Da li je Rafael umro od ljubavi
, Portret mlade žene – “La fornarina” Galleria Nazionale d’Arte Antica, Rome (slika je preuzeta sa sajta
ABC-People
„On je od prirode bio obdaren onom skromnošću i dobrotom koja se samo ponekad srećekod ljudi koji, više nego drugi, izvesnoj urođenoj blagonaklonosti umeju da dodaju najlepši ukras prisnog prijateljstva, uvek se pokazujući blagi i prijatni prema osobama svih vrsta i u svakoj prilici.“ –
Đorđo Vazari, Životi slavnih slikara, vajara i arhitekata
Ovako je umetnika Rafaela opisao Đorđo Vazari, neprevaziđeni hroničar renesanse. Rafael, rođen u Urbinu na Veliki petak – 6. aprila 1483. godine u kući Đovanija Santija, osrednjeg slikara, od malih nogu se posvetio umetničkom zanatu, pre svega u studiju svog oca. Kada otac nije više imao čemu da ga nauči, odveo ga je u Peruđu kod tada slavnog i veoma poštovanog slikara Petra Peruđina. Relativno brzo je mladi talentovani slikar postao slavan. Posle nekog vremena provedenog u Sijeni, Rafael preazi u Firencu a zatim, po pozivu pape Julija II i u Rim.
La Velata – Žena sa velom, Palazzo Pitti, Firenca
Upravo u Rimu, mladi, lepi i primećeni umetnik upoznaje ćerku jednog pekara iz Sijene, Margaritu Luti, čiji je otac držao pekaru u blizini palate Farnezina, koja je pripadala uglednom bankaru Agostinu Kiđiju, koji je od Rafaela naručio neka dela. Čim je ugledao devojku, Rafael je ostao zauvek zarobljen, zapisujući „ona je moja Psiha“. I kao bog Eros potpuno opčinjen lepotom devojke, zaboravlja na sve, opijen ljubavnim strastima. Moli je da mu pozira a do kraja prvog dana poznanstva poklanja joj zlatnu ogrlicu. Vrlo brzo odlazi do njenog oca da uz nekoliko zlatnika zamoli da devojka radi za njega.
Što je više vremena provodio sa Margaritom, više se zaljubljivao, postajao opsednut i zaboravljao sve drugo. Na kraju je ocu platio ogromnu svotu u zlatu kako bi devojka i ostala sa njim. Nije imao dovvoljno vremena da radi, Margaritu je okružio slugama i obasipao je poklonima i haljinama. A Margarita, svesna svojih čari, kapriciozno je zahtevala sve više pažnje. Bio je njen zarobljenik toliko da nije imao vremena ni da radi. Agostino Kiđi, da bi ga naterao da završi posao koji je započeo u palati, čak je umetnika i Margaritu preselio u palatu, u odvojene odaje. U to vreme, u Rimu se pojavio i izvesni Tomaso, nekadašnji Margaritin udvarač.. Uplašena da će joj njegova pojava, pretnje i besna pisma narušiti idilu sa opčinjenim Rafaelom, Margarita je izmolila bankara da ovoga otera, štaviše, da ga zatoči u manastiru. U znak zahvalnosti zbog ove „usluge“, a dok je u susednoj sobi umetnik slikao naručeno delo, svoje čari predala je Agostinu Kiđiju.
Margarita nije mirovala. Ubrzo je zavela jednog Rafaelovog mladog pomoćnika. Ostali učenici smatrali su to izdajom i momak je ubrzo umro od tako uobičajenog „gubitka krvi“. Margarita je nastavila putem koji je odabrala. Rafael je to sve posmatrao u tišini i trpljenju. Bez nje nije mogao. Patio je toliko da je bilo dana kada nije mogao ni da ustane iz kreveta Nije jeo, sušio se, a doktori su konstatovali jaku iscrpljenost.
Kada je Rafael umro, u njegovom ateljeu pronađena je slika koju danas znamo pod imenom La
Fornarina (La Fornarina = Pekarka). Isti ženski lik pojavljuje se i na slici nastaloj par godina ranije poznatoj kao
La donna velata ili
La velata (Žena sa velom). Istraživači su sigurni da je to Margarita, tajna Rafaelova ljubav iz Rima. Na to ih je pre svega naveo jedan trag – biser na ukrasu u kosi koji se nalazi na obe slike. A kao što znamo, upravo ime Margarita izvedeno je od latinskog naziva za biser. Ta nemoguća ljubav, a nemoguća je zbog umetnikovog rano stečenog visokog statusa u društvu, još je uz pomoć prikrivenih simbola i detalja u naznakama prikazana na njegovim delima. Danas možda izgleda i smešno, ali podsetimo se da je sve do impresionista, alegorijska strana slike bila veoma važna i da su umetnici često simbolima pričali potpuno jednu drugačiju priču na svojim delima.
Tako je Rafael odabrao čudno mesto da potpiše sliku
Fornarina – plavu traku koja se nalazi na njenoj ruci. Istraživači Rafaelovog života i stvaralaštva smatraju da je tajni brak ipak sklopljen, o čemu svedoči i prsten na levoj ruci Fornarine, koga danas više nema jer su posle umetnikove smrti, njegovi učenici i pomoćnici, u želji da Margaritu zauvek sklone, pokrili i koji se danas može ideti savremenim tehnološkim sredstvima.
Jedna od Engrovih verzija predstave Rafaela i njegove Fornarine – Rafael i Fornarina, Fogg Museum, Harvard
A zašto se nekada govorilo „umro kao Raafel“
Prema jednoj verziji koja nije potvrđena, a ne slaže se ni sa podacima koje daje Vazari, mladi, zaljubljeni umetnik je umro u „slatkim mukama“ odnosno tokom ljubavnog zanosa sa Margaritom. Rafael se čak smatra i rodonačelnikom nekih specifičnih seksualnih igara i stimulacija. Tako opčinjen lepom Margaritom, učestalo, mnogo i strasno je uživao u svojoj opsesiji. Otuda je nastao i izraz „
umro kao Rafael“ što bi značilo, umro u trenutku uživanja i sreće.
Drugu verziju Rafaelove smrti ostavio nam je pedantni hroničar svog doba, Đorđo Vazari. Naime, lep, uspešan i bogat umetnik bio je dobra prilika za ženidbu. Jedan od onih koji su želeli da ožene Rafaela bio je kardinal Bernardo Dovici di Bibijena, veoma zanimljiva ličnost tog doba. Uspeo je nekako da ubedi Rafela da se oženi njegovom bratanicom Marijom Dovici. Ne uspevajući da izvrda, a i smatrajući i sam da je to dobra prilika, Rafael je pristao na veridbu sa Marijom. Ipak, kako je devojka imala samo 12 godina, venčanje je odloženo. Nesrećna Marija, bolesna i slaba, nije dočekala da postane Rafaelova životna saputnica. Umrla je sa samo 18 godina nekoliko meseci pre svog nesuđenog supruga. Sahranjena je blizu verenika na dve strane kapele Bogorodica del Soso u Panteonu. Na njenom grobu zapisani su stihovi Pjetra Bemba – „Verenica preduhitri smrću veseli pir i, još devica, bi ugrabljena pred svadbenim zubljama“.
Vazari nam tvrdi da je Rafael poslednje dane provodio i dalje u velikom ljubavnom i tajnom zanosu sa Margaritom. Jednom prilikom, stigao je u Vatikan sav zadihan i izmoren, a papa Lav X ga je još dodatno zadržao u razgovoru u hladnim i provetrenim prostorijama. Posle toga, umetnika je napala strašna groznica, koja nije prestajala. Da li je to bila toliko snažna iscrpljenost ili je groznica bila posledica malarije ili verovatnog zapaljenja plućne maramice, ostaje tajna. Lekari tog doba pribegli su tada neizbežnom leku – puštanju krvi – koje je, kako Vazari napominje – dodatno iscrplo ono malo snage što je u umetniku ostalo. I opet na Veliki petak, kako se i rodio, i opet 6. aprila, 1520. godine, u 37. godini, umro je jedan od najblistavijih umetnika renesanse.
Vazari nam napominje da je Rafael bio svestan svojih poslednjih dana, da je napisao testament i svoje bogatstvo podelio na više strana, od kojih je jedna bila i njegova ljubav Margarita. Ostavio joj je toliko da može časno i dostojanstveno da živi. Margaritu su učenici pokušavali potpuno da sklone iz biografije umetnika, čak su joj saopštili kako je papa spreman da Rafaela proglasi svetim, te da nije poželjno ni da se o njoj bilo šta sazna. Ostalo je zabeleženo da se Margarita pojavila 7. aprila na sahrani i da se očajna bacila na umetnikov kovčeg. Istraživače koji smatraju da je Rafael sa Fornarinom ipak u tajnosti sklopio brak u ovoj teoriji podržava i podatak da je, iste godine kada je umetnik umro, 18. avgusta, u Konzervatorij svete Apolonije (milosrdnu ustanovu koja je primala i žene burne prošlosti koje su bežale od svetovnog života) zajednici pristupila „gospa Margarita, udova, kći pokojnog Frančeska Lutija iz Sijene“.
Fornarina i priča o Rafaelovoj ljubavi dugo je privlačila umetnike, te je tako stigla u poeme, opere, na slike mnogih umetnika koji su pokušavali da dočaraju odnos između Rafaela i Margarite. Među njima svakako su najpoznatije verzije slikara Engra, ali svakako tu su i rbojna dela iz 18. i 19. vekka mešu kojima i Rejnoldsova litografija. U dvadesetom veku, ni Pikaso nije odoleo ovoj ljubavnoj storiji i u svom maniru stvorio je dvadeset gravura u rustično-erotskom ključu na granici sa pornografijom. Svakako, i posle pola milenijuma, ova priča o umetniku i njegovoj velikoj ljubavi privlači istraživače i ljubitelje tajni velikih majstora.
Suzana Spasi
