Контроверзни белоруски председник Александар Лукашенко одлучио је да додатно учврсти власт – образовао је политичку партију под називом „Бјелаја Рус“. Наравно, Батка (како га зову и пријатељи и противници) при формирању нове партије, која би по свему требало да има функцију какву у суседној Русији има Јединствена Русија, себе није претерано истицао. Посао је препустио министру образовања Александру Раткову, којем је доделио председничку улогу у БР-у, и лидеру опозиционе Либерално-демократске партије и бившем кандидату за шефа државе Сергеју Хајдуковичу, од којег је добио недвосмислену подршку „опозиције“.

У западним медијима су формирање БР-а протумачили као неку врсту одговора критичарима који већ дуже време указују на „дефицит демократских институција у Белорусији“. У ванредним ситуацијама, како се наводи, када, на пример, опозиција поново ојача, једну такву масовну организацију могуће је претворити у „демократску“ противтежу политичким противницима или је брзо извести на улице у циљу подршке званичним властима.

Демократе и недемократе

И док су у прошлу суботу у Минску оснивачи БР-а једни другима задовољно стезали руке и тапшали се по раменима, онај део опозиције који себе сматра за праве противнике Лукашенковог режима дигао је глас и против њега и против нове партије. Додуше, демонстрације у белоруској престоници нису биле ни масовне ни дуготрајне. За то се, између осталог, побринула и полиција. Много активнији били су опозиционари у – Вашингтону.

Окупљање око Лукашенка, слично окупљању око Путина, јасан је сигнал да на постсовјетском простору није створена атмосфера у којој би демократија, такозваног, западног типа, а чији су главни експонент САД, у довољној мери заживела. Да ли је то добро или лоше, могу да кажу само житељи Белорусије и Русије. Поглед са стране често може да вара.

Интересантно је, међутим, да се формирање БР-а у великој мери временски поклопило са дешавањима у Грузији на чијем челу је и даље амерички човек Михаил Сакашвили. Пре само неколико недеља свет су обишли снимци на којима се види како грузијски полицајци премлаћују људе у центру Тбилисија само зато што су протестовали против председника који их је довео до просјачког штапа.

Подсетимо, Сакашвили је на председничким изборима 2004. освојио више од 97 одсто бирачких гласова. Како је у томе успео ако се зна да за њега нису гласали у отцепљеним републикама Абхазији, Јужној Осетији и Аџарији (која је тада такође била ван јурисдикције Тбилисија) заувек ће остати тајна. Његов тријумф, обезбеђен америчким парама, проглашен је од стране западних посматрача као кристално чист, мада је већ тада могло да се наслути да ће се Сакашвили кад-тад претворити у деспота. И тако смо дошли до тога да један (званично) демократски председник мора да уводи ванредно стање и млати опозиционаре далеко жешће него његов (опет званично) недемократски пандан.

Али, за окупљање Белоруса око Лукашенка има и других разлога.

Наиме, из Тбилисија ових дана стиже све више тврдњи да се у Абхазији гомила руско наоружање и људство, да је угрожен и сам опстанак Грузије, и да би, сагласно томе, народ требало да се привије уз невољеног председника. Истовремено, из Минска јављају да је све спремно за повратак руских ракетних система у некадашње базе у Белорусији. Овде је разлог угроженост Русије, али, сагласно томе, и – отаџбине.

Нема никакве сумње да Александар Лукашенко жели да искористи такву атмосферу у своју корист и остане на месту председника и када му истекне садашњи мандат. Проблем је међутим у томе што је он подршку грађана базирао на чињеници да у земљи није било драматичних транзицијских промена какве су задесиле остали део социјалистичког света. Социјални мир је сачувао, али – да ли је то довољно?

Ракетни адути

За разлику од њега, руски председник Владимир Путин је успео своју земљу, после горбачовско-јељциновског суноврата из деведесетих година, да врати у круг водећих учесника у светској економији и политици. И, што је најважније, вратио јој је војну моћ. На његову намеру да „руске дизгине“ задржи у сопственим рукама чак и на Западу многи гледају благонаклоно.

У сваком случају, Лукашенко, за сада, може да буде задовољан. Његове упорне приче да је Белорусија први фронт одбране Русије од претњи са запада као да се остварују. Најављени долазак руских ракета „искандер“ у базе из времена „хладног рата“, као одговор на планове Вашингтона о размештању америчких ракета на Старом континенту, сасвим му иде у прилог.
Ако ракетно и нуклеарно наоружање било коме уопште може да иде у прилог.
Слободан Самарџија