КРАГУЈЕВАЧКИ ОКТОБАР
Prikazujem rezultate 1 do 24 od 24

Tema: КРАГУЈЕВАЧКИ ОКТОБАР

  1. #1
    Domaćin
    Učlanjen
    24.09.2004.
    Pol
    muški
    Poruke
    3.840
    Reputaciona moć
    87

    Podrazumevano КРАГУЈЕВАЧКИ ОКТОБАР

    КРАГУЈЕВАЧКИ ОКТОБАР 1941.

    Шта се дешавало уочи стрељања у Шумарицама 21. октобра 1941, колико грађана је стрељано и каква је улога четника, комуниста и љотићеваца?

    ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

    Почетком октобра 1941. комунисти су се спремали да нападну Крагујевац. Поручнику Драгану Сотировићу, начелнику штаба Шумадијских четничких одреда, са Равне Горе је стигло наређење да се "напад на Крагујевац спречи уколико је то могуће". Он је послао писмо комунистима да је под овим околностима Крагујевац "немогуће освојити, али је сигурно да ће становништво тешко настрадати", због чега не треба да се "изненаде, ако испред Крагујевца нађу мене и наше одреде". План одбране Крагујевца од комунистичког напада Сотировић је 11. октобра изложио поручнику Звонку Вучковићу, команданту Таковског четничког одреда, рекавши му том приликом да "без нас комунисти не могу заузети Крагујевац, али га и поред тога могу напасти".26
    Напад партизана на Крагујевац накратко је дошао у други план, када су Немци 3. октобра кренули према Горњем Милановцу и Руднику. Циљ им је био ослобађање посадне чете заробљене у Горњем Милановцу. Немачки 3. батаљон 740. пешадијског пука 717. посадне дивизије са паром борних кола пошао је из Крагујевца, док је један батаљон 714. посадне дивизије пошао из Тополе.
    Сазнавши за немачку акцију, четници су најпре порушили мостове код Думаче и у Љуљацима. План је био да Немце на Рапај брду, испред Горњег Милановца, сачека Таковски четнички одред, а да их, истовремено, с леђа нападне Таковски батаљон Чачанског партизанског одреда. Партизани нису извршили задатак - уопште се нису појавили - док су четници неко време држали своје положаје на Рапај брду. У овој борби, Таковски четнички одред тукла су и три авиона типа "штука". Немци су ушли у Горњи Милановац око 17 часова. Опљачкавши и спаливши град, повели су са собом 170 мушкараца као таоце и кренули према Руднику. Видевши немачку колону из правца Горњег Милановца, четници се повлаче из Рудника, где су се још пушкарали са батаљоном из састава 714. немачке дивизије. И Рудник је опљачкан и спаљен. Четници су у овим борбама имали 17 погинулих, а Немци четири погинула и осморо рањених.27
    Пут Горњи Милановац-Рудник био је макадамски, непогодан за моторна возила. Дрвени мостић између села Сврачковци и Мајдан није издржао терет немачких борних кола. Покушаји да се борна кола извуку из провалије нису уродили плодом. Дан се ближио крају а околне шуме биле су пуне четника, па је немачки командант наредио да се возило онеспособи и остави. После неколико дана четници су оправили ова борна кола и одвезли их на краљевачки фронт.28 После ових догађаја, поново је постао актуелан план комуниста за напад на Крагујевац. Ситуација у овом граду била је тежа него у Јагодини, где је поручник Сотировић решио ствар претњом комунистима. У централној Шумадији комунисти су имали доста јаче снаге, окупљене у Крагујевачки партизанкски одред (према једним комунистичким изворима, ова јединица је тада имала 700, а према другим око 250 бораца 29. Партизани су 10. октобра поубијали немачке војнике из једног телефонског одељења, па је три дана потом до четника стигла вест да Немци хапсе Крагујевчане за стрељање. Тог дана, 13. октобра, мајор Миодраг Палошевић, командант Шумадијских четничких одреда, послао је поруку мајору Кенигу из немачке команде града да ће, у случају стрељања Крагујевчана, четници стрељати немачке војнике заробљене у Горњем Милановцу. Палошевић је потом отишао на преговоре са комунистима. Успео је да одложи напад на Крагујевац, али је заузврат пристао да заједно са партизанима нападне немачку колону за коју се очекивало да ће поново кренути према Горњем Милановцу. За ову акцију стигло је одобрење са Равне Горе, које је у Дражином одсуству издао потпуковник Павловић. "Ако је народ осуђен да гине, нека вас види са њиме", било је Павловићево образложење.30
    ДО ИСТРАГЕ



  2. #2
    Domaćin
    Učlanjen
    24.09.2004.
    Pol
    muški
    Poruke
    3.840
    Reputaciona moć
    87

    Podrazumevano Re: КРАГУЈЕВАЧКИ ОКТОБАР

    Немачки 3. батаљон 749. пешадијског пука, ојачан тенковима и артиљеријом, пошао је из Крагујевца у зору 14. октобра, гонећи испред себе групу цивила као живи штит. Према споразуму са мајором Палошевићем, излазак Немаца из града требало је да спрече партизани, али њих нигде није било.31 Тако су Немци најпре наишли на истурена одељења Гружанског четничког одреда капетана Душана Смиљанића, код села Драча. Том приликом је погинуо поручник Благоје Стојанчевић "Баге", начелник Смиљанићевог штаба. Пошто је први тенк прешао преко рова који је ископао, са бомбом је скочио на други тенк, али га је покосио митраљески рафал. Сахрањен је у манастиру Драча, где се и данас налази његов гроб. (На споменику пише: "Благоје Стокић, поручник из Ниша", што није тачо: греши и потпуковник Сергије Живановић, наводећи презиме Стојановић. У архиви Равногорског покрета постоји један реверс који је потписао "поручник Благоје Стојанчевић".32
    После овога, мајор Палошевић је послао курира Смиљанићу са поруком да не отвара ватру док не добије знак ракетом. Група цивила и Немци лагано су ишли друмом, дошавши тако на тридесетак метара од четничког рова код села Баре. Чим су се цивили сјурили у ров, испаљена је ракета и са свих страна је отворена ватра на Немце удаљене око 200 метара. Са свих страна - осим са десног крила где су се до почетка битке налазили партизани Крагујевачког одреда. Ракета је за партизане била знак за повлачење и остављање четника на цедилу. Десно крило је одмах заузео стрељачки строј Немаца, угрозивши бок четничког положаја. Из партизанске јединице, борбу је прихватила само једна чета, под командом Александра Бељаковић из Љуљака, која ускоро прилази четницима. (Бељаковића и групу његових четника заробили су и стрељали Немци 1943. године.)
    Уочивши издају комуниста, капетан Смиљанић брзо одлази натраг и напада немачку артиљерију, која је у позадини остала без заштите. Његов Гружански одред уништио је део немачке батерије, што је мајору Палошевићу омогућило да са Гледићким и Таковским одредом задржи Немце између села Баре и Љуљаци.33
    У току ноћи Палошевић је наредио да се Гружански и Гледићки одред повуку и утврде у пределу Малог Врха и села Видићи, а Таковски одред на Рапај брду. Напад Немаца кренуо је у освит зоре 15. октобра. Гардијски поручник Миша Мојсиловић из Крагујевца, командант Гледићког четничког одреда, последњи пут је проверавао да ли су авионске бомбе добро укопане у друм, када га је покосио рафал из немачког тенка. (Мојсиловић је сахрањен у манастиру Враћевшница: после рата његови посмртни остаци пренети су у породичну гробницу). Два тенка ипак су наишла на авионске бомбе укопане у друму, које је жицом активирао каплар Раде Живановић из села Љутовнице, скривен у непосредној близини. Гусенице су уништене, али је Живановић погинуо од експлозије. Постхумно је одликован Карађорђевом звездом ИВ реда, краљевим указом од 6. септембра 1942. године. Тада је Таковски одред пошао на јуриш и потиснуо немачко десно крило. Наредник Јеремић је ускочио у један од два напуштена тенка, не знајући да су Немци унутра сипали иперит. После једног сата умро је у најтежим мукама.
    Немци су потисли четнике и тако пробили пут ка Горњем Милановцу. Још једном су спалили град, ухапсили су 133 цивила који нису успели да се склоне, и кренули натраг, гонећи те цивиле као живи штит. Четничке снаге су се поделиле: Таковски одред је отишао да запречи пут према Равној Гори, за случај да Немци крену у том правцу, док су Гружански и Гледићки одред с бокова непрекидно кидисали на дугу немачку колону. Напад је уродио плодом у атару села Неваде, испод Рапај брда, на непуна два километра од Горњег Милановца. У каљузи поред реке Деспотовице, два немачка тенка су се заглибила, а посада их је напустила пред надирућим четницима. Тако су четници заробили тенкове, да би их потом употребили у нападу на Краљево. Раденко Ћировић из Опланића, пратилац капетана Смиљанића, узео је из једног од ових тенкова 300 митраљеских метака и кутију за прву помоћ, која се и данас чува у кући Ћировића.34
    За ове тенкове, поручник Вучковић пише да су "напуштени под Рудником".35То је тачно, јер је реч о крајњим јужним падинама Рудника.
    Потпоручник Жика Павловић, у свом извештају, писаном две и по године касније, меша догађаје од 15. и 16. октобра:
    15. октобра 1941. године: Вођена борба са истом експедицијом на положају Рапај брдо. Погинуо потпоручник Мојсиловић код општине Бело поље. Овом приликом нападнута им је комора на зачељу, нашта су они одговорили ватром из топова. Заробљена два тенка, - похваљен наредбом к-та одреда за ову борбу.36
    Тако су Немци изгубили четири тенка (два уништена, два заробљена), што им је дотада, на нашем тлу, био највећи губитак оклопних возила у једној борби.
    О комесару Крагујевачког партизанског одреда, Владимиру Дедијеру, са којим је неколико дана раније преговарао у Топоници, заједно са мајором Палошевићем, Вучковић пише:
    Новинар Владимир Дедијер, човек вичан перу, описао је на хиљаду страна борбе партизана у прошлом рату. У одељку "У Шумадији" из његовог ратног дневника, издајство код села Бара и погибија потпоручника Мојсиловића нису ни поменути. У Барама и околини а и у Крагујевцу, сигурно још има живих сведока овог догађаја.37
    Комунистичка историја, заправо, и у овом случају говори све супротно: тенкове су заробили партизани, а четници се на друму Крагујевац-Горњи Милановац нису ни борили против Немаца. Ево цитата: Делови Крагујевачког и Чачанског одреда заробили су 4. октобра код Горњег Милановца 44 немачка војника и подофицира. Стога је немачка команда послала своје трупе из Крагујевца у казнени поход према Горњем Милановцу, али су им јединице Крагујевачког и Чачанског одреда пружиле отпор од 14. до 16. октобра. Немци су се ипак 16. октобра пробили у Горњи Милановац и запалили га: пошто нису могли да га бране, кренули су натраг према Крагујевцу, одакле су дошли, палећи уз пут села кроз која су пролазили: претходно су похватали око 200 грађана и сељака и потерали их пред собом како их партизани због тога не би могли напасти. Међутим, Крагујевачки и Чачански одред су их поново напали код села Неваде, нанели им знатне губитке, а поред осталог запленили и два тенка.38
    Да би комплетирали причу, комунисти су поменули и четири подофицира и 40 војника, које је у ноћи између 3. и 4. октобра заробио наредник Славко Цветић са својом Мајданском четом, из састава Таковског четничког одреда. Ови Немци нису заробљени "код Горњег Милановца", већ у Страгарима, где су чували барутану. Заробљеници су спроведени на Равну Гору, а немачки главнокомандујући у Србији, генерал Беме, тим поводом је потчињенима забранио "преговоре са устаницима", помињући и случај заробљавања немачке чете у Горњем Милановцу, 29. септембра. "У оба случаја трупа је дозволила да буде преварена што јој је обећан `частан одлазак`, уместо да се брани до последњег метка", пише у Бемеовој наредби.39
    Постоји још једна комунистичка верзија о партизанским борбама против Немаца на друму Крагујевац-Горњи Милановац: Делови Крагујевачког НОП одреда су 17. и 18. октобра 1941, у борби око с. Думаче и с. Љуљака, нанели губитке 3. батаљону 749. пп.40 Дакле, у овој верзији борба није вођена у Невадама, већ 20 километара даље, у Думачи и Љуљацима, а погрешни су и датуми - 17. октобра Немци су већ били у Крагујевцу. Трећу верзију написао је Владимир Дедијер:
    У октобру 1941. године био сам комесар Крагујевачког одреда. Једна немачка јединица покушала је из Милановца да продре у Крагујевац. Други батаљон нашег одреда 18. октобра је дочекао Немце - трећи батаљон 749. пука немачке 717. пешадијске дивизије и Недићев Пети добровољачки одред - и дошло је до отворене борбе. Као одмазду што су јединице Крагујевачког и Чачанског одреда у борби убиле 10 и раниле 20 немачких војника извршен је покољ становништва у Крагујевцу.41
    Дедијер све немачке жртве (10 погинулих и 26, а не 20, рањених) везује за повратак немачке колоне из Горњег Милановца, понављајући грешку у датуму (18. октобар). У стварности, нема доказа да се уопште водила велика борба у повратку Немаца - главни сукоби, у којима су пале жртве, одиграли су се приликом њиховог одласка за Горњи Милановац. На улазу у Горњи Милановац, седамдесетих година је постављен један конзервирани тенк, на чијем постољу стоји табла са још једном комунистичком верзијом догађаја. Овом приликом, партизани не само што су нападали Немце при доласку у Горњи Милановац, 15. октобра, већ су их напали - тенковима:
    ДО ИСТРАГЕ

  3. #3
    Domaćin
    Učlanjen
    24.09.2004.
    Pol
    muški
    Poruke
    3.840
    Reputaciona moć
    87

    Podrazumevano Re: КРАГУЈЕВАЧКИ ОКТОБАР

    У Мајдану и овде на реци Деспотовици, 6. и 15. октобра 1941. године борци Таковског батаљона партизанског одреда "Др Драгиша Мишовић" заробили су два немачка тенка. Као први устанички тенкови учествовали су у борбама на Рапај брду и Краљеву 1941. године. Радознали посматрач овог "немачког" тенка биће изненађен ако уочи да су све команде, и данас јасно читљиве, исписане на енглеском језику. У ствари, реч је о америчком тенку типа "шерсон", једном од многих које је влада САД-а поклонила комунистима после рата на име војне помоћи.
    Међутим, свега два-три километра од Горњег Милановца према Крагујевцу, на Рапај брду, комунисти су поставили споменик са још једном, петом верзијом догађаја:
    Подручје Рапај брда било је најжешће поприште борби које је Чачански партизански одред "Др Драгиша Мишовић" водио 1941. године бранећи слободну територију Ужичке републике од надмоћних немачких снага које су од Крагујевца непрекидно нападале слободну територију. Одолевајући тим нападима партизани су наносили Немцима тешке губитке.
    Уместо датума и цифара, комунисти су се овде определили за "непрекидне" борбе и "тешке" немачке губитке. Али, 18 километара даље, на још једном споменику, између села Љуљаци и Баре, комунисти поново конкретизују ствар, у својој шестој верзији истог догађаја. Ево шта је уклесано на овом споменику, постављеном тачно на месту са ког су партизани побегли 14. октобра, остављајући Палошевићеве четнике на цедилу:
    Бранећи слободну партизанску територију на овом месту од 14. до 17. октобра 1941. године борци Крагујевачког партизанског одреда и Чачанског партизанског одреда "Др Драгиша Мишовић" нанели су тешке губитке окупатору и запленили два тенка.
    Дакле, комунисти нису ускладили своје верзије о догађајима, местима и датумима борби на друму Крагујевац-Горњи Милановац. Немце час нападају у одласку за Горњи Милановац, час у повратку: тенкове су једном заробили 6. и 15. октобра, други пут од 14. до 17. октобра, једном недалеко од Горњег Милановца, другом приликом 20 километара даље, итд. Одступања иду чак дотле да један од њих, командир чете у Крагујевачком одреду, Теодосије Парезановић, мање-више отворено признаје да комунисти уопште нису учествовали у борбама. Ево како он описује догађаје 14. и 15. октобра 1941: У сам сутон, док се мрак са планинских врхова Јешевца, Вујна и Рудника крадом спуштао у долину реке Груже, стигосмо на висове изнад Љуљака. Пред нама се указа страшан призор. Горела су села у Шумадији... Сутрадан, рано ујутру, кренули смо за Немцима. Ишли смо преко воћњака и Шумарака, северним падинама планине Јешевца, што даље од друма да би од Немаца сакрили своје присуство.42
    Ни у једној од наведених верзија комунисти не нуде доказе о свом учешћу у борбама. Нико од њихових "првобораца" не описује ток ових борби против Немаца, као што то чине, на пример, поручници Драган Сотировић и Звонко Вучковић.43 Као и у краљевачком случају, при евентуалном извођењу доказног поступка комунистима би се испречио проблем са жртвама. Наиме, ни овде није погинуо ниједан партизан, док су четници изгубили два официра и велики број подофицира и војника. Испада да су комунисти заробили два тенка, убили 10 и ранили 26 Немаца, без иједног свог губтика...
    Додуше, тих дана, око 15. октобра, поред милановачког друма погинула су два партизана. Ево како погибију једног од њих, Владе Раичевића Уче, описује Парезановић:
    При повратку са извиђачког задатка друг Уча из Шења, не знајући да су Немци заноћили у Враћевшници, налетео је ноћу на њих са још једним другом и после краће борбе јуначки погинуо... Није успео ни да види чету, ни да се упозна са њом. Управо на путу за чету је пао.44 У знак одмазде за губитке које су им четници нанели 14. и 15. октобра, Немци су стрељали велики број грађана. Према подацима Музеја "21. октобар" у Крагујевцу, установе основане ради изучавања овог масакра грађана, број стрељаних је следећи.
    У селу Маршић Немци су 19. октобра стрељали 103 особе, у селу Мечковац (данас: Илићево) 75 особа и у селу Грошница 233 особе. Стрељање је преживело шесторо у Маршићу, троје у Мечковцу и 13 у Грошници (од ових 13 један је, од последица рањавања, преминуо сутрадан, тако да је укупан број жртава 234).
    У Крагујевцу, Немци су 20. октобра стрељали 66 особа из "комунистичко-јеврејске групе", како су је називали, и 53 особе из затвора (у овој групи је било талаца и предратних робијаша). Највећи број грађана стрељан је 21. октобра: 2.272. Овог дана стрељање је преживело 29 особа, што значи да је пред стрељачки строј била изведена 2.301 особа. Међу стрељанима је било 217 деце ђачког узраста (нису сви ишли у школу), од којих 60 ученика гимназије и 23 деце испод 15 година старости.
    Дакле, према подацима Музеја "21. октобар", у Крагујевцу и три оближња села Немци су 19, 20. и 21. октобра стрељали 2.803 особе. За сваку од ових жртава Музеј има име и основне податке. Бројка није сасвим поуздана, али могућа одступања су минимална.45 Комунисти су створили мит о 7.000 жртава крагујевачког октобра 1941. Ево, примера ради, једног њиховог извора: "Према подацима који су прикупљени у Крагујевцу после рата, цени се да је тога дана (21. октобра - прим. аут) стрељано око 7.000 људи. На губилиште у Шумарицама, Немци су извели целе разреде ђака Крагујевачке гимназије и стрељали их заједно са професорима".46
    У Крагујевцу, као што смо видели, нису сакупљени подаци о 7.000 жртава, већ о 2.803 жртве за три дана. Према незваничним проценама, 7.000 су укупни губици Крагујевца и околине у Другом светском рату, с тим што су и комунисти, почев од октобра 1944, стрељали приближно исти број грађана као и Немци три године раније.47
    Градећи свој мит о крагујевачким жртвама, комунисти су после рата поломили и побацали све крстове са гробова стрељаних, заменивши их петокракама. Забранили су црквене обреде, мада су их и Немци дозвољавали, упркос формалној забрани. По трагици се издваја судбина Сибинке Миљојчић, чија се кућа налазила управо у Шумарицама. Приликом сакупљања талаца, Немци су јој у кући убили сина Драгомира и мужа Петра. Сахранила их је пред кућним прагом - јер је немачка наредба била да се жртве сахрањују на месту погибије - и поставила крстаче. Комунисти су јој после рата силом уклонили крстове и заменили их бетонском плочом са петокраком. Сибинка је вратила крстове, а комунисти су их поново уклонили. Тако је водила борбу читавог живота. Када је преминула, петокрака је дефинитивно заменила крстове.48
    Ово нису једини гробови које су комунисти оскрнавили у Шумарицама. Овде се налази и централно гробље српске војске из 1914. и 1915. године. На јединој сачуваној фотографији гробља, највећа бројка на крсту је 1.344, а претпоставља се да ту има око 2.500 гробова.49
    ДО ИСТРАГЕ

  4. #4
    Domaćin
    Učlanjen
    24.09.2004.
    Pol
    muški
    Poruke
    3.840
    Reputaciona moć
    87

    Podrazumevano Re: КРАГУЈЕВАЧКИ ОКТОБАР

    Комунисти су све крстове поломили, а гробље засадили густом шумом. Остало је само неколико десетина камених крстова из ранијег периода. (Уочи Другог светског рата, дрвени крстови на овом војничком гробљу требало је да се замене каменим, као што је то учињено на Зејтинлику.) Тако су, после рата, комунисти у Крагујевцу оскрнавили преко 5.000 гробова. Пошто су и све њихове жртве без гроба, то је близу 8.000 необележених гробова.50 У немачком саопштењу од 22. октобра 1941. говори се о 2.300 стрељаних, у знак одмазде за 10 погинулих и 26 рањених немачких војника (100 за погинулог, 50 за рањеног). Међутим, Немци нису дали образложење за стрељање грађана 19. и 20. октобра. У ствари, они су у крагујевачком случају премашили одмазду стотину за једнога, док су у другим градовима стрељали испод ове пропорције. Зашто је Крагујевац био изузетак, види се из извештаја немачког крајскоманданта Бишофсхаузена:
    Ни један окупатор не трпи побуне, а Србија је почела да се буни. И он мора да је умири. Морао је овде у Крагујевцу, јер како дише Крагујевац, дише Шумадија. А, како Шумадија, тако цела Србија.51 Љотићевски извори, међутим, другачије тумаче немачку одмазду. Они кажу да су Немце у борбама код Љуљака, од 14. до 16. октобра, ликвидирали партизани, унаказивши том приликом немачке лешеве: Ископали су им очи: исекли полне органе па им ставили у уста: посекли им трупове, па доњи део поставили са ногама раскреченим у вис, имитирајући тиме Хитлерово В - викторија.52
    Који су докази за ову тврдњу? Боривоје Карапанџић, водећи љотићевски историчар, пише да му је о томе причао пуковник Пантић, члан Дражине делегације на преговорима са Немцима у селу Дивци, 11. новембра 1941. Немци су наводно показали Дражи фотографије лешева својих унакажених војника, рекавши му: "Ми имамо сигурна обавештења да су у тој борби учествовали и Ваши људи под командом мајора Палошевића". Борба је вођена, рекли су наводно Немци, "8. октобра код села Љуљака".53
    Сем омашке у датуму, Карапанџића демантују још неке чињенице. Прво, у немачком записнику са састанка у Дивцима уопште се не помиње оно што је Карапанџићу наводно причао пуковник Пантић.54 Друго, као што смо видели, комунисти нису учествовали у борбама од 14. до 16. октобра на друму Крагујевац-Горњи Милановац. Треће, нико није могао прићи немачким лешевима: Немци су своје погинуле одмах стављали у камионе.55 Четврто, нико од четника учесника борби, као и присутних на састанку у Дивцима, не помиње случај са унакаженим немачким лешевима.
    Љотићевцима је, дакле, овај случај потребан да би скренули пажњу са своје улоге приликом стрељања 21. октобра у Шумарицама. Цео Крагујевац их је видео како сакупљају таоце и потом учествују у бирању грађана за стрељање. Љотићевци заправо тврде да су многе спасили стрељања,56 а после рата су често објављивали сведочења тих спашених људи. У овоме има истине: љотићевци су заиста извлачили грађане испред митраљеских цеви. Према Марисаву Петровићу, команданту љотићевске јединице о којој је овде реч, Петог добровољачког одреда, на овај начин је издвојено чак 1.300 људи. Комунисти тврде да је Петровић издвајао "оне који су имали легитимације крајскомандантуре, припаднике Љотићевог покрета и оних занимања која су била Немцима неопходна (лекари, апотекари, техничари итд)".57 Међутим, према подацима Музеја "21. октобар", Петровић је, ипак, највише издвајао ђаке, иначе би они страдали још више. За замену једних другима понекад је одлучивао тако мали детаљ, попут дуге косе. Ево како је то описивао, у својим сећањима, Марисав Петровић:
    У трећој стотини таоца, прилико издвајања ђака гимназијалаца за ослобођење, ухватио сам за рамена једног одраслог и врло развијеног ђака, који је сигурно био из 8. разреда гимназије и кад га хтедох предати добровољцима ради спасавања, Словенац тумач ухвати ме за руку и рече: "Не могу вам дозволити да тог ђака издвојите за ослобођење!"
    На моје зачуђено питање: "Зашто, молим Вас?" Словенац ми објасни зар не видим да има дугачку косу - како он рече - "комунистичку фризуру" и да је свакако Скојевац - а ја да не би губио време нисам реагирао на речи тумача Словенца, сећајући се мисли друга Председника (Д. Љотића): "Ко све брани, све изгуби..." те спасавах друге млађе ђаке.58
    Али, љотићевци не кажу да су уместо ових људи Немци стрељали друге, тако да се, уствари, не може говорити о спашавању. О спашавању би могло бити речи само да је смањена планирана бројка. Овако, Немци су стрељали онолико грађана колико су планирали, па још и више. Љотићевски допринос у смањењу трагедије овог страшног дана, састоји се у томе што је стрељано мање ђака а више старијих особа.
    Љотићевској верзији донекле у прилог иде немачки плакат лепљен по Крагујевцу 22. октобра, чији текст гласи:
    Кукавички и подмукли напади у току прошле недеље на немачке војнике, којом приликом је погинуло 10 а рањено 26 немачких војника, морали су бити кажњени. Због тога је за сваког погинулог немачког војника стрељано 100, а за сваког рањеног 50 становника, и то пре свега комуниста, бандита и њихових помагача, укупно 2.300. Убудуће ће се за сваки сличан случај, па била то само саботажа, поступити са истом строгошћу.59
    У својој пропаганди, Немци су за немире у Србији оптуживали комунисте, а често и Јевреје. С једне стране, то је било у складу са њиховом нацистичком идеологијом. С друге, пак, сматрали су да ће Срби радије чути оптужбе против странаца, него против своје војске. Тако је настала разлика између немачких јавних и интерних докумената: у другима се чешће помиње име Драже Михаиловића и његових "банди".
    Када је о љотићевцима реч, они су тих ратних дана писали другачије него после рата. Ево цитата из њиховог листа "Наша борба" од 16. новембра 1941. године:
    Крагујевац и цела околина изгледају другачије од њихова изгледа од пре неких двадесетину дана. После свега што се одиграло задњих дана, настала је промена прилика. Никада навала пријава за радну службу или Љотићеве одреде није била већа него ових дана. Сам Београд вапи за Страхињом Јањићем. Он има наредника и помоћника Васу, који удара 25 или 50 батина насред пијаце, свакој шуши по заслузи. Када Београд буде завео тај систем онда ће оздравити не само он него и цео српски народ.60
    ДО ИСТРАГЕ

  5. #5
    Domaćin
    Učlanjen
    24.09.2004.
    Pol
    muški
    Poruke
    3.840
    Reputaciona moć
    87

    Podrazumevano Re: КРАГУЈЕВАЧКИ ОКТОБАР

    26 Д. Сотировић и Б. Јовановић, Србија и Равна Гора, 438.
    27 С. Живановић, Трећи српски устанак, књига друга, 75-76.
    28 С. Филиповић, Браћа Филиповић у Горској краљевој гарди, 68.
    29 С. "ировић, Гружа у четницима, 150.
    30 Д. Сотировић и Б. Јовановић, Србија и Равна Гора, 444.
    31 С. Ћировић, Гружа у четницима, 151.
    32 С. Ћировић, Гружа у четницима, 150.
    33 Д. Сотировић и Б. Јовановић, Србија и Равна Гора, 443-445.
    34 Изјава Слободана Ћировића аутору. Раденко је био Слободанов стриц.
    35 З. Вучковић, Сећања из рата, 137.
    36 Народни музеј Крагујевац, ЧА, КО-ИВ-801.
    37 З. Вучковић, Сећања из рата, 132-137. О овим борбама такође видети: С. Живановић, Трећи српски устанак, књига друга, 77-80.
    38 Србија у рату и револуцији 1941-1945, 129-130.
    39 З. Вучковић, Сећања из рата, 121-122.
    40 Б. Карапанџић, Истина о Крагујевачкој трагедији 21. октобра 1941, 11. (Према Зборнику, том 1, књига 1, 232-233.)
    41 Б. Карапанџић, Истина о Крагујевачкој трагедији 21. октобра 1941, 14. (Према: В. Дедијер: Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита, 711.)
    42 Т. Парезановић: Партизанске ватре, 76-77.
    43 Занимљиво је и поређење верзије поручника Звонка Вучковића, из његове књиге "Сећања из рата", о ослобођењу Горњег Милановца 28\29. септембра 1941, са комунистичком верзијом. Вучковић детаљно описује како је, у садејству са партизанима, његов Таковски четнички одред заробио немачку чету у згради основне школе. Пошто су партизани затајили, он лично је са белом заставом отишао у школу и позвао Немце на предају. Шездесет година касније, септембра 2001, на тој истој згради, поред истих оних врата у којима је Вучковић саопштавао немачком команданту позив на предају, стоји табла са следећим натписом: Јединице Таковског и Љубићког партизанског батаљона у саставу Чачанског партизанског одреда заробиле су у овој згради после дуже борбе све припаднике немачког окупаторског гарнизона септембра 1941. године. На тај начин ослобођен је Горњи Милановац". У потпису: Општински одбор Савеза бораца. А са друге стране врата и даље стоји биста неког "народног хероја".
    44 Т. Парезановић: Партизанске ватре, 117.
    45 Извор: Музеј 21 октобар у Крагујевцу.
    46 Србија у рату и револуцији 1941-1945, 130.
    47 Комунистички злочини 1944-1945: 150.000 незнаних гробова.
    48 Погледи, 10. октобар 1994.
    49 Погледи, 1. октобар 1998. Снимак је први пут објављен у овом броју.
    50 Када је 1998. године аутор ове књиге открио порушено војничко гробље у Шумарицама, са октобарским бројем "Погледа" послао је молбу градским властима да се гробље обнови и уреди по узору на Зејтинлик, затим да се врате крстови на хумке из 1941. и да се попишу жртве комунизма. Градска влада се писмом захвалила на иницијативи обећавши да ће "предузети мере ради њене реализације" (писмо Извршног одбора Града Крагујевца од 12. новембра 1998, бр. ИИ-01-060-604). Три године касније, стање је и даље непромењено. Крајем 1998, Војска Југославије и Завод за одржавање споменика културе у Крагујевцу обновили су војничко гробље у Шумарицама, али само онај мањи део, који је остао после поратног разарања. Војска и Завод поставили су таблу са натписом да ту има укупно 159 гробова. Не помиње се двадесетоструко већи део гробља, који се, сада покривен шибљем, простире до Хотела "Шумарице".
    51 С. Ћировић, Гружа у четницима, 200.
    52 Б. Карапанџић, Истина о Крагујевачкој трагедији 21. октобра 1941, 16.
    53 Б. Карапанџић, Истина о Крагујевачкој трагедији 21. октобра 1941, 37-38.
    54 Зборник, том 14, књига 1, 871-878.
    55 Изјава наредника Милуна Миловановића из Бара, учесника борбе, аутору, из књиге разговора са равногорцима која је у припреми. Миловановић је преминуо у Канади.
    56 Б. Карапанџић, Истина о Крагујевачкој трагедији 21. октобра 1941, 58, као и на више других места у овој књизи.
    57 Б. Карапанџић, Истина о Крагујевачкој трагедији 21. октобра 1941, 93. Према књизи Венцеслава Глишића Терор и злочин нацистичке Немачке у Србији 1941-1944.
    58 Б. Карапанџић, Истина о Крагујевачкој трагедији 21. октобра 1941, 132.
    59 Б. Карапанџић, Истина о Крагујевачкој трагедији 21. октобра 1941, 7.
    60 Д. Сотировић и Б. Јовановић, Србија и Равна Гора, 451.
    ДО ИСТРАГЕ

  6. #6
    Domaćin
    Učlanjen
    24.09.2004.
    Pol
    muški
    Poruke
    3.840
    Reputaciona moć
    87

    Podrazumevano Re: КРАГУЈЕВАЧКИ ОКТОБАР

    КРАГУЈЕВАЧКА ТРАГЕДИЈА 1944. ГОДИНЕ

    ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

    КОГА СУ УБИЈАЛИ?

    Ујесен те 1944. године Жива Ковановић из Баточине напунио је петнаесту годину. Био је леп, стасит, духовит. Одличан ђак, још бољи друг, омиљен у свом разреду. Ко га је виђао испред Крагујевачке гимназије, морао је помислити: "Ово је прави Шумадинац". Неким инстинктом - или зашто већ? - он као да је то хтео да истакне. У школу је долазио са шајкачом и најслободније је критиковао управо успостављени комунистички режим.
    Неколицина лоших ђака стално је тужакала Живу Ковановића код директора и на разредним конференцијама. Они су били скојевци - чланови Савеза комунистичке омладине Југославије. Жива би их, међутим, само презриво погледао. Ко су они да њега тужакају... Једног дана, као да то није ништа, Жива рече свом друштву да је против њега подигнута судска оптужница. Шеретски је препричао садржај оптужнице: да је пред крај рата телефоном јавио Немцима у Крагујевцу како се Руси приближавају Лапову.
    Зар он, Жива Ковановић, да буде издајник!
    "Шта је ко имао да обавештава Немце где су Руси, кад су се са њима свакодневно тукли откако су прешли Дунав", говорио је Жива, убеђен да ће као од шале доказати своју тако очигледну невиност. Тим пре јер га нису ухапсили, већ су га пустили да, као и до тада, свакога дана иде у школу. "Сутра идем да видим шта хоће ови гузичари", рекао је друштву када је сазнао за дан суђења. И поподне тог дана, после суђења, дошао је у школу, не сумњајући у успешност своје одбране.
    Његово друштво је ипак пошло у судницу на дан изрицања пресуде. Један из овог друштва, Александар Бељаковић, касније познати емигрант, описује шта се затим дешавало:
    "А онда је све почело да се одвија као у ружном сну. Када се Жива појавио у суду да чује пресуду, придружили су га онима који су, под јаком стражом, били доведени из затвора и затим поређани истим редом којим им је суђено. Он је био при крају. И док је гомила скојеваца, већ уиграно, скандирала: 'На смрт! На смрт!', Вукајло Вукајловић, који је и овде председавао, позвао је оптужене да устану и почео да чита пресуде. Углавном на смрт. Само је понека казна била временска. Када је дошао ред на Живу, устао је и чуо: 'На смрт'. 'Живео народни суд!', заурлали су скојевци, а стражар му је пришао и везао га. Жалба за помиловање је одбијена и Жива је, после неколико дана, стрељан". (М. Бељаковић, "Под облацима Србије", 180-181)

    КО ЈЕ УБИЈАО?

    За учвршћивања своје власти у централној Шумадији комунисти су задужили 6. босанску бригаду 17. ударне дивизије. Ова јединица је, због свог састава, била позната под именом Муслиманска бригада, а њоме је командовао Хрват Саво Трикић. Комунисти су претпостављали да ће муслимани, од којих је већи део претходно био у усташама, са великим жаром приступити крвавом послу у Шумадији. Ипак су, за сваки случај, овим бившим усташама прикључили и 93 Албанца. По избијању устанка 1941, Немци су запретили генералу Милану Недићу да ће довести хрватске и муслиманске усташе у окупирану Србију. Била је то најстрашнија претња коју су могли изрећи. Али, нису је остварили.
    Три године касније, на Србију оковану новим ропским ланцима, усташе пуштају комунисти.
    Муслимани и Албанци харали су Шумадијом два месеца, од октобра до децембра 1944. Тада је пало највише жртава "црвеног терора": у Капислани, на Метином брду, по селима... Младиће које нису убили, силом су мобилисали у своју јединицу, да их убију посредним начином, тако што ће их натерати на немачке цеви. При доласку у Шумадију 6. муслиманска бригада је имала 500 војника - муслимана и Албанаца. У Шумадији мобилише 2.500 малолетника. Месец дана касније, после судара са Немцима код Бијељине бригада је расформирана због превеликих губитака. Изгинули су или рањени готово сви српски младићи, а није погинуо ни један Албанац... (С. Ћировић: На трагу злочина, 291).
    Иза муслиманско-албанског ешалона, Шумадијом су харали домаћи комунисти, пажљиво бирани са друштвеног дна. Блажа Божић, син бадњевачког свештеника Андре, кога су као првог шумадијског равногорца Немци стрељали 21. октобра 1941. у Шумарицама, имао је прилику да упозна неке од њих, када је допао затвора Озне - Одељење за заштиту народа! - у Крагујевцу. Божић је као ђак током рата био курир у 2. шумадијском корпусу, а касније је постао један од најпознатијих политичких емиграната у Америци. Лета 1945. његов иследник у Озни био је Станко Матијашевић. Ево Божићевог сведочења:
    "Станко Матијашевић је родом из Страгара. Пре рата је био пекарски шегрт у Крагујевцу, у пекари недалеко од кафане "Палигорић", на путу према "Бојаџића млину". Јутрима рано, са дубоком корпом на леђима, разносио је хлеб по одређеним улицама. Био сам, тада ђак, гимназијалац, и врло добро се сећам да је разносио хлеб Гушићевом улицом, у којој сам и ја становао, код тетке, у броју 3.
    Још тада је показивао своју суровост према нама, млађима - дечацима. Без икаквог разлога, пролазећи поред нас, изненада би нам залепио шамар и подметнуо ногу да се саплетемо и паднемо, псујући нам мајку, сестру и слично.
    Одгојен на улици, мангупски васпитан, није никакво чудо што је августа месеца 1941. године отишао у партизане, а таквих је у тој војсци највише и било. Сетих се и Томаса из Маршића (Мечковца) који је био пијачни лопов, а који се 1941. године придружио "Танди", познатом криминалцу, кога су, по окупацији, Немци пустили из пожаревачке казнионе. И Танда и Томас постали су партизани. На тај начин, ови крагујевачки шегрти и криминалци постали су првоборци партизанског Крагујевачког одреда. Са њима је био и Цоја, капетан, који је такође лежао у Пожаревцу на робији, као криминалац. Сва тројица били су иследници у крагујевачкој Озни, и праве убице својих комшија и Шумадије целе.
    Да би се видело какав је то окорели злочинац био, нека каже и податак да је имао рођену сестру у Крагујевцу, која се за време рата забављала са официрем Недићеве пољске страже по презимену Јараковићем. Јараковић је ту његову сестру оставио, и доласком партизана 1944. године, по Матијашевићевом наређењу, међу првима је стрељан." ("Погледи", број 218, 1. септембар 1998.)
    Комунисти-криминалци о којима сведочи Блажа Божић нису, разуме се, били изузеци. Од десет најопаснијих робијаша из Крагујевца и околних места, тројицу су ликвидирали Немци, 1941. у затвору у Нишу, двојицу су ухватили и ликвидирали четници 26. јуна 1942, док петорица, првих дана устанка, ступају у Крагујевачки партизанки одред. Главни међу њима био је Александар Живаљевић Цоја, међу комунистима познат као "Цоја првоборац". Он је после рата доспео на важна места у партијско-државној хијерархији. Побегао је са робије априла 1941. из Сремске Митровице, где је издржавао казну за пљачку трговинских радњи у Краљеву. Браћа Љубез и Војимир Андрић из села Борач робијали су у Пожаревцу због коцкања, док су Љубомир Тодоровић и Александар Крсмановић из села Драгушице робијали због крађе. (С. Ћировић, "Гружа у четницима", 109-110.) Оваквих случајева било је много широм Србији.
    Најпознатији разбојник из Ресаве, Дража Глигоријевић, априла 1941. чекао је извршење смртне казне у Окружном затвору у Јагодини. По распаду државе обрео се у партизанским редовима, најпре у Ћупријско-параћинском одреду, а касније, када су сељаци из околине Параћина растурили овај одред, у околини Ниша. Немци су га заробили и стрељали на Бубњу, крајем исте године. (Изјава Миодрага Пешића аутору. Пешић је публициста из Ћуприје.)
    Марко Младеновић, партизан који је прешао у четнике, пише у својим мемоарима о Петку, робијашу из околине Прокупља. До априлског рата Петко Робијаш био је у затвору због убиства два рођена брата, а онда је побегао и приступио локалном партизанском одреду. (М. Младеновић, "Лажни идоли и варљиви идеали", 81.)
    Крајем јула 1941, према мемоарима поручника Драгана Сотировића, начелника штаба Шумадијских четничких одреда, комунисти су прикупили известан број распуштених или одбеглих робијаша у централној Шумадији. Међу њима се налазио и злогласни разбојник са Космаја Милосав Живановић Чаруга. (Д. Сотировић и Б. Јовановић, "Србија и Равна Гора", 422.)
    У ствари, пошто су током априлског рата 1941. распуштене робијашнице по Србији, у устанку, неколико месеци касније, дошло је до овакве поделе улога: одбегли робијаши су прилазили комунистима, док су затворски чувари и жандарми одлазили у четнике. Број криминалаца међу комунистима био је тако висок, да ову појаву бележи и један немачки извештај. Начелник штаба немачке војне команде за Србију јавио је 1. новембра 1941. године да се комунистички одреди састоје "већим делом од сеоског олоша и робијаша", док четници пуковника Драже Михаиловића, за разлику од њих, "увек налазе подршку" код народа. (И. Авакумовић, "Михаиловић према немачким документима", 25.)
    О робијашима у партизанским одредима могу се наћи подаци и код комунистичких писаца. Тако, у књизи "Ужичка република", Венцеслав Глишић пише:
    "У неким партизанским одредима нашле су се и групе криминалаца. Тако, на пример, у Космајском Чаругина, а у Крагујевачком Тандина. Пошто нису поштовали партизанску дисциплину, а нарочито су били склони пљачки, то су штабови ових одреда одлучили и ликвидирали наведене групе. Анархичне склоности нису испољавали само криминалци, него и једна група радника из Белићке чете Поморавског НОП одреда, али су то биле спорадичне појаве." (В. Глишић, "Ужичка република", 78.) Комунисти су заиста ликвидирали један број криминалаца, као и бивших шпанских бораца, у својим редовима, јер су то били опасни авантуристи због којих ни вође њихове партије нису имале миран сан. Међутим, те ликвидације су биле спорадичне, ради утеривања страха могућим конкурентима за превласт у Комунистичкој партији. Када се цело то опасно друштво, ишколовано на Стаљиновим системима мучења, а прошарано бившим криминалцима, једном дочепало власти, трагедија огромних размера била је неизбежна.
    ДО ИСТРАГЕ

  7. #7
    Domaćin
    Učlanjen
    24.09.2004.
    Pol
    muški
    Poruke
    3.840
    Reputaciona moć
    87

    Podrazumevano Re: КРАГУЈЕВАЧКИ ОКТОБАР

    ЗАШТО СУ УБИЈАЛИ

    Како је према римском праву комунизам разбојништво - отимање имовине уз примену силе - то је мотив масовних убистава у периоду непосредно после Другог светског рата очигледан.
    Овај мотив се испољио на два начина.
    С једне стране, људи су убијани и тамничени да би им се директно одузела имовина. У Крагујевцу, а нарочито у центру града, нема ни једне добре куће, или радње, у којој се могу наћи изворни власници или њихови потомци. Свим богатим фамилијама одузето је све: од највећих фабрика, попут Бојаyића млина и Стефановићеве фабрике хране, до малих породичних радњи начичканих у главној улици. Својина је названа "друштвеном", а приходе су заправо стицали комунисти који су њоме управљали, док је куповна моћ радника стално падала. Наш радник, у односу на радника било које европске земље којом нису завладали комунисти, боље је стајао пре, него после Другог светског рата. Шест деценија касније, опљачкана имовина није враћена правим власницима и њиховим наследницима. Без економске моћи, њих нема на високим друштвеним лествицама, а нарочито је видно њихово одсуство у политици. Исто тако, упадљив је политички и уопште друштвени монопол комунистичких потомака, у чије руке се прелио највећи део националног богатства.
    С друге стране, комунисти су убијали потенцијалне непријатеље, како би на дуге стазе обезбедили своју власт и заштитили своју пљачку. Из овог разлога је убијен гимназијалац Жива Ковановић. Као најугледнији ђак Крагујевачке гимназије, он би у будућности постао народни трибун и то се јасно видело. Његовом ликвидацијом комунисти нису одстранили само једног потенцијалног непријатеља, већ и хиљаде других. Убиство детета, као највећи замисливи злочин, утерало је страх у кости многим генерацијама.

    СПИСКОВИ СТРЕЉАНИХ

    И Гроздана Миловановић, рођено Пејиновић, ујесен 1944. имале је 15 година. Живела је у родитељској кући у Цетињској улици, изнад Нове цркве у Крагујевцу. Мајка јој није дала да излази из куће, јер се од доласка комуниста, 21. октобра, градом ширио осећај језе, изазван масовним мучењем и убијањем грађана. Гроздана се ипак искрадала сваког јутра да прочита нови списак стрељаних, на згради Народне банке испод цркве (данас Служба платног промета), лево од врата. Грчевито је прелазила преко имена поубијаних те ноћи. Тражила је име свог брата Гвоздена Пејиновића, који је био четник 3. крагујевачке бригаде 2. шумадијског корпуса. Братовљевог имена није било. Отишао је са својом јединицом уочи наиласка Стаљинове Црвене армије и о њему се више ништа није чуло.
    Гроздана каже да су свакога јутра лепили нови списак и да је број убијених увек био двоцифрен.
    Једног јутра прочитала је име Радмиле Шпиљевић из Лужница, матуранткиње Учитељске школе. Радмила је била Гвозденова девојка. Сећа се да је поред Радмилиног стајало име још једне девојке из Лужница, из фамилије Добривојевић.
    Од оних који су из затвора изашли живи Гроздана се сећа једино Станоја из села Доброводице код Баточине. Причао им је да су га мучили тако што су га везивали испод чесме и пуштали воду да му пада на главу кап по кап. Тражили су да призна да је сарађивао са четницима. Иначе на списковима стрељаних није било образложења смртних пресуда.
    Гроздана се не сећа колико дуго су комунисти стављали спискове. Ни други саговорници не могу да одреде тачно време, а спискове су још виђали и испред суда, на огласној табли која је стајала на ивици парка према улици Николе Пашића.
    Према ситуацији у другим местима, може се поуздано рећи да су комунисти на овај начин и у Крагујевцу убијали до 1. јануара 1945. године.

    СТАРИ ЗАТВОР

    На свега двестотинак корака од центра града, иза суда, у ово доба још је постојала зграда старог затвора, која је потом срушена да би се на њеном месту подигла робна кућа. Ово је у почетку био и једини комунистички затвор, али само накратко, јер је брзо попуњен па су нови сужњи упућивани у велике собе и подруме Капислане, које су Немци претходно користили за држање талаца за одмазду. Како се у старом затвору налазила управа Озне, он није служио за убијање, већ за "истрагу", а жртве су потом одвођене на губилиште у Војно-технички завод. Ипак, нису сви преживели нечовечну "истрагу" у старом затвору, попут професора Крагујевачке гимназије Свете Максимовића, који је ту страдао маја 1945. године. Његов ђак, Блажа Божић, сазнао је за судбину професора Максимовића када је и сам доспео у стари затвор. Ово су његове речи:
    "Омиљени професор, изузетно интелигентни предавач историје у Другој мушкој гимназији, Света Максимовић, био је ухапшен тих дана. Ускоро се градом, страховитом брзином, пронела вест да је наш вољени професор Света бачен кроз прозор другог спрата, и да је остао мртав на калдрми. Одмах сам са школским друговима, Дуцом Чомићем, Гужвићем из Тополе, Тоцом Митровићем (чијег су оца касније осудили на смрт и стрељали у Капислани), отрчао према "Палигорићу". Са нама је био и Света Васиљевић из улице Цара Лазара. Кад смо стигли, до поменуте зграде Озне, ту не беше мртвог тела нашег драгог и вољеног професора, али је стајала усирена локва крви, и ми смо гледали, просто скамењени од ужаса. Наш професор је, свакако, исте вечери отеран у заводску Капислану, и тамо, без свеће и опела, затрпан међу хиљадама невиних Срба и Српкиња који су стаљинистичким "чисткама" зверски поубијани само зато што нису волели комунизам... Волели смо професора Свету, јер је био не само одличан наставник, већ и педагог који нам је пружао одличне савете за будућност, како да се понашамо и како да живимо кад постанемо зрели људи. Пре рата, и у току рата, постојао је обичај да се сваком професору или професорки, када их сретнемо на улици, скине капа у знак поздрава, а они би нам климањем главе одговорили, или би, просто, прошли крај нас. Наш вољени професор би нам увек отпоздравио, и никада га не би пријавио када би ученик, у брзини, пројурио без поздрава. Пријава је, иначе, повлач;ила слабу оцену из владања.
    Само три месеца после овог страшног догађаја и смрти Свете Максимовића, ухапшен сам, 7. августа 1945. године и одведен у Рачу Крагујевачку, да би ме истог дана, спроводно, дотерали у крагујевачку Озну. Скоро пред сумрак, спроводници ме везаног предадоше, на другом спрату, управнику Озниног затвора, по имену Илија, и његовом помоћнику "Црњаку", који је, иначе, био главни џелат за оне који су требали да буду стрељани. Одвели су ме у последњу ћелију, број 12, где сам сутрадан одведен на саслушање, и то у ону проклету канцеларију, са "четвртим" прозором (са кога је бачен професор Максимовић - прим. аут). То сам одмах могао да уочим, по оним зградама преко пута, јер сам их познавао у прсте, с обзиром на то да сам становао у непосредној близини.
    Седео сам за столицом, десно од мене је била дактилографкиња, а преко стола до зида, иследник, који се огласи:
    "Ја сам капетан Станко Матијашевић".
    Он ми у неколико речи објасни по коме сам члану и закону хапшен, као народни непријатељ и издајник "Фенереје" (како смо ми затвореници називали државу ФНРЈ). Ту ме је назвао бандитом, кољашем, и другим погрдним именима, са претњом да морам одговарати на свако питање признањем, а у супротном ћу доживети све најгоре и сетити се кад сам мајку за сису ујео. Ћутао сам као заливен, и одговарао на питања позитивно по мене. Станко је устајао са столице, и шетајући, диктирао цитат саслушања. Једног момента, кад нисам одговорио по његовој жељи, ненадано ми иза леђа, из све снаге, удари шамар преко увета и образа, тако да сам са столице одлетео на под, а онда ме је ударао и газио чизмама све док се нисам онесвестио. Кад сам се пробудио, био сам у ћелији, ваљда су ме одвукли или однели...
    Био сам крвав по ногама, лицу и једном лакту, оном на који сам се срушио са столице. Негде по подне, кад су пуштали, појединачно, из ћелије затворенике да узму воде из дворишта и избаце кибле, на шпијунки, рупи на вратима са којих се контролишу затвореници, једног момента зачујем глас:
    "Божићу, Божићу, дођи на врата!"
    Лежао сам у ћошку на свом капуту, пребијен као куче, и тешком муком се довукох до врата.
    Непознати ми је рекао:
    "Пази да на саслушању одговараш исто како си одговарао први пут. Одговори увек морају да буду исти, јер ће те данима, па и ноћима водити на саслушањећ.
    Запитах га ко је, а одговор је гласио:
    "Жика Павловић".
    Рекох му да се удаљи од врата не бих ли га, кроз шпијунку, препознао. Видех да је то заиста Жика Павловић, командант Ђачке бригаде у 1. Шумадијском корпусу, ухваћен у Босни. Жика је касније осуђен на смрт и стрељан.
    Запита ме ко ми је иследник, па кад му одговорих, он уздахну. "Е, мој Божићу, пао си у руке највећем зликовцу. Он је и мој иследник, знам да ће ме осудити на смрт, а никога нисам ни убио ни малтретирао".
    Затим настави своју причу:
    "Тај Станко је многе људе побио лично, без суђења, а такође су и многи на његову препоруку осуђени на смрт. Он је кроз прозор гурнуо професора Свету Максимовића. Света Максимовић није, као један културан и цивилизован човек, могао да замисли да га неко туче као животињу, па кад је потрчао према прозору, узвикујући "Народе, народе, убише ме" - Станко Матијашевић га је ухватио за ноге, подигао и избацио напољећ." ("Погледи", број 218, 1. септембар 1998.)

    .
    ДО ИСТРАГЕ

  8. #8
    Domaćin
    Učlanjen
    24.09.2004.
    Pol
    muški
    Poruke
    3.840
    Reputaciona moć
    87

    Podrazumevano Re: КРАГУЈЕВАЧКИ ОКТОБАР

    О још једном сужњу из старог затвора сведочи Гроздана Миловановић: "У нашу кућу често је долазила Зора Радаљац, учитељица у селу Мајнић. Током рата сарађивала је са четницима и комунисти су је одмах ухапсили. Држали су је у старом затвору, који се налазио иза зграде суда. Имала је мало дете, које су пуштали да посећује мајку. Једног јутра дете је дошло из затвора са мајчиним сатом, јастуком и лончетом. Још је било влажно од мајчиних суза. Баба нам је рекла да ће Зору сигурно стрељати, чим је детету дала те ствари и чим је толико плакала. И заиста, сутрадан сам и Зорино име видела на списку", прича Гроздана Миловановић.
    Миодраг Бељаковић је сваког јутра долазио испред затвора од када су му комунисти ухапсили ујака. Тачно на оном месту где је онда био улаз у затвор, данас се налази једна од најпрометнијих аутобуских станица у граду, на почетку улице Николе Пашића. Безбрижни путници и не помишљају колико је суза то место видело:
    "Редови фамилија које су чекали испред били су дуги, а сцене страшне. Кад се дође на ред и стражару каже име затвореника, овај би погледао у списак и, ако га пронађе, узимао би оно што му је било донето. Ако, пак, тражено име није било на списку, стизао би неки смушени одговор где би затвореник могао да буде. Најчешће су тврдили да је пребачен у други затвор или послат у неки рудник на принудни рад. Уз такво објашњење, свакоме је било јасно да тај више није жив. Жене су, онда, кукале, чупале косу и падале у несвест међу избезумљеним очевима. Они други су их тешили, а у себи молили Бога да и њих не задеси иста судбина. Милиција их је, такође, умиривала и водила даље од затвора. Нека одела, која су враћена на прање, била су крвава, вероватно од рана које су наношене батинањем затвореника, али је родбина била срећна, јер је то био знак да су живи, као и мој ујак...
    Једног дана, док сам био у школи, на часу, позвали су ме да изађем и одмах одем кући. Мајка је чекала на капији, и водећи ме право у Општу болницу, успут рекла да је ујак покушао самоубиство и да се налази у затворском кругу болнице. Мада нас нису пустили да га видимо, сазнали смо да је у нервном растројству ударио главом о зид и стропоштао се. Свакодневна одвођења људи на стрељање није могао да поднесе", сведочи Бељаковић.
    У ствари, тада нико у Крагујевцу није имао миран сан...
    "Клокотања митраљеза смо скоро сваког јутра рано, између два и четири сата, слушали месецима. Већ сам био навикао и у то доба се, са језивим осећајем, аутоматски будио. Молио сам Бога да тог јутра не чујем пуцњаву и много ми је лакше било кад неки дан прође без ње. Страшно је сазнање да, док митраљези штекћу, нечији животи се гасе - мајке губе децу, деца родитеље, а жене мужеве...
    Стрељања су имала поразан утицај и на саме извршиоце. Није био редак случај да се на улицама виде убице како добијају нервне нападе, како у падавичарском трансу машу око себе и вичу: 'Падај, бандо!', као да им се у рукама налазе аутомати са којима стрељају људе", наставља Бељаковић, наводећи пример комунистичког председника Окружног суда, злогласног Вукајла Вукајловића, који је изрекао на стотине смртних пресуда. Неколико година касније он се у нападу лудила обесио. (М. Бељаковић, "Под облацима Србије", 171-176.)
    Испред старог затвора стрепела је и породица Пауновић из Шантићеве улице. Три малолетна сина, муж инвалид са Солунског фронта и рођена сестра страховали су за судбину ухапшене Милунке Пауновић. Комунисти су бацили око на три радње ове вредне жене, па су је оптужили за сарадњу са четницима. Док су је спроводили до Капислане, успела је да добаци сестри: "Гино, чувај ми децу, стрељаће ме сутра ујутру у четири сата".
    Тако је и било.
    Педесет и седам година касније, Милункин син Слободан Пауновић становао је у улици Николе Пашића број 31, у истом улазу где се налази редакција "Погледа". Једнога дана те 2001. године овај стари, тихи човек, дошао је у редакцију носећи своју једину слику са мајком. Жена чврстих црта лица грлила је безбрижног дечака у пригодном амбијенту фотографске радње "Ана" (данас: "Фото Мира"), уочи Другог светског рата.
    Никада нећемо сазнати колико се Слободан Пауновић двоумио да ли да исприча своју причу или не. Многи је никада нису испричали због неописиве језе коју су понели из тог страшног времена, осећајући као да је заувек ту.
    Неколико дана касније на улазним вратима појавила се умрлица Слободана Пауновића
    КАПИСЛАНА

    Највише грађана комунисти су стрељали у једном од погона Војно-техничког завода, који се звао Капислана. Стрељали су најпре у тунелима, ископаним према Метином брду, који су служили као складишта експлозивних материјала. Тако се нису чули пуцњи, а и закопавање је било једноставно, обрушавањем дела по дела тунела. Онда су стрељали уз зид Капислане и на фабричком стрелишту, које и данас постоји.
    Познати Крагујевачки фотограф Милован Ракоњац сећа се да су приликом припремних радова за постављање железничких шина у фабричком кругу, око 1955. године, радници откопали масовне гробнице. Још нису били иструлили делови српске народне ношње и личних ствари жртава. Лешеви су били плитко закопани и разбацани без реда. Међутим, на дубини од два метра појавио се ред уредно сложених лешева.
    Ово сведочење потврђује познату чињеницу да су на истом месту стрељали и Немци током рата (махом заробљене четнике и њихове присталице) и комунисти после рата. Немци су се држали прописа о закопавању жртава, док су комунисти, као и у другим градовима, закопавали плитко и без реда.
    О открићу масовних гробница брзо се прочуло по граду, али је ствар одмах заташкана. Сви посмртни остаци пребачени су у нову велику гробницу поред пруге, а онда је постављена спомен плоча са натписом да ту почивају "жртве фашизма". Плоча и данас стоји на истом месту и на њој још није стављен истинити натпис - "Овде почивају жртве фашизма и комунизма" - нити објашњење да су и једни и други највише српских родољуба стрељали из истих разлога, због припадности покрету генерала Драже Михаиловића.
    Поред осталих, испод ове плоче налазе се посмртни остаци рођене браће Вуковић из села Мала Врбица у Гружи. Миодрага су као заробљеног четника стрељали Немци 1943, а Момира, на истом месту, две године касније, комунисти. Овде почивају и браћа близанци Русовићи и њихова рођена сестра, које су Немци стрељали у истом дану, 1943. године. Један брат је био четник Првог, а други Другог шумадијског корпуса. Пријављени су Гестапоу када су узели одсуство и дошли да прославе Божић 1943. године, у својој кући у улици која данас носи име комунисте Душана Дугалића. Приликом ископавања масовне гробнице те 1955. године, мајка је препознала посмртне остатке своје деце. Били су загрљени.
    Русовиће је пријавила Гестапоу комунисткиња Олгица Станојловић, рођена сестра комунистичких функционера Моме и Бранка Станојловића. Четници су је због овог случаја ликвидирали маја 1944. у селу Пајазитово (С. Ћировић, "На трагу злочина", 286). Друга масовна гробница у "Застави" откривена је 1978. године, када је на месту негдашње Капислане грађена Акумулаторска станица. Два гробара са старог градског гробља, Живомир Петровић и Драган Пантић, позвана су да сакупе и однесу кости. Они су понели 10 пластичних yакова, али то је било премало. Кости су сакупили у 62 yака, а у сваки су стављали просечно шест костура. Укупно близу 400 костура превежено је камионом на градско гробље и сахрањено на необележеној парцели број 9. После неког времена, према листу "Независна светлост" од 1. фебруара 2001. године, дошли су комунистички ветерани и поред ове гробнице подигли споменик десеторици партизана из аранђеловачког краја, које су Немци током рата стрељали у Капислани. Присталице четника стрељане од стране Немаца, и потом комуниста, чијих је посмартних остатака ту највише, тада нико није смео да помене.
    О страдању у злогласној Капислани у последње време је објављено неколико сведочења. Тако је бивши затвореник Капислане Богдан Поповић, који данас живи на Новом Београду, за "Глас јавности" од 27. октобра 1999. године, посведочио о једном од система мучења који су овде примењивали комунисти - везивању људи за санте леда, у соби званој "ледара".
    "Ледара је била соба где се налазило корито. У корито би комунистички иследници ставили седам санти леда и за њих привезали човека. Затвореници су држани док се лед не отопи", изјавио је Поповић.
    ДО ИСТРАГЕ

  9. #9
    Domaćin
    Učlanjen
    24.09.2004.
    Pol
    muški
    Poruke
    3.840
    Reputaciona moć
    87

    Podrazumevano Re: КРАГУЈЕВАЧКИ ОКТОБАР

    У наставку доносимо до сада необјављено сведочење Божане Срејић, девојачко Алексић, из села Губеревац, које се налази поред пута Крагујевац - Краљево. Божана данас живи у Крагујевцу, а редакцији "Погледа" дала је писмену изјаву 2002. године. Ево делова те изјаве:
    "Деда, стриц и отац одведени су у обласни затвор, који се налазио у оквиру фабричког круга војне фабрике у Крагујевцу, поред Војно-индустријске школе. У то време, мој супруг Ратомир Срејић био је ђак Војно-индустријске школе, па ми је касније причао да су ученици са прозора своје учионице која се налазила на другом спрату посматрали затворенике приликом њихове једночасовне шетње. Затвореници су око ногу носили ланце, тако да су се врло тешко кретали. Ноћу, око пола ноћи, ђаци су из својих соба у интернату слушали шкрипу кола названих 'марица'. Овим колима затвореници су одвођени на стреање. Стрељање је вршено на месту званом Капислана, такође у кругу фабрике.
    Да би деда, отац и стриц били пуштени из затвора, мој брат Милан и ја морали смо да сакупимо 200 потписам мештана села Губеревац, који би гарантовали за њих, тј. да су лојални грађани и да иза себе немају никакво деловање против данашње власти. То је било врло тешко, јер је већина сеоских домаћина била у затвору. Идући по селу, некако смо сакупили потписе и после два месеца они су пуштени. Изгледали су као живи лешеви, више су личили на авети, него на људе...
    По изласку из затвора отац ми је причао да је у соби било 50 до 60 затвореника. Соба није имала прозора, већ само две рупе на вратима, кроз које је улазило по мало ваздуха. У углу се налазила кибла која је ретко изношена, тако да се по соби ширио ужасан смрад. Тачно у поноћ долазила је 'марица'. Егзекутор је држао списак у руци и прозивао затворенике који су те ноћи одвођени на стрељање. Чувши своје име, затвореници би стали на врата и говорили:
    'Збогом, браћо, ја одлазим за навек, гинем потпуно невин'.
    У соби би завладао тајац, чуо се само по неки пригушени јецај.
    Отац ми је говорио да су одмах довођени други затвореници и соба је увек попуњавана. Такође ми је причао да су у соби са њима били многи виђени интелектуалци Крагујевца, међу којима и млади људи. Највише ми је причао о неком Достанићу, мислим да је био правник. Осуђен је на смрт Стрељањем. Сећам се да је мој отац говорио: 'Убише онако паметног човека'..."
    ЛОГОР НА МЕТИНОМ БРДУ

    Комунисти су веома брзо напунили и Капислану, а заустављање терора није било на видику. Овога пута одлучили су да оснују логор. Тако су поред логора у Параћину, Шапцу, на Бубњу код Ниша и на Бањици код Београда (који су били празни само неколико дана по одласку Немаца), као и у другим местима, комунисти направили логор и у Крагујевцу. Изабрали су предратна војна складишта на Метином брду, које се налази на излазу из града у правцу Јагодине. И ова складишта су Немци једно време користили за држање талаца за случај одмазде, а комунисти су само проширили капацитете, основавши три логорске јединице: немачки логор (за немачке ратне заробљенике), српски мушки и српски женски логор. Сем на спољној страни, ограда од бодљикаве жице постојала је и између ова три подлогора. Логораши су становали у пренатрпаним баракама, а ујутру су обично одвођени на прислини рад.
    Метино брдо је још једна локација са масовним гробницама, за сада неоткопаним. Дора Стефановић, која је у логору била са супругом Стевом, познатим крагујевачким индустријалцем, сведочила је како су "Босанци свакодневно стрељали Србе". (Логор су чували припадници Муслиманске бригаде из састава 17. ударне дивизије.) Дора је видела стрељања и у самом логорском кругу, где су комунисти без милости убијали чак и трудне жене. "Мајка Доро, говорила је једна од њих кроз сузе, дрхтећи, они не знају да сам трудна. Реците им, неће ми ваљда стрељати и дете у утроби". Дора им је рекла, али они су је ипак стрељали. У пролеће 1945, Дора је рукама затрпавала плитке гробнице поред подљикаве жице, из којих су вириле ноге и руке жртава. Ноћу су се окупљали кучићи и кроз жицу извлачили делове људских тела (С. Ћировић, "На трагу злочина", 236, 279). Протојереј Миодраг Јелић из Велике Плане сведочи да се иста трагедија одигравала и у мушком српском логору:
    "Из затвора Суда Озне, пребачен сам на Метино брдо. Тамо сам провео неколико месеци, радећи најтеже физичке послове. Свакога јутра, пре него нас одведу на рад, изводили су понеког из строја и стрељали. Тражили су мир, дисциплину и рад, говорећи нам да само тако можемо доказати свој патриотизам и своју спремност да помогнемо обнављаљу порушене домовине. И, за пример, свакога јутра по некога од нас изводили из строја и стрељали. Ако нема друге кривице, командант логора дрекне: Шта причаш ти тамо! Излази! И стражари изводе одабраног несрећника.
    То је био пут у слободу коју су нам донели.
    Док су остали логораши били на раду, војници 6. босанске бригаде закопавали су стрељане у плитке ровове на Метином брду. Понегде тако плитке да су испод земље штрчале руке или ноге убијених, па их ноћу пашчад кидала и развлачила" (С. Ћировић, "На трагу злочина", 236, 279).
    Стрељање је упамтио и Томислав Митровић, тада дечак, чијег су оца комунисти убили у Капислани:
    "Са групом деце, вршњака, у јесен 1944, видео сам стрељање на Метином брду. Возили смо тротинете на Новој колонији, јер су једино ту тротоари били бетонирани. У дворишту логора, иза велике бодљикаве жице, чули смо рафале и јауке и побегли," изјавио је Митровић за "Погледе".
    Славко Милетић из села Вучковица био је логораш Метиног брда од маја до новембра 1945. године. Ево његове изјаве:
    "Са другим затвореницима затрпавао сам гробнице људи које су комунисти убијали. Било је толико лешева под земљом, да се стално помаљала крв, усирена, с љиyгом. Ту крв смо морали да утабамо." ("Погледи", број 200, 28. април 1997. године.)
    Драгиша Тодоровић, рођен у Сењу 1926. године, током рата четник Раваничке бригаде, био је један од ретких равногораца који се из емиграције вратио у родни крај. "Желим да умрем у Србији", рекао нам је приликом посете редакцији "Погледа", 2. априла 1998. године. На жалост, преминуо је само годину дана касније.
    Драгиша је тог 2. априла дошао у Крагујевац из још једног разлога: после такозваног ослобођења и он је био сужањ комунистичког логора на Метином брду. Повео је два снажна надничара, наоружана крамповима и ашовима, јер никако није могао да заборави напуклу масовну гробницу на Метином брду. Када је једна масовна гробница у овом логору набубрила и напукла, тако да је из ње почела да се слива људска крв, стражари су одвели Драгишу да набацује земљу. Тај осећај језе пратио га је целог живота. Веровао је да тим несрећницима дугује макар једну молитву и свећу воштаницу...
    После разговара у редакцији "Погледа", отишли смо на Метино брдо. Међутим, ту је све било другачије него 1945. Онда се у мушком логору налазила само једна велика зграда и поред ње кухиња. Сада нема никакве зграде, све је давно порушено. Неко време ту је био војни магацин, састављен од више зграда. Онда војска напушта магацин, а народ разноси дословце сваку циглу. Затим Метино брдо зараста у шикару и служи као место за отпад.
    Тодоровић каже да се на око 200 метара од пута за Јагодину налазио мушки логор, изнад њега женски, а изнад женског немачки. Између бодљикаве жице мушког логора и главне зграде, на горњем десном углу, била је гробница, 10х4-5 метара. Ту је, по његовој процени, било најмање 40-50 лешева. Ти несрећници су стрељани пре долазка његова групе. На сунцу гробница је прокључала и појавила се сукрвица. "Сушај ти, да збираш прашину и да је бацаш у оне рупе", рекао је Тодоровићу један стражар.
    Овог дана, 53. године касније, безуспешно тражимо то место.
    Надничари узалуд копају. И на дубини од једног метра налази се само шут, набацан претходних деценија. Ни у једном покушају нису дошли до земље, а камо ли до гробнице.
    На крају одустајемо. Тодоровић пали воштаницу на месту последњег покушаја. Одајемо пошту жртвама комуниста и враћамо се. О стању у логору Тодоровић каже:
    "Овде су држали четнике, интелектуалце, апотекаре, трговце, начелнике округа... У женском логору налазиле су се равногорке и присталице четника, а у немачком немачки ратни заробљеници. Јели само скроб без запршке. Тортуре је увек било."
    На питање да ли је чуо за фудбалски клуб "Логораш", наводно основан на Метином брду од стране логораша, Тодоровић одговара одречно. У логору је боравио од маја до августа 1945. године.
    ДО ИСТРАГЕ

  10. #10
    Domaćin
    Učlanjen
    24.09.2004.
    Pol
    muški
    Poruke
    3.840
    Reputaciona moć
    87

    Podrazumevano Re: КРАГУЈЕВАЧКИ ОКТОБАР

    СТРАДАЊЕ СРПСКИХ ДОМАЋИНА

    Мада је српска историја крвава, ретко када се тако лако страдало као у овом зловремену кад су комунисти учвршћивали власт. Они су, потом, уништавали трагове својих злодела, али већ и оно мало докумената заосталих у Архиву Шумадије у Крагујевцу, вероватно зато јер их комунисти и нису сматрали компромитујућим, открива језиву атмосферу из тих година.
    Љубиша Ужаревић, рођен 1891. године у Великој Дренови, осуђен је на две године затвора из следећег разлога:
    "Што је 22. марта 1949. на гозби код Зује Недељковића у Великој Дренови рекао у вези са сељачким радним задругама: 'Неће бити гозби, неће бити клопе овако' - а ово у циљу да омета приступање у земљорадничке задруге - чл. 113 осн. зак. о земљ задругама". (Фонд Окружног суда, уписник за 1949. годину.)
    Сима Марковић, земљорадник, рођен 1890. године у с. Јова, осуђен је "на шест месеци лишења слободе с принудним радом" 16. новембра 1949. године:
    "Што је у јесен 1945. у два маха примио код своје куће одметнике, дао им хлеба, сира и ракијеа о томе није известио народне власти". (Фонд Окружног суда, уписник за 1949. годину.) Ученик гимназије у Краљеву, Радомир Биорац, рођен у Рашкој 1931. године, осуђен је на три године строгог затвора због приступања "илегалној организацији у циљу обарања данашњег поретка". Према пресуди, Биорац је ово дело починио 1948. године, када је имао свега 17. година. (Фонд Окружног суда, уписник за 1949. годину.)
    Раја Миловановић из села Борач у Гружи, бојаyија, рођен 1900, осуђен је на осам година лишења слободе са принудним радом и конфискацију целокупне иомовине, уз образложење које почиње следећим речима: "Што је за време окупације као сарадник четника и њихов обавештајац..." (Фонд Окружног суда, уписник за 1949. годину.) Божана Алексић, у писменој изјави за "Погледе", сведочи о злочинима комуниста у њеном родном Губеревцу:
    "Моја стрина Милка Алексић, Животина супруга, слушајући говоре на курсу идеолошког образовања, на крају се пријавила да и она нешто каже. Свој говор је почела излагањем шта све жена у свом домаћинству треба да уради да би од телета произвела краву, од јагњета овцу, од прасета свињу, од пилета кокошку, од млека сир... Затим је побројала радове на пољу, да би се произвела повртарске културе. Затим је наставила:
    'То све треба да произведемо не само за своје домаћинство, већ и вама да донесемо на пијацу, да имате и ви од чега да живите. Позивам вас партизанке да дођете у моје домаћинство, да будете моји гости и да видите колико траје радни дан сепске жене. Ја ујутру устајем у пет сати а лежем у један по поноћи. Моје краве хоће да се помузу на време, јагњад и телад на време да се напоје и нахране, они не знају за моје идеолошко образовање. А и не знам где бих у мом домаћинству то ваше идеолошко образовање применила.'
    Довршавајући говор, Милка није рекла 'Живео Тито', већ је рекла 'Живео српски народ' и 'Живела Србија'. Подигла је руку, прстом показала према народу и претећим гласом рекла:
    'Пази, српски народе, шта радиш, далеко си заведен'.
    Збором се проломио велики апауз. Народ је носио Милку на рукама... После извесног времена Милка је одведена у затвор у Крагујевцу. Ја и мој стриц Живота отишли смо да је обиђемо и однесемо нешто за јело. Нису нам дозволили ни да приђемо до затвора. Сећам се, када је дошла кући била је живи леш. Није могла разумљиво да говори. Није се опоравила. Умрла је не рекавши ништа шта је у затвору доживела... У нашу кућу дошла су једне вечери четири партизана, од којих један у униформи официра. Били су наоружани. По дијалекту мислим да су били Босанци. Видело се да су припити. Са собом су повели Роме, познате музичаре из села Лесковца, и то Радована, Радмила и њиховог дванаестогодишњег синовца, сина њиховог брата Радоице. Радован и Радмило свирали су виолине, а дечак је свирао гитару.
    Партизани су се веселили, а музичари Роми морали су непрестано да свирају. Мој отац Новица лежао је у другој соби. Рекао је да је болестан и није устајао. Моја браћа Милан и Влаја, моја мајка и ја били смо присутни.
    Један од партизана предложио је да музичари изађу на терасу наше куће, испред врата. Роми су и даље непрекидно свирали, а партизани су певали. Наједном, један од партизана извадио је пиштољ и почео да пуца. Један метак погодио је дванаестогодишњег дечака у главу. Он испусти гитару и паде. Партизани се разбежаше, а ми престрављени остадосмо поред мртвог дечака, гледајући како се из његове главе разлива крв по нашој тераси. Јављено је родитељима. Стигла је цела фамилија Рома, уз очајан лелек и кукњаву. Стари Ром наднео се над свог мртвог унука и из болну кукњаву питао:
    'Сине, дете моје мило, зашто те убише'.
    Мој отац, мајка и ми деца доживели смо тада ужасан шок, од кога дуго нисмо могли да се опоравимо. Крв невиног дечака дуго се познавала на нашем степеништу.
    Ови Роми, вредни музичари, били су веома омиљени, како у Лесковцу тако и у Губеревцу и осталим селима. Свирали су на сеоским игранкама, мобама, славама и свадбама. После овог догађаја, никада више своје инструменте нису узели у руке. Туга и жалост увукли су се у њихову кућу. Немајући средстав а за живот, Радован и радмило, тада још неожењени младићи, због превеликог бола напустили су кућу у којој су рођени. У кући су остали Радојица и Љубица, родитељи убијеног дечака. Касније су и они умрли. Данас је та кућа затворена, живот у њој заувек је замро...
    По успостављу нове власти у Србији је настао велики прогон и пљачка сеоских домаћинстава. Поред животних намирница, нама је из куће однета и шиваћа машина 'сингер', коју је моја мајка донела удајом за мог оца. Пошто је кућа била потпуно испражњена и 11 чланова домаћинства није имало више ништа за храну, наш отац Новица отишао је у село Лађевци код своје сестре и од ње затражио 20 килограма кукуруза да би отхранио децу. Препешачио је планину Котленик за 16 сати хода и донео на леђима yак кукуруза. Тај кукуруз смо кували и сваког дана по мало јели. Ми деца били смо стално гладни и увек смо тражили нешто да једемо. Али, оно најтеже нас је тек чекало.
    Једнога дана дошли су униформисани удбаши и повели нашег деду, стрица и оца. Знали смо да их воде у затвор јер више ништа од намирница нисмо имали да им дамо. Мој брат Милан, у то време дете, плакао је и викао: 'Деда, врати се'. Један од удбаша ударио је Милана неким корбачем по леђима, а моја мајка Будимка повикале је: 'Немојте да ми бијете дете'. Овај јој одговори: 'Ухапсићемо и тебе'. Мајка је одговорила: 'Ухапсите ме, али ја у затвор морам да поведем и децу'. У невиђеном хапшењу и пљачкању сеоских домаћина предњачио је неки удбаш звани Бора. Кажу да је тај злотвор и данас жив и да живи у Аранђеловцу. Страх и трепет за народ био је и неки удбаш Тошић..."
    Божанина породица, као и многе друге у то доба, страдала је јер није могла да испоручи више хране него што је имала. С једне стране, комунисти су терорисали сељаке и када је било очигледно да више нема шта да им се узме, јер је таква била њихова политика према српском народу. С друге стране, међутим, тада је заиста владала несташице хране, из више разлога. Прво, велики број радно способних мушкараца страдао је у рату. (Као што ћемо видети, има више крагујевачких села у којима је само у четничким редовима погинуло по 50 и више младића.) Друго, бојећи се новог српског устанка, комунисти су готово све војноспособне мушкарце које су затекли код кућа или силом мобилисали, или ухапсили, или одвели на принудни рад у борски рудник, на сечу дрва за огрев, на тзв. добровољне радне акције и сл. Тако није било довољно радне снаге за обављање тежих послова и приходи су се смањили, а свакога дана требало је нахранити огроман број људи (не рачунајући сужње, које су мучили глађу). Без војничких разлога, пошто је рат прошао а све друге европске војске биле су демобилисане, комунисти су држали огромну армију од 800.000 људи, јер те људе, једноставно, нису смели да пусте кућама. Треће, комунисти су нагло створили велики број политичких тела, од "народноослободилачких одбора" у сваком селу, па даље редом на свим нивоима. Тако бројан чиновнички апарат, дотада невиђен, брзо је показао склоност ка расипништву (специјални дипломатски магацини и сл.), које није имало одакле да се задовољи. Следећи документ потврђује Божанино сведочење о суровом односу комуниста према српским сељацима. Реч је о извештају Одсека за исхрану Среског народноослободилачког одбора среза Лепеничког, са средиштем у Рачи, Окружном народноослободилачком одбору чије седиште се налазило у Крагујевцу. У извештају, писаном 20. марта 1945. године, дословце стоји ово:
    "(...) 2. Сељаци врло нерадо дају, јер је такав њихов менталитет, а свакако да има и реакција извесног утицаја, а народноослободилачки одбори су прилично слаби.
    3. Треба примењивати санкције, јер се овде не ради о добровољном прилогу, већ о принудној испоруци.
    4. (...) Данас овај одбор упућује последње расписе
    народноослободилачким одборима, у коме смо их позвали да одмах саопште онима који нису испоручили, да по овоме одмах а најдаље до 28. о.м. учине, с тим да НО одбори упуте овом одбору 30. ов.м. сва она лица која нису испоруку до тога дана извршила, која ћемо ми саслушати и оставити им врло кратак рок за испоруку а затим принудним начином од њих разрезане количине одузети а њих казнити принудним радом." (Историјски архив Шумадије у Крагујевцу, Фонд Окружног народног одбора Крагујевац, фасцикла 10, документ број 241.)
    ДО ИСТРАГЕ

  11. #11
    Domaćin
    Učlanjen
    24.09.2004.
    Pol
    muški
    Poruke
    3.840
    Reputaciona moć
    87

    Podrazumevano Re: КРАГУЈЕВАЧКИ ОКТОБАР

    ГДЕ СУ ДОКУМЕНТА О СТРЕЉАЊУ?

    У Историјском архиву Шумадије у Крагујевцу - Фонд Војног суда, кутија број 4, предмет Милинка Косића - пронашли смо штампани формулар за стрељање грађана, који је настао крајем 1944. или током 1945. године. Ово је један од малобројних сачуваних докумената који сведочи о масовности комунистичких злочина у првој фази њихове власти. Јер, штампарска машина се не укључује ради малих тиража од неколико стотина примерака...
    Формулар је штампан у форми дволиснице, тј. има четири стране. На првој страни пише:
    "У ИМЕ НАРОДА ЈУГОСЛАВИЈЕ
    П Р Е С У Д А
    Војни суд ваљевске војне области - Веће чачанског подручја..." Овај податак сведочи да је форулар штампан у Чачку, а да је коришћен и у другим градовима. Наиме, преко речи "ваљевске војне области" оловком је написано "крагујевачке", а преко речи "већа чачанског" наисано је "крагујевачког" подручја.
    У Историјском архиву у Чачку није сачуван ниједан од ових формулара за стрељање. Ово се може констатовати са готово стопроцентном вероватноћом, јер су историчари Горан Давидовић, запослен у овом Архиву, и Милош Тимотијевић, запослен у чачанском Народном музеју, који са Архивом дели исту зграду, годинама трагали за жртвама комунизма у њиховом граду. У историјском архиву у Чачку они су пронашли документа о ликвидацији око 700 грађана од стране комуниста после октобра 1944, али нису наишли на овакав формулар. (Највише података о жртвама сачувано је у Фонду Окружног народног одбора Чачак - Одсек земаљска управа народних добара. Реч је о комунистичким телима која су се бавила отмицом приватне имовине. Међу подацима о опљачканим грађанима често стоји: "Напомена: стрељан". Не постоје подаци о кривици стрељаног, о суђењу и сл.)
    Наиме, у чачанском Архиву уопште и нема Фонда војног суда. У изјави за "Погледе" Горан Димитријевић каже да се документа војног суда са подручја Чачка налазе у Архиву војске Југославије у Београду. Чачани су тражили та документа на увид, али су одбијени. Другим речима, један државни архив одбија да стави на увид документа другом државном архиву - па тако читаоци могу закључити у каквој су позицији "обични" истраживачи. Иначе, како су нам рекли запослени у Историјском архиву Шумадије, и документа крагујевачког војног суда требало је да се однесу у Београд, у Архив Војске Југославије, односно Војноисторијског института, како се тада ова установа звала, али су пуким случајем остала у Крагујевцу. Претпостављамо, међутим, да Давидовић и Тимотијевић неће битно проширити списак страдалих Чачана - цифра од 700 стрељаних сигурно није коначна - и када једног дана дођу до архива чачанског војног суда. (Друга прича је Архив ОЗН-е, ако није спаљен.)
    Наиме, у Фонду војног суда у Крагујевцу нема предмета лица осуђених на смрт. Фонд се састоји од око 450 предмета смештених у 15 кутија, од којих смо ми детаљно прегледали прве четири кутије са документима из најкритичнијег периода - крај 1944. и почетак 1945. године, када су комунисти поубијали највише грађана. Од више хиљада листова смештених у ове четири кутије, само један једини документ, откуцан на пола табака, говори о стрељању. А сасвим је јасно да је и та половина табака ту остала случајно, односно да је промакла некоме ко је систематски уклањао компромитујућа документа. Наиме, реч је о оптужници против групе од десетак мештана села Трмбас код Крагујевца, које је Војни суд крагујевачке области осудио на временске казне затвора са тешким присилним радом. То се види већ при површном прегледу свежња докумената о овом процесу, па цензор због тога вероватно није детаљно загледао папире, него је прешао на други предмет.
    Међутим, негде између листова остао је поменути полутабак, на коме пише:
    "КОМАНДА
    крагујевачке војне области
    ВОЈНИ СУД
    Бр. из 163\4
    19. 12. 1944. г.
    Крагујевац
    Опуномоћству ОЗН-е, Крагујевац
    Одлуком Вишег војног суда II суд бр. 284 од 20. 04. 1945. год.
    преиначена је пресуда овог суда Из. 163\44. па се Милан Милосављевић и Цветко Милосављевић оба из Трмбаса осуђују на казну смрти стрељањем.
    Казну извршити одмах и у повратку акта известити нас о томе.
    Смрт фашизму - слобода народу.
    Секретар (потпис нечитак)
    Претседник суда (потпис нечитак)".
    Из преосталих докумената не види се јасно шта је ова група сељака из Трмбаса била крива комунистима, сем да је реч о нечему у вези са Равногорским покретом. Такође, нема ни одлуке Вишег војног суда, из које би се могли сазнати разлози за преиначење пресуде двојици Милосављевића од временске на смртну казну.
    На првој страни формулара за стрељање, иза наслова одштампаног крупним словима: "КРИВ ЈЕ ЗА ТО:", пише:
    "Што је као активни припадник терористичке наоружане четничке организације Драже Михаиловића која је била у служби окупатора..." Следи празан простор за опис кривице. Из овог става могло би се закључити да је формулар штампан искључиво због бивших четника. То може бити тачно, јер су готово сви војноспособни мушкарци из Шумадије, ако ништа друго, током рата макар завршили краћу војну обуку у четничким јединицама.
    Међутим, у претходном ставу, где је остављено место за упис података о оптуженом, пише и ово:
    "...Није припадник НОБ, није био - био је борац НОБ као (празан простор) био је припадник четничке организације - није био у непријатељској или противнародној војсци".
    Овакав став вероватно је одштампан због чињенице да су комунисти, по освајању Србије, мобилисали све војноспособне мушкарце. Тако се у њиховим редовима нашло и много бивших четника. Пошто су редом стрељали стварне и потенцијалне непријатеље комунизма, на формулару за стрељање нашла се и једна оваква, на први поглед нелогична, напомена.
    На другој страни формулара оптужени се терети за "дела ратног злочинца" или "народног непријатеља" предвиђена Уредбом о војним судовима, "па га суд, по наведеном пропису, а применом чл. 16 и 17 исте уредбе за ово дело
    ОСУЂУЈЕ НА КАЗНУ СМРТИ СТРЕЉАЊЕМ - ТЕШКОГ ПРИСИЛНОГ РАДА,
    присилног рада у трајању од ___ година, уз трајан губитак грађанске части за време од ___ година из уз конфискацију целокупне његове имовине у корист Народноослободичачког фонда". Судија је имао само да прецрта непотребно, тј. осуђени је могао бити или стрељан, или осуђен на вишегодишњу казну тешког присилног рада (дакле, не обичног затвора).
    Под ставком ОБРАЗЛОЖЕЊЕ на истој страни остављено је место за кратак исказ сведока. Али, комунисти су очекивали да исказ сведока увек буде против оптуженог, јер је испод места за њихове исказе одштампано следеће:
    "Из утврђених чињеница проистиче и суд је стекао уверење да је оптужени (празан простор за име оптуженог) учинио наведено дело у диспозитиву ове уредбе..."
    На трећој страни формулара остављено је мало места за одбрану оптуженог - реда ради. Јер, ма шта оптужени рекао у своју одбрану, између његових речи, унетих руком записничара, налази се следећи одштампани текст:
    "Суд је ценио одбрану оптуженог _____________ да је ______________ па је нашао да је иста неумесна, јер у току поступка није ничим поткрепљена, те ју је као такву одбацио". На празној четвртој страни формулара, руком секретара суда исписана је примедба да овај предмет треба послати браниоцу оптуженог Косића, адвокату Ђорђу Д. Ђурићу из Београда. Тако је оптужени Косић макар накнадно добио какву-такву правну помоћ. Међутим, ни у једном случају из четири кутије Фонда војног суда нисмо приметили постојање адвоката одбране, нити било каквог браниоца, јер су ова "суђења" одржавана 1944\45, док је Косићу пресуђено 22. јануара 1946, када је највећи талас злочина већ представљао прошлост и када су комунисти почињали да имитирају постојање правне државе. Косић је добио "само" 18 месеци строгог затвора, јер у затворима више није било места - у буквалном значењу те речи.
    У сваком од прегледаних случајева пише да је оптужени признао кривицу, очигледно уз средњевековне инквизиторске методе мучења. То значи да ко није признао наводну кривицу у тзв. истрази - тај није ни извођен на суд, већ је убијен без суда.
    Ниједна од ових комунистичких пресуда није правно ваљана. То што су радили комунисти није ни било суђење, већ злочин над цивилним становништвом почињен из користољубља... С правне тачке гледишта, њихови судови нису судови, већ злочиначка удружења.
    ДО ИСТРАГЕ

  12. #12
    Domaćin
    Učlanjen
    24.09.2004.
    Pol
    muški
    Poruke
    3.840
    Reputaciona moć
    87

    Podrazumevano Re: КРАГУЈЕВАЧКИ ОКТОБАР

    ШТА КАЖУ КОМУНИСТИ?

    Чим су кренуле приче о великом злочину с краја Другог светског рата, комунисти су почели да их демантују. Велики број њихових демантија сажео је Ђуро В. Родић у књизи "О погубљењима у Србији 1944-1946", која је, наводно, обухватила све постојеће изворе и у чије налазе се не може сумњати. Према Радићу, у Србији, не рачунајући покрајине, 1944-1946. на смрт је осуђено 652 лица, а свеукупно је извршено 225 погубљења, док су остали помиловани. У књизи се тврди да је у од ових 225 особа у Крагујевцу ликвидирано њих 28. (О књизи сазнајемо из чланка "Фантомске цифре", објављеног у "Политици" 2. септембра 2003. године, из пера комунистичког историчара и новинара Јована Радовановића.) Не можемо утврдити како је Родић дошао до броја 28. У Историјском архиву Шумадије у Крагујевцу документа о ликвидацијама постоје само у Фонду окружног суда. Овај суд је у наведеном периоду донео шест смртних пресуда које смо уврстили у списак жртава комунизма, и још неколико које нисмо уврстили у тај списак (један Хрват, један Словенац и један Србин љотићевац осуђени су на смрт због учешћа у стрељању грађана 21. октобра 1941. године, а било је и осуђених за криминална дела). Из Фонда војног суда Крагујевачке области комунисти су склонили сва документа о погубљењима, осим што им је промакао доказ о убиству две особе. Нису сачувани сви бројеви тада јединог гласила комуниста у Крагујевцу, листа "Светлост", у коме су повремено објављивани извештаји о ликвидацијама. Из бројева преосталих у Народној библиотеци у Крагујевцу могу се наћи подаци о три ликвидације. Дакле, када се сва три извора саберу, добија се број мањи од 28. А није логично очекивати да би један комуниста користио непознате изворе.
    На жалост, укупан број особа убијених у наведеном периоду је много већи. У наставку доносимо делимичан списак жртава комунизма у Крагујевцу.
    ДО ИСТРАГЕ

  13. #13
    Zainteresovan član
    Učlanjen
    06.06.2006.
    Pol
    muški
    Poruke
    186
    Reputaciona moć
    44

    Podrazumevano Re: КРАГУЈЕВАЧКИ ОКТОБАР

    A jesi li znao da je na ovogodišnjoj komemoraciji jedini bio predsednik skupštine Vojvodine Bojan Kostreš od zvaničnih lica ?

  14. #14
    Domaćin
    Učlanjen
    24.09.2004.
    Pol
    muški
    Poruke
    3.840
    Reputaciona moć
    87

    Podrazumevano Re: КРАГУЈЕВАЧКИ ОКТОБАР

    Не али ме ништа не чуди јер се нико није конкретно обратио поводом годишњице, ту и тамо, по ћошковима неких дневних новина. И после се чудимо што нас окорели нацисти возају к'о беба дубак.
    ДО ИСТРАГЕ

  15. #15
    Iron Lord nije na forumu
    ne vadi prst iz uveta odkad je čuo da uvo više uživa
    Elita Iron Lord (avatar)
    Učlanjen
    23.12.2004.
    Pol
    ženski
    Lokacija
    ОЈ СРБИЈО, КРАВО МОЈА МУЗАРО!
    Poruke
    21.620
    Tekstova u blogu
    4
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: КРАГУЈЕВАЧКИ ОКТОБАР

    Citat Original postavio PAC-PAC Pogledaj poruku
    КРАГУЈЕВАЧКИ ОКТОБАР 1941.

    Шта се дешавало уочи стрељања у Шумарицама 21. октобра 1941, колико грађана је стрељано и каква је улога четника, комуниста и љотићеваца?

    ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
    Opet slobodna srpska "F" misao po forumu Krste...
    Elem šta su radili nabrojani? Ništa! Da su stvarno radili nešto ne bi se dešavao onaj užas po Jasenovcu. Sa ove vremenske distance mašta može svašta ali ono krvoproliće niko nije sprečio čitave 4 godine.

  16. #16
    Domaćin
    Učlanjen
    24.09.2004.
    Pol
    muški
    Poruke
    3.840
    Reputaciona moć
    87

    Podrazumevano Re: КРАГУЈЕВАЧКИ ОКТОБАР

    Поготову комунисти чија се Бихаћка република налазила на територији НДХ у блиском наслону на локалитет Јасеновца. Ем што нису ништа урадили по том питању него су поврх свега потерали српске цивили током фамозне "битке за рањенике"(?!) да закрче пут и тако успоре Немце, а све ти по цичи зими.

    Где ти је осећај за парламентаризам, ако ти имаш право на постовање што не би и други искористили то право?
    ДО ИСТРАГЕ

  17. #17
    Ističe se Jedi Master (avatar)
    Učlanjen
    06.11.2006.
    Lokacija
    ...AND ALL THE BLIND, NOW THEY WILL SEE, EMBRACE THEIR MINDS, TO PLANT THE SEEDS FOR...
    Poruke
    2.131
    Reputaciona moć
    62

    Podrazumevano Re: КРАГУЈЕВАЧКИ ОКТОБАР

    Au PAC, brate mili, mog'o si to malo skratiti...

  18. #18
    Domaćin
    Učlanjen
    24.09.2004.
    Pol
    muški
    Poruke
    3.840
    Reputaciona moć
    87

    Podrazumevano Re: КРАГУЈЕВАЧКИ ОКТОБАР

    Мастеру, краће не мере од овог, то је толика пиздарија да би могло данима да се пише.
    ДО ИСТРАГЕ

  19. #19
    Ističe se Jedi Master (avatar)
    Učlanjen
    06.11.2006.
    Lokacija
    ...AND ALL THE BLIND, NOW THEY WILL SEE, EMBRACE THEIR MINDS, TO PLANT THE SEEDS FOR...
    Poruke
    2.131
    Reputaciona moć
    62

    Podrazumevano Re: КРАГУЈЕВАЧКИ ОКТОБАР

    Pa moguce, al' jbgA, dok ovo prochitam dochekacu penziju... :-|

  20. #20
    Poznat ~Petar~ (avatar)
    Učlanjen
    14.08.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    bachelorette
    Poruke
    8.638
    Reputaciona moć
    132

    Podrazumevano Re: КРАГУЈЕВАЧКИ ОКТОБАР

    ko je mr. pisac ovoga, izvor?

    deluje pretenciozno a preveliko, kladim se da niko nije procitao- (again- niko)

  21. #21
    Domaćin
    Učlanjen
    24.09.2004.
    Pol
    muški
    Poruke
    3.840
    Reputaciona moć
    87

    Podrazumevano Re: КРАГУЈЕВАЧКИ ОКТОБАР

    Ма чини ти се, ово ти има бољи расплет и динамику од "STAR WARS" епа који је последњи романтични покушај одбране монархије као природног поредка.
    Тако да долазимо до закључка да су Џедаји у ствари Чедаји, свемирски равногорци, а да је Чеда, отпали "Помаже Бог, браћо Срби!" Чедај којег је обузела Црвена страна Силе и претворила у Либеро Шилера...
    Видиш, прича се сама намеће.
    ДО ИСТРАГЕ

  22. #22
    Ističe se Jedi Master (avatar)
    Učlanjen
    06.11.2006.
    Lokacija
    ...AND ALL THE BLIND, NOW THEY WILL SEE, EMBRACE THEIR MINDS, TO PLANT THE SEEDS FOR...
    Poruke
    2.131
    Reputaciona moć
    62

    Podrazumevano Re: КРАГУЈЕВАЧКИ ОКТОБАР

    Sad me zbunjujesh?!
    Cheda, ravnogorci, indijanci, SITI, gladni... Don't mix frogs and grandmothers...

  23. #23
    Domaćin
    Učlanjen
    24.09.2004.
    Pol
    muški
    Poruke
    3.840
    Reputaciona moć
    87

    Podrazumevano Re: КРАГУЈЕВАЧКИ ОКТОБАР

    Не дај се збунити, паметан си ти чо'ек.
    ДО ИСТРАГЕ

  24. #24
    Domaćin
    Učlanjen
    24.09.2004.
    Pol
    muški
    Poruke
    3.840
    Reputaciona moć
    87

    Podrazumevano Re: КРАГУЈЕВАЧКИ ОКТОБАР

    Citat Original postavio ~Petar~ Pogledaj poruku
    ko je mr. pisac ovoga, izvor?

    deluje pretenciozno a preveliko, kladim se da niko nije procitao- (again- niko)
    То би било као кад би ја тврдио да нико није видо твој нос само зато што је претенциозно велик.
    Изгубио си опкладу, дај паре.
    ДО ИСТРАГЕ

Slične teme

  1. Odgovora: 57
    Poslednja poruka: 17.10.2008., 21:44
  2. 5. октобар - дан велике преваре
    Autor Pobunjenik u forumu Politika
    Odgovora: 25
    Poslednja poruka: 09.02.2008., 16:36
  3. ЧАНАК и нови 5 октобар
    Autor gost 304860 u forumu Politika
    Odgovora: 79
    Poslednja poruka: 07.11.2006., 01:30
  4. 5.Октобар - ДБовско мазање очију
    Autor Микула u forumu Politika
    Odgovora: 1
    Poslednja poruka: 20.09.2006., 00:13
  5. Дан преваре 5 Октобар
    Autor Marty Misterija u forumu Politika
    Odgovora: 143
    Poslednja poruka: 05.10.2005., 02:22

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •