- Poruka
- 9.306
У Немачкој министар поставља судије, али код нас нико неће да прихвати ту одговорност
Странке бирају судије. Потврдило се то и у уторак у Скупштини Србије када су се посланици СДП-а и Коалиције за Санџак посвађали поводом кандидатуре Зајнепе Каврајић за Уставни суд. Једни су је повезивали с наркодилерима, други је бранили. Истог дана је министар правде покренуо поступак за разрешење судије у Нишу због несавесног вршења дужности и одуговлачења решавања предмета против владике Пахомија.
Слободан Вучетић, председник Уставног суда у пензији, каже да се из свађе ове две странке, којима се прикључила и ДС, могла наслутити жеља да свако има свог кандидата. „То је видљиво, као и у неким случајевима када се судило свештеним лицима, па се чекало да случајеви застаре.”
Вучетић каже да странке утичу на избор судија, али и да су „у демократским друштвима судије симпатизери неких странака, али то не значи да ће судити мимо права. Ми смо као друштво у транзицији направили тек један корак, ми смо партијска држава која се понаша као једнопартијска држава. Проблем није пре свега у закону него у политичком наслеђу. Странке и влада желе да остваре доминантан утицај у друштву па и у правосуђу, када је то у њиховом интересу.”
Вучетић подсећа да је Венецијанска комисија замерила што по Уставу Високи савет правосуђа, који предлаже судије, бира Скупштина, уместо да то чине судови. „И председник Републике предлаже кандидате за судије, али и он је председник једне партије, па се кандидатима наноси штета јер се мисли да су сви партијске судије иако неки нису. Али, ко год да предлаже судије, само од њиховог моралног интегритета зависи да ли ће бити партијске или праве судије.”
Зоран Ивошевић, редовни професор Правног факултета Универзитета „Унион” и бивши судија Врховног суда, каже да правна норма није свемогућа. „Можемо имати норме, али је свест о самосталности судства најважнија. У Уставу пише да је суд самосталан, а судије се после прве три године бирају до краја радног века како би били самостални, што је добро. Високи савет правосуђа је још једна добра ствар, али судије у њему бира парламент, а посланици су подређени својим партијама. Тако се подваљује самосталности. Судија не може, истина, да буде члан партије, али може да буде симпатизер.”
Ивошевић каже да је лакши део посла у закону и Уставу отклонити недостатке, а тежи део посла је да сазри свест да је суд независан. „Чак и када би прописи били беспрекорни могло би да се подваљује. Зато борба за независност мора да буде стална. Моја генерација није успела у томе, можда неће ни генерација моја деце, али унука хоће.”
Вероватно је да би се данас већина и политичара и грађана Србије заклела да су све постојеће судије изабране баш као симпатизери ове или оне странке. Њихова симпатија неће престати оног тренутка када буду изабрани да суде до краја радног века, нити ће нестати њихове жеље и потребе да се – када затреба – одуже партији која им је у руке дала моћ да пресуђују.
Владимир Тодорић, саветник за правна питања европских интеграција републичке владе, каже да није сваки утицај извршне власти на суд негативан, али да тај утицај мора бити јаван. „Лицемерно је рећи да постоји уплив политике у правосуђе. У Немачкој министар поставља судије и ми хоћемо то овде да пренесемо, али код нас није нико хтео ту одговорност. Чак и ако се судије бирају на предлог партија и ако оне бирају послушне, судије треба да граде свој углед, јер имају имунитет”, став је Тодорића.
Тешко је тврдити да је чак 80 одсто грађана незадовољно судством само зато што су судије миљеници партија. Може се, међутим, доказивати да то што су судије партијски људи нема великог утицаја на недопустиво благу казнену политику. Подаци су обеспокојавајући: у кривичним предметима у последњих пет година застарело је више од 4.300 предмета. Казне су неоправдано благе, па је 62 одсто пресуда за тешко убиство испод законског минимум од 10 година, због „посебно олакшавајућих околности”. У обичним убиствима 58 одсто случајева је подведено под олакшавајуће околности, у 70 одсто пресуда за растурање дроге се добијају условне казне. „Пресуђивање испод минимума је, нажалост, правило у Србији”, каже Тодорић.
Казнена политика је само један од разлога зашто Тодорић тврди да је неопходна реформа судства коју, по њему, правосуђе није у стању само да спроведе. „Власт треба да се меша у рад судова, ако ће да га поправи.”
Иако се власт меша у правосуђе и даље важи правило да сваки судија има обавезу да се саветује пре са сопственом савешћу него с политичком симпатијом.
Politika.
Странке бирају судије. Потврдило се то и у уторак у Скупштини Србије када су се посланици СДП-а и Коалиције за Санџак посвађали поводом кандидатуре Зајнепе Каврајић за Уставни суд. Једни су је повезивали с наркодилерима, други је бранили. Истог дана је министар правде покренуо поступак за разрешење судије у Нишу због несавесног вршења дужности и одуговлачења решавања предмета против владике Пахомија.
Слободан Вучетић, председник Уставног суда у пензији, каже да се из свађе ове две странке, којима се прикључила и ДС, могла наслутити жеља да свако има свог кандидата. „То је видљиво, као и у неким случајевима када се судило свештеним лицима, па се чекало да случајеви застаре.”
Вучетић каже да странке утичу на избор судија, али и да су „у демократским друштвима судије симпатизери неких странака, али то не значи да ће судити мимо права. Ми смо као друштво у транзицији направили тек један корак, ми смо партијска држава која се понаша као једнопартијска држава. Проблем није пре свега у закону него у политичком наслеђу. Странке и влада желе да остваре доминантан утицај у друштву па и у правосуђу, када је то у њиховом интересу.”
Вучетић подсећа да је Венецијанска комисија замерила што по Уставу Високи савет правосуђа, који предлаже судије, бира Скупштина, уместо да то чине судови. „И председник Републике предлаже кандидате за судије, али и он је председник једне партије, па се кандидатима наноси штета јер се мисли да су сви партијске судије иако неки нису. Али, ко год да предлаже судије, само од њиховог моралног интегритета зависи да ли ће бити партијске или праве судије.”
Зоран Ивошевић, редовни професор Правног факултета Универзитета „Унион” и бивши судија Врховног суда, каже да правна норма није свемогућа. „Можемо имати норме, али је свест о самосталности судства најважнија. У Уставу пише да је суд самосталан, а судије се после прве три године бирају до краја радног века како би били самостални, што је добро. Високи савет правосуђа је још једна добра ствар, али судије у њему бира парламент, а посланици су подређени својим партијама. Тако се подваљује самосталности. Судија не може, истина, да буде члан партије, али може да буде симпатизер.”
Ивошевић каже да је лакши део посла у закону и Уставу отклонити недостатке, а тежи део посла је да сазри свест да је суд независан. „Чак и када би прописи били беспрекорни могло би да се подваљује. Зато борба за независност мора да буде стална. Моја генерација није успела у томе, можда неће ни генерација моја деце, али унука хоће.”
Вероватно је да би се данас већина и политичара и грађана Србије заклела да су све постојеће судије изабране баш као симпатизери ове или оне странке. Њихова симпатија неће престати оног тренутка када буду изабрани да суде до краја радног века, нити ће нестати њихове жеље и потребе да се – када затреба – одуже партији која им је у руке дала моћ да пресуђују.
Владимир Тодорић, саветник за правна питања европских интеграција републичке владе, каже да није сваки утицај извршне власти на суд негативан, али да тај утицај мора бити јаван. „Лицемерно је рећи да постоји уплив политике у правосуђе. У Немачкој министар поставља судије и ми хоћемо то овде да пренесемо, али код нас није нико хтео ту одговорност. Чак и ако се судије бирају на предлог партија и ако оне бирају послушне, судије треба да граде свој углед, јер имају имунитет”, став је Тодорића.
Тешко је тврдити да је чак 80 одсто грађана незадовољно судством само зато што су судије миљеници партија. Може се, међутим, доказивати да то што су судије партијски људи нема великог утицаја на недопустиво благу казнену политику. Подаци су обеспокојавајући: у кривичним предметима у последњих пет година застарело је више од 4.300 предмета. Казне су неоправдано благе, па је 62 одсто пресуда за тешко убиство испод законског минимум од 10 година, због „посебно олакшавајућих околности”. У обичним убиствима 58 одсто случајева је подведено под олакшавајуће околности, у 70 одсто пресуда за растурање дроге се добијају условне казне. „Пресуђивање испод минимума је, нажалост, правило у Србији”, каже Тодорић.
Казнена политика је само један од разлога зашто Тодорић тврди да је неопходна реформа судства коју, по њему, правосуђе није у стању само да спроведе. „Власт треба да се меша у рад судова, ако ће да га поправи.”
Иако се власт меша у правосуђе и даље важи правило да сваки судија има обавезу да се саветује пре са сопственом савешћу него с политичком симпатијом.
Politika.
