Neka sude čitaoci zbog čega sam napisao ovu knjigu. Mislim da sam u njoj prvooptuženi i da sam ja najviše na meti, kaže za Glas Vuk Drašković, lider SPO, odgovarajući na pitanje da li pisanje knjiga bivših političkih lidera zapravo predstavlja pokušaj pranja biografije. Upravo je iz štampe izašla njegova knjiga „Meta“, u kojoj on iznosi sećanja na period do 2000. godine, vreme u kojem je bio neprikosnoveni lider opozicije
Kako ste se odlučili da napišete „Metu?
- Teško. Nije bilo lako ponovo prisiljavati pamćenje da se vrati na sve one tragične događaje čiji sam bio učesnik, a najčešće i glavni akter. Ipak, morao sam da je napišem, jer bi nesnošljivo po mene bilo da knjigu nisam napisao i bilo bi nepošteno prema onim kolonama ljudi koji su ubijeni jer su bili sa mnom, zbog stotina hiljada onih koji su deceniju išli za mnom i desetina hiljada onih koji su hapšeni, gubili posao ili su morali da odu iz zemlje jer su bili sa mnom.
U delu gde opisujete Ibarsku magistralu, na jednom mestu čak navodite da bi bilo bolje da niste živi jer da je tako, ne bi bilo ni tih pogibija ni stradanja ljudi oko vas. Da li vam je i sada krivo što uopšte postojite?
- Ima trenutaka kada jeste. To su oni trenuci kada ja u samooptuživanju odem toliko daleko razmišljajući da bi ti ljudi zaista danas bili živi da se ja nikad nisam ni rodio. Svestan sam ja da je ovo izvrnuta logika, da u njihovim pogibijama nema ni malo moje krivice, ali i toga da je smrt namenjena meti kosila i pored mete, a da je glavna meta Božjom voljom ostala živa.
Ipak, činjenica je da ne bilo 5. oktobra da nije bilo vas. Jeste li danas razočarani posle svega?
- Nema razočarenja i nije ovo vreme koje izriče presude. Svi smo se mi slikali za neki pasoš budućnosti, a ja sam siguran da će se čak i u Srbiji svoditi pravi računi i da ni ovde neće biti da će pobednik biti Dantes, a poraženi Puškin, bez obzira na to što je Dantes ubio Puškina.
Naveli ste u knjizi dva momenta koja su, moguće, bila vaše najveće greške - prvi put kad posle 9. marta niste dozvolili Giški da narod uđe u Skupštinu i drugi, kad na izborima 2000, niste hteli da odustanete od Vojislava Mihailovića, kao protivkandidata Koštunici. Koja je greška bila veća?
- Mnogo je bilo grešaka ako se meri jednom vagom, a bilo ih je manje ako bi se merilo nekom drugom. Hteo sam da uđe narod u Skupštinu, planirao sam to i likovao pred sobom kako ću nadmudriti Miloševića i proglasiti novi parlament...
Pišete da ste se uplašili...
- Jesam, jer je stigao raport da je Branimir Milinović ubijen i da je poginuo policajac Nedeljko Kosović i to me je pogodilo kao grom. Jednostavno sam razmišljao - ako uđe narod, poslaće specijalne jedinice, možda i vojsku i sva će ta krv na moju dušu i moju savest. Trebalo je da žrtvujem ljude jer su u Srbiji na ceni naročito dobrovoljni davaoci tuđe krvi, a ja to nikad nisam hteo da budem. Uvek sam, na svim demonstracijama prvi išao, uvek prvi primao pendreke i policijsku silu.
A što se tiče Mihajlovića, postoji mišljenje da je retko ko kao vi uspeo da protraći deceniju kapitala i borbe za samo nekoliko meseci?
- Imate situaciju da su se svi iz tog boja od 5. oktobra vratili s pobedničkim zastavama, a SPO na nosilima.
Iz inata niste hteli da povučete kandidaturu, a i pišete da ste znali dokle će vas dovesti takva odluka?
- Iz inata, ali tu me je u čvor uvezla istorija i moje poimanje istorijskog morala. Da je Voja bio nečiji drugi unuk, a ne Draže Mihailovića, sve bi bilo drukčije. Izgleda vam to čudno?
BOLJE BI BILO DA SAM POSLUŠAO DANU!
U vreme Miloševića važilo je da on i njegova supruga vladaju Srbijom iz kreveta. Međutim, nešto slično važilo je i za vas. Koliko je zapravo Danica imala uticaj na vaše odluke?
- Bolje bi bilo da sam je slušao, ali često je nisam slušao i pravio greške. Pa ona me je preklinjala da se odreknem Mihailovića! I nikad nisam pogrešio kada bih je poslušao, ali učinio bih to onda kada bi me savetovala da uradim ono što ja hoću. A znate gde mi je najveća politička greška, kad već pitate? To što sam dozvolio da se smeni Đinđić sa mesta gradonačelnika 1997. Da nisam to uradio, pobedila bi struja u DS koja je bila ogorčena i razbijanjem „Zajedno“ i bojkotom izbora i sve bi bilo drukčije.
SLIKE U TAJNOJ SOBI
Jedan od veoma misterioznih i kratkih delova u knjizi je onaj u kojem kratko opisujete kako ste krajem devedesetih išli u posetu Moskvi kod tadašnjeg ministra diplomatije Ivanova. On vas je, navodite, uveo u neku tajnu sobu u kojoj ste videli neke slike, ali niste napisali nijedan detalj više.
- Ne mogu da kažem ništa više od napisanog, dao sam reč.
Možete bar o čemu su bile slike, o budućnosti sveta, Srbije?
I sveta i Srbije.
Pa je li dobro po nas?
Aman, dao sam tvrdu reč. Pokazano mi je nešto što se pokazuje izuzetno malom broju ljudi, prikazano je mnogo slika koje su munjevito proletale, bilo je i mapa i drugih stvari...
Ipak, da li nam se dobro piše?
Do te projekcije budućnosti koja bi bila dobra za nas ne može se stići sadašnjom politikom u Srbiji.
Izgleda mi neverovatno za vas, koji ste imali više od decenije iskustva u politici, da sve upropastite, jer je neko nekad izdao Dražu, a vi sad nećete da izdate njegovog unuka.
- Tačno. Tog avgusta bivam pritiskan maksimalno i iz sveta i odavde da se odreknem Mihailovića. Sve se nekako složilo da Srbija uvek u odsudnim momentima mora da izda Mihailovića i ja to nisam hteo.
Pa što ne popričaste sa čovekom, što ga ne zamoliste da odustane, zarad Srbije, građana, članstva stranke?
- Ne znam zašto to nisam uradio, ali ovako je bilo. I verovao sam, zbog loše političke procene, koja je bila i rezultat moje višemesečene odvojenosti od Srbije, da izbori nikako ne mogu biti rešeni u prvom krugu, da mogu ostati tvrd, a da u drugom krugu sa velikim zadovoljstvom mojim biračima preporučim da sve glasove Mihailovića daju Koštunici u drugom krugu.
I tako sahraniste i sebe i stranku.
- Pa dobro, ali mislim da je neko drugi sebe sahranio, da su to učinili oni lideri DOS-a koji su za svoje saveznike u momentu već poraženog Miloševića uzeli komandante bivšeg režima. Srbija je još u toj paukovoj mreži. Nema tih demonstracija koje ja nisam vodio, samo te nisam 5. oktobra i baš tada je došlo do dogovora DOS-a i čelnika Miloševićeviog režima.
U knjizi ste oštri prema Zoranu Đinđiću. Kako bi pisali da je živ?
- Ja sam i tu veoma kritičan prema sebi, ali nisam hteo da se ogrešim o istinu, osim što ni stoti deo onoga što je trebalo da kažem nisam rekao iz pijeteta prema tome što je Zoran ubijen. Samo da vam kažem da ni Milošević ni bilo ko od vlasti nije uspeo da slomi SPO, to su uradili naši takozvani saveznici, jer je veliki deo građana poverovao u laži o meni koje su lansirali ljudi iz opozicije. Tu sam ostao dužan istini. I da vam kažem da me u Budvi nisu ubijali politički protivnici, već moji saveznici pričama da sam ludak, čudovište koji je samo sebi dva puta pucalo u glavu, kako bi sebi podigao rejting. Kada sam se vratio u Beograd, nisam mogao da verujem, to je najteži period u mom životu, da me većina ljudi s prezirom gleda i dobacuje: „Mirko, pazi metak“. E, to je strašno. I neoprostivo.
Veoma ste kritični prema sadašnjoj vlasti. I pored svega, standard raste, bližimo se Evropskoj uniji, postoji mogućnost da se povoljno po nas reši status Kosmeta.
- Zato ja i nisam pisao o sadašnjem vremenu, vremenu velikog napretka, sveopšteg demokratskog preporoda i bratstva i jedinstva. Nikada kao sada mali i običan čovek nije bio ovoliko neprimećen i odbačen od države, nikada u Srbiji nije postojala ovolika provalija između obesnih na jednoj i nemoćnih na drugoj strani. Ovoliki stepen pljačke, grabeži kriminala nije postojao ni u vreme Slobodana Miloševića...
Ovi danas p preduzeća i kompanije Srbije dobijaju kockanjem izvlačeći cedulje iz šešira, a o tome ćute njihovi mediji i demokratska propaganda. Srbija je danas zemlja bez strateških vizija i putokaza, zemlja u kojoj se kriju mnoge istine, kao i ona o Kosovu. Voleo bih da nisam u pravu, ali epilog kosovske priče biće mnogo drugačiji od ovog koji nam se predstavlja.
Kako ste se odlučili da napišete „Metu?
- Teško. Nije bilo lako ponovo prisiljavati pamćenje da se vrati na sve one tragične događaje čiji sam bio učesnik, a najčešće i glavni akter. Ipak, morao sam da je napišem, jer bi nesnošljivo po mene bilo da knjigu nisam napisao i bilo bi nepošteno prema onim kolonama ljudi koji su ubijeni jer su bili sa mnom, zbog stotina hiljada onih koji su deceniju išli za mnom i desetina hiljada onih koji su hapšeni, gubili posao ili su morali da odu iz zemlje jer su bili sa mnom.
U delu gde opisujete Ibarsku magistralu, na jednom mestu čak navodite da bi bilo bolje da niste živi jer da je tako, ne bi bilo ni tih pogibija ni stradanja ljudi oko vas. Da li vam je i sada krivo što uopšte postojite?
- Ima trenutaka kada jeste. To su oni trenuci kada ja u samooptuživanju odem toliko daleko razmišljajući da bi ti ljudi zaista danas bili živi da se ja nikad nisam ni rodio. Svestan sam ja da je ovo izvrnuta logika, da u njihovim pogibijama nema ni malo moje krivice, ali i toga da je smrt namenjena meti kosila i pored mete, a da je glavna meta Božjom voljom ostala živa.
Ipak, činjenica je da ne bilo 5. oktobra da nije bilo vas. Jeste li danas razočarani posle svega?
- Nema razočarenja i nije ovo vreme koje izriče presude. Svi smo se mi slikali za neki pasoš budućnosti, a ja sam siguran da će se čak i u Srbiji svoditi pravi računi i da ni ovde neće biti da će pobednik biti Dantes, a poraženi Puškin, bez obzira na to što je Dantes ubio Puškina.
Naveli ste u knjizi dva momenta koja su, moguće, bila vaše najveće greške - prvi put kad posle 9. marta niste dozvolili Giški da narod uđe u Skupštinu i drugi, kad na izborima 2000, niste hteli da odustanete od Vojislava Mihailovića, kao protivkandidata Koštunici. Koja je greška bila veća?
- Mnogo je bilo grešaka ako se meri jednom vagom, a bilo ih je manje ako bi se merilo nekom drugom. Hteo sam da uđe narod u Skupštinu, planirao sam to i likovao pred sobom kako ću nadmudriti Miloševića i proglasiti novi parlament...
Pišete da ste se uplašili...
- Jesam, jer je stigao raport da je Branimir Milinović ubijen i da je poginuo policajac Nedeljko Kosović i to me je pogodilo kao grom. Jednostavno sam razmišljao - ako uđe narod, poslaće specijalne jedinice, možda i vojsku i sva će ta krv na moju dušu i moju savest. Trebalo je da žrtvujem ljude jer su u Srbiji na ceni naročito dobrovoljni davaoci tuđe krvi, a ja to nikad nisam hteo da budem. Uvek sam, na svim demonstracijama prvi išao, uvek prvi primao pendreke i policijsku silu.
A što se tiče Mihajlovića, postoji mišljenje da je retko ko kao vi uspeo da protraći deceniju kapitala i borbe za samo nekoliko meseci?
- Imate situaciju da su se svi iz tog boja od 5. oktobra vratili s pobedničkim zastavama, a SPO na nosilima.
Iz inata niste hteli da povučete kandidaturu, a i pišete da ste znali dokle će vas dovesti takva odluka?
- Iz inata, ali tu me je u čvor uvezla istorija i moje poimanje istorijskog morala. Da je Voja bio nečiji drugi unuk, a ne Draže Mihailovića, sve bi bilo drukčije. Izgleda vam to čudno?
BOLJE BI BILO DA SAM POSLUŠAO DANU!
U vreme Miloševića važilo je da on i njegova supruga vladaju Srbijom iz kreveta. Međutim, nešto slično važilo je i za vas. Koliko je zapravo Danica imala uticaj na vaše odluke?
- Bolje bi bilo da sam je slušao, ali često je nisam slušao i pravio greške. Pa ona me je preklinjala da se odreknem Mihailovića! I nikad nisam pogrešio kada bih je poslušao, ali učinio bih to onda kada bi me savetovala da uradim ono što ja hoću. A znate gde mi je najveća politička greška, kad već pitate? To što sam dozvolio da se smeni Đinđić sa mesta gradonačelnika 1997. Da nisam to uradio, pobedila bi struja u DS koja je bila ogorčena i razbijanjem „Zajedno“ i bojkotom izbora i sve bi bilo drukčije.
SLIKE U TAJNOJ SOBI
Jedan od veoma misterioznih i kratkih delova u knjizi je onaj u kojem kratko opisujete kako ste krajem devedesetih išli u posetu Moskvi kod tadašnjeg ministra diplomatije Ivanova. On vas je, navodite, uveo u neku tajnu sobu u kojoj ste videli neke slike, ali niste napisali nijedan detalj više.
- Ne mogu da kažem ništa više od napisanog, dao sam reč.
Možete bar o čemu su bile slike, o budućnosti sveta, Srbije?
I sveta i Srbije.
Pa je li dobro po nas?
Aman, dao sam tvrdu reč. Pokazano mi je nešto što se pokazuje izuzetno malom broju ljudi, prikazano je mnogo slika koje su munjevito proletale, bilo je i mapa i drugih stvari...
Ipak, da li nam se dobro piše?
Do te projekcije budućnosti koja bi bila dobra za nas ne može se stići sadašnjom politikom u Srbiji.
Izgleda mi neverovatno za vas, koji ste imali više od decenije iskustva u politici, da sve upropastite, jer je neko nekad izdao Dražu, a vi sad nećete da izdate njegovog unuka.
- Tačno. Tog avgusta bivam pritiskan maksimalno i iz sveta i odavde da se odreknem Mihailovića. Sve se nekako složilo da Srbija uvek u odsudnim momentima mora da izda Mihailovića i ja to nisam hteo.
Pa što ne popričaste sa čovekom, što ga ne zamoliste da odustane, zarad Srbije, građana, članstva stranke?
- Ne znam zašto to nisam uradio, ali ovako je bilo. I verovao sam, zbog loše političke procene, koja je bila i rezultat moje višemesečene odvojenosti od Srbije, da izbori nikako ne mogu biti rešeni u prvom krugu, da mogu ostati tvrd, a da u drugom krugu sa velikim zadovoljstvom mojim biračima preporučim da sve glasove Mihailovića daju Koštunici u drugom krugu.
I tako sahraniste i sebe i stranku.
- Pa dobro, ali mislim da je neko drugi sebe sahranio, da su to učinili oni lideri DOS-a koji su za svoje saveznike u momentu već poraženog Miloševića uzeli komandante bivšeg režima. Srbija je još u toj paukovoj mreži. Nema tih demonstracija koje ja nisam vodio, samo te nisam 5. oktobra i baš tada je došlo do dogovora DOS-a i čelnika Miloševićeviog režima.
U knjizi ste oštri prema Zoranu Đinđiću. Kako bi pisali da je živ?
- Ja sam i tu veoma kritičan prema sebi, ali nisam hteo da se ogrešim o istinu, osim što ni stoti deo onoga što je trebalo da kažem nisam rekao iz pijeteta prema tome što je Zoran ubijen. Samo da vam kažem da ni Milošević ni bilo ko od vlasti nije uspeo da slomi SPO, to su uradili naši takozvani saveznici, jer je veliki deo građana poverovao u laži o meni koje su lansirali ljudi iz opozicije. Tu sam ostao dužan istini. I da vam kažem da me u Budvi nisu ubijali politički protivnici, već moji saveznici pričama da sam ludak, čudovište koji je samo sebi dva puta pucalo u glavu, kako bi sebi podigao rejting. Kada sam se vratio u Beograd, nisam mogao da verujem, to je najteži period u mom životu, da me većina ljudi s prezirom gleda i dobacuje: „Mirko, pazi metak“. E, to je strašno. I neoprostivo.
Veoma ste kritični prema sadašnjoj vlasti. I pored svega, standard raste, bližimo se Evropskoj uniji, postoji mogućnost da se povoljno po nas reši status Kosmeta.
- Zato ja i nisam pisao o sadašnjem vremenu, vremenu velikog napretka, sveopšteg demokratskog preporoda i bratstva i jedinstva. Nikada kao sada mali i običan čovek nije bio ovoliko neprimećen i odbačen od države, nikada u Srbiji nije postojala ovolika provalija između obesnih na jednoj i nemoćnih na drugoj strani. Ovoliki stepen pljačke, grabeži kriminala nije postojao ni u vreme Slobodana Miloševića...
Ovi danas p preduzeća i kompanije Srbije dobijaju kockanjem izvlačeći cedulje iz šešira, a o tome ćute njihovi mediji i demokratska propaganda. Srbija je danas zemlja bez strateških vizija i putokaza, zemlja u kojoj se kriju mnoge istine, kao i ona o Kosovu. Voleo bih da nisam u pravu, ali epilog kosovske priče biće mnogo drugačiji od ovog koji nam se predstavlja.
....A sto se prodaje tice,pogledaj malo bolje taj link koji si postavio,pa ces videti da je za 7 dana prodato vise od 30.000 primeraka!
