- Poruka
- 1.406
Bio je Septembar, a još je bilo leto, ne Miholjsko već ono pravo, ali jesen je već polako virila sa Mon Martra bacajući po drveću prve žute, crvene, čak i bele listove. Bistroi su bili puni turista. Pariski pločnici su svetlucali kao lažni dragulji na prstima Ciganke koja je sedela na jednom uglu i prodavala cveće. Spustio si joj u ruku nešto sitniša, a u moju maleni buketić ljubičica. Ma otkud ljubičice u Septembru, pitala sam se, ali sam ćutala, jer ti si umeo da jednim pogledom oteraš kišu, da jednim osmehom maglu pretvoriš u nežne snežne pahulje. Možda ovo i nisu ljubičice, sigurno si Ciganki došapnuo da izgovori neku čaroliju da bi mene usrećio.
Umeo si tako da me usrećiš kada si u gluvo doba noći pobrao sve ruže iz bašte moje majke, pa si se ušunjao kroz prozor moje sobe i pokrio me njima. Ujutro je majka pričala komšinicama da joj je neki ludak pobrao sve ruže ali bez stabljike, pa kome to treba zaboga, a ja sam danima zaključavala svoju sobu i nisam nameštala krevet.
Umeo si da me sačekaš na ćošku blizu moje škole, kada sam ja već izgubila nadu da ću te ikad više videti. Iskočio bi iz mraka i zagrlio me ćuteći a ja sam plakala od sreće i ko zna čega još.
Danima te ne bi bilo a kada bih pomislila da si bio samo neki lepi san, pojavio bi se na času Fizike (kako sam mrzela Fiziku) i zamolio profesora da me pusti da izađem samo na pet minuta jer je moje mače došlo za mnom evo do škole. U rukama si držao malenu belu macu sa crnim šapicama. Skot me naravno nije pustio, a ja sam dobila temperaturu čekajući kraj časa. Na milion načina si znao da me obraduješ, nasmeješ, izludiš.
Nisam znala o tebi ništa sem da te volim do večnosti i dalje.
I ovo putovanje u Pariz je bilo jedno od iznenađenja na koje nisam bila spremna, ali sam ga prihvatila odmah, ne razmišljajući, ne slušajući ničije savete, slepa i gluva za sve što se oko mene dešavalo. Postojao si samo ti, tvoj zeleni pogled, rupica na bradi i mojih ludih osamnaest godina.
Tri dana tog Septembra u Parizu bila su, da li da kažem, najlepša tri dana moga života.
Ne mogu da se setim gde smo sve bili i šta smo sve videli. U mojim očima su ostale samo prve kapi kiše koje su iznenada počele padati po sjajnom pločniku. Sunce je još uvek sijalo, nebo je bilo plavo, ali je kiša bila uporna. Dok smo stigli do hotela kiša je prestala i ja sam pogledala prema nebu, nekako sam se nadala da ću videti dugu. Mislila sam, ako je ugledam, sve će biti u redu i onaj čudni strah koji me je svako malo obuzimao će proći.
Nije je bilo, pogledala sam u zelenilo tvojih očiju, ni one više nisu bile zelene, samo sive i tužne. Ništa mi nisi rekao, ništa nisam ni pitala. Znala sam da je naše leto prošlo.
Ti si se vratio svojoj porodici i kako sam kasnije čula, konačno smirio, valjda sam ti ja bila poslednja ludost.
Ja sam otišla daleko od našeg malog grada i nikada te više nisam videla, ali u mom srcu živi taj Septembar u Parizu sedamdeset i neke. Nisam ljuta na tebe, pa kako bih bila, mada posle tebe nikada više nisam osetila ni leptiriće u stomaku, ni klecanje kolena ni osećaj da sam najlepša u mnoštvu žena daleko lepših od mene. Još jednom sve to ionako ne bih podnela.
Umeo si tako da me usrećiš kada si u gluvo doba noći pobrao sve ruže iz bašte moje majke, pa si se ušunjao kroz prozor moje sobe i pokrio me njima. Ujutro je majka pričala komšinicama da joj je neki ludak pobrao sve ruže ali bez stabljike, pa kome to treba zaboga, a ja sam danima zaključavala svoju sobu i nisam nameštala krevet.
Umeo si da me sačekaš na ćošku blizu moje škole, kada sam ja već izgubila nadu da ću te ikad više videti. Iskočio bi iz mraka i zagrlio me ćuteći a ja sam plakala od sreće i ko zna čega još.
Danima te ne bi bilo a kada bih pomislila da si bio samo neki lepi san, pojavio bi se na času Fizike (kako sam mrzela Fiziku) i zamolio profesora da me pusti da izađem samo na pet minuta jer je moje mače došlo za mnom evo do škole. U rukama si držao malenu belu macu sa crnim šapicama. Skot me naravno nije pustio, a ja sam dobila temperaturu čekajući kraj časa. Na milion načina si znao da me obraduješ, nasmeješ, izludiš.
Nisam znala o tebi ništa sem da te volim do večnosti i dalje.
I ovo putovanje u Pariz je bilo jedno od iznenađenja na koje nisam bila spremna, ali sam ga prihvatila odmah, ne razmišljajući, ne slušajući ničije savete, slepa i gluva za sve što se oko mene dešavalo. Postojao si samo ti, tvoj zeleni pogled, rupica na bradi i mojih ludih osamnaest godina.
Tri dana tog Septembra u Parizu bila su, da li da kažem, najlepša tri dana moga života.
Ne mogu da se setim gde smo sve bili i šta smo sve videli. U mojim očima su ostale samo prve kapi kiše koje su iznenada počele padati po sjajnom pločniku. Sunce je još uvek sijalo, nebo je bilo plavo, ali je kiša bila uporna. Dok smo stigli do hotela kiša je prestala i ja sam pogledala prema nebu, nekako sam se nadala da ću videti dugu. Mislila sam, ako je ugledam, sve će biti u redu i onaj čudni strah koji me je svako malo obuzimao će proći.
Nije je bilo, pogledala sam u zelenilo tvojih očiju, ni one više nisu bile zelene, samo sive i tužne. Ništa mi nisi rekao, ništa nisam ni pitala. Znala sam da je naše leto prošlo.
Ti si se vratio svojoj porodici i kako sam kasnije čula, konačno smirio, valjda sam ti ja bila poslednja ludost.
Ja sam otišla daleko od našeg malog grada i nikada te više nisam videla, ali u mom srcu živi taj Septembar u Parizu sedamdeset i neke. Nisam ljuta na tebe, pa kako bih bila, mada posle tebe nikada više nisam osetila ni leptiriće u stomaku, ni klecanje kolena ni osećaj da sam najlepša u mnoštvu žena daleko lepših od mene. Još jednom sve to ionako ne bih podnela.
