I to je istorija: DADA VUJASINOVIĆ

Radislava Dada Vujasinović je rođena 10. februara 1964. godine u Čapljini, Hercegovina. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu, 1987. godine, na odseku Jugoslovenska književnost i srpsko-hrvatski jezik. Po završenom fakultetu je radila kao novinar u Privrednom pregledu. Ubrzo je počela da objavljuje autorske tekstove u magazinu Duga. Od 1990-te je postala stalno zaposleni član redakcije Duga, a pred sam kraj svog života, 1993. je postala član uređivačkog kolegijuma. Ratne događaje u Jugoslaviji je pratila od samog početka. Od prvih mitinga u Bosni i Krajini 1990-91. preko ratišta u Slavoniji, do početka rata u Sarajevu kada je odlučila da više ne ide na ratišta, jer kako je sama rekla "ne mogu da pišem o tome kako se ruši jedan grad i ubijaju deca." U Dadinom ratnom dosijeu, ostale su zabeležene reportaže iz Borova Sela, Dalja, Erduta, sa Papuka i Psunja. Ispisivala je stranice o beznađu rata, o srušenoj kući, o poginulom drugu, bratu, o koloni "izgubljenih i ojađenih", onih koji su zauvek napuštali svoja ognjišta, koja su u njihovo ime prodali političari kojima se verovalo. Letela je u vojnom helikopteru sa ranjenikom i plakala.

Posle odluke da više ne ide na ratišta, u periodu od kraja 1992. godine do početka 1994. godine, pisala je o političkoj sceni Srbije. Jedan od tekstova koji dokumentuje to vreme je tekst "Kriminalci i policajci u parlamentu", objavljen u časopisu Duga krajem 1993. godine, u kojem na ironičan način piše o promociji kriminalca Željka Ražnatovića Arkana u narodnog poslanika.

Za reportaže sa slavonskog ratišta je dobila nagradu Svetozar Marković. Zbog istraživačkih tekstova o sprezi između kriminala i politike, dobijala je pretnje, ucene i sudske tužbe. Pored istraživačkih tekstova, uradila je i seriju intervjua, sa ličnostima kao što su Milan Babić, Radovan Karadžić i Vojislav Šešelj. Jedan od intervjua po kojima će ostati zapamćena, je i intervju sa generalom Momčilom Perišićem. Smatra se da je posle tog intervjua bilo odlučeno da Perišić postane načelnik Generalštaba VJ, iako je ta pozicija bila namenjena drugom kandidatu.

Dada nije verovala da postoje nedodirljivi. Smatrala je da patriotizam ne podrazumeva prećutkivanje grešaka i zabluda. Upravo zbog toga je postala meta napada onih kojima se nije dopadao taj njen način razmišljanja i sposobnost da ga artikulisano izrazi: pretnje je dobijala u pismima i telefonskim pozivima. Borisav Jović je podneo tužbu zbog klevete, jer je u jednom tekstu objavila da je njegov sin jedan od najvećih akcionara u Karić banci u Moskvi. Željko Ražnatović Arkan joj je čak i lično zapretio da prestane da piše.

Dada je za mnoge postala nepoželjan svedok. Nepotkupljiva i samostalna, nije želela da njena, kako je ona nazivala "žrtvovana generacija" dozvoli da se ponovo falsifikuje istorija, pogotovo ne od strane onih "koji su rat shvatili i prikazivali kao dobar provod i avanturu, znajući da imaju gde da se vrate kada im ratovanje dosadi". Nije se plašila da kaže: "Zahvaljujući takvima, narod koji strada, kuće koje pale i gradovi koje zatiru, postali su nebitni. Rat je postao estrada za one koji su umeli vešto da promovišu i unovče svoj licemerni, lažni patriotizam."

U četvrtak 7. aprila 1994. godine, na povratku kući kupila je veliki buket crvenih i žutih lala. Čula se telefonom sa poznanikom, koji je, sticajem okolnosti, čitao njene tekstove dok ih je pripremala za štampu, i našalila se da će on od sada biti i jedini, jer njene tekstove više niko neće hteti da objavi. Onda je došla noć čiju zoru Dada nije dočekala.

Dada je pronađena mrtva u porodičnom stanu 8. aprila 1994. godine. Do danas njena smrt nije razjašnjena. Zvanična verzija Miloševićevog režima je da je izvršila samoubistvo, pucnjem u grudi iz lovačke puške sačmarice... Mnogi su od početka sumnjali u istinitost ove tvrdnje. Ipak, policija i vlast u Srbiji ni 13 godina posle njene smrti se ne oglašavaju sa rezultatima istrage koja je obnavljana nekoliko puta.

Knjiga "Svedočenja iz obeščašćene zemlje", kompilacija Dadinih tekstova, intervjua i privatnih pisama je objavljena u Torontu, 1995-te godine.

Izvodi iz Dadinih tekstova se mogu naći i u sudskim dokumentima Haškog Tribunala.

http://www.dadavujasinovic.com/index.htm

Odlomak iz knjige "Svedočenja"

... U vododerini podno Psunja stoji zaglavljena traktorska kolona. Jedan momak po jezivoj hladnoći, bos do kolena, strpljivo izvlači jedan po jedan traktor. Ali kako koji novi naiđe potok biva dublji. Promrzla kolona, ipak, promiče. Prvo idu oni iz Batinjana, Bastaja i Dobre Kuće. Čak i nađu snage da se obraduju kad uspeju da se iščupaju iz vode. Za nama, za prelaz na suprotnu stranu čeka jedan vojni kamion. Vojnik urla da se sklonimo i ne smetamo jer se njemu strašno žuri. Onda se stušti u potok, još većom brzinom iz njega izleti po zaglibljenim traktorima i prikolicama baci nešto ledene vode i blata sa točkova pa ga nestane uzbrdo. Pitam se je li bio neki problem da se na potok postavi sasvim mali pontonski most da ovaj narod, ako već mora da beži, ove noći može bar koji kilometar dalje.

Odlomak iz poglavlja "Pisma" 25. XI 1992.

... Znaš Sanja, ne želim da budem zao prorok niti ptica zloslutnica, ali ne mogu da se otmem utisku da će se Beogradu skupo osvetiti ta njegova apatija i nezainteresovanost. Ja mogu da razumem donekle da su ljudi iscrpljeni golom borbom za opstanak. Ali, mi smo postali monstrumi, koji, grickajući čips i pijuckajući pivo posmatramo na TV-u ubijanja i razaranja samo kao rđavo režiran film, čvrsto uvereni da se sve to događa negde daleko, nekom drugom i da mi s tom nesrećom nemamo nikakve veze... Ali, eho tog rata, za koje nas zvanične vlasti ubeđuju da nije naš ("Srbija nije u ratu"), čujemo sve bliže. Nad Beogradom svakodnevno lete helikopteri i svi znamo da im je destinacija VMA, da neko u tom trenutku možda ispušta dušu kao žrtva bezumlja, ili da će, ako bude imao sreće, sutra sa Banjice krenuti sa štakama u svet. I da sve češće gledamo uživo Lazinu priču o tome "kao će sve to narod pozlatiti".

Eho tog rata su bombe po kafićima, obračuni i ubistva, ali i još više ona nemoćna baka, čista i uredna, doduše okrpljena, možda nekad učiteljica, pored koje sam prošla i vratila se, tamo na Slaviji, da joj istresem u ispruženu ruku sve što sam imala kod sebe, pri tom želeći da pobegnem i da me nema. Prosjaka ima uvek i svuda, naročito na Zapadu, ali samo kod nas danas moraju da prose i oni koji su radili i zaradili. Nas, koji ćutimo i nezainteresovano gledamo u šta nas guraju i šta od nas čine, nas koji ne umemo da dreknemo - e, sad je stvarno dosta, nego kao stoka pristajemo na sve gore i gore, tešeći se da i od goreg ima gore, nas koji smo do skora navikavani na sve blagodeti potrošačkog društva, a koji sada trpeljivo drhtuljimo u prohladnim stanovima i diveći se vlastitoj intuiciji dovijamo se u prkošenju bedi, nas takve mora da stigne kazna ili da se poubijamo međusobno, ili da nas bombarduju.

I u Sarajevu su, kažu, do pred sam rat, pa i na dan kada je tamo počeo rat mislili da nema šanse da se tu zapuca, jer, ne možeš ti, čoveče, uz čips i pivo da gledaš kako naša artiljerija sravnjuje sa zemljom jedan grad, a da se ne zapitaš - kako bi meni, mom detetu, bolesnoj majci, bilo kome bilo, da neko sedne na Avalu i tuče me odozgo. Ne možeš ti uz čips i pivo da gledaš obogaljenu decu, mrtvu decu. Ne možeš. Pod uslovom da si čovek. Ako gangrena zahvati deo tvog organizma, a ti se ponašaš da si kao potpuno zdrav - dogodiće ti se da izdahneš u mukama.

Ja sam išla da vidim kako taj rat izgleda uživo i prvo sam mislila da su to obične čarke, kaubojština, u kojoj će glavni akteri, kad se snimanje završi otresti prašinu sa sebe i ustati, jer to je ubijanje samo filmsko. I verovala sam da će se dogoditi čudo, da će neko odjednom reći - dosta je bilo, samo smo se šalili. Ali to šala bila nije. Mržnja je neizlečiv virus i prenosi se brzo i širi se lako. I mislila sam - nema goreg rata od onog u Hrvatskoj, pa se zapucalo i u Sarajevu. Otišla sam i tamo pa sam onda shvatila da onda više nemam snage. Da neću da pišem o tome kako se ruši grad i kako se ubijaju deca. Jer, Hrvatska je sanatorijum u odnosu na Bosnu.

Žao mi samo zato što sam spoznala, kakve su, u stvari, zveri ljudi. Kako lako čovek postane zver. Žao mi je jer sam voljom sudbine rođena ovde. A moglo je da se desi da se rodim negde drugde i provedem ceo život u srećnoj zabludi o ljudskom rodu.

DUGA, br. 462 od 8 – 23. XI 1991, http://www.dadavujasinovic.com/Arkan.htm

Novi prilozi za biografiju Ž. R. Arkana

RATNIK OGREZAO U SVETOSAVLJU

"Priču da sam ********* izmislila je srpska stoka. Ljudi koji su željni vlasti i nije im stalo do interesa Srbije. Oni me se plaše brinući kakav ću biti kada se vratim iz rata i šta ću raditi. Ne znaju, jadnici, da me ne interesuje nikakva vlast. Kad pobedimo, vratiću se svojim poslovima i gajiću decu. Nikada nisam bio član nijedne bande, pa ni komunističke. I ne zavisim ni od koga, pa ni od režima. Ja sam svoj čovek."

Piše: Dada VUJASINOVIĆ

Ličilo je na uzbudljiv akcioni film. Momci u maskirnim uniformama razvijeni u strelce u ruralnom ambijentu. Čizma o bravu, automat na gotovs, vrata se otvaraju, zarobljenici izlaze sa podignutim rukama uvis. Komandant prilazi jednom od njih, obraća mu se uljudno, povišenim tonom.
Rez.
U smiraj dana putem se kotrlja traktor sa prikolicom natovarenoren uz vrh. Seljaci vuku ratni plen, burad sa rakijom. Prilazi komandant. Naređuje: "Istovaraj". Momci istovaraju, pa onda pedantno sekirom obrađuju burad. Ratni plen curi u nepovrat. Seljaci smušeno protestuju, pozivajući se na zimu i tradicionalni običaj srpske vojske da se pred boj pričesti.
Pale se svetla. Bio je to video-snimak akcije čišćenja sela Tordinci. Slavonija. Glavni junak Željko Ražnnatović-Arkan zaadovoljno se smeška ("Moji momci su pravi komandosi."). U centru TO Slavonije, Baranje i zapadnog Srema bliži se povečerje. Nad Erdutom je vedro i noć je punog meseca. Komandant Arkan me zove u šetnju pod izgovorom da idemo u obilazak straže.
Željko Rairnjatović krenuo je u rat samoinicijativno. Njega niko drugi nije mogao da mobiliše iz prostog razloga što nikad nije služio vojsku, pa se kao takav ne nalazi na spisku vojnih ohveznika. Bez obzira na to da li se na ovaj korak odlučio s predumišljajem ili bez njega, očito je na front došao s namerom da postane – legenda. Međutim, odmah se postavilo pitanje ima li on za tako nešto moralno-političku podobnost. Javila se nedoumica – da li je njegova pojava na slavonskom ratištu prosto logičan životni put čoveka njegovog kova, lična osveta ili potez patriote oštrog sluha koji je među prvima čuo kad je "zatrubela truba", pa je zato pohitao da brani ugroženu otadžbinu. On sam insistira na trećoj varijanti.
U početku, kako sam priznaje, totalni laik za vojnička pitanja, nakon iskustva stečenog za nekih šezdesetak dana ratovanja, voljom vlade SAO Slavonije unapređen je iz čina komanadanta njegovih dobrovoljaca u glavnokomandujućeg svih Srba koji žele da pređu Dunav na dobrovoljnoj bazi u svojstvu ratnika. Poveren mu je Centar za obuku teritorijalaca. Za jedne to je krunski dokaz da se u ovom ratu ne zna ko pije, a ko plaća čim belosvetski kriminalci i gangsteri postaju instruktori. Za druge, nova potvrda da je reč o režimskom čoveku kad mu Vlada poverava tako odgovornu ulogu. Za prvog čoveka SAO Slavonije, Baranje i zapadnog Srema, Gorana Hadžića, čovek od punog poverenja u čijoj blizini ministri mogu bezbrižno da se šetaju u papučama. Za običnog slavonskog seljaka, onako obnevidelog od rata, polušapatom izgovoreno – verovatno plaćenik, ali svejedno ludo hrabar.

Prvi prvoborac sa Dedinja

Očigledno zadovoljan publicitetom koji uživa i značaju koji se pridaje svakoj njegovoj izjavi, Željko Ražnatović, četrdesetogodišnjak, dečačkog lika prilično hrahro podnosi sve ružne usputne stanice na putu do željenog cilja, svesno odbivši da u rat uđe kao anonimni patriota. Kakve će mu zasluge posle svega pripasti, još se ne zna. Za sada je samo izvesno da neće tražiti kuću na Dedinju, jer je već ima.
Željko Ražnatović rođen je kao jedini sin pukovnika avijacije Veljka Ražnatovića, koji se sa službom tada zatekao u Brežicama, SR Slovenija, kao i sve porodice vojnih lica, Ražnatovići su bili osuđeni na stalne seobe, ali Željko vreme provedeno u Sloveniji, a kasnije u Zagrebu i Pančevu nije zapamtio. Za sebe kaže da je dete beogradskog asfalta. Posle svega, najviše bi voleo da njegova biografija počinje od poslednjeg zatvorskog dosijea. Sve ono što je bilo pre najradije podvodi pod odrednicu "burna mladost".
Mladi Ražnatović nije bio ljubitelj porodične atmosfere zbog očeve strogosti i potrebe da atmosferu kasarne redovno prenosi u kuću.
"Bio je mali diktator. On tada nije shvatao da deci nije potreban vojnik nego otac. Sad mogu da ga shvatim. Njemu je vojska bila sve. Ušao je u rat kao vojnik, izašao kao vojnik. Oženio se vojnički. Kada je kao oslobodilac ušao u Prištinu, zagledao se u moju majku. Ona je iz ugledne porodice Josifović. Odmah je poslao jednu patrolu da je uhapsi dok je držala nekakav govor. Kad su je priveli, ponudio joj je brak." Arkan je vrlo rano rešio da bude sve kontra ocu. U inat njemu strastvenom "partizanovcu" postao je "zvezdaš". Gušeći se u dimu zelene "Morave" ("otac bi ujutro samo prvu cigaretu palio
šibicom, a onda bez pauze do počinka jednu na drugu") postao je zakleti nepušač. Dok se nije odmetnuo od kuće, vaspitavan je po metodu toplo–hladno, red majčinske nežnosti i razumevanja, red očevih batina. ("Nije me tukao klasično. Prosto bi me uzeo i tresnuo o patos.").

Prvi je sahranio Tita

Prvi put je pobegao od kuće sa devet godina. Seo na voz i otišao u Dubrovnik. Tamo je u Internacionalnom kampu proveo mesec i po dana, sve dok mu nije palo na pamet da se javi sestri razglednicom. Onda je po njega došao otac i bez mnogo ubeđivanja vratio ga privremeno kući, u Beograd.
Batina kojih se najviše seća dogodile su se u sedmoj godini. "Kladio sam se posle ručka sa ocem u ’jadac’. Prošlo je neku vreme, on je to i zaboravio. Poslao me je da mu donesem novine. Kad sam se vratio, sa vrata sam povikao: ’Tata, umro je drug Tito.’ Skočio je kao oparen i oteo mi novine iz ruku. Kad sam video da je vrag odneo šalu, viknuo sam: ’Jadac’. I bio mi je jadac".
Sa trinaest godina prvi put je otišao u inostranstvo, što zbog nesporazuma sa ocem, što zbog toga što je u to vreme potraga za "fre land-om" bila u modi. U Londonu je, u početku prao sudove, radio kao konobar. Družio se sa Ircima, Englezima, Škotima. Bilo je i nekoliko Jugovića, ali su oni došli kad se već debelo snašao. Pod tim podrazumeva da nije bio gladan i nije bio švorc. Kad mu je lutanje po svetu prešlo u naviku, njegovi roditelji su se razveli. Sedamdeset druge otišao je iz Jugoslavije, da bi se vratio tek devet godina kasriije, sa namerom da se konačno skrasi. Onoga što se u tom periodu događalo Arkan se nikad nije javno sećao, pa je priča da je veći deo njegove mladosti ostao najpedantnije ubeležen u policijskim kartotekama u sferi nagađanja. Spreman je da prizna i demonstrira kako tečno govori engleski, francuski i italijanski, ali ne i pod kojim je okolnostinia učio jezike.
"Znam samo da sam oduvek bio patriota i veliki Jugosloven, iako su nas gledali kao smrdibube. Muvao sam se po kazinima, bio sam strastveni kockar, ali sam to kasnije batalio. Ničeg što je bilo ne stidim se i ne kajem se. Mogu svi da pričaju šta hoće, ali mislim da sam uvek bio pošten čovek koji je držao do svog morala."
Jedino što nikad nije krio je fanatična ljubav prema "Crvenoj zvezdi". Kad je osamdeset prve, po povratku iz inostranstva, rešio da se skući, birajući između veće i lepše kuće kod "Partizanovog" stadiona i neuglednije kod "Marakane" odabrao je ovu drugu. Sa svadbenog putovanja iz Akapulka, glavom bez obzira leteo je na utakmicu "Zvezda" – "Barselona". Takvim pregalaštvom izborio je funkciju vođa Delija. I nadimak Arkan dobio je na stadionu. Bio je, nesporno, autoritet i to takav da je za njim posle devetomartovskih demonstracija u Beogradu javno žalio tadašnji ministar srpske policije Radmilo Bogdanović, uz obrazloženje da bi druga pesma bila "da Arkan nije u zatvoru kod Hrvata". Bogdanovićeva izjava pred Anketnim odborom srpske Skupštine ponovo je podgrejala sumnju o tome da između njih dvojice "ima neka tajna veza".

Rani predratni sukobi na desnici

Deveti mart, priča danas na frontu Arkan, bio je najteži dan u njegovom životu.
"Tada sam izolovan u ustaškoj samici slušao preko zvučnika kako oni na svakih petnaest minuta likuju što se u Beogradu prolila srpska krv. Posle sam proverio preko nekih ljudi i oni su me uveravali da Radmilo Bogdanović mene nije nikad javno pomenuo u bilo kom kontekstu. Uostalom ja njega poznajem isključivo kao člana "Zvezdine uprave".
I Arkanom obračun sa vaskolikom srpskom opozicijom odigrao se na stadionu. Ubeđivanjem navijača da politika ne može na Marakanu u vreme kad je pasionirano pohađao sve Slobine mitinge od Novog Sada do Niša, habajući glasne žice u znak podrške antibirokratskoj revoluciji, brzo je procenjen kao Miloševićev čovek.
"Istina je da sam bio na svim Slobinim mitinzima. Pratio sam ga od momenta kad je u Kosovu Polju rekao da niko ne sme Srbe da bije. Na mitingu pred Skupštinom, kad smo vikali 'uhapsite Vlasija', uhapsili su mene. Stajao sam pored Mirka Jovića, a Slobinom obezbeđenju bio sam sumnjiv, jer sam na sebi imao neko radničko odelo i pištolj, pa su me priveli u ’29. novembar’ i držali dok se miting nije završio. Na opozicione mitinge nisam išao, jer u to vreme i nisam bio u Beogradu. Istina je da je advokat Velimir Cvetić dolazio kod mene da me u Vukovo ime moli da obezbeđujem prvi miting udružene opozicije, maja prošle godine, ali sam ja to odbio.
Vuka znam godinama, još iz vremena kad je bio književnik. Kod kuće imam komplet njegovih knjiga sa posvetom: ’Mom najboljem prjatelju Arkanu, Vuk Drašković’. Nas dvojica se nismo nikad intenzivno družili. On je književnik, a ja poslastičar. U to vreme on je imao nekih problema sa nogom, pa je dolazio kod mene u komšiluk, u Sokobanjsku, na rehabilitaciju. Prolazio je pored moje poslastičarnice, pa smo se viđali i razgovarali. Sve je bilo u redu dok nije počeo da vrbuje moje navijače za njegovu stranku. Tada sam se posvađao sa svima. Prošla su vremena kada je milicija na stadionu naređivala navijačima da pevaju ’Druže Tito, ljubičice plava'. Kad su mi razni liderčići nagrnuli među navijače, zavladao je hasos. Delije su bile u rasulu. Podelili su se – jedni za Vuka, drugi za Šešelja, treći za Slobu, četvrti za Jovića. Na stadionu je bilo ko na mitingu. Onda sam rešio da zavedem red. Ima samo da pevaju 'Zvezdine' pesme.
Sa Šešeljom sam se zbog navijača i javno posvađao u 'Ruskom caru'. Posle dugog vremena sreli smo se nedavno na sahrani mog borca Slobodana Jocića, koji je bio član njegove stranke. Tu smo se na grobu kao pravi Srbi izljubili i izmirili. Mogu otvoreno da kažem da sam oduševljen njime. Primio sam ga u gardu. On je pravi Srbin koji misli dobro svom narodu, u to sam uveren.
Priču da sam ********* izmislila je srpska stoka. To su ljudi koji se bore za vlast i nije im stalo do interesa Srbije. Oni se mene plaše, ali ja im garantujem – kad se sve ovo završi, a trajaće dugo, vratiću se kući svojim poslovima i odgajaću decu. Mene ne interesuje nikakva vlast. Nikad nisam bio član ni jedne bande, pa ni komunističke. Ja sam svoj čovek. I ne zavisim ni od koga, pa ni od režima. Moj otac je imao dvanaest najviših odlikovanja, ali sam ih ja sve prezirao."

Rušim vlast u Hrvatskj, a ne u Srbiji

Željko Ražnatović smatra da je prvi ispit iz patriotizma položio novembra prošle godine kad je uhapšen u Dvoru na Uni, zatočen u Remetincu 196 dana, a zatim osuđen na dvadeset meseci zatvora zbog organizovanja oružane pobune protiv Republike Hrvatske. Nakon svega, sumnjalo se da ga je iz zatvora oslobodio lično Milošević, te da se pred istražnim organima nije držao preterano hrabro.
"Oprostio sam svima koji su pričali takve priče, jer se sada vidi ko je gde. Mi smo tada, kad niko nije mario za Krajinu, pomagali Knin, slali smo oružje ilegalno, slali smo ljude na barikade, obezbeđivali manastir Krku. Jedanaestog oktobra prošle godine smo se samoorganizovali, osnovali Srpsku dobrovoljačku gardu, da bismo branili sve Srbe ma gde oni bili. Tek posle toga su otvoreni magacini i deljeno sve i svašta. Mene samog ovaj rat košta dvesta hiljada dolara dosad.
Odakle pare? Pa, ja sam poslovan čovek. Imam svoju poslastičarnicu i trgovinu. To znači da sam u svom poslu uspešan. Mi smo se organizovali da srušimo vlast u Hrvatskoj, a ne u Srbiji, iako su nas u početku ovdašnje vlasti tretirale kao paravojnu, ilegalnu formaciju. Posle dugog vremena blaćenja i lajanja protiv nas, nekom je postalo jasno o čemu se radi. U to vreme ovde se vodila borba za vlast po sistemu – ako nisi sa mnom, onda si protiv mene. Mi nismo nikad bili protiv bilo kog lidera u Srbiji. Protiv smo samo Srba izdajnika koji su se pokatoličili i sad su najveći fanatici u toj ustaškoj državi.
Ja sam bio prvi politički zatvorenik nove hrvatske demokracije. Mene je izdao Srbin, Dušan Carić. Pokazalo se posle da je bio saradnik hrvatskih organa. Mene je uhapsilo osam Srba i jedan Hrvat. Carić je rekao: ’Nemojte da reagujete, to su naši ljudi.' U Dvor na Uni došli smo sa namerom da osvojimo stanicu milicije, zarobimo specijalce koje su tu poslali iz Zagreba i uspostavimo srpsku vlast. Međutim, ispalo je kako je ispalo i normalno da smo se posle vadili kako smo išli na sastanak ’Crvene zvezde'. Normalno je i to što sam dobio perifernu ulogu na suđenju, kao da sam samo šofer, jer tada niko sem mojih ljudi nije znao da sam komandant Srpske dobrovoljačke garde. Kad su me uhapsili bio sam u uniformi i čizmama, ali zahvaljujući njihovoj gluposti oni to nisu povezali. Mojim islednicima sam odmah rekao – ako me neko bude tako' ja ću da mu nađem i ribicu u akvarijumu. Od početka sam zauzeo stav kao petao pred borbu. I nisu me dirali. Bili su prema meni kulturni."

Obračun u naninoj dnevnoj sobi

Pokazalo se da za čoveka njegovog kova, makar se nalazio i u ustaškom zatočeništvu – kako on to voli da precizira – šira javnost nije imala razumevanja. Naprotiv, hapšenje u Hrvatskoj bio je samo povod da se sa ranijih policijskih dosijea strese prašina i iznova pretresu neki sporni momenti iz prošlosti. Prisetili smo se kako je svojevremeno usred Beograda pucao na miliciju, a za to nije nikom odgovarao.
"Milicija je tada došla kod mene u civilu i praktično zarobila moju majku. Držali su je kao taoca. Ja sam bio u stanu pored i baš u tom trenutku javio sam joj se telefonom. Po glasu sam poznao da nečto nije u redu. Pitao sam šta se događa. Rekla mi je da su kod nje neki ljudi, da je tu neki Miki, moj drug iz inostranstva, koji me traži. Ja nemam nikakvog druga Mikija. Kad sam ušao u stan, sačekali su me sa uperenim pištoljima. I ja cam reagovao, jer sam se uplašio za život moje majke. Pucao sam, to je istina, ali je to okvalifikovano kao putativna samodbrana. Ja i dan-danas tvrdim da se niko od njih nije legitimisao kao milicioner Gradskog SUP-a, niti su mi ikad posle objasnili zbog čega su ti ljudi uopšte dolazili kod mene."
Arkanu je GSUP uvek bio za petama. Pre tri godine mu je, kako sam tvrdi, bivši inspektor Bižić, sada vlasnik privatne detektivske firme "Biža", lično smestio intrigu kako je u Ulici Ive Lole Ribara isprebijao nekog tipa. Od tada, Bižića ne može da smisli, a naročito zbog toga što "sad kao privatni detektiv mažnjava kola svojim klijentima, da bi ih potom sam i pronašao."

"Gišku i Belog voleo sam kao braću"

U novu srpsku istoriju ući će, valjda, podatak da je Željko Ražnatović doneo odluku o odlasku na front pre četiri meseca. Tada je, kaže, krenuo sa svojim momcima da obezbede transport oružja do skele u Vajskoj. Padala je jaka kiša i tada je video kolonu majki sa decom u naručju kako kisnu. Shvatio je da povratka nema, jer i on kod kuće ima ženu i četvoro dece.
U međuvremenu je kulminirala od početka podgrevana priča o netrpeljivosti između dve srpske vojske. Arkan, kojeg su srpski gardisti optuživali da je pod patronatom komunista uzeo tapiju na slavonsko ratište, ispao je indirektni krivac za smrt Đorđa Božovića Giške. U rekla-kazala varijanti pojavio se i kao mogući egzekutor u slučaju ubistva Branislava Matića-Belog. Sumnju je dodatno podgrevala činjenica da se nije pojavio na sahrani ni jednog od njih.
"Gišku sam jako voleo. Bio je poštenjačina, pravi Srbin. Ne verujem da on nije hteo da dođe u Slavoniju da se bori zato što sam ja tamo. Išao sam da izjavim saučešće njegovoj majci. Giška leži mrtav na krevetu, a ona mi kaže: ’Sine, što te nisam poslušala nego sam pustila da se pomiri sa onom kurvоm.' A ja stvarno nisam nikad voleo njegovu ženu. Ona ga je upropastila, jer ga je izdala, napustila dok je bio u zatvoru. Mi svi žalimo Gišketa, ali, ima li lepše smrti za ratnika od njegove? Poginuo je kao heroj, na frontu.
Bio sam u Tenji kad je Beli ubijen. Dvadeset pet godina smo prijatelji, voleo sam ga k'o brata, zvao sam ga Belka. Bili smo zajedno u Nemačkoj. Šta da kažem za ogavne beogradske priče!"

Ponekad na front povede i decu

Arkan se nadao da će ga odlazak u rat sa namerom da se časno bori za srpstvo, ako treba i pogine, osloboditi repova prošlosti, ali se prevario. Sada prosto želi da bude ratnik ogrezao u svetosavlju, ako je to ikako moguće. Za sebe tvrdi da je najveći miljenik Patrijaršije i ne trepnuvši izjavljuje kako je njegov vrhovni komandant patrijarh Pavle. Svako jutro poljubi veliki plastični krst koji nosi pod uniformom i smerno se prekrsti. Svoju vojsku lično krsti kod vladike Lukijana u Dalju, a svakog dobrovoljca preslišava koja mu je krsna slava i ume li čestito da se prekrsti. U novčaniku nosi sličicu Svetog Nikole sa Patrijarhovim potpisom, a kad nabraja glavne ciljeve Srpske dobrovoljačke garde, nikad ne propušta – očuvanje pravoslavlja. Da bi slika bila kompletna, veoma drži do imidža porodičnog čoveka, pa u tom smislu ponekad na front povede i decu.
U ratovanju je, kao obavezan rekvizit, uveo "after shave" pod izgovorom da pravi srpski vojnik mora biti izbrijan, uredan i čist. U sistem komandovanja mangupski šmek, pri čemu osnovno pravilo službe glasi "Nemoj da te mama ljubi 'ladnog’". Za njega je bratimljenje vojske i naroda potpuno prevaziđena šema, pa svoje momke drži na terenu samo do okončanja posla. Kao čoveka od autoriteta jednako ga slušaju dobrovoljci kao što su ga nekad slušale Delije. Bivši pomoćnici sa stadiona sad su mu ađutanti. Bez lažne skromnosti kaže da je mesto komandanta zaslužio svojom hrabrošću. Kod njega, tvrdi, dolaze oni koji neće da se bore pod petokrakom. Ruku na srce, rezervisti u izgužvanim šinjelima, sa bradama od po mesec i nekoliko dana, u odnosu na dobrovoljce, deluju kao muzejski primerci zaostali iz nekog od prošlih ratova. Ali, ti isti ljudi jurišaju i ginu u prvim borbenim redovima.

Srbi nemaju kolektivnu svest

"U napadu na Bogdanovce", priča Arkan, "bio sam odsečen sa dva svoja čoveka i devet vojnika. Jednog od njih ubio je snajperista. Ti vojnici su mladi momci, osamnaestogodišnjaci. Gardista istrči, baci bombu na njih, oni ne reaguju. Istrčim ja – ubijem gardistu. Pitam: ’Zašto ga ne ubijete kad on hoće vas?' Oni kažu: ’Ne možemo da ubijemo čoveka'. To su deca koju su poslali da ratuju. U ratu nema milosti. U ratu se ubija, ali se i to radi časno."
U redovima Arkanovih dobrovoljaca upoznajem Savu Stankovića iz Novog Sada. Ovde je došao zato što su mu u matičnom vojnom odseku, kad je otišao da se raspita za ratni raspored, objasnili da je nepodoban, jer je služio u stranoj armiji. Sava je dvanaest godina proveo u Legiji stranaca i za to vreme bio je na Korzici, u Džibutiju i Bejrutu. U odnosu na ovaj rat, Bejrut mu se čini kan pesma. "Smatram da ni jedan građanski rat u svetu ne može", kaže, "biti gadan kao naš. Mi smo učili pogrešnu istoriju. U Larusu piše da su snage Verhmahta tokom čitavog prošlog rata ovde imale samo dve i po divizije, a ne trideset sedam, kako su nas učili. Te ostale su samo prošle ovuda, a mi smo se sve vreme, kao i sada, tukli između sebe.
Srbi nemaju kolektivnu svest. Letos, dok su preko mosta tutnjala borna kola i tenkovi, kad je iseljavano Borovo Selo, a napadani Mirkovci – dvadeset hiljada kupača bezbrižno se brčkalo svega tridesetak kilometara dalje, u Novom Sadu. Mislim da je bolje imati pet hiljada profesionalnih vojnika nego dva miliona mobilisanih ljudi. Uostalom, ja sam za osamnaest meseci služenja vojnog roka u našoj Armiji ispalio samo pet metaka. A da ne pričam o tome kome su deljeni činovi rezervnih oficira, pa sada zbog tih neznalica ljudi ginu."

Marina Mladenović je došla na front, ostavivši u Beogradu tri sina na staranje ocu

"Ako se ovo sad ne reši", kaže, "moja deca će za neku godinu da odu u vojsku, a ja ću sa transparentima pred Skupštinu, da tražim da mi se vrate. To ne dolazi u obzir. Suprug se u početku protivio, ali sam ja uzela neplaćeno odsustvo u preduzeću i došla. Sinovima sam rekla da sam na radnoj akciji, sli su oni brzo shvatili da sam na frontu i drago im je zbog toga."
Milan je iz Osijeka. Prezime ne govori, jer su mu roditelji još tamo. Za oca je čuo da se krije u podrumu kod nekog Srbina, a za majku ništa ne zna. Poslednja informacija je da je bila kod kuće kad im je stan odleteo u vazduh, ali pretpostavlja da je živa.
"Srba u Osijeku", kaže, "gotovo da više i nema. Oni koji su ostali prodali su se ustašama za karticu na kojoj piše Zbor narodne garde. Čak i neki momci koji su u poslednje dve godine zajedno sa mnom srbovali po lokalima. Jedan od njih je i Miroslav Marić. On je u Laslovu deset sati mučio dva naša momka pre nego što su ih ubili. Čuo sam da je Glavaš uhapčen. To me ne čudi, jer sam svojim očima gledao kako su se u Osijeku on i Tuđman raspravljali na ulici kao dva pijanca. U Beogradu sam sretao neke moje pajtaše iz Osijeka kako se zezaju po kafićima. Meni to karakter ne dozvoljava. Osećam se sposobnim za ovaj rat, iako znam da će se ti mlatimudani posle svega ovde vratiti kao heroji.
Za komandanta kažu da nema milosti prema kukavicama. Ovde dolaze i junaci kafanskih tuča, ali odlaze kad shvate da je razlika između pravog rata i onog na filmu u tome što u ovom prvom može da se pogine zauvek. Ko se istakne u kukavičluku vraća se preko mosta peške. Ko iskreno prizna da se plaši, natrag se ponekad vrati prevozom. Ko baci oružje u toku borbe dobije 25 po turu".

U zoru idućeg dana probudila me je himna "Bože pravde". Dobrovoljci u stroju čekali su komandanta, ma šta o tome mislili drugi.

А зашто преносиш са туђег "материјала"?

neposhtovana stvorino
razboli se... !

izvini ljupche, sa ovakvima jednostavno nije u redu da je drugachije!

lj_950:

Marina Mladenović je došla na front, ostavivši u Beogradu tri sina na staranje ocu

Kliknite za proširenje...

Hehehehe.....pomenuta gospodja mi je dalji rod... ...doduše, nisam je video sigurno 10 godina i više...i verovatno je ne bih prepoznao da je vidim.
Pa sad, da je baš tako kako kaže - nije. Ma oduvek je imala fix ideje...a na front je otišla sa Arkanovom gardom..

Чекам дозволу од Свевида.

crow:

pa shta koj moj chekash vishe?

Kliknite za proširenje...

Zar se ne kaže: Pa šta kuj moj čeka više?

crow !
Ak tak nastavis budes dobijes ospice cim Vule postuje

ziv chovek, dadele



a pazi koja je to maloumshtina!

crow:

ziv chovek, dadele



a pazi koja je to maloumshtina!

Kliknite za proširenje...

Malo ti naših reči, već si počeo da smišljaš nove...

Rekoh ja da nam je onaj sa štulom, špijunčina austrijska, sveo jezik na slepački fond reči.

Politika on line, 4. jun 2004

CENA MEDIJSKE HRABROSTI I STRAHA

- Društvo mrtvih novinara -

Mnogi koji pišu od kapitala imaju samo svoj stav. I ništa više. Dakle imaju najviše što se može steći. Inače, zašto bi neko pucao na njih u državi gde je sve osim u borbi za profit nevredno metka

Bilo bi dobro da još jednom čujemo Dušana Mihajlovića. I to povodom likvidacije Duška Jovanovića u Podgorici. Teorije bivšeg ministra o zločinu su ipak nenadmašne. Kao moderni inspektor Kluzo u srpskom podzemlju, taj čovek nas je, namerno ili ne, beskonačno udaljio od mnogih važnih saznanja. A ona, ponekad i na sasvim neposredan način određuju odnos prema životu i smrti. I sada smo jako daleko od strukture srpskih eskadrona smrti i od umnih glava na vrhu te piramide. Možda i zato što je Mihajlović u jednom času znao sve, ali nije smeo da kaže ništa.

Zašto se inače ovde bavimo ličnošću bivšeg ministra policije, kad i novi obiluje osobinama literarnog junaka? Verovatno i zbog toga što je Mihajlović ostavio dubok trag u materiji gde je realizovao svoju šarenu političku karijeru. Ona je zasad završena neslavnom ministarskom avanturom, i to u zločinačkom klimaksu srpskog političkog podzemlja.

Seciranje njegove koloritne ličnosti, sazdane od političke prilagodljivosti, uvežbane ezopovske konfuzije, sumnjive poslovne svestranosti i tragikomične policijske karijere, uglavnom je uzaludan posao. Tu se ništa ne može promeniti, a i zašto bi!? Sve što je taj čovek uradio loše, pretvorio je u svoj lični uspeh. Za ovaj deo basne o vukovima i ljudima važan je Mihajlović, kao krupna štetna figura u misteriji oko likvidacije Slavka Ćuruvije.

Ako je autor ovih redova dobro beležio, Mihajlović se „slučajem Ćuruvija”, javno bavio 18 puta. Uglavnom na različite načine, uz neopisivo mnogo kontroverzi, uz zabune koje je izazivao, a zatim ih objašnjavao, izazivajući još veće. Bilo bi mnogo dosadno navoditi sve te prazne oglede, koji u svojoj biti i nisu bili policijski.

To je bila i serija neumivenih, čak ordinarnih čaršijskih priča, začinjenih neobuzdanim i priglupim teorijama svakojakih zavera. Ili svestranom legendom o svemoći „obaveštajnih službi”, ali uz dobro sakrivanje pravih tragova. Da li je to ministar „Sablje” radio namerno? Da li je morao da čuva velike tajne ili svoju glavu, ili je samo radio ono što je najbolje umeo: da unosi zabunu.

To danas može da bude od male pomoći novoj političko-policijskoj garnituri, ako je, naravno, ova spremna da se odrekne svog ilegalnog, tj. podzemnog dela. Svejedno, Mihajlović je četiri puta (a peti put kao „crna ovca”) najavio razrešenje tajni oko ubistva novinara Ćuruvije i Pantića. O Dadi Vujasinović se tada nije govorilo, ali u arhivama tajnih službi (vojne i SDB) svakako postoje jasni dokazi o njenoj likvidaciji. I taj slučaj mora da stigne na red, makar i sa velikim zakašnjenjem.

U slučaju Ćuruvija bivši ministar se bukvalno igrao politikom i strukom. Zamarao je logiku, potcenjivao zdrav razum javnosti, iskazao neosetljivost prema osećanjima ljudi koji su bili bliski sa ubijenim Slavkom. Posle tri lažna obećanja da će uskoro saopštiti imena ubica, davao je odgovore koji su antologijski bezvezni, dostojni najapsurdnijih policijskih parodija. Tvrdio je da on lično zna imena ubica, ali nema dovoljno dokaza. Luj de Fines je ipak bio mnogo ozbiljniji u „Žandarmu iz sen Tropea”.

Ko bi mogao da sabere dokaze za ministra unutrašnjih poslova kako bi on bio siguran u ono što govori? Možda je kesa za glavu baš tada postala krunski adut srpske policije, koja je dokaze najlakše skupljala tamo gde ih nema. Na tom nivou resorni ministar prestaje sa ozbiljnom funkcijom i postaje igračka u nekim jačim rukama. Ako ne zna druge stvari, morao je da zna od čega se toliko prepao! Mora da je nešto strašno, nešto, dakle, što je bilo opasno blizu, dovelo do ministarskog užasa i sveopšte zanatske paralize. I u takvom stanju, on je kao deo sistema radio samo ono što je pomagalo skalameriji da opstane. Kakav je to, u stvari, sistem?

On se ne menja promenom režima ili oligarhije na vlasti. Ako u „eliti” zavlada rasulo i traženje skloništa posle ispadanja iz fotelja, podzemlje je uvek spremno da dočeka takav pad. Puna je Srbija bivših ala, koje nervozno traže sebi oslonac. Zato valja uvek sedeti bar na dva mesta, imati spremne basamake za nadole, kojima se može privremeno strčati do sluzavih ponornica metropole.

Tako je zločin, kao opšte mesto vladanja u „donjem i gornjem svetu”, nastavljen ubistvom novinara. To je metafora odnosa prema javnosti, koju nekontrolisana moć ipak vrednuje kao protivnika. Dakle, samo ako svi zaćute, javna reč može biti slobodna.

Inače se ubistva novinara redovno događaju na kraju jedne etape akumulacije ilegalnog odijuma prema medijima. To je kazna za jednoga i brutalna opomena svima. Surovo prepričavanje basne o hrabrosti, i žustar sukob novinara od imena sa svojim integritetom. Mnogi će sebi postaviti pitanje: „Ima li svrhe, čemu sve to, šta ću ja tu!?” A ipak, neće odoleti. Mnogi koji pišu od kapitala imaju samo svoj stav. I ništa više. Dakle imaju najviše što se može steći. Inače, zašto bi neko pucao na njih u državi gde je sve osim u borbi za profit nevredno metka.

Godinama je Duško Jovanović džarao po osinjim i zmijskim gnezdima, tragao za repovima afera u kojima su bili srpski i crnogorski oligarsi. Prenosio iz drugih novina ono što njima nije moglo da se dopadne. Pisao o erotskim nastranostima, budalaštinama, vlastoljubivosti i narcizmu i nedovoljnim rezervama čojstva. Nova generacija crnogorskih silnika ne čita Marka Miljanova, nego Marija Puza, odakle sebi pečali odabrana iskustva.
Ali, bilo bi suviše jednostrano tragati za zločincima pravolinijski, bacajući anateme samo na kabinete velikaša po beogradskim, cetinjskim i podgoričkim dvorovima. Jedino još zločin drži dve države zajedno. Nije teško ubiti, teško je sakriti. Ovde se i to može.

Da je Mihajlović imao nešto šumadijske petlje pa kazao imena ubica Slavka Ćuruvije, možda bi Jovanović preživeo svoju rizičnu misiju. Ali, ministar je imao u vidu ne samo svoj golemi strah nego i njegovu latentnu vladavinu među novinskim radnicima koji javno potpisuju svoje redove.
Savršena ubistva novinara mogu za dugo da parališu tragalački nerv u profesiji. I tu bi mogao da bude kraj svake priče o metafizičkoj novinarskoj hrabrosti. Kakva crna hrabrost, to je ionako običan mit! Samo se ludi ne boje ubica i ministara koji znaju njihova imena a uporno ćute. Ali, novine moraju da izlaze, a novinar koji od straha zaćuti, ionako je mrtav.

Ljubodrag Stojadinović

shta fali mom izmishljanju rechi? 8)