Оса Исток-Запад одређена је дневном путањом Сунца. Народи који ступају на сцену историје крећу се истим смером (од истока ка западу, не обрнуто). Представља ли ова путања – како је то, међу многим другим, сматрао велики енглески географ Макиндер – и главну путању историје, њену „географску осу“?

Нема сумње да дотицаји, али изнад свега сукобљавања Истока и Запада чине веома стару и важну тему историје, мотив који се, уосталом, нешрекидно понавља. Сталној претњи са Истока – какву оличавају номадски народи, попут Скита, Хуна или Гота – одговарају покушаји Запада да себи потчини Исток, да га колонизује. Заједно са војнама, ка Истоку се, у дугим колонама, крећу и мисионари, који не доносе собом само светлост нове вере или једне политичке, империјалне идеје.

Иста путања, премда преименована у нешто другачије термине – преведена на нов језик – пројектује се све до у наше доба. Насупрот малом полуострву на западу континента, који је домовина градова и урбаних цивилизација, стоје безмерна пространства степа и равница. Данас је то бивши совјетски исток, изнад свега Русија. Хитлерова Drag nach Osten има свог непосредног претходника у Наполеону – оба се заврсавају истим исходом: привидним тријумфом, потом катастрофом. Пораз је последица немогућности да се овлада огромним простором који се аутохтоном становништву, опет, и не поставља као проблем. Заплет је у великим биткама Истока и Запада можда увек исти, али су актери у њему увек нови: Грци против Персијанаца, Римљани (и Ромеји) против Скита и Сармата, Германи против Словена... И, још пре, Данајци против Троје. Значај ове теме ипак не треба прецењивати, још мање апсолутизовати (на начин на који то чине Макиндер и његови утицајни следбеници), јер ће нам запречити увид у друге и ништа мање важне „осе историје“, попут оне која повезује Север са Југом. Древни Ахајци долазе са севера и североистока (а не са запада) и првобитно су били сточари и „мрзитељи градова“, слично ведским Аријима који освајају индијски поткконтинент, рушећи древну, урбану и меркантилну, дравидску цивилизацију.

Исток и Запад при свему томе остају нејасни појмови, који измичу дефиницијама, па чак и ближим одређењима. Нејасне су такође и линије које их деле, и то тим више што се враћамо дубље у прошлост. Дравидски Мохеџо Даро „западнији“ је од Спарте, микенска култура „источнија“ је од Троје. Исто важи и за латенску (келтску) културу у односу на Рим. Ни код Херодота, који има амбицију да опише „раније додире Истока и запада“ и ојасни узроке њихових ратова, границе још увек немају ону чврстину који ће стећи у познијим периодима: оне пре одвајају познато од непознатог него Исток од Запада. Једна од њих је и граница коју чини река Истар (Дунав), раздвајајући Тракију од земље скитских Сигина, од Скитије која се „протеже све до Венета на Јадрану“:“... изгледа да се преко Истра налази једна бескрајна пустиња“. И такође: „Трачани причају да у пределу преко Истра земљом господаре пчеле, од којих се не може даље проћи“.

Херодот је, упркос томе, јасније сагледавао Исток, његова племена, народе и обичаје него многи потоњи аутори. Његово дело и у томе остаје узорно, али смо још далеко од тога да буде у потпуности растумачено.

Тацит се, напротив, прихвата да опише Риму непријатељску и варварску Германију – Германију коју, по његовим речима, „од Сарматије и Дакије одвајају узајамни страх и планине“ – не и Сарматију. Он је, уосталом, и не описује на основу личног увида него извештаја старијих аутора, што довољно говори само за себе. Приск, који прелази Дунав долазећи у земљу Лимиганата (данашњи Банат и Бачка) како би посетио Атилин двор, такпђе ступа у непознату земљу. Слично Тациту који често не разликује Гале од Германа и не уме да каже треба ли Венете (претке Словена) рачунати у Германе или Сармате, ни Приск не зна којим језиком говори локално становништво. Зид „узајамног страха“ овде је још чвршћи и непровиднији него код Тацита. Вредна је помена и чињеница да се Приск налази у дипломатској мисији: пишући о Хунима, он заправо говори о непријатељу. Да ли је, на пример, његов опис Атилиног погреба – праћено ритуалима ненадмашне суровости – заиста само непристрасни извештај очевица или прави пример политичке пропаганде оног доба?

Снажнија од лимеса који је делио „цивилизоване“ од „варвара“ је граница коју утврђује вера. Подела на западно и источни хришћанство остаје дубља од оне која је располутила западни свет, већ услед чињенице да је протестантизам само јерес поникла у крилу католичке цркве. Покушаји да се подела на Исток и Запад тумачи начином владавине и правда политичким разлозима – карактеристичним не само за наше доба већ и за поједине хеленске историчаре – подједнако је неодржив и данас колико и у време пелопонеских ратова. Тиране античког света, баш као и императоре позног Рима, или поједине принчеве из раздобља италијснке ренесансе, ваљало би у том случају подвести под појам непатвореног оријенталног деспотизма. Спарта нимало не одговара демократском идеалу, што не спречава Платона да јој се диви, стављајући њено аристократско уређење високо изнад атинске демократије. Требало би такође да пренебрегнемо читаве историјске епохе, попут европских средњовековља или тоталитарних режима ХХ века. Скити, насупрот томе, ако можемо веровати описима грчких аутора, живе слободније него Грци. Пример мого чистије демократије од оне коју установљавају трговачке републике Медитерана можемо наћи у иституцији словенске Скупштине.

Макиндер свакако није ни први ни последњи који је настојао да теми сукоба Истока и ЗАпада припише расне конотације: „Скити из Хомерових и Херодотових прича, који „пију млеко од кобиле“, имали су исте животне идеале и припадали истој раси као и каснији становници степе“. Тим „косооким“ и „немилосрдним хордама коњаника без идеала“, по овом аутору, супротстављају се бели долихокефали запада, севера и југа Европе. Плод те миленарне борбе против завојевача са Истока су западне културе градова, савремена урбана цивилизација уопште. Скити, међутим, супротно оном у шта је веровао Макиндер, уопште нису били „косооки“ него готово чистокрвни Индоевропљани; Хуни и Готи беху шаролик савез најразличитијих раса, етноса и народа. Урбане цивилизације су, сем тога, постојале и много пре најезди Хуна или Скита, па чак и пре индоевропских миграција. Њихове трагове налазимо у европском Подунављу и дравидској Индији, те у Средоземљу, у виду старе иберске и критске цивилизације. Окончала су их управо освајања белих и долихокефалних Индоевропљана. Сећање на то садржано је у Хомеровој повести тројанског рата.





Борис Над