I jos jedan nastavak.
tome da ako zapadne zemlje krše UKOSE, i Rusija može odustati od njega, ruski predstavnici su izjavljivali (zaяvlяli) mnogo pre nego što je tu misao izneo predsednik Putin u jednoj svojoj poslanici. Tako da se može pretpostaviti da sve te izjave pre predstavljaju diplomatsku igru zarad odvraćanja. Da bi ne samo na rečima nego i na delu izašla iz UKOSE, Rusija mora imati mogućnost prebacivanja borbenih jedinica iz Sibira u Kalinjingradski poseban rejon, Murmansku oblast itd. Imamo li mi takvu mogućnost – diskutabilno je pitanje.
Dakle, zbog čega su zapadna glasila započela radikalno preispitivanje uloge Rusije u Drugom svetskom ratu? To pitanje čak ni tokom Hladnog rata nijednom nije bio na dnevnom redu.
Zašto se tako tendenciozno, jednostrano i neodgovarajuće tumači stanje stvari unutar Rusije?
Zašto su SAD spremne da jednostrano proglase nezavisnost Kosova, poričući celovitost Srbije, dok istovremeno proglašavaju teritorijalnu celovitost Gruzije i Moldavije?
Zašto su SAD potrebni dodatni troškovi za vojne baze u Bugarskoj i Rumuniji, a u skoroj budućnosti verovatno i u drugim zemljama Istočne Evrope?
Zašto je SAD potrebno krajnje širenje funkcija i ovlašćenja NATO?
Zašto je potreban PRO u Istočnoj Evropi, daleko od Irana, nesposobnog da im preti raketama?
Jedini mogući ciljevi PRO u Istočnoj Evropi su ruske rakete uzvratnog udara.
Uloga Rusije u Drugom svetskom ratu može se preispitivati samo zato da se predstavi kao pretnja. U istom cilju Rusija se uporno prikazuje kao totalitarna zemlja kojoj je hitno potrebna «demokratizacija». Nikakav rat širokih razmera nije moguć bez pripreme odgovarajućeg javnog mnenja – države finansiraju ratove na račun sopstvenih građana. I u tom smislu se antiruska kampanja zapadnih glasila ni po čemu ne razlikuje od antijugoslovenske, antisrpske i antiiračke koje su joj prethodile.
Jedini cilj širenja sistema vojnih baza na teritoriji Istočne Evrope može biti samo podrška vojnim dejstvima u tom regionu.
Jedini razlog za odbijanje ratifikovanja ugovora o ograničavanju naoružanja može biti samo svesno agresivan plan za najbližu budućnost.
Naravno, nikakve činjenice neće čoveka primorati da prizna postojanje agresivnih planova SAD, ako on sam to ne želi. Za to čak nije ni potrebno da bude najobičniji tupavko – može biti i Staljin.
Zato se posle upoznavanja s navedenim argumentima ljudi tradicionalno dele na dva osnovna tabora – jedni su uvereni da je atomski rat SAD protiv Rusije prosto nemoguć i zato se tu nema šta ni razmatrati, dok su drugi skloni mišljenju da je on vrlo verovatan i čak neminovan. Nikako pre nego što u Istočnoj Evropi budu stvoreni i počnu potpuno da funkcionišu sistemi PRO, Ukrajina i Gruzija uđu u NATO, a pobeđeni Iran dospe u isto stanje u kome je sadašnji Irak. Tojest, mora proći najmanje nekoliko godina. Krasiljnikov je taj rok postavio u 2010. godinu, a pojedini podaci, između ostalog „plan prebacivanja „stalnih i rotacionih“ specijalnih snaga SAD u nove baze na jugu Evrope“ («plan po perebazirovaniю «postoяnnыh i rotacionnыh» silы specnaza SŠA na novыe bazы na юge Evropы»), omogućavaju da se taj datum pomeri ne pre 2015. godine.
Ali stvar čak nije ni u rokovima. Rokovi u takvim stvarima ako se i određuju, onda samo orijentacioni, mobilizacioni. Stvar je u opštoj usmerenosti spoljne politike SAD, njihovom kursu na stvaranje jednopolarnog sveta po svaku cenu, gazeći sva moguća ograničenja, savladavajući zakon i pravo silom. Kroz 10, ili 15, ili 20 godina, ali to se mora desiti, i pripremati se moramo sada, da se 22. juni opet ne ponovi u još strašnijim i razornijim razmerama atomskog rata.
Po meni je tačnije da se svet kome SAD streme nazove unitarnim a ne «jednopolarnim». Svet u kome osim SAD nijedna država nema puni suverenitet – dok je vlast SAD bezgranična.
Da bi kritična većina zapadnog društva odobrila i sankcionisala atomski rat sa Rusijom, SAD moraju sve njih primorati da poveruju ne samo u opasnost od Rusije, nego i u realnost pobede nad njom «malom krvlju i na njenoj teritoriji». U to da će to doneti ogromnu korist nikoga ne treba ubeđivati – Evropa je u poslednje vreme dobro utuvila otkud gas stiže. Zatim se sasvim pouzdano može pretpostaviti da će rat započeti odmah čim bude postignuta 80% ili 90% spremnost za njega. Potpunoj, 100% spremnosti za rat sa Rusijom SAD neće ni težiti – kao prvo, to je prosto nemoguće, pošto će se Rusija, videći porast napetosti oko sebe, neminovno dosledno spremati za odbranu, stalno povećavajući svoju borbenu sposobnost; kao drugo, SAD ne mogu dugo otezati, pošto to može pregrejati privredu i javno mnenje. I prva borbena dejstva će biti izvedena maksimalno neočekivano, brzo i surovo protiv osnovnih čvorišta sile u Rusiji.
Takva strategija se u vojnoj nauci zove blic-krig. Premda je taj pojam nastao sredinom 30-h godina 20. veka, blic-krig od pamtiveka predstavlja religiju svih agresora, koja dostizanje raja na zemlji obećava kroz kratku međufazu pakla na istoj toj zemlji. Iako je ta vera mnoge agresore obmanula, završivši se u međufazi, novi sledbenici i dalje slepo veruju u nju.
Delujući pod uticajem te vere, američki stratezi će u fanatičnoj nestrpljivosti započeti agresiju, polazeći od neodgovarajuće optimističke prognoze koju će nametnuti svima ostalima – ubeđujući ih u nepogrešivost proračuna da će potpuno neutralisati RVSN (raketne jedinice strategijske namene) RF i 100%-nu efikasnost PRO SAD. Dabome, tim proračunima nije suđeno da se ostvare, kao što se nisu ostvarivali ni u jednom od ranije izazvanih ratova. Istoriji je suđeno da se ponavlja.
Međutim, moguće je i da će SAD svesno dozvoliti sopstvene žrtve i gubitke – zatrebaće im za rešavanje drugih zadataka.
O mogućim uzrocima početka rata protiv Rusije već su razmišljali pametni ljudi. I ma kako to čudno izgledalo, i oni su bili Amerikanci. Sadašnji stalni predstavnik Sjedinjenih Država u OUN Zalmaj Halilzad, koji je ranije bio na čelu američke misije u talibanskom Avganistanu, zatim ambasador SAD u okupiranom Iraku, svojevremeno je rukovodio istraživanjem analitičke kompanije «Rend» pod nazivom «Posrnuće Rusije: strateške posledice za Ratno vazduhopolovstvo SAD». Taj referat je sadržao osnove za upad trupa SAD u Rusiju i moguće scenarije:
«Nastavak sistemske degradacije Rusije pojačavaće nestabilnost i nepredvidivost kako unutar zemlje, tako i na međunarodnoj sceni. Proces posrnuća u zemlji s tako velikom teritorijom i stanovništvom, i koja poseduje atomsko naoružanje, u stanju je da provocira krizu koja će zadirati u interese SAD i/ili njenih saveznika i dovesti do neophodnosti izvođenja ratnih operacija u tom regionu...»
1. Ruska vojska primenjuje vojnu silu u konfliktnim regionima RF ili protiv susednih država.
2. Teroristi, otevši atomsko oružje ili radioaktivne materijale iz ruskih objekata, predstavljaju realnu pretnju ne samo Rusiji, nego i Evropi, Aziji i SAD.
3. U slučaju građanskog rata u RF javlja se rizik primene atomskog, hemijskog ili biološkog oružja, što će dovesti do humanitarne katastrofe velikih razmera.
4. Atomska ili hemijska havarija ugroziće život i zdravlje stanovništva RF i susednih zemalja.
5. Etnički pogromi na jugu Rusije koji mogu izazvati bujice izbeglica u Gruziju, Azerbejdžan, Jermeniju i Ukrajinu.
6. Ekonomski i međunacionalni problemi na Kavkazu mogu prerasti u oružane konflikte, što će ugroziti bezbednost gasovoda i naftovoda u regionu.
7. Opsežna ekološka katastrofa je u stanju da primora milione ljudi da potraže sklonište u susednim državama.
8. Porast kriminalizacije ruske privrede može zemlju pretvoriti u sklonište za međunarodne kriminalne i terorističke organizacije koje mogu zapretiti zemljama Evrope, Azije i SAD.
9. Legalan i nelegalan porast prodaje ruske vojne tehnike i tehnologije može dovesti do toga da dospeju u ruke agresivnih režima ili terorističkih grupa, što će povećati mogućnost atomskog rata.
Držeći se proverene taktike, započeće zaoštravanje međunarodne situacije oko Rusije i provokacije u pograničnim regionima.
Najverovatnije će izbijanje pripreme za rat na završnu deonicu biti označeno gromoglasnim provokativnim incidentom uz ljudske žrtve, posle koga će SAD objaviti da se «čaša strpljenja prelila». Moguće je da zbog nekog povoda započne rat sa Belorusijom.
Odmah posle toga će antiruske informacione kampanje, koje danas pomalo tinjaju, dobiti moćan podstrek i s novom snagom buknuti.
Zaglušeni naglim razvojem događaja, ljudi u čitavom svetu izgubiće sposobnost da adekvatno pojme zbivanja i slepo će verovati saopštenjima glasila.
Po prvi put će se reči o mogućnosti rata protiv Rusije – «žarišta totalitarizma i terorizma» – čuti s visokih tribina.
Iz Rusije će pobeći svi «posvećeni» u tok događaja, kao što se u menhetenskim «kulama-bliznakinjama» predviđenim za 25.000 ljudi 11. septembra zadesilo svega oko 3.500 ljudi.
U čas H, kada za to sazru svi neophodni uslovi, na Rusiju će biti izvršen atomski udar.
Rusija će najverovatnije ponovo ispoljiti nespremnost za rat – za nju podjednako tradicionalnu, kao što su agresivne strategije tradicionalne za Zapad. Rukovodstvo zemlje će se do poslednjeg trenutka odricati prava na ma koje radnje koje mogu pružiti povod SAD za izjavu o agresivnim namerama Rusije. Staljin je dozvolio 22. juni i čitava dva dana posle toga nije mogao poverovati u ono što se zbilo. Koliko će vremena trebati ovog puta? Ostaje nam samo da se nadamo da će odgovarajuća odluka biti doneta maksimalno brzo, i pored svih iskušenja demokratije.
Ipak, najverovatnije će uzvratni udar Rusije biti izveden. Nema sumnje u to da će optimizam vojnih stratega SAD ispoljiti svoju neprikladnost i izvestan broj uzvratnih atomskih udara pogodiće teritoriju SAD i drugih zemalja-agresora, izazvavši ogromna razaranja i žrtve
![[Sukhoi]](/data/avatars/m/107/107769.jpg?1194557397){kind=avatar}
