi...dan šesti i onda Šabat (odmor). Samo za sedmi dan imaju naziv. Ja nemam potpuno izgrađen stav o tome koji dan treba svetkovati, tako da se neću izjašnjavati (ova tema je već bila, koliko se sećam).

Sve zavisi od izvora koji priznaješ kao autoritet po kom oblikuješ svoj život. Onaj ko prihvata samo Sveto Pismo kao pravilo svoje vere, trebalo bi da prednost da suboti, a onaj ko, pored Svetog Pisma,za pravilo svoje vere prihvata i spise crkvenih otaca, daće prednost nedelji.

Svako će za svoje odluke dati odgovor Bogu.
 
Zanimljivo je kako slabe (smešne) argumente iznose pravoslavci kako bi dokazali da subotu ne treba svetkovati, a ništa manje nisu zanimljivi (smešni) ni argumenti koje adventisti iznose u korist svetkovanju subote.
Naravno, ima tu i ozbiljnijih argumenata, o kojima treba razmisliti, sa obe strane.
 
Hm, ne bih ja... al` kad vec trazhite djavola... eto me nazad...:twisted:
Vako, subotu su slavili i hriscani... dobrih nekih tisooco godina... pa je onda tamo neki poup smislio da to ipak treba da bude nedelja... Zato, deder malko probistri historiju a i Bibliju pa se vrni da josh malo prozborimo koju...

naravno, ogradio sam se da nisam siguran šta pričam tj. da su velike mogućnosti da lupam :lol:


aj, ovaj klip nema veze sa subotom ali se tiče Hrišćanstva, pošteno, zabrinuo sam se kad sam odgledao sve delove

 

Back
Top