Laku noc ti zelim ....

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

tumblr_nq4yjnf1jP1tyhukno1_500.gif
 
:bye:

Voli me
Dodirni ovu zelenu travu
jer možda je sljedeće ljeto neće biti.
Napij se vode sa hladnog izvora
jer ko zna do godine šta ćemo piti.
Voli me.
Ne, nikad ljubav nemoj kriti.
Ljubi me
jer možda nas sutra neće biti.
-Zlatko Morić-
:lakunoc:
 
Na mome sutonskom nebu ti si poput oblaka
i tvoja boja i oblik su onakvi kakve želim.
Moja, moja si, ženo usana slasnih,
moji beskrajni snovi u tebi žive.

Svjetiljka duše moje rumenilom ti boji noge.
Moje vino trpko najslađe je na usnama tvojim,
oh, žetelice moje sutonske pjesme,
kako te moji samotni snovi osjećaju mojom.

Moja si, moja, i ja kličem u popodnevnom
povjetarcu, a vjetar pronosi moj udovički glas.
U dubini očiju mojih ti loviš, tvoj noćni
pogled se zaustavlja poput vode tvog otimanja.

Zatočenica si u mreži moje muzike, ljubavi moja,
a mreže muzike moje kao nebo su široke.
Na obali tvojih tužnih očiju duša mi se rada.
U tvojim tužnim očima početak je zemlje snova...

Pablo Neruda
 
NE ZNAM KOLIKO DUŠA IMAM

Ne znam koliko duša imam.
Menjam se svakog trena.
Stalno me progone.
Nikad sebe nisam našao
niti sebi poverovao.
Dušu imam samo.
Ko dušu ima, mira nema.
Ko vidi, samo je ono što vidi.
Ko oseća, nije ono što je.
Držim se onoga što jesam i što vidim,
oni me vraćaju a ne ja sâm.
Svaki moj san i moja želja
je ona koja se rađa a moja nije.
Ja sam slika sebe samog.
Na sopstvenom putu služim,
različitom, nestalnom, usamljenom.
Ne znam osetiti gde sam.
Zbog toga, lud čitaću
svoje biće, kao stranice.
Ono što sledi, predviđeno nije
što je prošlo, zaboravljeno je,
beležim napomenu onoga što pročitah
ono što prosudih i osetih.
Čitam ponovo i kažem: ”Zar sam to bio ja?”
zašto sam to napisao, samo Bog zna.
Fernando Pesoa
:bye::zag::kpozdrav:
 
:bye::lakunoc:
Jesmo li sami u svojoj samoći?
Zabrinuti,da li jedini osluškujemo noć?
Nebismo li čuli iz daleka vapaj,
taj zvuk što jednom trebao bi doć.

Dok živim ovaj skromni,smrtni život,
ja noću često pogled upirem u zvijezde,
pa smotrim budan neka sunca druga
i svijetove druge što kroz dalek svemir jezde.

Negdje daleko u beskraju hladnom
možda isto srce kuca usred grudi
kao ovo moje što sad lupa čežnjom
a ne čuju ga čak ni meni bliski ljudi.

Sluti li netko isti poput mene
ovo što ja sada prepun nade slutim?
I šuti li netko dok u nebo gleda
kao ja što sad u hladni svemir šutim?

Da li isto negdje utkana u rosi
drhti ruža obasjana sjajem zore?
Ili sva ta sunca što su kao iskre
tek u našoj mašti nekim smislom gore?


''Jim Corbet''
 
Poslednja izmena:
:bye:

Možda spava

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
U snu svome nisam znao za budđenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, mozda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih;
Ne secam se ničeg više, ni očiju tih.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Ja sad slutim za te oči, da su baš one,
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu, da me vide, šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Da me vide dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad.
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže, da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.
Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, nevidjena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

Vladislav Petković – Dis
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top