Dopada mi se tema...
Ja mislim da generalno imam problem sa davanjem poverenja ljudima, iako to ne izgleda tako... Ja velikim naporom ili nekim čudom steknem poverenje u osobu da joj kažem nešto najdublje intimno... Ovde, na ovoj temi, bar sam ja to tako doživela, ne podrazumevam pod ''poverenjem'' to da nekome ispričam šta mi se desilo, već kako se osećam... Nekoliko je puta možda bila situacija takva da me nadođe neki talas otkrivanja najdublje Sebe, ali to su bili takvi trenuci... specifični... pokrenuti nekim događanjima... time što bih došla do ivice svojih nemira... ili možda, čak, alkoholom
...
Inače ne mislim da sam neiskrena time što postoji neka rezerva u meni, neka bude i najsitnija prema ljudima koje zaista volim, ali postoji i ne mogu je osporiti... a najgore mi je što je se ne mogu ni rešiti, toliko je deo mene...
Dešavalo mi se nekad da osetim poverenje prema potpunom strancu, možda stoga jer znam da je samo prolaznik i da se nećemo sresti...
Postoje samo dve osobe u koje imam 99% poverenja da im ispričam sve, jedna od njih je moja majka, drugi nije član porodice (ni šire familije, ni komšiluka
), ali čak postoje i granice koje stavljam svojoj majci...
Dešava se da me neko na neko vreme izvuče iz školjke, ali jedna reč me povredi, jedan gest (a više ih bude) i vrati me onda, ne u školjku, nego u potpunu tamu nepoverenja prema svim ostalima, i krivima i nedužnima...
