Najvece ljubavi poznatih slikara

Otvorila sam ovu temu, jer sam primetila da vazan deo biografija poznatih slikara (i uopste umetnika) zauzimaju price o ljubavima koje su im bile inspiracija...

Interesantna tema.Shteta shto niko ne postuje.



Jeanne Hébuterne















Amedeo Modiglianieva supruga,na platnima prikazivana ovako

Modigliani - Jeanne Hébuterne

Takodje ona

Poshto se i ona bavila slikarstvom





njen autoportret.



Izuzetno mrachna osoba.Na kraju je tuzno skonchala.Bacila se sa zgrade dok je bila u drugom stanju.

Ali iza te tame se ipak nalazi neshto misteriozno.

hmmm... Van Gog je svoje uvo poklonio prostitutki za uspomenu od njega...Kad nekome pokloniš svoje uvo to se može shvatiti kao ljubav,ne?

ShiShmiShaRka:

hmmm... Van Gog je svoje uvo poklonio prostitutki za uspomenu od njega...Kad nekome pokloniš svoje uvo to se može shvatiti kao ljubav,ne?

Kliknite za proširenje...

Veoma romantichno.Lep gest...........

nego, tema...
Jel zna meko da napiše nešto o Daliju i Gali?
Ja ništa ne znam o njima, osim da je bio mnogoo čudan odnos u pitanju...

parka:

nego, tema...
Jel zna meko da napiše nešto o Daliju i Gali?
Ja ništa ne znam o njima, osim da je bio mnogoo čudan odnos u pitanju...

Kliknite za proširenje...

Kao npr.nachin na koji je on nju zavodio

Chovek se prvo isekao nozem,zatim namazao fekalijama,i onda ju je potpuno oborio sa nogu ....bolesnici!!!!.....:-D

frida kahlo i dijego rivera





mislim da je suvishno da ishta pishem o njima, svi manje-vishe znaju sve o njima.

tko ne zna

Frida Kalo (1907—1954) je bila meksička slikarka.

Rođena je kao Magdalena Karmen Frida Kalo i Kalderon u roditeljskoj kući u Kohoakanu, koji je u to vreme bio malo predgrađe grada Meksika.

Njen otac je bio slikar i fotograf nemačko-jevrejskog porekla, čija je porodica potekla iz Oradee u Rumuniji.

Kalo je bila zapažena po svojoj nekonvencionalnoj pojavi, uključujući jako naglašene obrve i tanke brčiće koje nije uklanjala.

Nakon saobraćajne nesreće u kojoj je obogaljena 1925, Kalo je odustala od medicinske karijere i okrenula se slikarstvu. Slikajući sopstvena iskustva, njeni radovi su često bili šokantni u prikazima bola i teškog života žena. Čak 55 od njene 143 slike su autoportreti koji sadrže lični simbolizam dopunjen grafičim anatomskim referencama. Bila je pod uticajem autohtone meksičke kulture, čije je viđenje slikala jakim bojama, mešavinom realizma i simbolizma.

Njene slike su privukle pažnju slikara Dijega Rivere, za koga se kasnije i udala. Bila je aktivni pristalica komunizma. Smatra se da je bila u vezi sa Lavom Trockim, koga su ubili agenti Josifa Visarionoviča Staljina u stanu u gradu Meksiku, 1940. Posle smrti Trockog, Frida ga se odriče i postaje staljinista/antirevolucionar, nazivajući Maovu Kinu „novom nadom socijalista“. Njen dom je bio ukrašen mnogim socrealističkim umetničkim delima, uključujući portrete Marksa, Engelsa, Staljina i Maoa.

Iako je rad Fride Kalo ponekad klasifikovan kao nadrealistički, i ona jeste nekoliko puta izlagala sa evropskim nadrealistima, sama je odbacila takvu kategorizaciju. Njena preokupacija ženskim temama i figurativnom verodostojnošću kojom ih je predstavljala, načinila je od nje feminističku kultnu ličnost zadnjih decenija XX veka.

Kalo je umrla 13. jula 1954 od embolije pluća. Njen pepeo je stavljen u prekolumbovsku urnu koja je izložena u njenom bivšem domu Plava kuća (La Casa Azul) u Kohoakanu, koji je pretvoren u muzej i sadrži veliki broj njenih radova.

Biografski dokumentarni film, koji sadrži originalne snimke, pod naslovom „Frida Kalo“, snimljen je 1982. godine u Nemačkoj. Režiser Pol Le Duk je snimio film „Frida, priroda koju živim“ (Frida, naturaleza viva) sa Ofelijom Medinom u naslovnoj ulozi, 1981. godine, a 2002. Miramaks je snimio film „Frida“ sa Selmom Hajek u naslovnoj ulozi.

Kliknite za proširenje...

Emilie Floge; kaze se da je volela Klimta celog zivota, dok je jos bila devojcica. Ali, on je nju posmatrao potpuno drugacije. Kao vecnu podrsku, oslonac, pomoc. Uvek je spavao sa modelima i drugim zenama. A inace je imao svoju suprugu.

Pablo Pikaso



Počeo je da pravi fenomenalne slike već kao desetogodišnjak, njegov talenat jednostavno nije mogao da ostane neprimećen. Oca je prevazišao jako brzo, ali ga je on podržavao, pronalazio mu modele i motivisao da razvija svoje talente. Već sa trinaest godina imao je prvu izložbu, a savremenici su govorili da Pikaso nikada nije crtao kao dete. Godine 1891. porodica se preselila u La Korunju, a posle smrti sedmogodišnje Pikasove sestre Končite odlaze u Barselonu. Sa samo 14 godina Pablo je uspeo da položi prijemni za upis u umetničku školu, ali nije bio rad da uči. U školi nije podnosio disciplinu, pa su ga često kažnjavali. Pikaso je tada zapisao: “Zatvarali su me u malu sobu sa belim zidovima i klupom na kojoj sam mogao da sedim. Bilo je sjajno, jer sam u miru mogao da slikam po zidovima”.

Otac nije mogao da prihvati njegovu buntovnu prirodu, pa ga šalje u Madrid gde se Pablo upisao u najpoznatiju umetničku školu u državi, Kraljevsku akademiju San Fernando. Dobio je priliku da poseti čuveni muzej El Prado i da se divi radovima Velaskeza, Goje, El Greka...

"Umetnost je laž koja nam pomaže da spoznamo istinu", govorio je Pikaso, a kako ga je smrt jezivo plašila stalno je strahovao da neće završiti ono što je započeo, i često je umeo da kaže: "Za sutra ostavi samo ono što želiš ostaviti nedovršenim, ako umreš”.


Odlučio je da ode u Pariz, koji je tada bio umetnička prestonica Evrope. Godine 1900. našao se u gradu svetlosti gde se upoznao sa pesnikom i novinarem Maksom Džejkobom, koji mu postaje dobar prijatelj. Živeli su zajedno u iznajmljenom stanu, a Maks ga je učio francuski. Nisu imali novca, a biografi pišu kako su u to vreme mnoga Pablova remek-dela završila u peći kako bi se dva siromašna cimera zgrejala. Tada je već počeo njegov bizaran odnos prema ženama. Jedan njegov prijatelj silno je bio zaljubljen u izvesnu Germin, ali je bio impotentan i nije mogao da vodi ljubav sa njom. Pikasu je to bilo jako zanimljivo, pa je rešio da odmeni prijatelja, što ga je potpuno dotuklo, pa je sebi oduzeo život. Ta tragedija Pikasa je "oterala" u "plavu fazu", pa je jedno vreme crtao vrlo melanholične slike u tamnijim tonovima. Ubrzo posle toga bio je opčinjen jednom striptizetom, nacrtao je nekoliko njenih aktova, koji nikada nisu bili javno prikazani. U madridskom časopisu „Mlada umetnost“ objavljuju se njegovi radovi i tada slavni slikar prvi put sliku potpisuje kao Pikaso.

Za njegov uspon dosta je bila zaslužna bogata američka kolekcionarka, Gertruda Stajn, koja je bila oduševljena njegovim radom. Fascinirana Pikasovim delima finansirala ga je i organizovala veliki broj izložbi kako bi se tada mladi umetnik predstavio javnosti. Počeo je da se kreće u boemskim krugovima, zabavama za odabrane renomirane umetnike toga vremena i počinje da biva priznat i poznat. Već 1907. godine, u njegovim i delima Žorža Baka počinje da se prepoznaje novi pravac u modernom slikarstvu. Preovlađuju elementi kugle, kocke i valjka, pa je novi stil nazvan kubizam i imao je izuzetn uticaj na razvoj apstraktnog slikarstva. Pikasov opus je ogroman, prema nekim podacima naslikao je preko 13 hiljada slika, sto hiljada grafika, 34 hiljade ilustracija za knjige i izvajao preko 300 skulptura.

Njegov buran boemski i umetnički život pratio je još burniji ljubavni. Žene su uvek bile njegova najveća inspiracija. Svaka njegova ljubavnica ovekovečena je na platnu, ili obrunto - svaki njegov model završavao je u njegovom krevetu. Jedan Pikasov prijatelj šalio se i rekao da je slavni slikar menjao žene kao slikarske tehnike, jer se vrlo često događalo da je bio u paralelnim vezama. Imao je dve žene, četvoro dece (poslednje dete dobio je u sedmoj deceniji), mnogo ljubavnica, kratkih i dugih veza. Ipak, samo sedam žena bilo je važno u njegovom životu, njih je voleo najviše - model Fernanda Olivije, Eva Guel, balerina Olga Hohlova, Mari-Tereza Volter, slikarka i fotograf Dora Mar, mlada studentikinja umetnosti Fransoaz Žilo i Žaklin Roke...

Jedan od njegovih biografa, Patrik O Brajen, zabeležio je da su Pikasova osećanja prema ženama oscilirala od ekstremne nežnosti do snažne mržnje. Jedino što mu je bilo važno je da žena bude niža od njega, što je bilo teško jer je bio visok tek 163 centimetra.


Nevinost je izgubio u bordelu, a naviku da se zabavlja sa prostitutkama nasledio je od oca, kojem je odlazak u javnu kuću bio redovan nedeljni ritual. Pikaso je verovao da žene postoje da bi njega zadovoljile, a jedna od njegovih najslavnijih slika je "Les Demoiselles d’Avignon", na kojoj je pet golih prostitutki.

Njegova prva ljubav i duža veza bila je Fernanda Olivije (1881-1966). Ušla je u njegov studio kako bi se sklonila od kiše i ostala sedam godina. Žena vatrenocrvene kose, prelepog lica, bademastih očiju i izvajanog tela potpuno je opčinila Pikasa. Zarađivala je tako što je pozirala slikarima i bila je udata, ali to nije sprečilo ljubav sa slavnim slikarom. Zabranio joj je da pozira drugim slikarima, bila je samo njegova. Nacrtao je preko 60 njenih portreta za svega nekoliko meseci 1909. godine. Ulazak Fernande u njegov život označio je završetak njegove "plave faze" i ulazak u "ružičastu". Biografi su pisali da je fernanda bila izuzetno lenja žena, pa je Pikaso radio sve kućne poslove. I to je bilo samo tada, jer su kasnije sve žene koje su živele sa njim morale sve da rade same, nikada nije hteo da im pomogne. Međutim, Fernanda nije mogla da podnese njegovu posesivnost. Imala je i druge muškarce, želela je uvek nešto novo i drugačije, a kada je 1912. godine otišla sa jednim italijanskim slikarom,

Pikaso je imao aferu sa njenom prijateljicom Marsel Humber, koju je zvao Eva Gouel. Ubrzo se iz osvete rodila ljubav, ali Pikaso nije mogao da bude veran, vernost jednostavno nije bila njegov stil. Bio je sa drugim ženama, čak i kada je Eva pala u postelju. Godine 1915. umrla je od tuberkuloze ili kancera, Pikaso je bio uz nju kada je umirala, ali je istovremeno započeo vezu sa mladom Gabi Depardje. Evina smrt ga je jako pogodila, pa jedno vreme nije mogao da se skrasi ni sa jednom ženom, imao je mnogo ljubavnica i veza za jednu noć.


Odlučio je da otputuje u Rim i tamo se upoznao sa ruskom balerinom Olgom Hohlovom. Upoznao je dok je radio na baletu "Parade", bila je to ljubav na prvi pogled, venčali su se već sledeće godine u ruskoj pravoslavnoj crkvi u Parizu. Međutim, brak je bio buran, pun svađa, vike i prebacivanja. Ona je bila buržujka, želela je da napreduje na društvenoj lestvici, volela je formalne skupove, dok je Pikaso bio boem, voleo je drugačiji način života. Dobili su sina Pola čije je rođenje uticalo i na Pikasov rad, pa je počeo u svoje slike da ubacuje porodične motive, majke koje doje decu. Olga i Pablo bili su u braku 16 godina, ali je za to vreme Pikaso bio sa mnogo žena.


Od svih tih prolaznih avantura najviše je voleo Mari-Terezu Volter, koju je upoznao kada je bila 17-ogodišnjakinja, a on je imao 46. godina. Živela je u istoj ulici u kojoj su Olga i Pikaso imali stan i brzo je zapala za oko slavnom slikaru. Sve više vremena provodio je sa njom, a veza je bila tajna sve dok Olga nije saznala da je Mari trudna. Pikasu je rodila ćerku Maju, a on je ostao u formalnom braku sa Ogom kako ne bi morao da joj daje novac. Međutim, ni mlada žena ni novo dete nisu dugo držali Pikasovu pažnju. Ubrzo se zaljubio u Doru Mar 1936. samo godinu dana pošto se Maja rodila. Mari-Tereza je završila tragično, obesila se četiri godine posle smrti velikog slikara, a Majin sin Olivije napisao je knjigu o svom dedi 2004. godine.



Dora Mar (Teodora Marković), Jugoslovenka, tačnije poreklom Hrvatica, potpuno je zaludela Pikasa. Umetnica koja se bavila fotografijom postala je njegova životna saputnica sve do aprila 1944. godine kada se Pikaso po ko zna koji put ponovo zaljubio. Nova žena zvala se Fransoaz Žilo i nju je često nazivao "ličnom muzom". Udvarao joj se mesecima i ona mu je na kraju dala svoju nevinost.

Pikaso je bukvalno uništavao žene sa kojima je bio u vezi. Sve su ili obolele od psihičkih bolesti, ili su same sebi oduzele život. Kada je upoznao Doru Mar, odnosno kada mu je dosadila Mari-Tereza, Pikaso je organizovao da se njih dve sretnu u njegovom studiju. Govorio je da njihovu vrisku i tuču pamti kao jedan od najlepših trenutaka u svom životu. Njihov sukob zabeležio je i na platnu slikom "Birds in Cage", na kojoj se crna golubica, Dora, tuče sa belom, Mari Terez, i pobeđuje - crna.


Zanimljivo je da ga nijedna žena, osim Fransoaz, nije napustila, uvek je on bio taj koji odlazi. Imao je 62 godine kada se zaljubio u Fransoaz Gilo, ona je bila mlađa od njega skoro 40 godina, ali mu je rodila dvoje dece, sina Kloda (rođenog 1947. godine) i ćerku Palomu (1949.). Ćerki je dao ime po golubici koju je nacrtao kao podršku mirovnom pokretu u Drugom svetskom ratu. Međutim, ni ova veza nije bila konačna. Ljuta i frustrirana zbog Pikasovih stalnih prevara, Fransoaz ga je naustila 1953. godine.

Iza nje je ostala knjiga "Život sa Pikasom" koja je bila bestseler i objavljena je 11 godina posle njihovog rastanka. Toliko je razbesnela slavnog slikara da sa Fransoaz nije progovorio ni reč do svoje smrti. Nikada se više nije sreo ni sa njom ni sa njihovo dvoje dece

Đura Jakšić i Mila Popović

Zbog nje je Đura Jakšić napisao pjesmu, naslikao remek-djelo srpskog slikarstva i umalo poludio od neuzvraćene ljubavi. Njegovo srce je prvo ukrala, a potom slomila krčmarica Mila Popović.



Lutalica, buntovnik, revolucionar, proganjan, zaboravljan, kritikovan i hvaljen Đura Jakšić, rođen 1832. godine u Srpskoj Crnji u Banatu, školovao se kod Konstantina Danila u Banatu, a potom na umjetničkim akademijama u Beču i Minhenu. Bio je potpuna enigma svoga doba, u učmalim sredinama tražio je kavgu, u umjetnosti bijeg, imao je talenta za sve, ali ni za šta dovoljno volje da istraje, govorili su. Nosio je o vrat okačen teret prvog boema, književnika bez zanimanja kome je Skadarlija bila dom.

Đura je pozvan da završi ikonostas u svom rodnom mjestu Srpskoj Crnji u crkvi posvećenoj svetom velikomučeniku Prokopiju, kako bi mu se ujedno i pomoglo da završi akademiju u Beču. Prva ikona koju je naslikao je ikona svetog Save sa prepoznatljivim crtama lica njegovog oca, sveštenika Dionisija.



Potom se Đura u oktobru 1855. godine privremeno nastanjuje u Kikindi, dani su mu prolazili usamljenički, a dim krčme znao je da bude dobro društvo. Usamljenost prekida krčmareva kći Mila, koja ostaje upisana u istoriju Jakšićevog života crvenim slovima prve ljubavi. Ugao krčme bio je rezervisan za njega. Krčmarica Mila, tanka, lijepa, sa vatrenim očima, šetala je krčmom noseći piće Đuri Jakšiću.

"Nije joj nikad ništa kazao, ali kad mu je bila prazna čaša nije hteo da ga druga posluži. Čekao je dok Mila prođe pored stola, pa joj je ćuteći dodavao čašu. A kada mu je ona donela punu bledoga iđoškoga rampasa, on joj je pogledao duboko u oči, pogledao i ispio čašu do dna", vjerno je taj prizor dočarao Nušić.

Mila je sa svakim novim pokretom produbljivala Đurine emocije, koje su išle pred njena vrata da je zaprosi, ali ipak nikada nije imao dovoljno hrabrosti da to i učini. Vrijeme je odmicalo i ona je jednog dana otišla. Mislio je da se nikada više neće vratiti. Napisao joj je pjesmu, tužnu ispovijest nesrećno zaljubljenog čoveka, i dan-danas je recituju sjetni boemi:



On je povazdan po stolu ili po hartiji crtao njenu sliku i u tome se toliko izvještio da ju je znao napamet. No, dok je Jakšić krišom crtao svoju veliku ljubav, drugi Đura, putujući glumac, osvojio je njeno srce. Mila se udala za Đuru Rajkovića i otišla u Novi Sad da potraži sreću kao glumica. Od oca Đuri stižu opomene da nije završio ikonostas, pa je onda otišao naslikati i posljednju ikonu - Bogorodicu sa Hristom, po liku voljene Mile. Mnogi su prepoznali lik krčmarice. Krenule su osude i uvrede, a na očev poziv Đura se vraća u Crnju kako bi ikonu opet popravio. Međutim, tada je unio crte lica guvernante iz Crnje, što je još više razjedilo mještane.

Sve je kulminiralo jedne večeri, naravno u kafani. Đuri poručuju rakiju i podrugljivo komentarišu da će otići preko puta, u crkvu, da plate.

Đura u bijesu ustaje i odlazi u crkvu s namjerom da uništi sve što je uradio. Nožem je na tri mjesta oštetio Bogorodicu, ali ga je pratio drug iz djetinjstva i spriječio u namjeri. Ikonu je restaurirao tek 1892. majstor iz Temišvara.

Đuru je od potpune propasti kroz život često spasavala solidarnost rijetkih prijatelja. S druge strane praznog bokala vina čekala su ga musava djeca i jedna žena koja ga je kasnije uzela baš takvog. Potpuno okupiran svojeglavošću nije se libio da odbrusi ni najvećem činu, svetio se sitnim pakostima, krunio svoje talente i gubio ljubav, život i dom u toj vrtoglavoj bici s nepravdom koju je uvijek vidio uvećanu. Srčana, plahovita imaginacija nabijena patriotizmom i željom za borbom sa okovima nije mu davala smiraj. Ljubav njegove žene Tine bila je uvijek u nekom ćošku i čekala da se makar i pijan osvrne ka njoj. Romantik prgave naravi, u stalnom sukobu sa vlastima, uvijek je koračao samo svojim stazama.

Leonid Šejka I Olja Ivanjicki



Olja Ivanjicki i Leonid Šejka, studentkinja vajarstva i student arhitekture, sreli su se prvi put povodom zajedničkog rada na konkursnom zadatku za spomenik Marksu i Engelsu.
Kao trag jedne od najljepših beogradskih ljubavi na umjetničkoj sceni ostala su pisma koja su razmjenjivali. Te prepiske pune ljubavi, ljubomore, prebacivanja i sumnji trajale su od 1956. do 1961. godine.

Naime, jednog dana čovjek sav u crnom pokucao je na Oljina vrata. Kada mu je otvorila, predao joj je neuglednu kutiju za cipele. Dok se još iščuđavala, nepoznati čovek je nestao. U kutiji su bila pisma koja je Olja napisala Šejki, a koja je on čuvao kod druga.

Upravo iz te kutije za cipele, koja je čuvala dio tajne o njihovoj ljubavi, ali i iz pisama Leonida Šejke, koje je u svom stanu sačuvala Olja Ivanjicki, nastala je knjiga "Ogledalo ljubavi", koju je prije 16 godina priredila Silvija Monros - Stojaković.

"Oljice mila, ipak, ja moram prvi da pišem i svakako ćeš primiti više pisama od mene nego ja od tebe", pisao je Šejka 1956, u prvom pismu. Njihova ljubav se svodila na njihovo stvaralaštvo i zajedničku borbu za umjetnost.

Relacija Kragujevac - Beograd, koja ih je često razdvajala, naročito u vrijeme Oljinih odlazaka u porodični dom u Kragujevcu, premošćena je pismima. Pisma su pisana na starim papirima, na listovima iz srednjoškolskih svezaka. Mukotrpna borba sa razdvojenošću, besparicom, preplitala se sa borbom za sopstvenu umjetničku afirmaciju. Sve im je nedostajalo, nije bilo boja, nije bilo platna. Imali su samo ljubav i ljubomoru.
"Mnogo sam zaželeo da te vidim, postaješ u meni nekakva 'apstrakcija'. Hoću da čujem tvoje disanje. Premda ljubeći ono mesto na hartiji mogu da zamislim tvoje usne, ipak to nije to”, piše Šejka, a u Oljinim pismima se čita:

"Plašim se tvog razmišljanja o ljubavi. Mili moj, divni, jedini... Noćas sam te sanjala, pokazuješ mi svoje nove slike... Tako sam tužna i uznemirena... Noćas sam te tražila cele noći i probudih se vrlo nesrećna. Kad će jednom sve proći...”

Iako je uveravao da samo s njom može da traje dugo, Šejku razjedaju sumnje i strasti stoga je pisao i pisma prepuna ljubomore.

"Možda bi bilo najbolje da se uzdržavam od pisanja, jer sam ogorčen tvojim otezanjem. Bes mi se stišava ako sada plačeš ili se ljutiš."



Uvijek zvijezda u biranom društvu, okružena članovima Mediale, "maskota", kako je se sjeća Matija Bećković, Olja je tada bila "dio burnih rasprava o umjetnosti, dio otpora zvaničnom i rigidnom stavu prema stvaralaštvu", ali i najpoželjnija djevojka tog umjetničkog kruga.

"Mislim da si opet počeo da sumnjaš", predosjećala je Olja nemogućnost da se njena i Šejkina veza održi. "Pišeš da treba da dođem, a znaš da za ovo pismo dajem poslednjih 15 dinara. Kako ocu da kažem da treba da se vratim. Strašno sam nesretna..."

O nemoći da se ljubav održi svjedoči i posljednje pismo koje je Šejka poslao Olji:

"Možda ti više priželjkuješ da ja budem kriv, nego što to stvarno jesam. Ipak molim za oproštaj. Dovoljno smo izmučili jedno drugo, i možemo i ovako, bez motivisanja krivicom, bez ljutnje i mržnje, da se definitivno raziđemo. Da li ćeš mi poverovati da zaista iskreno želim da se konsoliduješ, da nađeš Smisao i Ljubav, i da budeš srećna...”

Životni i umetnički putevi Olje Ivanjicki i Leonida Šejke prestali su da se ukrštaju još 1961. godine, ali legenda o tome kako su se voljeli i danas je živa. Na dan kad je skoro tri vijeka ranije sahranjen njegov neprikosnoveni uzor Vermer iz Delfta, 15. decembra 1970, Šejka fizički napušta đubrište, kako je zvao ovaj svijet, a Olja svoj kosmos četiri decenije kasnije.

Tragična priča o ljubavnici i muzi Ogista Rodena

Kamil Klodel je bila ljubavnica, muza i najdarovitija učenica skulptora Ogista Rodena.
Njen tužan život je zasenio neverovatan talenat koji je imala.



"Pokazao sam joj gde da nađe zlato, ali zlato koje pronađe pripada njoj."

Ove su reči Ogista Rodena o njegovoj najtalentovanijoj učenici Kamil Koldel. Kada je Ogist, tada već u srednjim godinama uzeo pod svoje Kamil je imala 19 godina, on 42. U 20. je napravila svoj prvi fenomenalni rad - Porter Pola Klodela kada je imao 16 godina. Radi se o bisti njenog mlađeg brata, koji je takođe bio umetnik i kasnije je postao poznati pesnik i pisac pozorišnih komada.



Kamil Klodel

Roden je bio veliki kreativni podstrek za Kamilnin talenat, ali njihova turbulentna veza je doprinela i tome da njegove skulpture postanu još bolje. Ovo složeno "partnerstvo" je trajalo skoro 15 godina, ali Klodel je na kraju poželela da se oslobodi svog mentora, jer ona nije bila samo njegova nadarena učenica, već i asistentkinja, muza, ljubavnica.
Osetila je da je jedini način da dobije priznanje za svoj rad, da svoj talenat pusti da procveta i razvije se nezavisno od njega - raskid svake veze. Pošto su se rastali, Kamilina svetlost je sijala malo blaže narednih godina, ali njena kreativnost je tragično okončana.



Ogist Roden

Ove godine je prošlo 100 godina od Rodenove smrti i bespotrebno je reći da se njegovoj genijalnosti divimo i danas. Čak i oni koje umetnost ne interesuje preterano su čuli (nadamo se i videli) Mislioca, Poljubac, Bronzano doba.

Ne može se reći da je Klodel ikada dostigla slavu svog mentora i ljubavnika iako je 80-ih godina XX veka poraslo interesovanje o njoj, snimani su filmovi, pisane biografije. Većina tih stvari se ipak zasnivala na njenoj intenzivnoj vezi sa Rodenom, a ne na onome što je postigla u domenu umetnosti. Ove godine je izašao i igrani film pod imenom "Roden" u kom je takođe obrađena njegova veza sa Klodel.

Čak i ako je uspela da pobegne iz Rodenove senke, jedino što je Kamil uspela je da sklizne u opskurnu i izolovanu paranoju. Poslednjih 30 godina života je provela odsečena od sveta, u psihijatrijskoj klinici. U nju je ušla 1913. i postavljena joj je dijagnoza delirijumske psihoze.

Ono što je najtužnije je da više nikada nije napravila nijedno umetničko delo. Njen život je jednostavno stao. Paranoidni delirijumi su učinili da se plaši da će joj Roden ukrasti ideje ukoliko nastavi da radi i taj strajh je iskazala u gomili pisama.

- Užasno je biti napušten. Ne mogu a da ne podlegnem bolu koji me je preplavio - pisala je 1915.

Roden je nastavio finansijski da joj pomaže iz daljine i napravio je mali fond koji se za njene troškove koristio posle njegove smrti. Kada se u Parizu otvorio muzej posvećen njegovom radu, izrazio je želju da u njemu postoji prostorija Kamil Klodel. Rodenov muzej se otvorio dve godine nakon njegove smrti, ali njegova želja nije bila ispunjena.



Kamil Klodel

Strasna ljubav Srbina i Nemice TAJNA PAJINE GOLE BERTE



Akt, koji predstavlja vrhunac raskalašne ženstvenosti, dugo godina se vodio kao „Akt pred ogledalom“, sve dok isčitavajući (još) neobjavljenu Pajinu autobiografiju koja se čuva u Muzeju grada Beograda, kustoskinja Danijela Vanušić nije uspostavila vezu između slike, slikara i jedne Berte. Da saznamo ko je bila tajnovita Berta i, pre svega, šta je ona značila slikaru u minhenskim godinama njegove „bećarske“ (kako sam kaže) mladosti, izgleda da je najzaslužniji Milutin Milanković. Umetnika koji je verovao da su mu te godine protekle u „mazarijama dosadnih slika“, naučnik je nagovorio da se od njih sasvim ne ogradi.

Gde je mladi slikar upoznao Bertu (Paja pominje samo da je radila u jednoj radnji), ne zna se, ali, ipak, o njoj i njemu se netipično indiskretno vidi iz memoara. Sećajući se minhenskih dana, Paja Jovanović zapisuje: „Pa tek Berta, moja atletska Valkiri devojka. Sva energija mi se utrošila u tim svakodnevnim hrvanju i gimnastičkim nadmetanjima s njom; u kojim je čas ona podlegala, čas ja.“



Paja Jovanović je od svoje dvadeset pete do trideset šeste - sve dok se nije „skrasio u Beču“ (sam piše) - živeo „nesputano“ i „burno“, većma u Minhenu. Bertin akt naslikao je za svoju dušu i kao svoju dragocenost nosio ga je kasnije sa sobom, ali nit ga je izlagao, nit ga je reprodukovao, mada ga je zaveo pod rednim brojem 43. u svom spisku radova (čuva se u zaostavštini Milutina Milankovića u SANU). Šta ga je nateralo da ga u jednom trenutku proda - nije poznato. Ali, koliko je bio temperamentan njihov odnos, jeste, iz njegovog pera. „Biće teško od Berte se oprostiti... kako ću joj razložiti to naprasno putovanje - ona je neuračunljiva sa svojim rastrojenim živcima mogla bi opet revolverom da se objasni“, a dalje, „presekao oštrim nožem i velikim bolom sve veze sa Bertom jako je već bila prirasla uz mene - operacija teška, baš opasna po žvot. Ali, moralo je biti...“

U strastvenu vezu slikara i modela uverićete se uživo - ako odete da vidite sliku.

Slika „Gola Berta pred ogledalom“ jeste vizuelno svedočanstvo Jovanovićevog intimnog doživljaja jedne žene, zaključuje Vanušić. Berta je naslikana u budoaru, dakle u svojoj intimi. Ona namešta svoju bujnu kosu, što je poseban znak erotskog naboja, njeno telo je nadasve čulno. Enterijer je s orijentalnim detaljima - što je tada bilo u modi. Berta ne gleda u svog slikara nego u ogledalo, što svedoči o njenom izrazitom egu. Ona nije samo model, ona je više od modela, kao što je to posle nje postala i Muni, kasnije slikareva supruga. Berta je bila strast koja se, na sreću. nije završila kobno. Muni, odana muza, u poređenju s Bertom gotovo je blazirano hladna.

Pajina želja: Poklon Beogradu

Leonardo da Vinci
Leonardova seksualnost



Jedno od najtežih iskustava u Leonardovom životu se desilo 1476. dok je još živeo u Verokijevoj kući. Podignuta je anonimna prijava protiv njega i još trojice momaka u vezi sa navodnim seksualnim odnosima sa 17-togodišnjim muškim modelom.

Posle dva ročišta optužnica je odbačena zbog tehničkih nedostataka. Iako nije pravosnažno osuđen, ove optužbe će ga proganjati ceo život.

Iako je homoseksualnost bila široko rasprostranjena u tadašnjoj Firenci, optužbe za sodomiju su bile vrlo ozbiljne. Takođe, izrazito negativan publicitet mogao je jako da naškodi karijeri umetnika koji zavisi od mecena, a naročito onih koji su radili pod pokroviteljstvom Crkve.

Nema sumnje da su traumatska iskustva koja su proistekla sa ovih suđenja prouzrokovale Leonardovu težnju da svoj privatni život sačuva tajnim. Kao direktna posledica toga, činjenica je da je vrlo malo je poznato o njegovom emocionalnom životu.

I pored toga postoje brojni dokazi koji potvrđuju pretpostavku da je glavnina njegovih erotskih težnji bila upućena ka osobama muškog pola. Tokom celog svog života, Leonardo je bio okružen lepim muškarcima, dok sa druge strane ne postoji ni jedan dokaz da je Leonardo bio intimno povezan sa nekom ženom ili barem da je imao prijateljice.



Štaviše, Leonardovo nepoznavanje žena postaje očigledno kada se pogledaju njegova dela. Dok postoje brojne njegove studije nagog muškog tela, često veoma detaljna u predelu genitalija, Leonardo je retko koju ženu nacrtao od vrata naniže. A i kad bi ih nacrtao, genitalije su bile veoma netačno predstavljene i izobličene.

Leonardo je takođe razvijao i prisne odnose sa svojim (muškim) učenicima i mnoge stavke u njegovim spisima daju nagoveštaje koji se mogu protumačiti kao ljubav prema njima. Skoro dvadeset godina su kružile glasine o njegovoj vezi sa „kovrdžavim dečkom“, Đan Đakomom de Kaprotijem čiji je nadimak bio Salai (jagnje Satanino) zbog njegovog nedoličnog ponašanja.

Poslednjih deset godina Leonardovog života, mladi lombardijski aristokrata Frančesko Melci postaje njegov pratilac i na kraju čak i izvršilac njegovog testamenta.



Sigmud Frojd 1910. sprovodi opsežnu psihoanalitičku studiju o umetnikovoj seksualnosti na osnovu Leonardovih beleški. Frojd povezuje Leonardovu homoseksualnost sa njegovim odnosom sa majkom i odsutnim ocem. Po njemu, Leonardo je sublimirao svoje seksualne žudnje u vidu svojih dela. Psihoanalitičar je tvrdio da su umetnikova brojna nezavršena dela znak Leonardovih jakih seksualnih frustracija.

Ova analiza se zasnivala na pretpostavkama koje su mnogi osporavali i danas se u najboljem slučaju smatraju sumnjivim. Značajna stavka u analizi je bila analiza interpretacije jednog Leonardovog sna za koju se zna da je prepuna grešaka u prevodu. Zbog svega toga mora se prići Frojdovoj analizi sa rezervom, mada moramo pohvaliti Frojda što se uhvatio u koštac sa nečim što je u to vreme smatrano materijalom za najprostije tračeve.

Pierre Bonnard



Francuski slikar i grafičar Pjer Bonar je imao dvadeset šest godina kada je upoznao Martu. Ona je postala njegova dugogodišnja ljubav i inspiracija za mnoga najlepša dela. Kada su kupili malu kuću na padini iznad Sene u Vernonu u Normandiji, Bonar oduševljen svojim dnevnim šetnjama kroz bujnu prirodu je kupio i mali čamac. To mu je dalo priliku da oko 1907. godine naslika uobičajenu scenu na slikama impresionista, sliku U čamcu, koja se danas nalazi u muzeju Orsej u Parizu.

Slika U čamcu prikazuje suprugu Martu i dvoje dece sa njihovim psom u čamcu. Porodična atmosfera je detinjasta, idilična i prijatna. Postavljena na sredini slike, mlada žena je prikazana od struka, nosi cvetni šešir i drži crnog psa u rukama, a oboje su prekinuti od donje ivice okvira. Nežna svetlost izlazi sa neba iznad, a topli sjaj u udaljenom horizontu se postiže krpljenjem krivina na drveću. Prirodno okruženje, koje okružuje centralnu scenu dopunjuju srećne figure: tri putnika, mali veslač, patke na vodi i dečak koji peca na obali.



Pomak Pjera Bonara nazad na impresionizam nakon perioda sa grupom Nabis je vidljiv na slici U čamcu. Međutim, on je zadržao stil Nabisa za dekorativno slikarstvo, blizak stilu tapiserije, neku vrstu spoja između čoveka i prirode. Korišćenje boje je neobično i daleko od prirodnog. Svetlonarandžasti čamac i žuti pas imaju crvene ili plave refleksije, zasićene boje se mešaju sa prigušenim tonovima. Prošireni prostor i konfuzija između prvog i pozadinskog polja takođe su neuobičajeni. Stvarnost se tretira direktno, ali na način koji dodaje osećaj misterije na izgled stvari.

Andy Worhol idejni tvorac Pop arta

Edi Sedžvik (Edie Sedgwick) je rođena 20.aprila, 1943. godine u Santa Barbari, USA.
Odrastala je na kalifornijskom ranču, kao jedno od osmoro dece u jednoj od najpoznatijih masačusetskih porodica ogromnog bogastva, ugleda i prestiža. Loš odnos sa nestabilnim ocem, sklonom agresiji i kontroli, uz slab lik majke, obeležio je Edino odrastanje.




Po sopstvenom priznanju koje će izneti nekoliko godina kasnije, otac ju je seksualno zlostavljao kada je imala samo sedam godina, a koju godinu kasnije, nakon što je otkrila njegovu aferu sa drugom ženom, 1962. godine smestio ju je u ustanovu za mentalno zdravlje pod izgovorom da je sve izmislila, zajedno sa njena dva brata.

Njen mlađi brat Minti je nakon samo nekoliko meseci boravka u ustanovi izvršio samoubistvo veče uoči dana njegovog rođendana. Posledica traumatičnih iskustava iz detinjstva Edi je dovela do pogubnih 40kg kao rezulatat dugogodišnje anoreksije sa kojom se Edi borila od svoje 13. godine. U istom periodu u bolnici upoznaje mladića sa kojim ostaje u drugom stanju.Sa teškim zdravstvenim problemom i nedovoljno godina da bude majka, Edi je rešila da abortira. Samo još jedna u nizu trauma koja će kasnije uticati na njeno psihičko zdravlje.

Početkom 60-ih godina odlazi na Kembridž, da bi samo nakon godinu dana studija odlučila da se ispiše i preseli u Njujork, na Menhetn u raskošni apartman nasleđen od svoje bake. Želja joj je bila da se bavi manekenstvom i približi se intrigantnoj i uzbudljivoj njujorškoj sceni. Poznato ime, bogastvo, specifičan osećaj za stil i modu.

Edi je bila spremna za Njujork. Njujork je bio spreman za Edi.Januara, godine 1964. na jednoj od gamuroznih gradskih izložbi njujorške elite, Edi upoznaje Endija Vorhola (Andy Worhola). Ovaj susret su mnogi po svemu smatrali sudbonosnim. Endi je uveliko bio poznat publici avangardnog filma i umetnosti, kao i pripadnicima različitih društvenih krugova Njujorka. Bio je željan slave koja mu je stalno izmicala. Okarakterisan je kao lukava, egocentrična osoba koja se nije libila iskorišćavanju drugih zarad sopstvenih ciljeva. Upoznavši Edi, iste sekunde biva opčinjen njenom pojavom.



Godine 1965, ubrzo nakon njihovog prvog susreta, Edi je postala stalan gost Vorholovog ateljea poznatijeg kao “Fabrika” (“Factory”).
I još je brže bila predstavljena široj njujorškoj publici kao Endijeva muza.



Tih dana 1966. godine Edi upoznaje Boba i Bobija. Bob je bio Bob Dilan (Bob Dylan), svetska muzička zvezda, a Bobi je bio Nuvert, njegov asistent (Bobby Neuwirth).
Odnos izmedju Edi i Vorhola je u tom periodu uveliko zahladio, što zbog neizmirenih finansijskih računa jer Endi nije platio Edi ni za jedan film u kojem se pojavila, što zbog sve većih problema koje je Edi imala sa drogom.

Godinama se spekulisalo da je u tom periodu Edi bila u ljubavnoj vezi sa Bob Dilanom iako, za razliku od svedočanstava o njenoj vezi sa Bobijem Nuvertom (koje su ostali na trakama njenog poslednjeg filma Cao!Menhetn), dokazi za to ne postoje. Bez obzira na sve, po navodima njihovih poznanika, veza jeste postojala, ali se završila bolno po Edi.


Foto: pinterest.com
Jedna od najpoznatijih pesama “Like a Roling Stone” sa Dilanovog albuma “Blonde, Blonde” 1966. godine kao i pesme “Just like a Woman” i “Leopard-Skin-Pill-Box-Hat”, posvećene su Sedžvikovoj.

Osećanja koja je Edi gajila prema Dilanu brutalno su ugušena nakon slavne svađe u “Gingerman” restoranu, u februaru 1966. kada ju je Endi Vorhol hladnokrvno upitao:
“Edi, da li znaš da se Bob Dilan oženio?”

Godine 1967, Bobi napušta Edi iz razloga što više nije mogao da se bori sa njom i njenim demonima. Jer, njena zavisnost je počela da uzima maha.
Tonula je u sve veće crnilo. Heroin.
Ostala je bez novca, napustila Fabriku, niko više nije želeo bilo kakvu vrstu saradnje sa njom. Modne agencije su je odbijale jer je postala previše vulgarna. I ona sama je znala da je vreme da počne da se leči.

U tom periodu Edie snima svoj poslednji film “Ćao!Menhetn” (Ciao!Manhattan).




Bio je to prvi i jedini film koji nije snimala sa Vorholom. Uloga koja je trebalo da bude prekretnica u Edinom životu, ostala je samo bled zapis na traci sa ne tako puno uspeha.

Do kraja 1968. godine, nakon više kratkotrajnih i neuspešnih boravaka u različitim psihijatrijskim ustanovama zbog prevelike konzumacije ilegalnih supstanci i mentalnog poremećaja, Edino stanje je bilo toliko loše da nije bila u stanju da priča i hoda, usled loše cirkulacije krvi u mozgu.

Nakon mučne borbe sa zavisnošću i tretmana koji su podrazumevali više od 20 elektrošokova, Edi konačno ostaje “čista”. U mentalnoj instituciji u Santa Barbari 1971. godine udaje se za Majkla Posta (Michael Post), koga je upoznala tokom lečenja. Sve je delovalo kao da je napokon došao kraj svim lošim stvarima koje su je zadesile.



Kobne novembarske noći, 15. novemba 1971, u samom centru grada Santa Barbare, Edi je prišla gatara uplašeno joj pokazavši kratku liniju života na njenom dlanu. Edi joj je smireno odgovorila: “U redu je. Znam”.

Iste večeri sa svojim mužem posetila je modnu reviju u muzeju Santa Barbara.
Nakon što joj je nepoznata gošća na izložbi prišla i nazvala je „narkomankom“, Edi je vidno potrešena zatražila od svog muža da je odvede kući. Na spavanju, popila je smrtonosnu dozu lekova pomešanu sa alkoholom.

Sledećeg jutra, Edi se nije probudila. Imala je 28 godina.


“Factory Girl” 2006
O svom specifičnom izgledu, koji ju je učinio modnom i avangardnom ikonom, govorila je kao o maski kojom je odvlačila pažnju od sopstvenih problema. O Vorholu je govorila kao o umetniku koji je ”sjebao mnoge mlade živote”. O drogi je pričala kao o jagodama i breskvama, a svoje mnogobrojne životne nesreće prokomentarisala je rečima: ”Jednog dana to neće biti nesreća”. Čini se da je bila svesna svoje propasti, davno pre nego što ju je bilo ko drugi naslućivao. U tome je možda bila njena specifičnost, ludost, neponovljivost.

Nakon skoro 50 godina od Edine smrti i dalje je jedna od najprepoznatljivijih ”it” lica šezdesetih, i dalje je avangardna, i dalje je Edi.

O njoj je 2006. snimljen i film “Devojka iz fabrike” (“Factory Girl”), sa Sijenom Miler (Siena Miller) u glavnoj ulozi.

I baš kao što ju je Džon Galiano (John Galliano) jednom prilikom opisao:

”BILA JE DEVOJKA KOJA JE IMALA TEK 15 MINUTA SLAVE, ALI NJEN LIK I STIL UTICALI SU NA ČITAVE GENERACIJE”.

Romaine Brooks je uglavnom slikala žene, i tako nesvjesno utjecala na ravnopravnost polova

Kad je Edouard Manet predstavio svoju sliku “Olimpija” u Parizu 1865., izazvao je ogroman skandal. Ovaj prikaz gole žene na krevetu bio je previše eksplicitan za tadašnje društvene norme. Podjednako šokantna bila je i “Gola Maja” Francisca Goye, koja se pojavila gotovo pola stoljeća prije Manetove “Olimpije”.

No postoji jedan rad koji je jednako bitan i kontroverzan kao ova dva spomenuta, a gotovo nikad se ne spominje. Riječ je o slici iz 1910. godine naziva “White Azaleas”. Ovaj senzualni prikaz gole žene koja leži na kauču u svojoj kući i čije oči izbjegavaju pogled promatrača ističe se od ostalih sličnih djela iz tog perioda zbog jedne stvari; autor je žena.



Romaine Brooks rođena je 1874. u Rimu kao Beatrice Romaine Goddard, dijete vrlo bogatih roditelja. Otac je napustio obitelj dok je bila vrlo mala, pa se majka brinula o njoj i bratu. Imala je vrlo teško djetinjstvo, obilježeno majčinim zlostavljanjem. Romaine je shvatila da je jedini način da pobjegne od svakodnevnih trauma taj da se posveti crtanju, iako joj je i to majka branila. Kad je imala 7 godina majka ju je ostavila da živi u malon stanu njihove kućne spremačice u New Yorku, kako bi ona mogla mlađeg brata odvesti u Europu na liječenje. Romaine je krenula u školu Episkopalne crkve, a kasnije u samostan u Italiju.

NIJE MARILA ZA KONFORMIZAM
Ubrzo je shvatila da tamo nema što raditi te se preselila u Rim gdje je počela studirati umjetnost na fakultetu gdje je bila jedina žena. Za vrijeme studiranja trpila je često seksualno uznemiravanje. Jednom prilikom kolega student je na njenom stolu ostavio otvorenu knjigu u kojoj su bili podcrtani pornografski sadržaji. Romaine je reagirala tako da je uzela tu knjiga i s njom ga opalila po glavi.

Očito je da nije puno marila za konformizam i ponašanje u skladu s društvenim očekivanjima. Povezala se s umjetnicima koji su također voljeli kontrirati normama i od kojih su većina bili boemi i homoseksualci.

Kad su početkom 20. stoljeća u kratkom periodu preminuli njezin brat i majka, Romaine je nasljedila obiteljsko bogatstvo i zbog te financijske slobode mogla se preseliti u Pariz. Tamo se udala za svog gay prijatelja, pijanista Johna Ellingtona Brooksa. Iako gotovo nikome nisi bili jasni razlozi njihova braka, neki pretpostavljaju kako je ona samo htjela društvo i kako se bojala za financijsko stanje svog prijatelja.

WHISTLER PROMIJENIO NJENO POIMANJE SLIKARSTVA
No njihov brak je bio kratkog vijeka. John Brooks nije bio sretan s njenom kratkom kosom i muškobanjastim stilom. Romaine je postala ogorčena njegovim pokušajem da cenzurira njeno ponašanje i način na koji se oblači, i njih dvoje su se zauvijek razišli.

Negdje u to vrijeme Romaine Brooks je došla u doticaj s radovima Jamesa Abbott McNeill Whistlera, američkog slikara koji je živio u Velikoj Britaniji. Oduševila se s načinom na koji je on u svojim djelima koristio isključivo zagasite boje, za razliku od većine drugih slikara fauvizma koji je bio vrlo popularan pravac u to vrijeme i kojeg su karakterizirale vesele boje.

Ona je prihvatila Whistlerov stil slikanja, i 1910. je u Parizu prvi put predstavila svoje radove. Najupečatljviija slika bila je već spomenuta “White Azealeas”, koja je bila portret njene kratkoročne ljubavnice i dugogodišnje muze Ide Rubinstein. Brooks je u njoj vidjela utjelovljenje njena umjetničkog ideala.

Usprkos opsesije ljepotom Ide Rubinstein, Romaine Brooks je najdužu ljubavnu vezu ostvarila s Natalie Barney, američkom spisateljicom koja je živjela i djelovala u Parizu. Njih dvije su zajedno provele 50 godina. Romaine je bila fascinirana njenim radikalnim idejama koje je prakticirala kroz tradicionalne forme.

UTJECALA NA POVIJEST UMJETNOSTI



Self-portrait, Romaine Brooks. 1923.

Kroz svoju karijeru Brooks je uglavnom slikala žene, i na taj način nesvjesno oblikovala život lezbijki u 21. stoljeću; nekad nabijene seksualnošću, nekad hladne, nekad muškobanjaste, nekad potpuno ženstvene. Ali kakve god, sve su bile neopterećene tuđim mišljenjem. Slikala je stvarne ljude, a ne fantazije.

Danas je seksualnost i ljubav između istog spola svakodnevni motiv kod umjetnika. U vrijeme kad je stvarala Romaine Brooks to je bilo potpuno drukčije. Žene kao objekti požude drugih žena se gotovo nikad nisu vizualizirale na platnu. Brooks je to samostalno promijenila i na taj način utjecala na povijest umjetnosti i jednakost spolova.

Упозналису се у Бечу кад је он имао 55 а она 18 година. Он је већ био прослављен сликар а она кћи настојника куће у којој је имао атеље. Паја Јовановић и Хермина Даубер...


Život... је диван сан на овом свету. Једина му је мана што брзо пролази. Овим
речима је чувени сликар Паја Јовановић (1859–1957) почео аутобиографију.
Имао је срећу што је провео дуг живот радећи оно што је најбоље знао и
умео, и зато је био награђиван, хваљен и слављен.
Узимао је од живота све што је
овај могао да му пружи, али је зато несебично узвраћао преданим и
неуморним радом. У том великом стваралачком прегнућу, Паја Јовановић
упијао је све чари и лепоте живота. Није био имун ни на природну лепоту,
без обзира на то одакле она долазила. Сâм је једном приликом рекао да
није волео ружно. Напротив, кичицом је величао лепоту, чак и тамо где је
није било напретек. Свесно је улепшавао и додавао, само да не буде
тужно и ружно.



Десило се то када
је уметник већ закорачио у пету деценију живота, онда када је у његов
живот ушла тридесет година млађа Бечлијка Хермина-Муни Даубер.
Разуме се, и пре Хермине-Муни Паја Јовановић имао је љубави. Још за време
студија у Бечу био је заљубљен у Милу Мандукић из Вршца. Била је то
неостварена младалачка љубав коју је касније овековечио у лику царице
Јелене на слици „Крунисање цара Душана”. Осећања није крио ни према
младој Соферл, моделу на Академији у Бечу, која је била девојка оштрог
језика али божанског лика. Био је потајно заљубљен и у Енглескињу
Винферд Џонс, од чије је лепоте побегао и увек жалио што је није
насликао. Насупрот њој, доживео је страсну везу с Немицом Бертом, коју
је овековечио на слици „Женски акт пред огледалом – тоалета”.
У великој, готово непрегледној галерији портрета које је оставио за
собом, његови женски портрети заузимају посебно место. Када се почетком
20. века стално настанио у Бечу, није ни слутио да ће му кћи настојника
куће у којој је имао атеље, Хермина-Муни Даубер, заувек освојити срце.



Најпре бојажљиво, с осећајем
дубоког поштовања, млада Муни позирала је Паји за ликове на његовим
сликама, да би врло брзо сâм њен лик и тело постали сврха уметниковог
рада. У тој мери га је заокупила да је с нескривеним полетом остварио
серију скица, студија и радова с приказом женског лика и тела. На свим
тим женским фигурама и портретима провејава препознатљив лик Муни. Пре
ње Паја Јовановић готово да и није сликао актове. Одбојност према тој
врсти слика стекао је на бечкој Академији, јер су њему и његовим
школским друговима на курсу вечерњег акта доводили одртавеле, оронуле
бескућнике из најзабаченијих делова града. Тек у зрелим годинама уживао
је у тој врсти лепоте која га је заобишла у младости.
Јовановић ce венчао с Муни када је она напунила осамнаест година.
Десило се то 1914. године у Будимпешти, јер су пред налетом рата морали
да се склоне из Беча. Ратне године провели су заједно у Женеви, где су
живели од хонорара богатих и отмених људи које је Паја портретисао. Само
накратко, и то у јесен 1916. године, боравили су на имању
велепоседничке породице Дунђерски у Челареву, да би се потом вратили и
боравили у Швајцарској до краја рата.
Може се рећи да је Паја Јовановић био изузетно посвећен својој младој
супрузи. Помагао јој је да се образује, за њу узимао часове страних
језика, тениса и јахања. Са своје стране прелепа Муни постала је његово
надахнуће, непресушно одушевљење које је сликао у готово свакој прилици,
о чему говоре бројни примери. Већ на почетку познанства и потом озбиљне
везе, Муни је позирала за повећу симболистичку Пајину слику „Вилински
сан” (или „Парсифал”), као и за сличну композицију на тему „Парисов
суд”.

Sаvа Šumаnović.



Put Pаrizа će otvorenog srcа poći nаš veliki slikаr Sаvа Šumаnović.
Tokom dvаdesetih godinа prošlog vekа, sа krаćim ili dužim prekidimа,
borаvio je u frаncuskoj prestonici, učio u аteljeu Andre Lotа, izlаgаo
nа pаriskim sаlonimа, bio zаpаžen i pohvаljen. Međutim, kаdа mu je
jednom prilikom bilа uskrаćenа vizа zа ulаzаk u Frаncusku, obustаvljenа
prodаjа slikа i vrаćen sа jesenjeg sаlonа 1929, rаzočаrаo se u
Frаncusku, što je ubrzаlo njegov povrаtаk u zemlju. S druge strаne,
mnogi slikаri i likovni kritičаri pohvаlno su se izrаžаvаli o slikаmа
Sаve Šumаnovićа. Svojа prvа remek-delа stvorio je uprаvo u pаriskom
аteljeu. Imаo je posebno poštovаnje premа ženi kаo slikаrskom modelu.
Slikаjući tаko jedаn od brojnih ženskih аktovа, zа koji mu je kаo model
poslužilа lepа Žаnet Šаrije koju su slikаli viđeniji pаriski umetnici,
Šumаnović joj je nа krаju pozirаnjа uručio dаleko veći honorаr od
propisаnog. Žаnet je to shvаtilа kаo ponudu ili poziv zа stupаnje u
nešto drugаčije odnose od poslovnog, pа je pozvаlа slikаrа u spаvаću
sobu. Šumаnović je odbio Žаnet, rekаvši dа je to u stvаri nаgrаdа zа
osmočаsovno nаporno i strpljivo pozirаnje. Drugi model, brinetа Florаns,
bilа mu je nаročito milа, jer je svoju profesiju modelа izdiglа nа
jedаn viši nivo. Zа nju će Šumаnović zаbeležiti dа se rаzlikuje od
većine pаriskih modelа. „ U modelu gledаm ličnost kojа zаrаđuje zа hleb
kаo i mi. Premа tome u Florаnsi sаm nаšаo ne sаmo model, već i osobu koа
se interesuje zа umetnost. Koliko putа sаmo, ostаjаlа je i preko rаdnog
vremenа dа bi od mene više sаznаlа o slikаrimа i slikаrstvu. Često sаm
je vodio i u velike gаlerije i objаšnjаvаo delа nekih umetnikа. Znаlа je
dа otkrije svoju dušu, dа se rаduje lepotаmа životа, аli je sаmo jedno
skrivаlа: život u porodici“, zаbeležio je Šumаnović. Po povrаtku u svoju
zemlju Šumаnović je nаstаvio dа se dopisuje sа Florаns, dа bi vremenom
njihov komunikаcijа slаbilа. Očevа bolest, nestаšicа novcа, teškoće u
snаbdevаnju slikаrskim mаterijаlom, pritiskаli su sve više Šumаnovićа.
Uprkos nedаćаmа i opterećen bolešću, on je i dаlje slikаo. U rodnom Šidu
video je lepotu, optimizаm i rаdost življenjа, istu onu rаdost koju je
osetio kod mаle Florаns. Njegovа muzа prаtilа gа je sve do onog kobnog
аvustovskog jutrа 1942, kаdа je utihnulа pred jаhаčimа rаtne
аpokаlipse. Vreme je pokаzаlo dа je umetnost Sаve Šumаnovićа išlа ispred
vremenа i prostorа u kome je živeo.

TUŽNA SUDBINA JEDNE MUZE

Inspiracija poznatog slikara umrla je u bedi psihijatrijske klinike
Fani Kornfort, riđokosa lepotica i jedna od glavnih muza britanskog slikara Dantea Gabrijela Rosetija kraj života
dočekala je u siromaštvu, na jednoj psihijatrijskoj klinici.



Jedno od Rosetijevih dela inspirisano Fani Komfort

Detalji o tome gde i kako je preminula Fani Kornfort iz Zapadnog Saseksa u Engleskoj, koja je bila Rosetijev
model i ljubavnica, bili su obavijeni velom tajne sve dok njen biograf, istoričarka Kersti Stonel Voker, nije
pregledala bolničku dokumentaciju i saznala da je rođokosa lepotica, čije lice krasi mnoga umetnička dela
njenog ljubavnika, preminula u siromaštvu na psihijatrijskoj klinici "Grejlingvel".

Podaci otkrivaju da je umrla 24. februara 1909, u 74. godini, da je patila od “senilne demencije, rastrojenosti,
mentalne zaostalosti i nesposobnosti za razumnu konverzaciju, slabog pamćenja i nesanice”.


Protivnik Leonarda i Mikelanđela

Roseti je bio član umetničkog bratstva Prerafaeliti. Ovo bratstvo bilo je posvećeno stvaranju dela koja odbacuju
maniristički pristup koji su usvojili Rafael i drugi renesansni slikari. Roseti, Hant i Mile su smatrali da su Rafael,
Mikelanđelo i Leonardo da Vinči negativno uticali na umetnost i želeli su da vrate intenzivne boje i kompozicije
sa puno detalja, karakteristične za italijansku umetnost 15. veka.

Rođena 1835. kao Sara Koks, Fani je Rosetija upoznala 1858. i postala jedna od žena koje su mu bile
ljubavnice i modeli. Pozirala mu je za najmanje 60 umetničkih dela.
Zahvaljujući medicinskoj dokumentaciji psihijatrijske klinike "Grejlingvel" u Čičesteru koja se danas čuva u arhivu
Zapadnog Saseksa, Stonel Vokerova je našla mesto na kome je Fani sahranjena i položila cveće na njen
neobeleženi grob.
“To je veoma tužna priča, mada bolnica nije bila užasno mesto, zapravo, imala je napredan pristup
mentalno obolelima. Sahranjena je zajedno s nekolicinom ljudi, ali ne na groblju za najsiromašnije”,
izjavila je za “Gardijan” Stonel Vokerova.



Dante Gabrijel Roseti
Roseti je bio sin italijanskog slikara Gabrijela Paskvalea Đuzepea Rosetija i njegove supruge
Frensis Polidori. Rođen je u Londonu 1828. i poznat je po slikama, ilustracijama, prevodima i poeziji.

Godine 1848. osnovao je Prerafaelitsko bratstvo sa savremenicima Vilijamom Holmanom Hantom
i Džonom Everetom Mileom. Najpoznatije slike su mu “Beata Beatriks”, “Devojaštvo Device Marije” i
“Kako su se upoznali”.

Ljubav...

Da je ljubav najveći pokretač i večita inspiracija svedoči toliko primera umetnika koji su svoja najlepša likovna ili književna dela posvetili upravo svojim ljubavima, muzama.

Nemoguće je govoriti o Frančesku Petrarki a da se ne pomene Laura, njegova muza. Mada istorija još raspravlja o njenom postojanju, ne sumnja se da je ona bila stvarna. Od dana kada ju je ugledao na stepeništu crkve u Avinjonu 1327. godine, zavoleo ju je. Ali da li je ona uopšte znala da je on obožava, jer ipak bila je udata za drugog. Toj velikoj neuzvraćenoj ljubavi Frančesko je napisao stotine ljubavnih pesama kao najlepši primer svog tananog osećanja.

Rubens je svoju drugu suprugu, koju su mnogi nazivali najlepšom ženom Antverpena, Helenu slikao u svim kompozicijama gde su se ženski likovi uopšte i pojavljivali. Helena Fourment, sa kojom je umetnik imao četvoro dece je bila žena putenih veličanstvenih oblina, bisernog tena, svetlih očiju, lepote koja se poistovećuje sa njegovom umetnošću. Slikao ju je i kao stidljivu košutu, kao Lolitu iz snova svakog muškarca, sa kovrdžavom kosom skrivajući njeno nago telo krznenim ogrtačem.


Rubens, Peter Paul (1577-1640) “Samson and Dalila”

Dali je svoju večnu ljubav Galu upoznao 1926. godine dok je još bila udata za Pola Elijara, jednog od osnivača nadrealizma.Ulazak Gale u njegov život je bilo dugo čekano otkrovenje. To je bila žena iz njegovih dečačkih snova. Dali je tvrdio da nije imao ljubavnih iskustava pre Gale. Pominje se doduše neko previše toplo prijateljstvo između njega i pesnika Lorke, ali se sa sigurnošću ne može tvditi da li je to bila istina, poznajući Dalijevu sposobnost da izmišlja priče.U prilog činjenici da je Gala potpuno fascinirala Dalija svedoče njegovi lični memoari, gde on navodi da joj od prevelike treme i uzbuđenja dugo nije uspevao da izjavi ljubav. Voleo ju je fanatično, nebojano puta je naslikao i bio joj veran čitavog života.



Gala

Živeo u bolesti i bez ljubavi

1721. godine umro je francuski slikar Žan Antoan Vato.Rođen 1684 - 1721



Rođen je 10. oktobra 1784. u Valansijenu u siromašnoj flamanskoj porodici. Otac mu je bio pokrivač krovova,
od najranijeg detinjstva malokrvan i padavičav. Starija Vatoova sestra umrla je od tuberkuloze, a bolest
nije zaobišla ni Antoana. Kao dete, a i kasnije, bio je fizički veoma slab, malokrvan i stalno bolestan.
Rano je izgubio i majku.
U tom životu leži uzrok one neizmerne tuge koja se razvlači po njegovim slikama.
Još u najranijem detinjstvu pokazao je sklonost ka crtanju, pa s toga i ne čudi što je vremenom
postao jedan od najvećih crtača u istoriji slikarstva.
Crtao je ljude iz svog okruženja i slike prodavao po vašarima. Na vašarima je upoznao svet kojim
će biti opčinjen, sve do svoje prerane smrti; putujuće glumce i klovnove, prema kojima je gajio duboko saosećanje.
Uvidevši da u rodnom mestu neće naučiti mnogo o slikarstvu, on u osamnaestoj godini, bez para, bez prijatelja,
pešice polazi za Pariz.
U "umetničkoj prestonici sveta", 1702. Vato se sprijateljio sa Žan-Žak Spudeom, koji je Vatoa naučio
da uživa u pozorišnoj umetnosti. Vato je jedno kraće vreme radio u ateljeu poznatog slikara Kloda Odrana
koji je radio dekoracije enterijera i bio nadzornik Luksenburške galerije. U tom sjajnom hramu umetnosti,
Vato je video dvadeset i jednu sliku Pitera Paula Rubensa, koje čine sastavni deo veličanstvenog ciklusa
posvećenog životu Marije de Mediči.



Vatoovo divljenje prema slavnom Flamancu je bilo toliko da je kopirao jedan broj Rubensovih dela.
Godine 1717. Vato je postao član Akademije, i tom prilikom je kao pristupni rad dao sliku pod
nazivom "Ukrcavanje na Kiteru", koja zapravo prikazuje ljubavnike - hodočanike kako napuštaju Kiteru,
pošto su se poklonili Venerinom svetilištu na ostrvu.
Tuberkulozan od najranije mladosti, on je živeo nezadovoljnim životom. U dvadestosmoj godini dobio je
diplomu Kraljevske slikarske akademije, pri čemu je, u granicama mogućnosti, oslobođen ispunjavanja
propisanih uslova. Smanjili su mu upisninu.
Direktor akademije je obično određivao siže diplomskog rada koji je svaki član prilikom izbora morao da
podnese. Vatou je bilo dopušteno da naslika ono što sam odabere. Pet godina docnije, sa nezapamćenim
zakašnjenjem, on je podneo sliku koju su njegove kolege zvanično nazvale "Ljubavna svetkovina".
Slika je primljena s neviđenim oduševljenjem i on je odmah izabran za redovnog člana Akademije.
Gotovo na svemu što je Vato slikao oseća se jasno, ako ne i očevidno, neka seta. On je znao da ga
svirepa bolest bez nade i predaha gura u preranu smrt, da nikad neće upoznati ljubav, i da nikad neće
uživati u blagodetima zdravlja.