RainbowSix
Veoma poznat
- Poruka
- 10.717
Paraju planetu
Dragoslav MARKOVIĆ, 8. decembar 2007
U MOSKVI se u ponedeljak održava treće plenarno zasedanje Interparlamentarne skupštine Zajednice za demokratiju i prava naroda, u kojoj su nepriznate republike na postsovjetskom prostoru Abhazija, Pridnjestrovlje i Južna Osetija. One su već ranije proglasile samostalnost, imaju atribute državnosti, ustave, vlade, vojske, policijske, carinske i pogranične službe, ali njihov suverenitet nije priznala nijedna zemlja.
Ove tri republike su karakteristične i po tome što predstavljaju deo svojevrsne svetske "zajednice" 320 aktivnih pokreta za nezavisnost. Od njih su, danas potencijalno najeksplozivniji, uz one na jugu nekadašnjeg SSSR, prostor bivše Jugoslavije, Belgija u kojoj nemogućnost formiranja vlade govori o sve većoj udaljenosti Flamanaca i Valonaca, Zapadna Sahara i Etopija u Africi, kao i Tajvan, Sri Lanka i Kašmir. Zajednička im je težnja za otcepljenje od postojećih država u kojima žive "drugačiji" narodi, odnosno etničke zajednice, ili težnja za pripajanjem već postojećim zemljama.
Nisu svi separatistički pokreti u jednakoj meri nasilni: evropski, u Irskoj, koji je bio najkrvaviji, Francuskoj, Španiji i Italiji su se poslednjih godina donekle primirili, a i stotine pokreta u Africi, Aziji, Južnoj i Severnoj Americi i Okeaniji "postoje" tek sporadično, ukoliko "proizvedu" dovoljan broj žrtava ili štete. Najnasilniji su poslednjih decenija albanski separatistički pokreti na tlu bivše Jugoslavije, dok Mađari na severu Rumunije, u Transilvaniji, koriste mirne metode za pripajanje matici, kao i njihovi sunarodnici iz Slovačke.
Ni vremenski ne traju svi isto. Na tlu Evrope najdugovečniji su, više od sto godina, pokret Baska (ETA) za otcepljenje od Španije, irska IRA na severu Velike Britanije i pokret za izdvajanje ostrva Korzike, rodnog mesta imperatora Napoleona, za otcepljenje od Francuske.
Evropa ima sijaset potencijalnih žarišta i pokreta za otcepljenje. Velikoj Britaniji polako preti "rasturanje" - u Škotskoj, Velsu i Irskoj jačaju separatističke tendencije i pokreti... U Francuskoj, osim već "legendarne" Korzike, i Bretanja hoće da živi samostalno.
U centru pažnje ovih dana je Belgija, država koja je nastala 1830. godine spajanjem teritorija dvaju naroda posle višedecenijskih ratova - Flamanaca i Valonaca.
U poslednje vreme postaje sve ikomplikovaniji zajednički život severa, koji govori holandski, i frankofonskog juga. Belgija je zbog toga potukla sopstveni rekord, jer posle parlamentarnih izbora već preko 160 dana ne može da oformi vladu.
Italija još nekako uspeva da amortizuje težnje stanovnika svog severa - regiona Trentino (Južnog Tirola), u kome žive Nemci, da se ne pripoje Austriji iz koje su "izašli" krojenjem granica posle Prvog svetskog rata. Ni Finska nije pošteđena pritajenih separatističkih tendencija.
Stanovnici Olandskih ostrva, koji uživaju veoma visok stepen autonomije i mahom su švedskog porekla, žele da se vrate zemlji matici Švedskoj iz koje su "izbačeni" pre oko sto godina. Poseban evropski problem je ostrvska država Kipar, gde su posle sticanja nezavisnosti od britanske krune zajedno živeli Grci i Turci. No, Turska republika severni Kipar je proglasila u prošlom veku nezavisnost, koju priznaje jedino Turska. A ona se, opet, protivi davanju državnosti Kurdima, koji žive rasejani, sem u Turskoj, i u Iraku, Iranu, Siriji, u stalnoj, i nasilnoj težnji da stvore svoju državu.
Afrički kontinent je prepun većih i manjih separatističkih pokreta. Najsnažniji i najpoznatiji su oni u Zapadnoj Sahari za otcepljenje od Maroka, i u Etiopiji Front za oslobođenje Ogadena, koji želi da deo ove države pripoji susednoj Somaliji. Pored njih gotovo da nema afričke države u kojoj ne deluje separatistički pokret, ili da bar neko od plemena ne želi da "izađe" iz postojeće zemlje i pripoji se drugoj, susednoj.
Azijski separatistički pokreti, nastali posle Drugog svetskog rata, danas su daleko nasilniji i krvaviji od onih u drugim delovima sveta. Zbog njih je Indija, koja je stekla nezavisnost od britanske krune 1948. godine, ubrzo podeljena i od zapadnog muslimanskog dela stvoren je Pakistan. Međutim, i ta država je 1971. doživela "deobu", posle koje je stvoren Bangladeš. U Indiji, ipak, još nisu završene sve separatističke priče. Žarišta tinjaju u Kašmiru i Asamu. Veoma nasilan separatistički pokret već 30 godina potresa relativno malenu Sri Lanku.
Na sreću, još uvek se sve separatističke težnje ne završavaju u krvi, iako napetosti nikad ne nedostaje. Mnogoljudna Kina ima na svojoj teritoriji nekoliko provincija drugačijeg etničkog i religijskog sastava koje žele da se otcepe.
Najpoznatiji je Tibet, koji je tradicionalno sedište duhovnog vođe budista dalaj-lame, ali i nekoliko čisto muslimanskih krajeva. Posebna priča je "otcepljeno" ostrvo Tajvan, protiv čije se formalne nezavisnosti Peking bori još od završetka Drugog svetskog rata.
Ponegde su separatističke težnje više "modni trend" nego stvarna pretnja rasturanju zemlje kao u Australiji ili na Novom Zelandu, ali činjenica jeste da su takvi pokreti registrovani i u ovom delu sveta.
Američki kontinenti su posebna priča, naročito Severna Amerika.
Najpoznatije su tendencije jezički mešovite Kanade da se "pocepa" na anglofonski i frankofonski deo još od osnivanja Kanadske Konfederacije 1867. godine.
Kanadski frankofonski separatisti iz provincije Kvebek poznati su po korišćenju nenasilnih, isključivo parlamentarnih metoda, uključujući referendume za otcepljenje 1980. i 1995. godine, koji nisu uspeli.
Gotovo sve zemlje Južne Amerike stekle su nezavisnost od evropskih kolonijalnih metropola između 1775. i 1825. godine. Međutim, separatistički pokreti postoje u Boliviji, Čileu, Brazilu, Nikaragvi, Ekvadoru i Venecueli.
Mnogobrojna mala ostrva države u Karibima i susedstvu ovog kontinenta, koja su još "pod kapom" nekolicine evropskih zemalja, bore se i danas za nezavisnost, što metropole smatraju separatizmom.
VIDE PRESEDAN
Sve četiri bivše sovjetske autonomne republike i oblasti - Abhazija, Južna Osetija, Pridnjestrovlje i Nagorno Karabah smatraju da im kosovski presedan daje pravo da postanu samostalne države, koje će kasnije odlučiti sa kime će da žive. Posebno su uporni Abhazi i Osetini koji stalno ponavljaju da imaju mnogo više prava da stvore samostalnu državu nego Albanci na Kosmetu i pripoje se Rusiji. Oni su imali samostalnost do dolaska na vlast Staljina, koji ih je bez pitanja smestio u Gruziju.
Želju da se odvoje od Azerbejdžana, kome su administrativno pripadali, prvi su javno izneli građani Nagornokarabaške autonomne oblasti krajem osamdesetih godina prošlog veka. U Nagorno Karabahu su Jermeni 1992. i 1993. godine porazili Azerbejdžance i tako se pripojili Jermeniji. Abhazija i Južna Osetija su se odvojile od Gruzije kada je ova država postala samostalna posle raspada SSSR-a.
U Pridnjestrovlju je svojevremeno bilo ogromno skladište sovjetskog oružja i municije namenjeno snabdevanju armije, koja bi se u slučaju sukoba prva suprotstavila snagama NATO. Tamošnje slovensko stanovištvo bi se lako dogovorilo sa Moldavcima da rukovodstvo te sada samostalne države nije pregovaralo sa Rumunijom oko ujedinjenja.
Zatim su došli pregovori sa NATO, pa je slovensko stanovništvo videlo spas u ujedinjenju sa Rusijom.
U Abhaziji živi oko 300.000 ljudi. Službeni jezici su abhaski i ruski. Severnu Osetiju, koja je u sklopu Ruske Federacije, sa Južnom Osetijom povezuje tunel.
Postojeća administrativna granica tom gorštačkom narodu previše ne znači.
B. V.
Večernje novosti
Dragoslav MARKOVIĆ, 8. decembar 2007
U MOSKVI se u ponedeljak održava treće plenarno zasedanje Interparlamentarne skupštine Zajednice za demokratiju i prava naroda, u kojoj su nepriznate republike na postsovjetskom prostoru Abhazija, Pridnjestrovlje i Južna Osetija. One su već ranije proglasile samostalnost, imaju atribute državnosti, ustave, vlade, vojske, policijske, carinske i pogranične službe, ali njihov suverenitet nije priznala nijedna zemlja.
Ove tri republike su karakteristične i po tome što predstavljaju deo svojevrsne svetske "zajednice" 320 aktivnih pokreta za nezavisnost. Od njih su, danas potencijalno najeksplozivniji, uz one na jugu nekadašnjeg SSSR, prostor bivše Jugoslavije, Belgija u kojoj nemogućnost formiranja vlade govori o sve većoj udaljenosti Flamanaca i Valonaca, Zapadna Sahara i Etopija u Africi, kao i Tajvan, Sri Lanka i Kašmir. Zajednička im je težnja za otcepljenje od postojećih država u kojima žive "drugačiji" narodi, odnosno etničke zajednice, ili težnja za pripajanjem već postojećim zemljama.
Nisu svi separatistički pokreti u jednakoj meri nasilni: evropski, u Irskoj, koji je bio najkrvaviji, Francuskoj, Španiji i Italiji su se poslednjih godina donekle primirili, a i stotine pokreta u Africi, Aziji, Južnoj i Severnoj Americi i Okeaniji "postoje" tek sporadično, ukoliko "proizvedu" dovoljan broj žrtava ili štete. Najnasilniji su poslednjih decenija albanski separatistički pokreti na tlu bivše Jugoslavije, dok Mađari na severu Rumunije, u Transilvaniji, koriste mirne metode za pripajanje matici, kao i njihovi sunarodnici iz Slovačke.
Ni vremenski ne traju svi isto. Na tlu Evrope najdugovečniji su, više od sto godina, pokret Baska (ETA) za otcepljenje od Španije, irska IRA na severu Velike Britanije i pokret za izdvajanje ostrva Korzike, rodnog mesta imperatora Napoleona, za otcepljenje od Francuske.
Evropa ima sijaset potencijalnih žarišta i pokreta za otcepljenje. Velikoj Britaniji polako preti "rasturanje" - u Škotskoj, Velsu i Irskoj jačaju separatističke tendencije i pokreti... U Francuskoj, osim već "legendarne" Korzike, i Bretanja hoće da živi samostalno.
U centru pažnje ovih dana je Belgija, država koja je nastala 1830. godine spajanjem teritorija dvaju naroda posle višedecenijskih ratova - Flamanaca i Valonaca.
U poslednje vreme postaje sve ikomplikovaniji zajednički život severa, koji govori holandski, i frankofonskog juga. Belgija je zbog toga potukla sopstveni rekord, jer posle parlamentarnih izbora već preko 160 dana ne može da oformi vladu.
Italija još nekako uspeva da amortizuje težnje stanovnika svog severa - regiona Trentino (Južnog Tirola), u kome žive Nemci, da se ne pripoje Austriji iz koje su "izašli" krojenjem granica posle Prvog svetskog rata. Ni Finska nije pošteđena pritajenih separatističkih tendencija.
Stanovnici Olandskih ostrva, koji uživaju veoma visok stepen autonomije i mahom su švedskog porekla, žele da se vrate zemlji matici Švedskoj iz koje su "izbačeni" pre oko sto godina. Poseban evropski problem je ostrvska država Kipar, gde su posle sticanja nezavisnosti od britanske krune zajedno živeli Grci i Turci. No, Turska republika severni Kipar je proglasila u prošlom veku nezavisnost, koju priznaje jedino Turska. A ona se, opet, protivi davanju državnosti Kurdima, koji žive rasejani, sem u Turskoj, i u Iraku, Iranu, Siriji, u stalnoj, i nasilnoj težnji da stvore svoju državu.
Afrički kontinent je prepun većih i manjih separatističkih pokreta. Najsnažniji i najpoznatiji su oni u Zapadnoj Sahari za otcepljenje od Maroka, i u Etiopiji Front za oslobođenje Ogadena, koji želi da deo ove države pripoji susednoj Somaliji. Pored njih gotovo da nema afričke države u kojoj ne deluje separatistički pokret, ili da bar neko od plemena ne želi da "izađe" iz postojeće zemlje i pripoji se drugoj, susednoj.
Azijski separatistički pokreti, nastali posle Drugog svetskog rata, danas su daleko nasilniji i krvaviji od onih u drugim delovima sveta. Zbog njih je Indija, koja je stekla nezavisnost od britanske krune 1948. godine, ubrzo podeljena i od zapadnog muslimanskog dela stvoren je Pakistan. Međutim, i ta država je 1971. doživela "deobu", posle koje je stvoren Bangladeš. U Indiji, ipak, još nisu završene sve separatističke priče. Žarišta tinjaju u Kašmiru i Asamu. Veoma nasilan separatistički pokret već 30 godina potresa relativno malenu Sri Lanku.
Na sreću, još uvek se sve separatističke težnje ne završavaju u krvi, iako napetosti nikad ne nedostaje. Mnogoljudna Kina ima na svojoj teritoriji nekoliko provincija drugačijeg etničkog i religijskog sastava koje žele da se otcepe.
Najpoznatiji je Tibet, koji je tradicionalno sedište duhovnog vođe budista dalaj-lame, ali i nekoliko čisto muslimanskih krajeva. Posebna priča je "otcepljeno" ostrvo Tajvan, protiv čije se formalne nezavisnosti Peking bori još od završetka Drugog svetskog rata.
Ponegde su separatističke težnje više "modni trend" nego stvarna pretnja rasturanju zemlje kao u Australiji ili na Novom Zelandu, ali činjenica jeste da su takvi pokreti registrovani i u ovom delu sveta.
Američki kontinenti su posebna priča, naročito Severna Amerika.
Najpoznatije su tendencije jezički mešovite Kanade da se "pocepa" na anglofonski i frankofonski deo još od osnivanja Kanadske Konfederacije 1867. godine.
Kanadski frankofonski separatisti iz provincije Kvebek poznati su po korišćenju nenasilnih, isključivo parlamentarnih metoda, uključujući referendume za otcepljenje 1980. i 1995. godine, koji nisu uspeli.
Gotovo sve zemlje Južne Amerike stekle su nezavisnost od evropskih kolonijalnih metropola između 1775. i 1825. godine. Međutim, separatistički pokreti postoje u Boliviji, Čileu, Brazilu, Nikaragvi, Ekvadoru i Venecueli.
Mnogobrojna mala ostrva države u Karibima i susedstvu ovog kontinenta, koja su još "pod kapom" nekolicine evropskih zemalja, bore se i danas za nezavisnost, što metropole smatraju separatizmom.
VIDE PRESEDAN
Sve četiri bivše sovjetske autonomne republike i oblasti - Abhazija, Južna Osetija, Pridnjestrovlje i Nagorno Karabah smatraju da im kosovski presedan daje pravo da postanu samostalne države, koje će kasnije odlučiti sa kime će da žive. Posebno su uporni Abhazi i Osetini koji stalno ponavljaju da imaju mnogo više prava da stvore samostalnu državu nego Albanci na Kosmetu i pripoje se Rusiji. Oni su imali samostalnost do dolaska na vlast Staljina, koji ih je bez pitanja smestio u Gruziju.
Želju da se odvoje od Azerbejdžana, kome su administrativno pripadali, prvi su javno izneli građani Nagornokarabaške autonomne oblasti krajem osamdesetih godina prošlog veka. U Nagorno Karabahu su Jermeni 1992. i 1993. godine porazili Azerbejdžance i tako se pripojili Jermeniji. Abhazija i Južna Osetija su se odvojile od Gruzije kada je ova država postala samostalna posle raspada SSSR-a.
U Pridnjestrovlju je svojevremeno bilo ogromno skladište sovjetskog oružja i municije namenjeno snabdevanju armije, koja bi se u slučaju sukoba prva suprotstavila snagama NATO. Tamošnje slovensko stanovištvo bi se lako dogovorilo sa Moldavcima da rukovodstvo te sada samostalne države nije pregovaralo sa Rumunijom oko ujedinjenja.
Zatim su došli pregovori sa NATO, pa je slovensko stanovništvo videlo spas u ujedinjenju sa Rusijom.
U Abhaziji živi oko 300.000 ljudi. Službeni jezici su abhaski i ruski. Severnu Osetiju, koja je u sklopu Ruske Federacije, sa Južnom Osetijom povezuje tunel.
Postojeća administrativna granica tom gorštačkom narodu previše ne znači.
B. V.
Večernje novosti
