Tepanja!

evo ti jedne tuuuuzne i poucne price:

LJUBAVNO TEPANJE – Gi De Mopasan


Nedelja
Mili moj gigane,
Ne pises mi, ne vidjam te, nema te vise nikako. Ti si, znaci prestao da me volis. Zasto? Sta sam ti uradila? Reci mi, preklinjem te, ljubavi moja! A ja tebe volim mnogo, mnogo, mnogo!Zelela bih da si neprestano uz mene, da te ljubim po ceo dan, da ti tepam, srce moje, cickose moj, najneznijim imenima sto bi mi na um padala. Obozavam te, obozavam, obozavam, divni moj gigane.
Tvoja kokica
Ponedeljak
Draga moja,
Ti neces razumeti nista od svega ovoga sto cu ti reci. Neka. Ako moje pismo, slucajno, padne u ruke kakvoj drugoj zeni, mozda ce da joj bude od koristi.
Da si ti bila gluva i nema, ja bih te, sumnje nema, voleo dugo, dugo. Zlo je u tome sto ti mozes da govoris; eto to je. Jedan pesnik je rekao:
Ni tad, u danima najredjim od tebe,
Nisi bila drugo do instrument znanja,
Na kome je smelo to gudalo moje
Izvodilo zvuke da me pesmom hrani,
Kao zvucna pesma koja prhne divno
Iz, drvene, prazne, supljine gitara,
Snovi moji lepi pevali su silno,
U praznini pustoj divnih ti nedara.
U ljubavi, vidis, uvek se pustaju snovi da pevaju; ali da bi snovi pevali, ne smeju se prekidati. A kada se govori izmedju dva poljupca, uvek se prekida bunilo snova sto ih snevaju duse, osim ako se govore uzvisene reci; a uzvisene reci ne javljaju se u glavicama lepih devojaka.
Ti nista ne razumes, je li? Tim bolje. Ja nastavljam. Ti si, izvesno najdrazesnija zena, najdostojnija obozavanja od svih zena sto sam ih ikada video.
Ima li na svetu ociju koje su punije snova nego tvoje oci, sa vise neznanih obecanja, vise ljubavne beskrajnosti? Ne verujem. A kada se tvoja usta nasmese sa onim oblim usnama sto pokazuju tvoje svetle zube, covek bi rekao da ce iz tih zanosnih usta da se izvije neka neiskazana muzika, nesto neverovatno slatko, toliko milo da se zaplaces.
I tada me nazoves “obozavano kucence moje”. I onda se meni ucini da ti ulazim u glavu da vidim tvoju pamet kako radi, tvoju malu pamet lepe zenice, lepe, ali… i to me zbuni vidis, zbuni me mnogo. Vise bih voleo da ne vidim.
Ti i dalje nista ne razumes, zar ne? To sam i ocekivao.
Secas li se kad si ono prvi put dosla k meni? Usla si lagano sa mirisom ljubicica koji je odisao iz tvojih sukanja; gledali smo se dugo ne govoreci nista, i ljubili smo se ludacki… i … do zore nismo ni reci progovorili.
Ali, kada smo se rastajali, ruke su nam drhtale, a oci su govorile mnogo stosta, govorile reci koje se nemogu iskazati ni na kome jeziku. Bar ja sam tako mislio. A kada si posla, prosaputala si sasvim tiho “Do skorog vidjenja!” Eto, to je sve sto si rekla; ti nikada neces moci da zamislis kakvim si me snovima obavila, sta sam ja sve nazirao, sta sam mislio da pogadjam u tvojoj dusi.
Vidis, mala moja, za ljude koji nisu glupi, za ljude malo savrsenije pameti, za ljude koji se uzvisuju iznad ostalih, ljubav je toliko slozena naprava da je kakva sitnica moze da pokvari. Vi, zene, nikada ne shvatate koliko je smesno ponesto u vasoj ljubavi, te i ne zapazate kako su groteskni poneki vasi izrazi.
Zasto poneka rec lepo dolikuje u ustima kakve sitne garavuse, a sasvim je lazna i smesna u ustima koje krupne plavojke? Zasto poneko drazesno umiljavanje ove druge smeta kad dolazi od one prve? Zasto neki umnilni pokret one prve nema mesta kod ove druge? Zasto? Zato sto je u svemu, a u ljubavi ponajvise, potrebna savrsena skladnost, potpuno slaganje pokreta, glasa, reci, nezne izjave sa licnoscu koja radi, govori, izjavljuje sa njenim godinama, s obimom njenog struka, sa bojom njenih ociju i izgledom njene lepote.
Jedna zena od trideset pet godina, u doba silne, plahovite ljubavi, koja ne bi razumela da se sad mora izrazavati drugkcije, gledati drukcije, ljubiti drukcije, da mora biti Didona a ne vise Julija, izazvala bi gadjenje kod devedeset od sto ljubavnika, pa cak i kad i njima ne bi bilo jasno zasto beze.
Razumes li? Ne. Tome sam se i nadao.
Od onoga dana u koji si ti otvorila izvor svoga tepanja, za mene je bilo svrseno, draga moja.
Ponekada smo se ljubili po pet minuta, jednim jedinim beskrajnim, zanosnim poljupcem, jednim od onih poljubaca od kojih se oci sklapaju, kao da poljubac moze pobeci kroz pogled, kao da ce se u boljoj celini ocuvati u zamracenoj dusi od koje on ucini pokor. A zatim, posto bismo rastavili usne, ti bi mi govorila, smejuci se, jasnim smehom:”Dobro je bilo, kucence, moje!” a meni je tada dolazilo da te udarim.
Jer ti si na meni izredjala postupno sva imena zivotinja i povrca koja si jamacno nasla u Kuvaru, u Savrsenom Vrtlaru i u Osnovima prorodnih nauka za nize razrede. Ali to jos nije nista.
Ljubavno milovanje je grubo, zivotinjsko, a jos gore je kada covek o njemu razmislja. Mise je rekao:
Jos se sad secam trzaja uzasnih
Tih misica vrelih i ljubljenja nemog
Tih stisnutih zuba i bezumlja bledog.
Kad nisu bozanski, ovi trenuci su strashni, ili glupo smeshni!…Oh, mala moja sirotice, koji je to saljivi genije, koji je to izopaceni duh mogao, najzad da ti dosaptava one tvoje reci?…
I onda, ti odista nisi znala kad je cemu vreme, pa si nalazila nacina da pustis jedno odusevljeno:”Volim te!” u ponekim veoma neobicnim prilikama, te sam muke imao da se uzdrzim od smeha. Ima trenutaka kada te reci “Volim te!” toliko ne prilice da postaju nepristojne, to dobro znaj.
Ali, ti me ne razumes.
Ni druge mnoge zene nece me razumeti i smatrace me za ludaka. Uostalom, to me se slabo tice. Gladni prozdrljivo jedu, ali otmen svet je gadljiv i vrlo cesto mu zbog kakve sitnice mnogo stosta postaje uzasno odvratno.
Jedno nikako ne mogu da razumem. Zasto poneke zene, koje veoma dobro shvataju neodoljivu draz svilenih, tankih i izvezenih carapa, divnu car prelivanja boja i opcinjavanje cipkama skrivenim u najtajnijem kutu donje haljine, zanosnu slast tajne raskosi prefinjenog rublja, svu tananu neznost zenske gospodstvenosti – zasto one nikada ne shvate nesavladljivu odvratnost sto nam je ulevaju reci koje ne prilice ili su glupo nezne?
Jedna gruba rec, ponekada, cini cuda, siba telo, nagoni srce da iskoci. Te reci su dopustene u borbi. Zar Kambronova rec nije uzvisena. Nista ne vredja sto dolazi u svoje vreme. Ali, treba umeti i cutati, i u izvesnim trenucima, izbegavati izraze iz kuvarskog recnika.
I ja ti saljem strastan poljubac, pod uslovom da ne progovoris ni reci.
 
Moja vruca krofnice sa dzemom, papikice (deciji izgovor reci paprikice), fokice, mishe slatkishe, svete, itd. ima ih jos stotine koje koristim... :)
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top