Lužički Srbin i general srpske vojske 1918-1918. Pavle Jurišić Šturm

Slavic Land

Aktivan član
Poruka
1.168
lep tekst sa slavie... mislim da ga ima i na wikipediji...

Pavle Jurišić Šturm (nem. Paulus Sturm) je bio Lužički Srbin i general srpske vojske tokom oslobodilačkih ratova (1912-1918 ).


Rodio se 22. avgusta 1848. godine u Zgorželcu (Lužica), dok je Vojnu akademiju završio u Vroclavu (Šleska). Ime mu je bilo Pavel Šturm. Po završenoj vojnoj školi kao oficir Pruske učestvuje u francusko-pruskom ratu (1870-1871).

Došao je u Srbiju pre balkanskih ratova da predaje na srpskoj vojnoj akademiji

Učestvuje u srpsko-turskim ratovima (1876-1878.) sa činom komandant bataljona, da bi kraj rata dočekao sa činom komandanta puka. Tokom balkanskih ratova komanduje drinskom divizijom, koja se posebno istakla u Kumanovskoj bici probivši tursku odbranu. Prvi svetski rat dočekao je na čelu III armije. Velikim zalaganjem njegove III armije sprečen je prodor austrougarskih trupa u Srbiju čime je generalu Stepi Stepanoviću i njegovoj II armiji omogućeno da izvrši raspoređivanje i odnese prvu pobedu Antante nad Centralnim silama u tzv. Cerskoj bici. Kao komandant III armije učestvovao je u operacijama srpske vojske tokom jeseni 1914. godine, čija je posledica bila veličanstvena pobeda u Kolubarskoj bici. Tokom združenog napada na kraljevinu Srbiju 1915. godine u kome su učestvovale Austrougarska, carevina Nemačka i kraljevina Bugarska trupe pod njegovom komandom pružale odlučan otpor XI nemačkoj armiji sprečavajući njen prodor ka Moravskoj dolini.

Pavle Jurišić Šturm preminuo je u Beogradu 1922. godine.
 
Pavle_Jurisic_Sturm_1848-1922.jpg


Bez namere da umanjim ulogu i značaj generala Šturma u srpskoj vojsci, samo da podsetim da je bilo i ranije vojnika dobrovoljaca koji su u odsudnim vremenima pristizali u pomoć.

Najznačajniji predstavnik lužičkosrpske crkvene literature Jakub Ticin stigao je u Srbiju kao vojnik. Došao je sa vojskom princa Eugena Savojskog i nesrećno poginuo u borbi protiv Turaka kod Beograda, 1693. godine. Više od dva vijeka kasnije pritiče Srbima u pomoć u borbama u Beogradu sa Turcima (1862) Jan Kozlik, Lužički Srbin, sin protestantskog sveštenika. On piše i putopise za lužičke novine iz Beograda i Srbije. "On je tada požurio u Srbiju da bi na strani svoje braće ratovao protiv Turaka", stoji u redakcijskoj napomeni uz jedan putopis. Iz Lajpciga, "gdje je studirao, uputi se Kozlik do južne Srbije da pomogne osloboditi zemlju od Turaka". Jan Kozlik (1840-1903) izabraće potom Srbiju kao novu domovinu i ostaće u ovoj zemlji zauvijek. Radio je kao inženjer i umro u Kragujevcu, ali sa prilagođenim imenom i prezimenom, kao Ivan Kozlić.
http://www.rastko.org.yu/rastko-lu/uvod/mcvijetic-trajanje_l.html
 
"On je tada požurio u Srbiju da bi na strani svoje braće ratovao protiv Turaka"
Iz Lajpciga, "gdje je studirao, uputi se Kozlik do južne Srbije da pomogne osloboditi zemlju od Turaka"

Ehhh, kakvi su to ljudi bili ... pre svega LjUDI velikog srca i otvorenog uma! Zapucali su cak iz danasnje Nemacke do nasih krajeva, da se bore za oslobodjenje!

Slava im!
 
General Šturm mi je oduvek privlačio pažnju, a pogotovo posle Ćosićevog "Vremena smrti" i pozorišne predstave "Kolubarska bitka".
Malo sam "guglao"... pa evo nekih zanimljivosti iz bitke na Gučevu, naravno sa položaja vojnika Treće armije.

САМО ДОБРИ СТРЕЛЦИ ПУЦАЈУ

Команданти српских батаљона морали су правдати утрошак муниције које је било све мање. Петог октобра командант V прекобројног пука Николајевић издаје заповест:
„Скреће се пажња на огроман утрошак муниције. Те стога наређујем да се свом енергијом стане на пут бесциљном расипању муниције“.
Па ипак, неким војницима је дозвољено да троше муницију. „Предузети мере да се гађање добрим војницима не прекине и тиме да се непријатељу стави на знање да ми нисмо клонули“. — стоји у заповести команданта V прекобројног пука.
Поред недостатка муниције потешкоће је представљао и њен дотур. Непријатељ је држао гребен Гучева тако да је саобраћај у ближој позадини био скоро немогућ дању услед његове ватре. Комора је морала да се креће јаругама и ноћу. Кретање коморе било је скопчано са великим губицима.

СИГНАЛИЗАЦИЈА

Обавештавање је ишло сигналима помоћу уговорених знакова. Ноћу је већ било тешко. Ракета није било. Ишло је то док мајор Милан Прибићевић са Еминових вода није пронашао једно савршено средство које је трупама у првој борбеној линији омогућило да брже од телефона и са великом тачшноћу јављају све оно што је потребно. Али ово средство је имало и један недостатак.
Обавештавања су се могла давати од нижих старешина ка вишим тј. са борбених линија ка позадини. Из позадине би обавештење видео и непријатељ. Сандуци за пешадијску муницију којих је било доста на положају имали су унутра један потпуно затворен сандук од лима на којем се крупним словима писало шта се жели јавити. Например „Непријатељ напада“, „Непријатељ ускаче у ров“, „Нестало муниције“. У тај сандук стављала се свећа, а затим се сандук углави на велику мотку и ноћу када је било потребно да се нешто јави запалила би се свећа и мотка подигла високо изнад рова окренута према позадини. У позадини са најмање 200 — 300 метара могло се лепо читати. Ово средство употребљавано је нарочито на Еминовим водама за агитацију код непријатељских војника словенске народности, а и за погрду Аустријанаца и Мађара.
Појава ових сандука првих дана није имала никаквог дејства, али је касније код непријатеља ово изазивало велику нервозу. Отварали би ватру на ове сандуке. Ови лимени сандуци и чегртаљке били су поуздано средство за очување коморе и резерве. Аустријанци су обмањивани и натеривани да концентришу ватру на супротну страну тамо где нема резерве.

ЗА ДВА ХЛЕБА — ЦИПЕЛЕ

Док су аустроугарске трупе имале свега сем резервног снабдевања храном на другој страни Дрине имали су топове великог домета, дотле је са храном натезано јер им је ћудљива и хировита Дрина то онемогућавала. Нарочито после великих киша када је Дрина надолазила а и од наше артиљерије која је често рушила мостове. Зато се на Еминовим водама тамо где је било најближе развила једна чудна трговина.
„За два хлеба којег су наши војници увек и доста имали, куповали су од Аустријанца пар ципела које су непријатељски војници имали у изобиљу. Прво је из наших ровова бачен један хлеб па је затим непријатељ бацио обе ципеле, а затим је бачен и други хлеб. На овај начин сви браниоци Еминових вода су се снабдели новим ципелама. Између ровова на Еминовим водама налазило се и поштанско сандуче за размену писама. На тај начин се с једне и друге стране вршила пропаганда. Доносиоци писама изгледа не пуцају један на другог. Један куриозан споразум“.

СИМУЛИРАЊЕ РАФАЛА ЧЕГРТАЉКАМА

Да би се накнадио недостатак пушчане муниције употребљаване су чегртаљке. Ови пуцњи вештачких митраљеза изазивали су доста јако дејство и нервозу код непријатеља. Прављене су од дрвених облица али са тако савршеном имитацијом пуцња правих митраљеза да их ни најизвежбаније уво није могло разликовати када се комбинују са пуцњевима из пушака и правих митраљеза. Чегртаљке су употребљаване у блиској борби са циљем да обману непријатеља у процени броја митраљеза, и да непријатељску ватру развуку по лажним митраљеским гнездима. Тако су браниоци Гучева успевали да, и ако са недостатком муниције, парирају надмоћнијем непријатељу.
http://www.srbijazemljaheroja.com/f...start=15&sid=045af9ed5c98e33b10cb101afabc7d1d
 
Što znate o ovim Hrvatima,generalima srpske vojske????

Dragutin Franasovic, (5. decembar 1842, Carigrad - 18. april 1914, kod Beca), general srpske vojske. Posle završetka 3 razreda gimnazije u Austriji, stupio je u srpsku redovnu vojsku 28/4 1862. U pješadijskog potporucnika unaprijeden je 16/2 1867, za kapetana 2 klase 4/1 1875, za pukovnika 1886, za denerala 2/8 1894, kad mu je ostavka uvažena. 25/6 1895 vracen je u aktivnu službu sa cinom denerala, pa je ponovno penzionisan 1897. 1862—1867 kao podoficir bio je vojni pisar pri ministarstvu vojnom. 1867 bio je vodnik i adjutant bataljona. Od 1873 bio je u službi pri ministarstvu vojnom. Od 1875 bio je komandir cete, od 1876 komandant bataljona. Od 1877 bio je u ministarstvu vojnom, od 1/3 1878 komandant bataljona. Od 1879 bio je adjutant Nj. visocanstva kneza. 2/2 1885—23/3 1886, 1/4—4/4 1893 i 25/6 1895—12/12 1896 bio je ministar vojni. U meduvremenu bio je kancelar kraljevskih ordena. U ratu 1876 bio je adjutant glavnog komandanta timocke vojske i ordonans oficir timocko-moravske vojske. U ratu 1877/78 bio je u štabu vrhovne komande. U ratu 1885 bio je ministar vojni.


Horvatovic Ðuro
(1835-1895), general, komandant Knjaževacke vojske, ucesnik u ratovima 1876, 1877-78. i 1885. U Srpsko-Turskom ratu 1876-77. kao potpukovnik je komandovao Knjaževackom vojskom kada je zauzeo Pandiralo i Babinu glavu, a zatim je mesec dana zadržavao turske trupe da ne udu u Knjaževac, ali je korpus Esad-paše uspeo da ude u grad (odnos vojnika je bio 6:1 za Turke). U Knjaževcu jedna ulica nosi njegovo ime.
 

Back
Top