etleboro
Početnik
- Poruka
- 39
Anacionalni „regulatori“ – karakteristični za ovu epohu, epohu obeleženu političkom delegitimacijom nacija i prenosa upravljanja svetskom moći na anonimne birokrate, kojima pak upravljaju opskurni, ali pravi moćnici – bacaju pod noge, po celom svetu, ljudsko dostojanstvo i slobodu naroda. Sada to čine bez ikakvog skrivanja, bez oblandi i omekšivača, sa namerno ispraznom i beznačajnom retorikom. Kao što je opisao Gijom Fej , „svetski sistem u nastajanju progresivno sahranjuje tradicionalne forme rukovođenja i političke dominacije. Sistem nema više potrebe za vođama, već su mu potrebni „regulatori“. Umesto političkih odluka država, sprovode se „lokalno“ i „decentralizovano“ strateške odluke donete u mrežama moći koje prevazilaze nacionalne okvire. TO su mreže generalštabova velikih kompanija, međunarodne bankarske mreže, mreže državnih i privatnih špekulacija, mreža međunarodnih institucija...“. „Moć teži da nema više ni lokaciju, ni lice, ali to su moći koje nas okružuju i teraju nas da saučestvujemo u sopstvenom potčinjavanju“, veli Gijom Fej. „Sistem funkcioniše putem podsticajne samoregulacije. Nacionalna preduzeća, državne administracije, multinacionalne kompanije, banke, međunarodne organizacije dele međusobno fragmente moći... Pa, ipak,celina izgleda usmerena na izgradnju istog sveta, istog tipa društva i čoveka (kao odštancovanog u kalupu za biokiborge), dominaciju istih vrednosti. Sve to slabi kulturu naroda i nacionalnu suverenost i gura na uspostavljanje iste uniformne i nivelišuće „civilizacije“ u celom svetu“.
Takva grupa „regulatora“ koji odlučuju o svemu, a da ni za šta i nikome ne odgovaraju, osim sebi samima, nije strana ni Evropskoj Uniji. Postojanje i odluke „regulatora“ u EU su van parlamentarnog glasanja i van ma kojih oblika konsultovanja građana, osim ako se odluke ne potvrđuju na nacionalnom nivou „ex post“, na nivou „svršenog čina“. „potvrđivanje“ se realizuje putem neodređenih zakona kojima se vlada ovlašćuje da odlučuje i konkretizuje dekretima, na osnovu tumačenjea sumnjivih političkih likova i zavisno od vetra koji duva u visokim sferama. Najočigledniji primer, posle odbijanja da se EU pretvori u političku uniju, jeste njeno pretvaranje u monetarnu uniju. Evro nije cilj do koga su nacije starog kontinenta došle spontano, kao što se to tvrdi. Postoje dokumenta Bilderbergove grupe iz kojih se vidi da se, pod njenim okriljem radilo, još pedesetih godina prošlog veka, na stvaranju Evrope-tržišta. Fordova i Rokfelerova fondacija su još 1948. godine formirale Američki komitet za ujedinjenu Evropu, baš u cilju uspostavljanja ekonomskog, monetarnog, društvenog i političkog razvoja našeg kontinenta, tako da se taj razvoj uskladi sa prekoatlantskim interesima. Smatralo se da je mnogo lakše kontrolisati jednu jedinu monetu i jednu jedinu centralnu banku, nego petnaestak valuta i banaka koje ih emituju. Kao oblanda je trebalo da posluži ono što se danas naziva Evropskom Unijom, koja je morala da odigra ulogu surogata slepe i preplaćene birokratije. Danas ima mnogo istoričara i stručnjaka za savremene finansije koji ukazuju na činjenicu da su centralne banke postale institucije privatnog prava (dakle,nisu državne) i ne podležu nikakvom demokratskom pravilu. One same imenuju guvernere centralnih banaka u raznim državama sveta, uz odlučujuću saglasnost Banke za međunarodne odnose (na originalnoim jezicima označene skraćenicama BRI i BSI), i tek u retkim slučajevima uz ratifikaciju, po principu svršenog čina, od strane nacionalnih vlada.
BRI je malo poznata banka. Ima sedište u Bazelu, na adresi Banhofplac 2, i nju strogo kontrolišu Federalne američke rezerve i Engleska banka. Kao što je Mario Konsoli već dokumentovano pisao, na mesečnim sastancima u Bazelu pretresaju se sva pitanja svih zemalja, odlučuje se o eskontnim stopama, korisnicima zajmova, o vladama koje će se finansirati, oslabiti ili ojačati, o monetama koje treba ojačati ili devalvirati, o revolucionarnim pokretima koje treba naoružati i o „reformama“ koje treba podržati. Međutim, ako Olimp velikih porodica, kao što su Morgan, Rokfeler, Varburg i Rotšild, nije saglasan sa donetim odlukama, sve se opet vraća na razmatranje. Niko od te gospode što se sastaju i odlučuju na Banhofplacu nikada nije bio kandidat ni jedne partije, nijedan birač i nijedan narod na svetu nije za njih glasao. Oni nemaju nikakvu demokratsku i nijednu nacionalnu legitimaciju. Ali zato, sasvim sigurno, predstavnjaju „najotkriveniji“ vrh „regulatora svih regulatora“.
Kada se razmotre sve opsežne analize i argumenti, brzo se shvata da nije preterana rečenica jednog od najoštrijih kritičara: „To je najvidljiviji vrh neprijatelja ljudskog roda.“
Vinčenco Marasko
Takva grupa „regulatora“ koji odlučuju o svemu, a da ni za šta i nikome ne odgovaraju, osim sebi samima, nije strana ni Evropskoj Uniji. Postojanje i odluke „regulatora“ u EU su van parlamentarnog glasanja i van ma kojih oblika konsultovanja građana, osim ako se odluke ne potvrđuju na nacionalnom nivou „ex post“, na nivou „svršenog čina“. „potvrđivanje“ se realizuje putem neodređenih zakona kojima se vlada ovlašćuje da odlučuje i konkretizuje dekretima, na osnovu tumačenjea sumnjivih političkih likova i zavisno od vetra koji duva u visokim sferama. Najočigledniji primer, posle odbijanja da se EU pretvori u političku uniju, jeste njeno pretvaranje u monetarnu uniju. Evro nije cilj do koga su nacije starog kontinenta došle spontano, kao što se to tvrdi. Postoje dokumenta Bilderbergove grupe iz kojih se vidi da se, pod njenim okriljem radilo, još pedesetih godina prošlog veka, na stvaranju Evrope-tržišta. Fordova i Rokfelerova fondacija su još 1948. godine formirale Američki komitet za ujedinjenu Evropu, baš u cilju uspostavljanja ekonomskog, monetarnog, društvenog i političkog razvoja našeg kontinenta, tako da se taj razvoj uskladi sa prekoatlantskim interesima. Smatralo se da je mnogo lakše kontrolisati jednu jedinu monetu i jednu jedinu centralnu banku, nego petnaestak valuta i banaka koje ih emituju. Kao oblanda je trebalo da posluži ono što se danas naziva Evropskom Unijom, koja je morala da odigra ulogu surogata slepe i preplaćene birokratije. Danas ima mnogo istoričara i stručnjaka za savremene finansije koji ukazuju na činjenicu da su centralne banke postale institucije privatnog prava (dakle,nisu državne) i ne podležu nikakvom demokratskom pravilu. One same imenuju guvernere centralnih banaka u raznim državama sveta, uz odlučujuću saglasnost Banke za međunarodne odnose (na originalnoim jezicima označene skraćenicama BRI i BSI), i tek u retkim slučajevima uz ratifikaciju, po principu svršenog čina, od strane nacionalnih vlada.
BRI je malo poznata banka. Ima sedište u Bazelu, na adresi Banhofplac 2, i nju strogo kontrolišu Federalne američke rezerve i Engleska banka. Kao što je Mario Konsoli već dokumentovano pisao, na mesečnim sastancima u Bazelu pretresaju se sva pitanja svih zemalja, odlučuje se o eskontnim stopama, korisnicima zajmova, o vladama koje će se finansirati, oslabiti ili ojačati, o monetama koje treba ojačati ili devalvirati, o revolucionarnim pokretima koje treba naoružati i o „reformama“ koje treba podržati. Međutim, ako Olimp velikih porodica, kao što su Morgan, Rokfeler, Varburg i Rotšild, nije saglasan sa donetim odlukama, sve se opet vraća na razmatranje. Niko od te gospode što se sastaju i odlučuju na Banhofplacu nikada nije bio kandidat ni jedne partije, nijedan birač i nijedan narod na svetu nije za njih glasao. Oni nemaju nikakvu demokratsku i nijednu nacionalnu legitimaciju. Ali zato, sasvim sigurno, predstavnjaju „najotkriveniji“ vrh „regulatora svih regulatora“.
Kada se razmotre sve opsežne analize i argumenti, brzo se shvata da nije preterana rečenica jednog od najoštrijih kritičara: „To je najvidljiviji vrh neprijatelja ljudskog roda.“
Vinčenco Marasko
