Hadžiluk prote Pante Bankovića
Prikazujem rezultate 1 do 12 od 12

Tema: Hadžiluk prote Pante Bankovića

  1. #1
    Ističe se
    Učlanjen
    15.12.2006.
    Poruke
    2.338
    Tekstova u blogu
    8
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Hadžiluk prote Pante Bankovića

    Hadžiluk prote Pante Bankovića

    O ovom izdanju – 1

    Hodočašće je, u hrišćanskom svetu, putovanje u Jerusalim, najčešće o Vaskrsu, radi poklonjenja Hristovom Grobu. Putovalo se i o Božiću u Vitlejem, u mesto rođenja Isusa Hrista. Hodočasnik, poklonik ili hadžija hrišćanin odlazio je na put u središte svog duhovnog sazrevanja, stičući tako potvrdu i ispunjenje svog dugogodišnjeg unutrašnjeg hodočašća, na koje je krenuo od detinjeg doba, jer hodočašće nije samo telesno kretanje u sveta mesta, nego je pre svega duhovni put u sebe, otkrivanje nepoznatih predela svoje duše. Hodočašće je kruna religioznog života vernika i u pravoslavlju je oduvek bilo visoko cenjeno i negovano. Posle povratka iz Jerusalima, pravoslavni hodočasnik ili hadžija, pošto je dobio potvrdu iz ruku Jerusalimskog patrijarha, ima pravo da ispred svog imena doda naziv: hadži.
    I Panti Bankoviću, kusadačkom svešteniku, kako sam kaže u Pristupnoj reči svog spisa o putu na hadžiluk, „još poodavna“ se „pojavila misao i istinska hrišćanska želj, da pohodi sv. mesta u Palestini, a naročito Sv. Jerusalim, gde je i Sv. Grob Spasitelja Sveta“. Ta njegova misao, „koja je opet dar Božiji, rasla je iz dana u dan, sve više i više, dokle najposle nije i u delo privedena“. Pokloničko putovanje u Palestinu ne predstavlja samo krunisanje Protinog svešteničkog službovanja i služenja Bogu, već i svih njegovih putovanja po evropskim i balkanskim zemljama. Na svojim ranijim putovanjima nije hvatao pribeleške, niti je ma šta o tome pisao, jer, kako kaže, to nije bio njegov posao, a i „za taj rad treba mnogo truda i veštine“.
    Međutim, o svom putovanju na hadžiluk odlučio je da ostavi pisani trag, kako kaže, iz više razloga: najpre, zato što su Jerusalim i sva mesta kroz koja treba proći daleko od nas, potom što je put teži, što su narodi raznovrsni, što su zemaljski proizvodi drukči od naših, što su sva mesta kroz koja je prolazio još iz davnašnjih vremena vrlo čuvena i u istoriji poznata, a najviše zbog toga što mu je davnašnja želja ispunjena, te se mogao nazvati poklonikom Sv. Groba našega Spasa Isusa Hrista, a to su opet sve uspomene, koje su mu drage i koje je rad ostaviti zabeležene.
    Iako Protina namera nije bila da piše knjigu „koja bi predstavljala važnost u književnosti, ili iz koje bi se očekivale neke tekovine na polju nauke, ili da bi neko hteo potražiti kakvoga humora i poetične vrednosti koje obično ovakva putovanja daju čitaocu“, prosto se čini nemogućim da on nije znao za reč putopis. A moguće je da je tu reč izbegao da upotrebi jer nije želeo da prisvaja „ime spisatelja“, mada je bio nameran da „svoje putovanje u sveta mesta ostavi pribeleženo svojoj rodbini i svojim parohijanima, koji će se na svaki način prvenstveno time interesovati više nego iko drugi“.
    No, ma koliko da je hteo da pobegne i od same pomisli da će ga neko svrstati u „spisatelje“, iako svom spisu daje ime „pribeleženo putovanje“, Protin spis po načinu izlaganja može da se svrsta u dnevničke beleške, po sadržaju u putopisnu prozu, mestimice ima i elemente autobiografskog kazivanja, ali svakako pripada pokloničkoj književnosti, čije tragove su ruski istoričari književnosti našli još u prvim vekovima hrišćanstva.
    Ako bismo značenje sintagme „pribeleženo putovanje“ potražili u teoriji književnosti kao žanrovsku odrednicu, najbliži je, ipak - putopis. Jer, ispoštovani su svi zahtevi koje treba da ispuni ovo naučno-književno delo. Pre polaska na put pisac je postavio sebi cilj da će svoje putovanje da „pribeleži“ i za to se temeljno pripremao. Proučavao je svetsku istoriju, potom opštu istoriju, istoriju starih istočnih naroda, posebno se bavio „istorijskim pojavama pravoslavno-istočne aftokefalne crkve“, a čitao je i srpsku istoriju, „u kojoj je opisana negdašnja najveća slava, njen pad i propast carstva, petovekovno ropstvo i najzad, u najnovije doba, na daleko čuvena junačka borba za naše narodno oslobođenje“, tako da se mnogo godina unazad upoznao sa izvorima faktografskih podataka koji će mu poslužiti u opisivanju prirode, naselja, istorije zemalja kroz kroje je putovao, potom opisu ljudi u tim zemljama i načina njihovog života. I, najzad, za uzor su mu poslužili i „pismeni tragovi da su pobožni, kraljevi, carevi, velikaši, sveštena lica i drugi imućni Srbi, sećali se hrišćanskih svetinja na istoku, tamo išli, te prilagali bogate darove, pohodili Sveti Grob i molili se Bogu za spas svoje duše, za spas svojih bližnjih i za održanje i spas svoga roda i svoje otadžbine“. Prota je, dakle, odlučio da „sleduje svojim slavnim precima, koji su se na ovom putu imali boriti sa kudikamo mnogo većim teškoćama nego što ću se ja boriti u ovome dobu, kada su sredstva za putovanje usavršena i lakša“.
    Kada je o izvorima reč, u njegovom putopisu nema naučnog aparata, nije koristio fusnote, napomene, niti je naveo korišćenu literaturu, osim uopšteno kao što smo već pomenuli, ali skoro uvek je svojim jezikom naglašavao šta je koristio, počev od pisanih izvora, koje identifikuje sintagmom „kao što se to po knjiški kaže“, do informacija koje je čuo u toku puta i boravka, koje takođe opisuje: „kako mi pričaše“, „u razgovoru sa nekim ljudima doznao sam“, „razabrao sam“ itd. Te informacije je beležio, o čemu svedoči i zapis: „baš, kad sam ove pribeleške u svoj notes zapisivao...“
    Protini opisi ljudi, pojava i mesta po pravilu su pre propovednički nego pripovedački, čemu se uzroci mogu potražiti u njegovoj četiri decenije dugoj svešteničkoj službi. Zato ni malo ne iznenađuje što, kao da je na liturgiji, beleži: „Neka pobožni čitatelji oproste što ću ih malo zabaviti pričanjem kod ovog mesta.“ ... „Prvo ću unekoliko opisati Jerusalim i njegovu okolinu pa ću preći na pojedinosti o njemu i o svetim mestima koje sam ovom prilikom pohodio.“ ... „Posle ovih opštih napomena, prelazim na pojedinosti mojih doživljaja.“ ... „Prijatno mi je, što imam i tu sreću, da ovde mogu zabeležiti i tu lepu pojavu...“ ... „sad ću vam koju reći“ ... „To je što sam imao reći.“
    Prvo poglavlje, kao što smo već rekli, naslovljeno kao Pristupna reč, osim uvodnih reči o razlozima koji su ga opredelili da opiše svoje putovanje, ima i autobiografske elemente. Prota govori o sebi, svojim roditeljima, potomcima i rodbini, o zemljoradnji i kućevnom domazluku. Svoja razmišljanja o odnosu prema radu i radinosti ilustruje narodnim poslovicama: „U radiše ima svega više, a u štediše još i više“. U drugom poglavlju, sa naslovom Polazak, izložio je plan putovanja, dakle „kojim se putem mora proći i sa kakvim se ličnostima mora sastati“.
    Tek u trećem poglavlju, koje nosi naslov Putovanje, Prota započinje putopisne beleške. Najpre, što je uobičajeno i u današnje vreme, opisuje svečani ispraćaj iz hrama Sv. arhangela Gavrila i sa železničkih stanica Kusadak i Palanka. A potom, obuzet mislima, isprepletanim s jedne strane žudnjom za putovanjem, a s druge brigom za svoje najbliže koje je kod kuće ostavio, jer na putu nije znao šta ga čeka, a na domu i svome zavičaju znao je šta ostavlja, sedeo je u vozu ni sa kim ne govoreći, prolazio kroz Srbiju stanicu po stanicu, dok nije stigao u Caribrod (Dimitrovgrad), pogranično mesto na bugarskoj granici. I, skoro da je zavapio: „Čim sam stupio na zemljište bugarske kneževine, odmah sam primetio, da to nije moja, Bogom ukrašena otadžbina. Izgledalo mi je sve drukče: i brda i doline, i reke i potoci i ljudi i stoka, sve mi se činilo drukče nego u mojoj domovini.“ Put do bugarske granice nije opisao.
    Prota svoje rodoljublje i domoljublje, koje je gore iskazao kao „Bogom ukrašenu otadžbinu“, ističe često, tačnije kadgod mu to prilika omogući.
    U toku boravka u Carigradu, ne može a da ne pomene ponovno ukidanje Pećke patrijaršije sultanovim fermanom od 1766. godine i njeno pripajanje Carigradskoj. Pre posete carigradskom patrijarhu, njegova razmišljanja o neujedinjenoj Srpskoj crkvi liče na vapaj: „Kako tada tako je i danas. Srpske Pećke Patrijaršije nema. Koliko je Srpska Crkva zbog toga trpila, koliko je srpsko pravoslavlje zbog te zavisnosti stradalo, pa i dan-danji strada u Staroj Srbiji, Maćedoniji, Bosni Hercegovini, to se ne da lako opisati.“



  2. #2
    Ističe se
    Učlanjen
    15.12.2006.
    Poruke
    2.338
    Tekstova u blogu
    8
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Hadžiluk prote Pante Bankovića

    O ovom izdanju – 2

    Možda zbog tog svog tugovanja on, osim opisa palata i predgrađa carigradskih, beleži i da se tamo može „videti i ružnog i to u tolikoj meri, da Evropljanin ne može to ni pojmiti, dok ne bi video. I zbilja, ceo sjaj Carigrada potamni u očima putnika, koji zađu dublje u njegovu unutrašnjost, kad vide one uzane i iskrivudane ulice ispunjene svakom nečistoćom, po kojoj se baškare mnogobrojni psi, koje Turci, po nekakoj verskoj predrasudi, smatraju za poštovanje. Pričaše mi i to, da je sreća velika, što se često dešavaju požari, koji se s vremena na vreme pojavljuju te nagomilanu nečistoću progutaju, inače bi se sve živo od smrada pogušilo.“
    Na povratku, dok je boravio u Skoplju, Protin odnos prema ujedinjenju srpskih zemalja dostiže vrhunac: „Njihovi su pogledi uprti na Srbiju, taj srpski Pijemonat. Od tuda oni pogledaju, od tuda očekuju čas svoga spasa, čas svoga oslobođenja!?... O drugom se tamo i ne razgovara, već o tom. Razume se, sve u potaji, sve sa strahom i trepetom jer ih čeka najgora kazna, ako to dozna zao gospodar, prokleti Turčin.“
    Ipak, detinje se radovao kada je na tadašnjoj granici, u Ristovcu, u povratku stupio na tle svoje drage otadžbine: „...to je blago blagočestivi čitatelju, neka vrsta duševne radosti, koja se, čini mi se, javlja kao neka naročita vrsta raspoloženja, koju čovek u svakidašnjem životu nije u stanju zamisliti. Ovu duševnu pojavu mora da imaju samo oni koji se udalje iz svoje otadžbine.“
    Da ne bismo čitaocu uskratili mogućnost da se sam upozna sa zanimljivim opisima ljudi, situacija, predela, kojih ima znatno više od njegovih bogoslovskih razmišljanja, mi ćemo samo još skrenuti pažnju na neke detalje koje smo istrgli iz osnovnog teksta da bismo ukazali na osobine Prote kao čoveka i kao sveštenika. Ovi detalji govore dosta i o jeziku kojim je svoje „pribeleženo putovanje“ pisao, čime se mi nećemo posebno baviti.
    Težnja za zanimljivošću opisa proizilazi ne samo iz Protine izuzetne opservacije, već kao da ima neki posebno značajan cilj: možda da navede još kojeg poklonika da krene njegovim putem.
    On se ne libi da zabeleži: „Ovde u Aleksandreti video sam bananu, neki rod, kao koziji rog, a raste na drvetu koje je veličine naše šljive.“
    U bejrutskom pristaništu: „Ovde sam prvi put video kamilu koja, pored tovara čitavih greda, nosi na sebi i jednog jahača, za naše oko vrlo čudnovata i glomazna životinja, ali kao što mi rekoše vrlo korisna u ovim krajevima.“
    Na kiparskom pristaništu: „Ovde se ukrcaše u jednu lađu za Englesku dvadeset dva magarca, plaćeni po 80 forinata jedan komad. Meni se ovo čini mnogo skupo stoga ovo i zabeležih.“
    Ali, progovorio je i ostareli šumadinac sa još mladom dušom: „Ovde (na Kipru) napoleon u zlatu vredi 144! Svet je vrlo lep naročito ženskinje – Grkinje.“ U Tripolisu je video osam bula: „Skinuše veo, razgledaše po lađi, i nekoga tražiše pa se i udaljiše. Dosta lepe žene.“
    Međutim, Prota je imao i velikih problema koje je predosećao beležeći da je „strahovao od toga kolosa, što se more zove“. Uveče je video nešto, što nikad do tada video nije, a možda više nikad ni videti neće, a to je zalazak sunca u more. Ta slika ga je skoro opčinila: „Toliko mi se veliko učinilo da čisto svojim očima u početku nisam verovao, pa sam ga začuđeno i ubezeknuto gledao, kako lepo zađe i izgubi se u moru.“
    Ali ujutru, bogu dušu: „Osetim jako ljuljanje lađe... Spopade me jaka teškoća. Grudi se nadimahu, nemam, čini mi se, dovoljno vazduha, glava buči, po stomaku mi se nešto prevrće, spopade me neki hladan znoj. Izađem iz svoje kabine u veliki salon. Tamo nema ni jednog čoveka. Sve se utišalo i uspavalo. U velikom salonu tri putnika leže na foteljima. Da li spavaju ili su se utišali pa muke muče kao i ja, nisam znao. Meni sve teže. Na palubi čujem neku lupu nečega i neku viku čovečijih glasova. Voda pravi užasne talase i zapljuskuje do na vrh lađe. Zovnem kabinera i kažem da mi je velika muka. On me odvede u sobu i preporuči da legnem, da se smirim i da gledam da zaspim pa će, veli, sve proći. Onaj kabiner zna srpski. Ja mu rekoh: E, hristijanine brate, šta li si, otkuda ću da spavam, kad je evo duša u podgrlac došla, pa tek što nije izašla. Vaistinu pravo da kažem: nikad mi se teže duši nije dogodilo kao u onaj mah. Tako sam se, zdrav i čitav čovek previjao „kao crv pod kožom“ sve do 10 sati noću. Bože mi grešnome oprosti, umalo nisam počeo preklinjati i put i sve, ali se setih molitve gospodnje i ne vovedi nas vo iskušenje, te savlada tešku i pretešku muku. U neko doba noći, posle 10 časova, poče mi se stužavati i čim sam povratio, odmah mi je u duši laknulo... Kad sam sutradan pregledao druge kabine II i III klase video sam da... su svi putnici mučili istu muku, koju sam i ja mučio. To je dakle morska bolest, koju putnici, morski početnici, moraju imati.“
    Toliko o sadržaju.
    Ne znamo da li je Prota imao u rukama Srpsku pčelu iz 1841, ili Glasnik Srpskog učenog društva iz 1871. godine, u kojima je objavljeno Putešestvije k gradu Jerusalimu Jeroteja jeromonaha račaninskago v leto ob bitija 7212, a ot rožd. Hristova 1704. meseca julija 7. Protin naslov je dosta sličan Jerotejevom: Prote hadži Pante P. Bankovića iz Kusatka putovanje u Jerusalim 1902. god. Međutim, iako nema visoku ocenu u Izboru srpskog putopisa, koji je priredio Boško Novaković, opis putovanja u Jerusalim jeromonaha Jeroteja, nastao nešto više od dva veka pre Protinog „pribeleženog putovanja“, uzima se za početak srpskog putopisa. Protin spis se u pomenutom Izboru i ne pominje. Ako bismo tražili razloge za to što nije svrstan ili bar pomenut u pregledu razvoja srpskog putopisa, nameće nam se nekoliko pretpostavki. Najpre, moguće je da priređivač nije bio u prilici da vidi Protin spis. Naime, na štampanom izdanju nije naveden tiraž, a kako je knjižica namenjena uskom krugu čitalaca, verovatno je broj primerak bio stotinu-dve i to je podeljeno Protinoj rodbini, prijateljima, poznanicima i parohijanima kojima je i posvetio ovu knjižicu. A imajući u vidu Protinu bojazan da mu ne dodele „ime spisatelja“, može se pretpostaviti da knjižica nije našla mesto u fondovima biblioteka u kojima bi se registrovalo njeno postojanje. Druga mogućnost je da za Protin spis nije moglo da se nađe mesto među imenima kao što su Vladan Đorđević, Stojan Novaković, Milorad Šapčanin, Simo Matavulj, Branislav Nušić, čiji su se putopisi pojavili krajem XIX i početkom XX veka, i najposle i Jovan Dučić, koji je učinio zaokret u srpskom putopisu u smislu njegove umetničke vrednosti. Dučić je svoje prvo pismo iz Švajcarske objavio 1906. godine, dakle samo tri godine posle Protine knjižice.
    Ali, da ne tražimo dalje razloge zašto ovom časnom svešteniku nije dato mesto u srpskoj literaturi jer ga ni sam nije želeo. Vrednost njegovog putopisa za naše lokalne okvire i prilike je nesporna.
    Ova knjižica je, dok se ne pojavi publikacija koja je ranije izdata, najstarija štampana zavičajna knjiga. Štampana je u prvoj polovini 1903. godine u štampariji Andre Jovanovića u Beogradu. Knjiga ima 128 strana, format joj je 12h19 cm. Korice su štampane na polusjajnom ljubičastom papiru, sa bordurom na prvoj strani na kojoj preovlađuju cvetni ornamenti. Na potkoričnom listu je Protin portret sa njegovim potpisom na fotografiji i sa natpisom: „rođen 25. aprila 1842. godine“. Naslovna strana, u odnosu na prvu stranu korica sadržajno je modifikovana: „MOJE PUTOVANjE U JERUSALIM 1902. GODINE posvećujem: isključivo mojoj rodbini, prijateljima, poznanicima i blagočestivim parohijanima svojim, za uspomenu i kao prijatno sećanje na svoje doživljaje u tom putovanju, a u isto vreme i kao SPOMENICU na dan 27. jula 1903. godine, kada sam navršio 40 godina svešteničke službe. Hadži Panta P. Banković, protoprezviter iz Kusatka“.
    Zahvaljujem direktorki Dobrili Zdravković na razumevanju i shvatanju potrebe o zasnivanju Biblioteke digitalnih izdanja, koja ovom publikacijom započinje svoje bitisanje. Aleksandru Jeliću, profesoru istorije Palanačke gimnazije zahvalan sam što je prihvatio da ovaj rad oceni.
    Posebnu blagodarnost dugujem književniku Dragutinu Pauniću, koji mi je ustupio Protinu knjižicu, izuzetno retku, a možda i jedinu koja je preživela ovih stotinu i nešto više godina, na osnovu koje je nastala naša prva digitalna knjiga.

    Ljubivoje Miljković

  3. #3
    Ističe se
    Učlanjen
    15.12.2006.
    Poruke
    2.338
    Tekstova u blogu
    8
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Hadžiluk prote Pante Bankovića

    I PRISTUPNA REČ – 1

    Pokaži mi, Gospode, put tvoj, i ići
    ću u istini tvojoj; učini neka se mili
    srcu mojemu bojati se imena tvojega.“
    (Psalm 86)


    Pristupajući opisu moga putovanja u Jerusalim, prvo, molim Boga da mi osveži um i da me obdari svojom milošću, da izdržim u ovom poslu, kao što sam trpeljivo izdržao u samome putovanju. Nije mi namera pisati knjigu o mome putovanju, koja bi predstavljala važnost u književnosti, ili iz koje bi se očekivale neke tekovine na polju nauke, ili da bi neko hteo potražiti kakvoga humora i poetične vrednosti koje obično ovakva putovanja daju čitaocu!? Nisam ni sujetan ni častoljubiv, da na toj strani tražim sebi kakve koristi. A i kad bih hteo, ne mogu, jer to nije bio moj posao ranije, pa nije ni sada. Ja sam od izlaska iz škole, pa sve do danas bio Božiji sluga. Toj sam se struci posvetio u mladosti, zarekav se da ću joj /3/1 časno poslužiti, u čemu me je milostivi Bog do dana današnjega pomogao i održao zdrava, čila i vesela, poklonivši mi dobro zdravlje i imanje, koje sam kroz dugi niz godina, velikim trudom, štednjom i radom, sa svojom čeljadi stekao. Dakle nisam bio nikad nikakav spisatelj, pa ne mislim to ime ni u ovoj prilici sebi prisvajati. Moja otadžbina, milostivom Bogu hvala, ima dosta sinova i na tome poslu, koji su pisali, koji pišu i koji će pisati, i u tom pravcu će pomoći svojim potomcima.
    Moja, pak, namera u ovom poslu ima sasvim drugu celj, a to je: da svoje putovanje u sveta mesta ostavim pribeleženo svojoj rodbini i svojim parohijanima, koji će se na svaki način prvenstveno time interesovati više nego iko drugi.
    Mojoj rodbini i mojim blagočestivim parohijanima poznato je, da sam i ranije putovao i proputovao Austro-Ugarsku, Dalmaciju, Crnu Goru, Švajcarsku, Francusku, jedan deo Italije, jedan deo Nemačke i celo Balkansko poluostrvo. Video sam velike svetske varoši: Beč, Pariz, Minhen, Trst i druge mnoge trgovačke gradove. Da, video sam i divio im se! Sva ta putovanja bila su mi mila i draga. Na svakom mestu i u svakoj toj varoši imao sam po nešto novo videti. Ljudska kultura učinila je prava čuda i takav gigantski napredak u svemu i svačemu, da čoveku daju /4/ mogućnosti na olak način proći gore pomenuta mesta i zemlje.
    To već drukče ide putovanje u sveta mesta – u Jerusalim. Istina i tamo je unekoliko prodrla kultura, ali se još uveliko osećaju tragovi njenog početka i prve primitivnosti.
    Što za ranija moja putovanja nisam hvatao pribeleške, niti ma šta o tome napisao, jedini je razlog, kao što sam i u početku rekao što to nije bio moj posao i što za taj rad treba mnogo truda i veštine. A što sam baš izabrao i pregao nešto napisati o mome putovanju na hadžiluk u Jerusalim, to je što su ta mesta daleko od nas, što je put teži, što su narodi raznovrsni, što su zemaljski proizvodi drukči od naših, što su sva mesta kroz koja sam prolazio još iz davnašnjih vremena vrlo čuvena i u istoriji poznata, a najviše zbog toga što mi je davnašnja želja ispunjena, te se mogu nazvati poklonik Sv. Groba našega Spasa Isusa Hrista, a to su opet sve uspomene, koje su mi drage i koje sam rad ostaviti zabeležene.
    * * *
    Kao i svaki čovek tako sam i ja imao i imam svojih ideja. Te ideje želeo sam uvek ostvariti. U svojoj mladosti čim sam stupio u javni društveni i državni život, a pri tom i čin sveštenički na sebi primio, /5/ pregao sam svom snagom da odgovorim svojim dužnostima i kao čovek i kao građanin i kao sveštenik. Kao čovek svestan svoga poziva, odmah sam uvideo da nije lak čovečji život, onako, kako ga mladost u ružičastim bojama slika. Uvideo sam da treba mnogo i truda i rada pa da se odgovori napred pomenutom pozivu. Odmah sam primetio da je život čovečji jedna ljuta borba, koja se mora polako, stalno, energično i pametno voditi, pa tek dobrom cilju dostignuti. Na toj svojoj sopstvenoj postavci, još u mladim godinama, otpočeo sam zasnivati svoju svešteničku delatelnost u duhu hrišćanskog morala, lepe, tople i svete Hristove nauke, a uporedo sa time potrudio se, te da i kao čovek i kao građanin ne izostanem od svojih parohijana, koje je svemogući uputio, te su sa imetkom došli do toga stanja da mogu spokojno živeti.
    Moji pokojni roditelji, Petar Banković2 bivši trgovac, koji je živio 75 godina i majka Stana, takođe 70 godina, bili su priličnog, ali ne i bogatog stanja. Pa, jedno zbog toga, a drugo što je i od tog svog imetka jedan deo bio potrošio na moje školovanje, to sam se još u većoj meri osećao dužan svesrdno potruditi, da se ne samo taj utrošak, nadoknadi, već i da se steče svoja kuća i imetak, koji će osigurati i mene i moj podmladak. Na ovome poslu svojski me je pomagao moj brat Marko, sa kojim sam svoje imanje umnožio i docnije bratski podelio /6/ i moja dobra popadija Milenija. Ona je bila, a i sada je, kućevnica prvog reda. Rođena i odrasla u čestitoj kući Mijaila i Jelene Čumića iz Trešnjevice u okrugu kragujevačkom, naviknuta na dobar red, primeran rad i čedan porodični život, bila je prva blagovest za moj dom – za moj porodični život. Sa njome, Bog me blagoslovio, te sam imao tri kćeri i tri sina. Ona je rođena sestra čuvenog Srbina i velikog patriote Aćima Čumića3. On je nju tako istinski i bratski voleo i poštovao, da je docnije i moju kuću kao svoju držao, i to intimno prijateljstvo nije do poslednjeg časa napustio. Čak je, i poslednje časove svoga zemnog života, u teškoj i preteškoj boljki svojoj, proveo u mome domu gde je i svoju veliku i plemenitu dušu ispustio na mojim i sestrinim rukama na dan 27. jula 1901. godine.
    Dakle, sa svojim vernim i dobrim drugom, svojom domaćicom Milenijom otpočeo sam svoju kuću kućiti. Deviza mi je bila: „Pregaocu Bog daje mehove“. Radio sam i danju i noću. Nisam nikad znao šta je to umor, stoga sam svaki započeti i novi posao energično, svojski i neumorno do kraja izvodio. Nisam se nikad oslanjao samo na svoje parohijanske dohotke, već sam naročito obratio pažnju na zemljoradnju i kućevni domazluk, bez čega se seljačka kuća ne može ni zamisliti. Držao sam se i one poslovice: „U radiše ima svega više, a u štediše /7/ još i više“, te sam i radio i štedio, dok sam kuću skućio i dobar imetak stekao. Potpuna je istina u onoj izreci: „ako ne našteđe i ne nateče.“ Zbilja pobožni čitatelju, više se može steći štedeći nego radeći. Naravno, ovde treba razumeti pametnu štednju, a ne cicijašluk. A to znači: ne troši uzalud, ne rasipaj na izlišne stvari, a sve što je nužno za kuću, za čeljad i imovinu, potroši i podaj. Zato se čovek i muči, zato i teče i radi – da ima za sve potrebe svoje kuće i domaće čeljadi. I ja sam, kao i svaki čovek, imao u svome životu i svojoj kući i plača i radosti, i prijatnih i neprijatnih trenutaka, a to je sve skopčano sa izdacima sa trošenjem svoje tekovine. U svima tim slučajevima nisam nikad žalio trošiti i potrošiti, pa sam i trošio onoliko, koliko je kad i zašto trebalo. Laskam sebi, da mi se u tome ne može zameriti, da nisam u tim sličajevima obilno i koliko treba davao i dajem. I ne žalim. To mi čini duševno zadovoljstvo. To je jedna uteha više, da sam imao rašta se mučiti i raditi. To je kruna moga dugogodišnjeg rada. Za sve to imam da blagodarim milostivom Gospodu Bogu, koji me je na posao upućivao i ščedro pomagao...

  4. #4
    Ističe se
    Učlanjen
    15.12.2006.
    Poruke
    2.338
    Tekstova u blogu
    8
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Hadžiluk prote Pante Bankovića

    I PRISTUPNA REČ – 2

    Pored svoje kuće nisam nikad zaboravio na svoje bližnje, ni svoje parohijane. Ceo moj rad prisno je protkan sa radom i životom mojih parohijana. Svaki, /8/ koji je god od mene potražio bilo saveta, bilo pomoći, dobio je. Znao sam, a i sada se toga pridržavam da niti oni mogu bez mene niti ja bez njih. Uvek sam se trudio da svakome olakšam bedu, ako je nevoljno u nju pao, i da svakog trudbenog radnika, ne samo uputim na koristan rad, već da mu i materijalno dadem mogućnosti da do zarade dođe.
    I u tom sam uspeo. I dan-danji moj je dom otvoren svakom čestitom čoveku, svakom preduzimljivom trudbeniku, u kome može naći potpore za svoj pošten i preduzimljiv posao.
    To moji pobožni parohijani dobro znaju, te meni i mome domu dostojnu poštu odaju, na čemu mogu biti potpuno miran, zadovoljan i blagodaran, jer u ovoj lepoj pojavi svojih parohijana i uviđam da sam i tu postigao uspeh kakav se traži za jednog sveštenika, te iz razloga toga baš i danas kada navršujem 60 godina svoga života, a 40 svoga neporočnog svešteničkog rada, služeći Bogu, crkvi i pravoslavnoj istočnoj veri Hrista spasitelja, mogu zapevati: „Tebe Boga hvalim, tebe Gospoda ispovjedujem“.
    Uz ovu svoju hrišćansku utehu, moje je srce i kao čoveka puno i radosno, jer je Svemogući darivao mi podmladak, koji će moje ime nositi i u budućnosti ga podmlađivati. Danas u mome domu pored mene i moje popadije imam: sinove Jovana i /9/ Dragoljuba, snahe Danicu i Radojku, unučiće Vlastimira, Jaću, Čedomira i Radmilu (deca Jovanova). Pored toga imam tri udate ćeri, kojima je Bog takođe darovao podmladak.
    Evo u ovakvom svom porodičnom položaju, u ovakvim odnosima svojih čestitih i blagočestivih parohijana, krenuo sam se na daleki put – u Jerusalim.
    Uvek sa pomislom na Gospoda Tvorca svega što vidimo i nevidimo, sa nadom na njegovu moćnu zaštitu i milost, još poodavna se u meni pojavila misao i istinska hrišćanska želj, da pohodim sv. mesta u Palestini, a naročito Sv. Jerusalim, gde je i Sv. Grob Spasitelja Sveta. Ova moja misao, koja je opet dar Božiji, rasla je iz dana u dan, sve više i više, dokle najposle nije i u delo privedena. A nije teško ni pogoditi od kuda je ona ponikla i zašto se izvršila. Kao sveštenik imao sam prilike pročitati svetsku istoriju. Uz ovu čitao sam i opštu istoriju, naročito starih istočnih naroda, a ponajviše sam se bavio istorijskim pojavama naše pravoslavno-istočne aftokefalne crkve. Pored ovog čitao sam našu srpsku istoriju u kojoj je opisana negdašnja najveća slava, njen pad i propast carstva, petovekovno ropstvo i najzad, u najnovije doba, na daleko čuvena junačka borba za naše narodno oslobođenje.
    Za sva ta vremena, u svim periodama /10/ gore pomenutog istorijskog razvića i života srpskog naroda, nahode se pismeni tragovi da su pobožni, kraljevi, carevi, velikaši, sveštena lica i drugi imućni Srbi, sećali se hrišćanskih svetinja na istoku, tamo išli, te prilagali bogate darove, pohodili Sveti Grob i molili se Bogu za spas svoje duše, za spas svojih bližnjih i za održanje i spas svoga roda i svoje otadžbine. U svim mestima Palestine i sada se nalaze očevidni tragovi našeg srpskog plemena. Tamo i dan-danji ima srpskih imena po crkvama i manastirima. A to znači, da su pobožni Srbi odvajkada poštovali sveta mesta hrišćanskih uspomena, pa čak podizali crkve, ćelije i prilagali bogate darove. Razume se da su to radili najviše pobožni hrišćani Srbi iz slavnog Nemanjićskog doba, u kom je dobu i srpska država bila najveća, najjača i najčuvenija. Pa i u onom dobu, kada je sunce slobode počelo zalaziti Srbima i srpskom narodu, pa čak i posle Kosovske pogibije, i teškog i preteškog petovekovnog robovanja, opet se nalazilo pobožnih duša Srba, pa su hitali, da se na svetim mestima pomole Bogu i Spasu našem, za dušu svoju, za narod svoj, za spas svoga roda i plemena. Nikad nisu bili klonuli duhom, nikad se nisu bojali prepona i teškog puta, nikad nisu hteli napustiti tvrdu nadu i veru u Boga i svoju narodnu ideju, da je On najbolji zaštitnik svake /11/ hrišćanske duše i potlačenog naroda, koji traži sebi spasa.
    Svakog tog pobožnog Hrišćanina – Srbina bila je deviza: „Vera tvoja spasetja“. Nisu žalili ni materijalnih sredstava, a to svedoče negdašnje njihove zadužbine, koje i sada postoje u Sv. Gori, u Solunu, Sinaju, Palestini, i drugim mestima.
    Pa jedno sećanje na ovu uspomenu čisto hrišćansko-srpsku, a drugo neodoljiva hrišćanska ljubav prema Spasitelju i pravoj veri u istinskog Boga Oca i Sina i Sv. Duha – Svetu Trojicu – krenuli su me da i ja sledujem svojim slavnim precima, koji su se na ovom putu imali boriti sa kudikamo mnogo većim teškoćama nego što ću se ja boriti u ovome dobu, kada su sredstva za putovanje usavršena i lakša.
    Pored toga, na ovaj put uputili su me i uspomene opisane u Starom i Novom Zavetu. Palestinska imena: Jerusalim, Jordan, Vitlejem, Getsimanija, Sion, Nazaret i druga, neiscrpna su sa pričama Božijim i čudesima Spasiteljevim. U Starom Zavetu predstavljene su neiscrpne brige Božije za spasenje roda ljudskog. U Novom Zavetu je nenadmašna nauka Spasitelja Isusa Hrista. On se tamo javio, tamo propovedao, tamo radio, tamo čuda činio, tamo i stradao zemaljskom i ljudskom mučeničkom smrću tamo vaskrsao, pa tamo se uzneo i na nebo. Evanđelisti i Hristovi apostoli su sve to divno opisali, i to tako, kako samo Bogom /12/ nadahnuti ljudi mogu napisati. Tamo je postala prva hrišćanska crkva. Tamo je svetinja svih Hrišćana na svetu. Da, pobožni Hrišćanine, tamo se, u tim mestima dogodilo sve ono, što piše u našim svetim crkvenim knjigama, sve ono uza šta se Bogu molimo i u šta verujemo.
    Stoga nije ni čudo, što tamo kroz sva vremena i kroz sve vekove, od kako je Spasiteljeva hrišćanska nauka primljena, iz sviju krajeva celoga sveta, iz Evrope, Azije, Afrike, Amerike i Australije verni i pobožni hrišćani idu svake godine, da pohode sveta mesta, da se poklone Sv. Grobu, da se pomole Bogu za spasenje svoje duše i da u isto vreme vide sva ta biblijska mesta, koja se pominju u našim crkvenim knjigama.
    Iz gore navedenih, čisto hrišćanskih pobuda, i ja sam se rešio da tu svetu zamisao privedem u delo, pošto mi je Bog dao mogućnosti da to mogu učiniti./13/

    1 Oznaka stranice štampanog izdanja. Cifra se nalazi na kraju stranice, osim kada se završava podeljenom rečju. U tom slučaju cifra je stavljena ispred podeljene reči.
    2 Petar Banković, otac prote Pante, sin je kneza Sime Bankovića, znamenite ličnosti ovog kraja (više u biografskim podacima o Hadži Panti Bankoviću).
    3 Aćim Čumić (1836-1901), političar, profesor kaznenog prava na beogradskoj Velikoj školi, pravnik i besednik. Bio je ministar unutrašnjih dela u Marinovićevom kabinetu i predsednik vlade 1874-75; optužen za učešće u Topolskoj buni 1878, osuđen na smrt, zatim na 10 godina robije, a kasnije pušten na slobodu.

  5. #5
    Ističe se
    Učlanjen
    15.12.2006.
    Poruke
    2.338
    Tekstova u blogu
    8
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Hadžiluk prote Pante Bankovića



    II POLAZAK

    „Usliši, Bože, molitvu moju i nemoj
    se sakriti od moljenja mojega.“
    (Psalm 55)


    Sa ovakvom Molitvom otpočeo sam krojiti plan o mom putovanju. Znao sam iz iskustva, da za svaki posao treba nekog reda, treba izvesnog i određenog plana, jer se bez toga ne može ništa ni isposlovati ni svršiti kako treba. Pa i u ovom mome putovanju hteo sam imati jedan smišljeni plan, tj. određenu maršrutu, što kažu vojnici. Otpočeo sam za vremena raspitivati: kroz koja mesta, države i varoši treba mi proći do željnog mesta. Našlo se iskusnih mojih poznanika kao što je prota Mijailo Vučetić iz Crne Bare i još mnogi prijatelji i poznanici koji su mi približno kazali: kojim se putem mora proći i sa kakvim se ličnostima mora sastati. Upozorili su me na mnoge stvari i na mnoge prilike i neprilike /14/ koje će me neminovno u tome putu snaći.
    U toku toga moga razbiranja i spremanja, saznao sam da su pređašnje hadžije iz naših krajeva morale putovati lađom niz Dunavo do Ruščuka4, od Ruščuka do Varne železnicom, iz Varne, varoši na Crnom moru, do Carigrada opet lađom, iz Carigrada do Jafe takođe lađom.
    Putnici, koji su tim putem putovali mogli su iz Beograda do Jerusalima stići za 14 dana, razume se, ako se uvek potrefe lađe te se ne mora zadržavati u Varni ili Carigradu.
    Dakle, pređašnji poklonici, na tome putu, morali su videti i proći: Dunavo, Crno more, Mramorno more, Arhipelag ili Grčko more i Sredozemno more, pored gore pomenutih varoši i gradova.
    Pravac pak moga putovanja je preko istih mora, varoši i gradova, počev od Carigrada, do Jerusalima, ali je sasvim drugi od moga mesta do Carigrada.
    Kulturni napredak u saobraćajnim sredstvima sviju država kroz koje ću proći, učinio je veliku uslugu narodima Evrope i Azije. Danas je kratak put iz najudaljenijeg kraja Zapadne Evrope u najudaljenije krajeve Istočne Azije. Danas na krilima vijugave železničke pruge i lake morske lađe leti se s kraja na kraj celog sveta! Svako je mesto danas u svemu relativno blizu jedno drugom, a za to se postarala /15/ nauka i ljudska kultura. Zavadila dva suprotna elementa – vatru i vodu, pronašla rudu, potkovala put, pa bezbrižno šeta s kraja na kraj sveta.
    Koristeći se tom blagodeti kulturnog napretka, saznao sam da mogu i moj put, od mesta moga sela Kusatka pa do Jerusalima – Svetoga Groba – proći i doći železnicom i lađom. Prema tome, ceo je moj put u ovom pravcu: železnicom od Kusatka u Niš, iz Niša u Caribrod, na našoj i bugarskoj granici. Odatle, preko bugarske kneževine opet železnicom pored varoši Sofije, Plovdiva, Tatar-Pazardžika, pa u Carigrad.
    Iz Carigrada, kroz moreuz Dardanele, Grčko i Sredozemno more. Na ovim morima i njinim obalama proći ću kroz ova mesta i varoši: Smirnu, Rodos, Mrsenu, Aleksandriju, Tripolis, Kipar, Bejrut, Kiparis, Kapre i Jafu. Iz Jafe železnicom do Jerusalima. U povratku opet ću udariti na Jafu, Kipar, pored ostrva Rodosa, u varoš Pireju i Atinu. Iz Atine u Solun, iz Soluna u Skoplje, pa u svoju otadžbinu preko Ristovca, u okrugu vranjskom.
    * * *
    Saznavši za pravac svoga putovanja i za sredstva koja će mi na tom putu služiti, otpočeo sam se snabdevati i sa drugim potrebama i sitnicama, koje će mi po svom /16/ predviđanju, biti nužne u putu, i to je sve u kratkom vremenu bilo sve u svome redu. No, pre svega, setio sam se svoga doma, i kao starešina, naredio svojoj čeljadi, šta im treba raditi do moga dolaska; a po onoj izreci: ne zna se šta nosi dan, a šta noć i ako bi bilo Bogu ugodno da mi se štogod na putu desi, i zato sam opet svojoj porodici dao uputstva šta im treba raditi i preporučio ih milostivom Gospodu da im bude u pomoći. Poželeo sam im dug i srećan život, slogu u radu i odanost pravoslavnoj veri, napomenuv da nam je ona sačuvala pleme srpsko i da će ona i u buduće biti najjača spona snage i veličine Srbinove.
    Potom sam opet iz dana u dan mislio o svom nameravanom putu. Hiljadama hiljada misli dolazilo mi je na pamet i prolazilo. Zamišljao sam države, gradove, mora i bregove kroz koje ću prolaziti. Zamišljao način života tamošnjih ljudi, njihovu veru, njihove običaje, njihove zanate, njihovu trgovinu, njihovu prošlost i sadašnjost, jednom rečju: sve ono što se jednom narodu moglo dogoditi, što mu se događa, i što će mu se dogoditi. Sve te predstave gomilale su se u mojoj pameti od onoga dana kada sam se već bio rešio na taj željeni put.
    Najviše je u ovoj prilici moju maštu zanimalo moje skromno pleme, a to je zbog toga što je ono prošlo kroz najtrpeljivija iskušenja, što je ono kroz dugi niz /17/ vekova borilo se i sa halom i vranom, pa ipak je krepko sačuvalo svoju veru i u njoj najviše tražilo utehe svojoj ojađenoj duši i što je u trenucima najtežeg iskušenja verskog i narodnog – istinski i sa pregorevanjem samoga svog života uvek ostalo čvrsto kao granit u svojoj lepoj, čistoj i toploj pravoslavno-hrišćanskoj veri, nadajući se svome narodnom vaskrsu.
    Na takvo pleme, koje je umelo čuvati tako istinsku veru, koje je polagalo nadu na nju i pomoć Jedinoga Boga – On je i izlio svoju milostivu blagodet, te je herojskom borbom junačkih Srba, u početku prošlog stoleća zasnovana, pa docnije i stvorena današnja Kraljevina Srbija – moja mila i draga otadžbina.
    Ne treba ni trenutka smetnuti s uma, da mi je i u ovoj prilici duša bila razdragana sa onom toplinom, koja je kadra razdragati svako slobodno srce, slobodnog sina svoje slobodne i nezavisne domovine. Pa onda je sasvim u svome redu i prirodno da sam se i u tom trenutku osećao srećan i presrećan, što ću tamo na dalekom istoku tamo u svetim hrišćanskim mestima, moći se svesrdno zamoliti Bogu za svoju milu otadžbinu i poželeti joj svaki napredak i sreću, kako u sadašnjosti tako i u budućnosti.
    Nije zgoreg napomenuti i to da su mi pala na pamet i pređašnja putovanja hadžija iz naših i okolnih mesta. Znao sam /18/ sa kakvim su se teškoćama na takom dalekom putu morali boriti, jer nije bilo ovako usavršenih puteva kao što ih sada ima. Znao sam da su strepili na svakom koraku od zlih i hrđavih ljudi, jer nije bilo sigurne lične bezbednosti, da su dugim putovanjem bili izloženi svakojakim boleštinama itd., ali sam u isto vreme znao i to da su sve te nezgode trpeljivom hrišćanskom dušom snosili, pa i svoj zemaljski život na kocku bacili. Zna se i to, da nije bila nikakva retkost, da su mnogi tamo otišli, ali se zavičaju nisu vratili. Milostivom Bogu bilo je ugodno da ih k sebi primi.
    Sve te prirode i ljudske nezgode, koje su pobožni poklonici imali da izdrže na svome putu, nije nikad i ni u kojoj prilici nijednog pravog hrišćanina mogla odvratiti od puta, kuda ga je njegova hrišćanska duša gonila da pođe: a to nije ništa drugo, već topla i lepa vera u istinskog Boga, Sina Božijeg i Sv. Duha – Sv. Trojicu.
    To Božije zadahnuće i mene je neodoljivom silom uputilo na daleki put. /19/

    4 Ruščuk, Ruse, rečno pristanište na Dunavu u severoistočnom delu Bugarske.

  6. #6
    Ističe se
    Učlanjen
    15.12.2006.
    Poruke
    2.338
    Tekstova u blogu
    8
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Hadžiluk prote Pante Bankovića

    III PUTOVANJE – 1

    Osvanuo je svečani dan za mene 17. mart 1902. godine. U taj dan krenuo sam se na daleki put na istok, na poklonjenje Sv. Grobu Hrista Spasitelja Sveta.
    Uranio sam rano na svom domu. Pomolio se Bogu pred ikonom svoga sveca i potražio Božije moćne zaštite, kako za svoju dušu, tako i za svoje ukućane i blagoverne parohijane svoje. I ukućani su mi svi na nogama. Sve je to u svečanom odelu. Svi su oko mene i popadija i sinovi i snahe i mili moji unučići. Svako se utrkuje da mi po neku uslugu učini, i da mi napomene da štogod ne zaboravim što će mi na putu trebati. Ja sam i inače navikao na te usluge i tu usluženu pažnju svojih milih, ali moram u duši priznati, da mi je u onaj mah ta pažnja bila daleko milija nego u običnim svakodnevnim prilikama.
    Oni su se pak svi skupa osećali setni neveseli, ali su ipak ponašanjem i razgovorom /20/ hteli pokazati se veseli. Priznati se mora, ni meni ni njima nije baš mio bio taj rastanak. Nu, to je bilo trenutno i lično neraspoloženje, pa se sve to začas okrenulo u raspoloženje.
    Najviše je bilo stalo meni da odem raspoložen, ali da i moje ukućane ostavim u tom raspoloženju.
    Posle još nekih malih napomena svojim ukućanima, o tome kako će se vladati i kuću čuvati, blagoslovim ih i sa onima što ostaše na domu pozdravim pa se krenem kusadačkoj crkvi na molitvu. Sa mnom su pošli sinovi, brat i još neki rođaci i komšije, koji su rano došli mojoj kući.
    Čim sam kročio iz avlije moga doma, vidim sa obe stane puta živo kretanje mojih seljana. I staro i mlado i muško i žensko i odraslo i nejako sve se to našlo na ulici. Jedni su pred kapijama svojih domova stojali i pozdravljali me kuda sam prolazio, a drugi su hitali pravo crkvi.
    Crkva je udaljena od mog doma pola sahata. Ona je podignuta u jednoj dolji obrasloj prastarom šumom i samo mesto zove se prastarim imenom Pinosava5. Hram je posvećen patronu sv. Arhangelu Gavrilu i stoga crkva svake godine slavi taj dan 13. juna6. Crkva je do 1843. godine bila stara i mala, a te godine trudom i pomoći moga pokojnog oca Petra obnovljena je i proširena7. Samo crkveno mesto podseća svakog hristjanina na ono doba srpskog verskog /21/ iskušenja, kada su se hramovi morali kriti po dolinama, klisurama i drugim mestima, sakriveni od očiju nevernika Hristove pastve.
    Mora da je cela okolina stare Pinosave sa svim okolnim brežuljcima bila nekada obrasla u veliku neprohodnu šumu, te su u ono doba pravoslavni Srbi ovde podigli hram sv. Arhangelu Gavrilu8. Sad već to ne izgleda sakriveno mesto. Okolna su brda bez šume, a oko same crkve je stara i nova šuma, te crkva izgleda u letnje doba, kao kakav beli labud u zelenom jezeru...



    Kako je bilo lepo vreme to sam pešice polako sa svojima išao pravo crkvi. Uz put se pridruži povelika družina mojih seljana i oni iđahu kud i mi. Kad sam stigao na pomol crkvi, odmah sam primetio da sa sviju strana hitaju gomilice lepo obučenih seljana oba pola, pravo crkvi. Kod crkve zastadoh gustu gomilu koja me očekivaše. Čim sam ušao u crkvu i ceo taj svet je ušao. Zvona oglasiše početak svete luturđije, a u oltaru zatekoh sveštenike: Jovana Popovića, Mijaila Majstorovića i Pantu Majstorovića, te im se pridružim. Obučemo se u crkvena odejanija, potom prizivanje Sv. Duha, i izađemo pred crkvu.
    Sad je nastao trenutak pozdravljanja. Prilazili su starci, starice, mladići i mladice, sitna dečica, manja i odraslija, /22/ zdravili se sa mnom, ljubili ruke i poželeli mi srećan put.
    Odatle se krenem železničkoj stanici, opet udarim preko sela i pored moga doma. Velika masa sveta pošla je samnom od crkve, pa je usput rasla sve više i više.
    Pri povratku iz crkve opazio sam još veću masu sveta, koja je bila izašla na put da me pozdravi i poželi srećan put.
    Do same stanice ispratilo me najmanje 500-600 stotina ljudi, oba pola.
    Smatram za prijatnu uspomenu spomenuti da su me pored gore pomenutih sveštenika ispratili i rodbina: moji sinovi, Jovan i Dragoljub, brat Marko Banković, sestrić Laza Milivojević, braća od stričeva Života, Đurđe, Milan i Triša Banković. Potom moji blagočestvi parohijani: Milosav Radojković učitelj u pensiji, Gliša Danilović, Đoka Đurić, Miloje Čupić, Milentije Vesić, Đurđe Marković, Arsenije Nedić i još mnogi dobri i čestiti domaćini i moji lični prijatelji iz Kusatka i okoline.
    Na stanici se pozdravimo lepo i hrišćanski, pa se popnem na voz, koji je iz Beograda tuda prolazio u 10 1/2 časova pre podne.
    Još sam jednom pogledao moje lepo selo Kusadak, još sam hiljadu puta poželeo svaku sreću svojim ukućanima, svojoj rodbini blagočestivim parohijanima, pa me /23/ brzina voza začas od tog svog milog mesta odmah rastavi.
    U Palanci na stanici pozdravili su me i poželeli srećan put ova odlična lica: g. Stanoje Milenković, sreski starešina, g. Aleksa Radovanović, prota, g. Steva Krstić, trgovac, g. Života Hadžić, sveštenik, Nikola Đušić, trgovac, Ljuba Šišković, trgovac, Đoka Luković, sreski pisar, Marijan Pavlović, trgovac, Dušan Đorđević, praktikant i još mnogi moji lični prijatelji i dobri hrišćani.
    Sa rastankom svoje rodbine, svojih milih i poznatih, ovladalo je sa mnom neko čudno, do tada meni nepoznato raspoloženje. S jedne strane neka neodoljiva žudnja za putovanjem, a s druge strane velika odanost i ljubav prema svome zavičaju i svojim milim koje na domu ostavljam. Tamo na putu ne znam šta me čeka, a ovamo na domu i svome zavičaju znam šta ostavljam.
    Tako rezonujući i s nikim ne razgovarajući se, prolazio sam kroz Srbiju, stanicu po stanicu, dokle nisam srećno stigao u Caribrod9. To je mesto pogranično na našoj i bugarskoj granici. Čim sam stupio na zemljište bugarske kneževine, odmah /24/ sam primetio, da to nije moja, Bogom ukrašena otadžbina. Izgledalo mi je sve drukče: i brda i doline, i reke i potoci i ljudi i stoka, sve mi se činilo drukče nego u mojoj domovini.

    Sofija
    Prva varoš pored koje je železnica prolazila bila je Sofija (u Sofiji bio sam pre tri godine10). To je prestolnica bugarske kneževine. Tu su im najveće škole i zemaljske vlasti. Neka pobožni čitatelji oproste što ću ih malo zabaviti pričanjem kod ovog mesta.
    Sofija može imati 48.000 stanovnika, ona leži u jednom prostranom polju kroz koje teče reka Iskar. Ova je rečica manja od naše Jasenice. Svuda oko Sofije vide se goli brežuljci, po kojima nema ni šume ni dovoljno trave, a zemlja je posna prljuša, vrlo teška za oranje. Zbog toga je okolina Sofije neplodna i seljani su po tim selima vrlo siromašni. Po svima selima oko Sofije govori se vrlo lepo srpski. Nepismeni ljudi u tim mestima lepše govore srpski nego oni koji su učili školu. To dolazi od tuda, što su pismeni naučili u školi bugarski govor pa neće da govore svojim maternjim srpskim jezikom.
    U staro vreme Nemanjića, Sofija je pripadala srpskoj carevini i onda se zvala Sredac11. Velika i čuvena i stara crkva u Sofiji, to je bila zadužbina našega kralja Milutina, u njoj, pred oltarom, leži sv. telo kralja /25/ Milutina12. Sadašnje ime Sofija dobila je po staroj crkvi, koja je zidana pre hiljadu godina.
    Turci su prvi put zauzeli Sofiju 1382. godine i crkvu koja se zvala imenom Sofija preobratili u džamiju. Sada je ta crkva znatno porušena, od velikih zemljotresa koji su se dogodili 1818. i 1858. godine. Ova crkva sada ne služi službu Božiju, jer joj je spoljašnost zarasla žbunjem i travom, a unutrašnjost služi za magacin gde se drži petroleum – gas.
    Sofija je dosta živo mesto za trgovinu, jer se u njoj ukrštaju glavne železničke pruge što idu kroz Kneževinu Bugarsku. Jedna je pruga ova na kojoj sam ja putovao od Beograda za Carigrad, a druga je od Vlaške, preko Bugarske i Maćedonije na Jegejsko more. Sofija se, kako mi pričaše, od oslobođenja sasvim preporodila. Stara je varoš iz temelja srušena, pa je sve zidano iznova. Ostavljene su široke ulice i podignute velike kuće od tri ili četiri sprata. Video sam i to da ima nekoliko lepih gradina (parkova) i podignuto je nekoliko kamenih spomenika. Među njima najlepši su: spomenik ruskog cara Aleksandra II13, oslobodioca Bugarske, zatim spomenik Vasilija Levskog14 velikog pobornika za slobodu bugarskog naroda./26/
    Na južnoj strani Sofije izdiže se visoka planina Vitoš, te se po tome i glavna ulica sofijska zove Vitoška.
    Kada se iz Sofije pođe na istok za Carigrad, dođe se u varošicu Ihtiman, zatim na mesto što se zove Kapidžik (Trajanove vratnice). Potom se stiže u varoš Tatar-Pazardžik15. Ova se varoš nalazi na gornjem toku reke Marice čijom dolinom ide železnica sve do Jedrena. Čuo sam i to da je Tatar-Pazardžik osnovao sultan Bajazit II 1485. godine i naselio ga je Turcima i Tatarima iz Besarabije. U toj varoši primetio sam odmah natpise turske i mnogo štošta, što pokazuje pravi tip istočnjački. Tu na stanici u Tatar-Pazardžiku, ušao je u voz jedan bugarski mitropolit pa je putovao do Plovdiva. Tom prilikom sam se sa njime upoznao, te smo popili po jednu kafu i razgovarali se o crkvenim stvarima.

  7. #7
    Ističe se
    Učlanjen
    15.12.2006.
    Poruke
    2.338
    Tekstova u blogu
    8
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Hadžiluk prote Pante Bankovića

    III PUTOVANJE – 2

    Plovdiv
    Na reci Marici i u njenoj plodnoj dolini kuda ide železnica, nahodi se i druga jedna veća varoš Plovdiv16 ili Filipolj. U razgovoru sa nekim ljudima doznao sam da je ovu varoš podigao maćedonski kralj Filip17, otac Aleksandra Velikog, na 340 godina pre Hristova rođenja. To znači da joj ima više od 2.200 godina. Filipopolj je najveća varoš u Istočnoj Rumenliji18. U toj je varoši veliki izvoz ružičkog ulja. Ovo se ulje pravi od ružičnog cveta, kojega u ovim krajevima ima u izobilju./27/
    Na severnoj strani od Plovdiva u podnožju planine Balkana nahode se pitome doline reke Strume i Tundže koje se ulivaju u Maricu. U tim pitomim i prostranim dolinama gaje se mnogobrojni ružičnjaci, isto onako, kao što se kod nas neguju vinogradi. Pričaše mi i to kako se iz cveta dobija to ulje. Kad cvet uzri, onda se bere pa se to trpa u kazane, kao god što se kod nas trpaju šljive u kace, pa kad to prevri onda se cedi i dobija ulje. Ovo se ulje izvozi u strane zemlje i varoši, ponajviše u Pariz, Berlin i Carigrad. Prodaje se na jednu meru koja se zove muskol19. 208 muskola čini jedan kilogram. Jedan muskal prodaje se po 3-4 leva (dinara), a opet jedan muskol dobija se iz 8-12 kilograma ružičnog cveća. Ovo se ulje upotrebljava za miris. Rekoše mi: najveći i nabogatiji ružičnjaci rastu oko Kazanluka.
    Veoma mi je bilo žao, što te ružičnjake nisam mogao videti u ono doba, kada su u svome jeku, tj. u letnje doba, pošto to mora biti da je vrlo lepo i raskošno prirodno bilje.
    Kada sam tuda prošao bilo je rano proleće, jer, čim sam nastupio u Bugarsku pored Sofije, moglo se videti sneg u planini Vitošu i okolini sve do Plovdiva, a tamo ga više nema. U okolini Plovdiva seje se i raste pirinač. U Plovdivu video sam i nekoliko katoličkih sveštenika. /28/ Šta su ovde radili i kuda su pošli, nisam mogao saznati, a nisam mnogo ni razbirao za njih. Jedno mi je samo palo na pamet da njihovo prisustvo u ovim krajevima nije nikako dobro za pravoslavlje i da su oni više političke ličnosti nego li pravi pastiri Hristovog stada!?
    Kada je naš voz prešao Plovdiv, onda smo se počeli bližiti Carigradu. Čim mi je to ime palo na pamet, onda se u meni probudiše čitave gomile misli, koje su teško vezane za to gordo ime i za sudbinu srpskog naroda. Pade mi na pamet i onaj stih našeg pesnika: „Stambole gordi u more toni, silna je ruka koja te goni“. Kolika li je ovde srpska želja i koliku li snagu pridaje svome rodu i plemenu ovaj Srbin! Pa ne samo on, već i svaki Srbin gaji tu želju kroz tolike vekove. To mu je najzad i najdragocenije nasleđe od svojih pradedova i daće Bog, te da se i ono ostvari, ali ovoga vremena „mrka kapa, a zla prilika“.

    5 Pinosava, naziv za predeo u severnom delu kusadačkog atara, u neposrednoj blizini Crkvene šume. Ponekad se i ceo kompleks sa Crkvenom šumom, Crkvenom jarugom, Crkvenim potokom, sadašnjom kusadačkom crkvom, grobljem i veštačkim jezerom naziva tim imenom. Sam toponim Pinosava, kako tvrdi Voja Novaković, nesumnjivo je romanskog porekla i veoma je star. Novaković nudi i značenja reči pinosaviti u Rečniku SHKJ Matice srpske - krnjiti, zalomiti mladare, mladice na voćki. Međutim, ili je loše pročitao, ili se radi o nekom starijem izdanju od ovog iz 1971. koje mi imamo, i u kojem pobrojana značenja nema reč pinosaviti, već pinsovati.
    6 Datumi su po julijanskom (starom) kalendaru. Spomen sv. arhangela Gavrila, ili sv. Aranđela letnjeg, po gregorijanskom (novom) kalendaru je 26. jula. Sveti arhangel Gavril, veliki arhangel Božji, praznuje se 26. marta, a 13/26. jula slave se njegova javljanja i čudesa. Ovo slavlje ustanovljeno je prvo u Svetoj Gori u IX veku, za vreme careva Vasilija i Konstantina Porfirogenita i patrijarha Nikole Hrisoverga, a povodom javljanja sv. arhangela Gavrila u jednoj keliji do Kareje, gde je prstom po kamenu ispisao pesmu Bogorodici „Dostojno jest“. Zbog tog događaja ova kelija se i danas naziva kelija „Dostojno“. Od mnogobrojnih javljanja arhangela Gavrila smatra se najznamenitijim saopštenje blagovesti svetoj Devi u Nazaretu o začeću i rođenju Gospoda Isusa Hrista.
    7 Novosagrađena crkva u Pinosavi obnovljena je i osveštana 1842. u vreme Beogradskog mitropolita Petra, koji je dao arhijerejski blagoslov i „preporučio da najstariji sveštenik, protojerej Cvetko, najpre po propisanom pravilu izvrši sveštanje vodice i celu crkvu osvećenom vodicom poškropi, a zatim da se sve stare utvari crkvene, s kojima se u staroj crkvi služilo, na svoje mesto u novu crkvu postave i tada da se bogosluženje u novoj crkvi održavati započne“.
    8 Prvi pisani dokument o crkvi u Kusatku ostavio je Maksim Radkovič, egzarh beogradskog mitropolita Vićentija Jovanovića, koji je 1733. proputovao severni i severoistočni deo Srbije, sa ciljem da opiše u kakvom su stanju crkve i sveštenstvo u tim krajevima. U Izveštaju egsarha Maksima, istorijskom izvoru prvoga reda, za Crkvu kusadačku je zabeleženo: „Na četvrt sata od sela, u šumi, nalazi se na starim temeljima, prošle 1832. godine, obnovljena crkva. Zidovi su od debelih hrastovih dasaka, na temelju sazidanom od kamena. Crkva je bez svoda, pokrivena šindrom“. Egzarh Radkovič dalje opisuje veličinu bogomolje, ikonostas, crkvene utvari, da bi na kraju zaključio: „Potrebno je da se crkva osvešta, da joj se dodeli sveštenik, a potom da se preda u nadležnost egzarhijatu Gročanskom“. Sledeći zapis datovan je 24. decembra/6. januara 1732/33, kada je u selu zabeleženo 20 domaćinstava, sa knezom Radosavom i sa jednom crkvom u šumi.
    9 Caribrod, današnji Dimitrovgrad, na granici sa Bugarskom.
    10 Ovu napomenu Prota je stavio kao fusnotu. On je na hadžiluku bio 1902. godine, rukopis je štampan 1903, što bi značilo da je pre ovog puta Sofiju posetio i 1899. ili 1900. godine.
    11 Sofija, stari naziv Sredec, antičko ime Sardica. Osnovali je Rimljani u II veku; Bugari su je zauzeli početkom IX veka. U Srednjem veku se zvala Serdec, a od XIV veka Sofija. Pod turskom vlašću 1382-1877. Glavni grad Bugarske od 1879.
    12 Milutin, srpski kralj 1882-1321, sina kralja Uroša i kraljice Jelene, brat kralja Dragutina. Znatno proširio granice Srbije, pomagao razvoj umetnosti i književnosti. Sazidao preko četrdeset crkava i manastira: Treskavac, Gračanicu, Banjsku, Svetog Đorđa u Nagoričinu, Svetu Bogorodicu u Skoplju, potom u Solunu, na Svetoj Gori, u Sofiji. U Carigradu je podigao bolnicu kod čuvenog manastira Sv. Jovana Preteče, u blizini vlahernijske carske palate. U Jerusalimu je sagradio manastir arhanđela Mihaila i Gavrila (Prota ga pominje kao manastir Sv. Arhangela Mihaila, koji je bio srpski, pr. Lj. M.). Podigao Srbiju do najmoćnije države na Balkanu i time omogućio stvaranje kasnije Dušanove carevine. Njegova iznenadna smrt u Nerodimlju bila je početak teških unutrašnjih sukoba u državi. Mošti mu počivaju u crkvi Svetog Kralja u Sofiji. Spomen mu je 30. oktobra/12. novembra.
    13 Aleksandar II (1818-1881), ruski car (1855-1881), sin Nikole I, manifestom iz 1861. proglasio ukidanje kmetstva, izvršio reorganizaciju uprave i sudstva, vršio i druge reforme buržoaskog karaktera. Vodio osvajačke ratove na Kavkazu i u Centralnoj Aziji, a radi proširenja ruskog uticaja na Balkanu, vodio rat protiv Turske, zaključio Sanstefanski mir, koji je na Berlinskom kongresu 1878, pretrpeo reviziju. Plod ovog kongresa je Berlinski ugovor, kojim je osnovana autonomna Bugarska i provincija Istočna Rumelija, a Bosna i Hercegovina sa Novopazarskim sandžakom stavljene su pod okupaciju Austrije. Nezavisnost je priznata Crnoj Gori, Kneževini Srbiji sa novim granicama i Rumuniji.[14 Vasil Levski (pravo prezime Ivanov, 1837-1873), bugarski revolucionar, bliski saradnik Hrista Boteva, učestvovao u pripremama za dizanje ustanka protiv turske vlasti, jedan je od osnivača i članova bugarskog Revolucionarnog centralnog komiteta. Turci su ga 1872. obesili u Sofiji.
    15 Ovaj grad je na današnjim geografskim kartama ubeležen kao Pazarčik.
    16 Plovdiv, glavni grad istoimene oblasti na reci Marici; u starom veku Filipolj (Philippopolis), odnosno Eumolpias, stari grčki grad koji je zauzeo Filip II Makedonski 342. g. pre n. e.; za vreme Rimljana glavni grad Trakije; u XIX v. gl. grad istočne Rumelije, do 1885, kada je prisajedinjena Bugarskoj.
    17 Filip II (359-336. pre n. e.), otac Aleksandra Makedonskog, pobedio Grke Kod Heroneje i osvojio Grčku.
    18 Istočna Rumelija, autonomna provincija Turskog carstva, formirana na osnovu odredaba Berlinskog ugovora. Bugari su, težeći svom ujedinjenju, izvršili 1885. tzv. Plovdivski prevrat i Istočnu Rumeliju pripojili svojoj Kneževini, što je sultan, pod pritiskom Rusije, morao da prizna. Srpski kralj Milan, pod uticajem Austrije, shvatio je ujedinjenje Bugarske kao poremećaj ravnoteže na Balkanu na štetu Srbije, pa je ušao u srpsko-bugarski rat 1885-1886, koji se završio nepovoljno po Srbiju.
    19 Muskal, muskol (od tur. miskal), mera za težinu: jedan i po dram težine; dram = 3,25 gr.

  8. #8
    Ističe se
    Učlanjen
    15.12.2006.
    Poruke
    2.338
    Tekstova u blogu
    8
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Hadžiluk prote Pante Bankovića

    III PUTOVANJE – 4

    Carigrad
    Sad napuštajući put kroz Bugarsku i Rumenliju, nastupamo u Tursku carevinu i to pravo u Carigrad. Neka mi blagočestivi čitatelj dopusti što ću malo više reći o Carigradu. Prvo ću opisati njegov geografski položaj, zatim znamenitosti u njemu, pa posle svoju šetnju, bavljenje i polazak iz istog.
    Carigrad se nekada zvao Vizantija21, a po svome osnivaču caru Konstantinu22 zove /29/ se i Konstantinopolj. Turci su ga prozvali Stambol23. Carigrad se nalazi na vrlo lepom i važnom položaju. Zato je u svima vremenima svoga postanka igrao vrlo važnu ulogu između azijskih i evropskih naroda. On se nahodi na obalama dva kontinenta – Azije i Evrope, i između dva mora – Crnog i Egejskog. Crno more otiče Bosforskim moreuzom u Mramorno more.
    Baš na samom ušću Bosfora u Mramorno more izdvaja se jedan morski rukav, te kao lep zaliv zailazi u Evropsku stranu. Taj se zaliv naziva Zlatni rog i oko njega je sagrađen gordi Carigrad. Ovo je ogromna varoš podignuta na sedam brežuljka. To ti je, brate, čitavo more od kuća. Pričaju da ih ima na 80.000. Naročito padaju u oči visoka, vitka i bela munareta od 5.400 džamija. Carigrad se smatra kao najlepša varoš, po položaju, na celoj zemlji, ali na mene lično nije učinio takav utisak, najviše stoga što još nije evropski uređen, sa pravim, ulicama i očišćen od nečistoće. On odista izgleda, sa mora kada se posmatra, kao divna i veličanstvena varoš. Rekoše mi da u njemu živi jedan milion stanovnika od raznih i evropskih naroda. U Carigradu se čuju svi azijski i evropski jezici. Glavnu masu čine Turci, Grci, Jermeni i razni Evropljani.
    Svi ovi narodi podeljeni su po carigradskim predgrađima. Tako, u onome prostoru između Mramornog mora i Zlatnog /30/ roga, leži glavni deo turske prestonice. To je stara Vizantija ili kako ga Turci zovu Stambol. Tu je i Seraj (carska palata) i Visoka Porta. Seraj nahodi se na samome uglu između Zlatnog roga i Mramornog mora. Pod imenom Visoka Porta razume se Palata u kojoj su kancelarije velikog vezira i ministra spoljnih poslova, pa se to ime docnije prenelo na celu tursku vladu. I to sam razabrao, da je Seraj – carsku palatu sazidao jedan od pređašnjih silnih turskih sultana. U drugom je delu varoši i čuvena džamija Aja Sofija, koja je za vreme vizantijske vladavine bila crkva, a zidao ju je vizantijski vladar Justinijan24.
    Sa druge strane Zlatnog roga nahodi se predgrađe Galata. To je čisto trgovačko mesto. Pozadi Galate, na jednom brežuljastom predelu nahodi se evropski kraj Carigrada, što se zove Pera. Tu su podignute velelepne palate i izgleda potpuno kao evropska varoš.
    U vrhu Zlatnog Roga nahodi se predgrađe Fanar. To je bogat kraj Carigrada i tu žive isključivo Grci. Tu je i Patrijarha vaseljenskog dvorac – patrijaršija. O tome ću docnije malo pričati. Sad još nešto o Carigradu.
    Carigrad se sada pruža skoro duž celog Bosfora, gde su poređani letnjikovci stranih diplomata. Tamo su mesta Terapija i Bujuk Dere. Odmah iza Pere nahodi /31/ se Dolma Bakča i do nje Ildis ćoška (znači kijosk), gde je dvor sadašnjeg sultana Abdul Hamida.
    S druge strane Bosfora, na azijskom zemljištu pruža se carigradsko predgrađe Skutari. Ovaj deo Carigrada najviše se pominje zbog velikog turskog groblja, gde su u ranije doba sahranjivani sultani i svi viđeni Turci. Sada su Skutari čuveni zbog velike trgovine sa svilenom i kožnom trgovinom.
    Carigrad je vrlo živo trgovačko mesto. Ovo je kao neka spona među Azijom i Evropom. U Carigradu se izrađuje skupocena čoha, ćilimovi i razni prekrivači. Pored toga, bakarno posuđe, pušački pribor, mirisi, oružje i razni nakiti. Svi su ti radovi tipa azijskog, vrlo šareni tj. raskošno iskićeni u vrlo živim i otvorenim bojama. Kroz Carigrad se ukrštaju glavni kopneni i pomorski putevi. Od severozapada iz srednje Evrope, dolazi, nazvana istočna železnica, preko Beograda, Niša, Sofije, Plovdiva, Jedrena u Carigrad. Od Carigrada produžuje ova železnica ka Angori, preko Male Azije, Mesopotamije i Persije za Indiju. Preko Carigrada se održava pomorski saobraćaj između Crnog i Egejskog mora.
    Jugozapadno od Carigrada, na obali Mramornog mora nahodi se mala varošica San Stevan. Tu su Rusi ugovorili mir /32/ s Turcima posle rata 1878. godine kada su Bugare oslobodili od Turaka.
    Pored svega onoga, što se u Carigradu može videti lepog, ima se videti i ružnog i to u tolikoj meri, da Evropljanin ne može to ni pojmiti, dok ne bi video. I zbilja, ceo sjaj Carigrada potamni u očima putnika, koji zađu dublje u njegovu unutrašnjost, kad vide one uzane i iskrivudane ulice ispunjene svakom nečistoćom, po kojoj se baškare mnogobrojni psi, koje Turci, po nekakoj verskoj predrasudi, smatraju za poštovanje. Pričaše mi i to, da je sreća velika, što se često dešavaju požari, koji se s vremena na vreme pojavljuju te nagomilanu nečistoću progutaju, inače bi se sve živo od smrada pogušilo.
    Sad je na redu da koju reknem o mome bavljenju u Carigradu. Tako, čim sam došao, postarao sam se da nađem ljude, koji će me provesti kroz Carigrad te da vidim ono što se može za tako kratko vreme videti. Poštovana g.g. Svet. Jakšić, bivši činovnik našeg poslanstva u Carigradu, Radojičić takođe bivši činovnik poslanstva, Kosta Grupčević, urednik Carigradskog glasnika25, Laza Pantić, trgovac i Sevastijan, đak na Kalki, najviše su mi olakšali bavljenje u Carigradu i pomogli mi da ga razgledam i da se orijentišem za dalje putovanje. Naročito mi je prijateljstvo učinio g. Grunčević time što mi je bio tumač /33/ kod nj. s. patrijarha i na drugim mestima, jer on zna grčki.
    Kao svešteno lice, a i po dužnosti svojoj prvo sam se postarao da se raspitam za Carigradsku Patrijaršiju26. Hteo sam da vidim Njegovu Svetlost Patrijarha Joakima i da razgledam Patrijaršiju i druge hrišćanske ustanove, crkve itd. Misleći o tome setio sam se davnašnje sile i veličine srpske. Setio sam se našeg kralja Stevana Prvovenčanog i cara Silnog Dušana, kada su Srpsku Patrijaršiju odvojili od ove Carigradske, a setio sam se i onog doba žalosne srpske prošlosti, kada je srpska Pećka Patrijaršija potpala opet pod vlast ove Carigradske. Nije zgoreg da to ovde navedem. U ono doba kada su Turci sasvim ovladali srpskim zemljama prostrane i bivše velike carevine Dušanove, u ono doba kada je poslednji Čarnojević morao napustiti srpske krajeve, pobeći preko Save i Dunava i naseliti se u Srem, Bačku i Slavoniju, bio je Pećki Patrijarh Srpski Vasilije Brkić. To je bilo 1765. godine. Grci ondašnji, veliki protivnici Srba, nisu hteli nikako trpeti ovog patrijarha nego ga optuže i pomoću Turaka proteraju. Pa na njegovo mesto za patrijarha dovedu nekakvog Grka Kalinika II. Ovaj, u dogovoru sa nekim episkopima srpskim, koji su se bojali Turaka predloži Carigradskom patrijarhu Samuilu I, a ovaj Sultanu Mustafi II, te ovaj /34/ svojim Fermanom od 1766. godine pridruži Pećku Srpsku Patrijaršiju opet Carigradskoj.
    Kako tada tako je i danas. Srpske Pećke Patrijaršije nema. Koliko je Srpska Crkva zbog toga trpila, koliko je srpsko pravoslavlje zbog te zavisnosti stradalo, pa i dan-danji strada u Staroj Srbiji, Maćedoniji, Bosni Hercegovini, to se ne da lako opisati.
    Sve pravoslavne crkve gore pomenutih srpskih zemalja negdašnje bivše carevine i sada su zavisne od Carigradske Patrijaršije.

    21 Vizant, Bizant (grč. Byzantion, lat. Byzantium), najpre grčki grad osnovan oko 660. pre n. e., često osvajan, rušen i obnavljan; izgrađen u vreme cara Konstantina Velikog, kasnije Konstantinopolj, Carigrad i Istanbul.
    22 Konstantin I Veliki (Flavius Valerius Aurelius Constantinus, 274-337), rimski car, rođen u Nišu (Naisus); proglašen za cara 306. godine, od 312-324. vladao zajedno sa Licinijem, carem Istočnog Rimskog Carstva; njihovo najvažnije zajedničko delo je Milanski edikt (313), kojim se daje sloboda vere hrišćanima. Posle pobede nad Licinijem vladao sam celim Rimskim Carstvom do 337. godine.
    23 Istanbul, Carigrad, antički naziv Constantinopolis; osnovao ga 326-330. Konstantin Veliki; od 395. do 1453. prestonica Vizantije, od 1453. do 1922. prestonica i glavno kulturno središte Turske; glavni delovi grada: Stambul, Galata i Pera na evropskoj strani Bosfora, a Iskidar (Skutari) na maloazijskoj obali.
    24 Aja Sofija (grč. Hagia Sofia, sveta mudrost), najveći vizantijski hram u Carigradu, posvećen božanskoj mudrosti Gospoda Isusa Hrista, sagrađen 537. u vreme cara Justinijana I. Posle pada Carigrada u turske ruke (1453) pretvorena u džamiju i dograđena su četiri minareta na uglovima. Danas muzej vizantijske umetnosti.
    25 Carigradski glasnik, prvi srpski list u Turskoj štampan ćirilicom na srpskom jeziku; izlazio u Carigragu subotom, prvi broj izašao 14. januara 1895. Do 1908. dozvolu za izdavanje davao je sultan Gazi Abdul Hamid. Donosio narodne umotvorine iz Stare Srbije i Makedonije, političke članke o položaju Srba i Makedonaca u Turskoj i beletrističke priloge najuglednijih srpskih književnika.
    26 Carigradska Patrijaršija. U Vizantu je do 330. godine postojala episkopija; u vreme cara Konstantina Velikog, po proglašenju Vizanta (Konstantinopolja, Carigrada) za prestonicu, episkopat se diže u rang patrijaršije hrišćanskog istoka, što je izazvalo sukobe i sa Rimom i sa Aleksndrijskom i Antiohijskom patrijaršijom. Na Drugom vaseljenskom saboru 381. Carigradska Patrijaršija je stavljena po rangu odmah posle Rima, a na Četrvrtom vaseljenskom saboru 451. njena jurisdikcija je proširena i dato joj je pravo vrhovnog suđenja u celoj Istočnoj crkvi. Od kraja VI v. poglavari Carigradske Crkve nazivaju se vaseljenski, a najznačajnije proširenje jurisdikcije Patrijaršija dobija pokrštavanjem Rusije (988.). Posle propasti Vizantijskog Carstva 1204, vaseljenski patrijarh se, zajedno sa dvorom, povukao u Nikeju.

  9. #9
    Ističe se
    Učlanjen
    15.12.2006.
    Poruke
    2.338
    Tekstova u blogu
    8
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Hadžiluk prote Pante Bankovića

    III PUTOVANJE – 5

    Dakle, pre nego što bi otišao u crkvu i razgledao Carigrad, prva mi je briga bila da pohodim Njegovu Svetlost Patrijarha Joakima III. I sa g. Grupčevićem otišao sam i prijavio se. Primljen sam bio lepo i posle uobičajenog pozdrava i celivanja ruku posedali smo. Zatim je doneta crna kafa i slatko od vanile. Patrijarh je postavljao ovakva pitanja: jesu li seljaci u Srbiji pobožni; da li pohode crkvu; je li zdrav mitropolit Inokentije; idu li naši sveštenici u Rusiju; da li sveštenici drže propovedi po crkvama i o kojim praznicima najviše; pitao je o broju vladika u Srbiji; o mitropolitu prizrenskom g. Nićiforu itd. O svima tim pitanjima g. Grupčević me oslovio, pa je patrijarhu davao odgovore. Naposletku me je upitao da li ja dolazim prvi put u Tursku, kako mi se dopada, kako sam putovao i drugo./35/
    Pri polasku poželeo mi je srećan put u Jerusalim i rekao mi je ovo: Kad se vratite u vašu otadžbinu kažite moj blagoslov svima vašim i blagočestivim hristijanima i recite da mi je milo što narod čuva svoju veru i crkvu i da ostane uvek pobožan.
    Zatim smo pregledali patrijaršijske sale i crkvu u Patrijaršiji. Pregledajući sale video sam ove ličnosti: u sali kod velikog protosinđela Hristoma bio je mitropolit Hijoski, član Sv. Sinoda i predsednik Duhovnog suda, načelnik Ministarstva prosvete g. Vapiridos i urednik grčkog lista „Napredak“ g. Letos.
    Protosinđel nas je počastvovao (ovde se razume: ja i g. Jakšić) te smo posedali u kanabeta, posluženi cigaretama i crnom kafom vodili smo razgovor. Njemu je bilo čudno da prote u Srbiji imaju samo jednu crkvu. Tu sam video mitropolita lerokalimskog Jovana. U patrijarhovoj trpezariji video sam i upoznao se sa Gerasimom, predstavnikom svih manastira u Sv. Gori, a tako isto i sa trećim arhiđakonom Venijaminom.
    Pregledajući crkvu u Patrijaršiji, pokazali su mi presto patrijarhov sačuvan još iz vremena sv. Jovana Zlatoustog, koji je bio arhiepiskop carigradski i patrijarh veseljenski. U istoj crkvi stoji jedan deo onoga stuba za koji je Isus Hristos bio vezan prilikom suđenja i stradanja za spas roda hrišćanskog. Tako isto tu su mošti /36/ sv. mučenice Solomonije, matere Makaveja, mučenice Evtomije i carice Teofanije, supruge Lava Mudrog. Crkva u Partijaršiji posvećena je sv. Đorđu, o kome ću malo više reći kada budem pričao o varoši Bejrutu.
    U Patrijaršiji postoji jedan veliki duhovni sud. U tom su sudu članovi, koji se zovu: članovi veseljenske crkve u Carigradu. Članovi su ovi: njegova svetlost partrijarh vaseljenski, mitropoliti efejski, nikomidijski, iraklijski, nikejski, derkonski, didimodijski, janjinski, angorski, grevenski, kizijski, alepski, i karpatski, zatim jedan protosinđel, jedan veliki arhimandrit, njegovo blaženstvo antiohijski patrijarh i njegovo blaženstvo aleksandrijski patrijarh.
    Posle posete kod carigradskog patrijarha i posle pregleda Patrijaršije i crkve, otišao sam u pratnji g. Grupčevića i Jakšića kod Jerusalimskog Patrijarha Njegovog Blaženstva g. Damljana. On me je primio veoma ljubazno, a inače je vrlo simpatična ličnost. Ponudio me da sednem, poslužio kafom i cigaretama. Zatim me je pitao o mojoj porodici, šta su mi sinovi i kako je uopšte Hristova pastva. Govorio je o potrebi da Srbi i Grci treba da se slažu i da posećuju Hristov Grob u Jerusalimu. Kazao mi je i to da u Jerusalimu imaju dva Srbina kaluđera i da su vrlo pobožni.
    Kad sam mu pokazao uverenje svoga /37/ mitropolita, on je odmah ustao i svojeručno napisao preporuku za mene njegovom većilu u Jerusalimu, doneo ga i predao mi. Pri rastanku vrlo se ljubazno sa mnom pozdravio, poljubio i poželeo mi srećan put. Na mene je ovaj sluga Božiji učinio vanredno prijatan utisak. Do tada nisam nikada video ovako prijatnog, razboritog i pitomog monaha.
    Posle ove posete proveo sam se kroz predgrađe Zlatnog roga i otišao u naše poslanstvo na ručak. Na tome ručku bio je i g. Kosta Grupčević. I ovom prilikom mnogo čuveno srpsko gostoprimstvo ispoljilo se vrlo lepo kod našeg poslanika g. Save Grujića, đenerala. Otišli smo zadovoljni ophođenjem njegovim i njegovih domaćih.
    Dalje sam obišao srpsku školu i rusku crkvu. Potom onaj kraj Carigrada gde su kuće turskih velikaša. Tom prilikom video sam i dvor predsednika ministarstva, velikog vezira Said-paše. U tom putu došao sam sa svojim pratiocem na mesto gde je sultan Azis hteo da podigne jednu veliku džamiju između Dolma Bakče i velike Palate, pa ga je smrt omela. On je nasilno umro. I sada na tome mestu stoji naslagana ogromna masa kamenja, pripremljena za džamiju, ali ga ne sme niko da dira. Tako isto otišao sam u manastir Sv. Jovana /38/ Zlatoustog, gde me je jeromonah Fasonafuju počastio čajom i rumom.
    Posle ove prilično velike šetnje otišao sam na ručak kod Srbina Laze Pantića. Ovo je vredan jedan čovek. Putovao je mnogo po stranim državama a rodom je iz našeg Prokuplja. Zna i govori devet stranih jezika. Učinio je jednu dobru uslugu našoj industriji time što je jagodinsko pivo pretpostavio svima stranim pivima. On drži i prodaje pivo našeg industrijalca Mike Kosovljanina i taj mu posao ide kako treba. I na taj način je posvedočio da je pravi Srbin i da više voli ono što je srpsko nego li ono što je strano, pa makar ga neko više i cenio. Spram mene bio je vrlo uslužan i pažljiv za sve vreme moga bavljenja u Carigradu, da ne mogu na ino, a da mu ovde javno na reknem: Hvala ti, Srbine, brate Lazo Pantiću!...
    Sutradan, a to je 21. marta, otišao sam te video veličanstvenu Aja Sofiju, koja je sada džamija, o njoj sam napred malo više rekao.
    Danas, 22. marta, opet sa Lazom, otišao sam u predgrađe pravog Stambola, te tamo razgledao mnoge čuvene, velike i raskošne zgrade. Najviše me zadivila zgrada takozvana Viši Bazar. Taj bazar kažu ima deset hiljada dućana sa četiri velike kapije, koje se sve zatvaraju čim se svrši određeno vreme za prodaju tamošnjih produkata i espapa. Tamo sam ja i Lazo u jednoj /39/ mehani ručali ribe, boba, pasulja i vina i to sve nas je koštalo samo 1 dinar i 10 para. Prema tome, vidi se da je ovde najskuplji novac, a mnogo jevtinije životne namirnice. Nisam propustio priliku te sam otišao i u janičarski muzej. Videti ovaj muzej, znači videti jedno čudo više u svetu. Cela prošlost janičarske sile, za vreme najveće moći turske, sve je to predstavljeno u vrli živim i orginalnim slikama ondašnjeg vremena.
    Video sam i džamiju Hizrije, koja je bila crkva za vreme cara Konstantina i carice Jelene. Sva je ova crkva bila u mozaiku i ispod nje, do Sv. Aja Sofije, bio je sproveden tunel od pola sahata, koji je ove dve hrišćanske svetinje i na taj način vezivao da se može iz jedne u drugu preći.
    Tek što sam sa Lazom pošao od ove džamije srete nas jedan Rus, zove se Nikola Klube, činovnik je u nekom ruskom inštitutu i pozove nas u svoj dom. Počasti kafom i vinom. Zatim nas upozna sa jednim novim manastirom i lepo nas isprati i pokaza ulicu koja vodi u predgrađe Bujuk Dere. U ovom predgrađu video sam i jednu grčku crkvu posvećenu Sv. Bogorodici. U toj crkvi postoji još od cara Konstantina sveta voda i u njoj tri ribe, koje niti se množe, niti ovih nestaje. Od te vode ja i Laza uzesmo po jedno staklo. Rekoše nam da svi stranci koji posete ovu crkvu uzimaju tu vodu, pa uzesmo /40/ i mi. Tu su, u toj crkvi, i grobovi starih carigradskih patrijaraha. Odatle smo, pored jedne velike kule, sišli na železnicu, pa odatle u stan našeg domaćina Laze.
    Sutradan, 23. marta, sa Sv. Jakšićem produžio sam razgledanje Carigrada. Pošao sam da razgledam Bosfor. Tačno u 10 1/4 pošao sam sa velike ćuprije iz Carigrada na lađi br. 41 i prešao ceo Bosfor do pred Crno more. Tamo smo išli na obalu u 12 sati pre podne u predgrađe Bujuk Dere. Za sve to vreme uživao sam u divnoj i veličanstvenoj panorami zelenih okomitih brežuljaka i mnogobrojnim carigradskim predgrađima nakićenim vanredno lepim palatama.
    Predgrađa koja se i sa evropske i sa azijske strane pored Bosfora nalaze zovu se: Bešiktaš, Ortokaj, Arnautkej, Kuručesme, Eliergijan, Bebek, Rumeli Hisar, Etapija, Jenikej, Terapija, Bujuk Dere itd.
    U Bujuk Deru video sam rusku i španjolsku ambasadu. Tamo sam i ručao u hotelu kod „Platana“ koga drži odličan Srbin Dalmatinac neki Nikola. Vina je imao odlična, a i drugog jestiva nije bilo „ogo dno“27. Tek u 5 i po sahati vratio sam se opet lađom u Carigrad.
    U predgrađu Terapiji, vrlo su lepe letnje palate: nemačke, francuske i engleske ambasade. Tu je i veliki evropski hotel „Soljer Palas“.
    U Jenikeju je velika letnja palata /41/ austro-ugarskog poslanika, sva od belog mramora, na tri sprata. Kada sam se sa svojim saputnikom Svetom vratio u hotel Lazin, tamo smo zatekli g. Sevastijana, đaka na kalki, dobrog i odličnog Srbina. Tu smo ostali u društvu do jedan i po u noć.
    Na Blagovesti 25. marta 1902. godine krenem se iz Carigrada za Jerusalim. Kao što sam i napred napomenuo, odavde se do Smirne ide morem na lađi. Ujutru rano, u pratnji g.g. Svet. Jakšića, Koste Grupčevića, Laze Pantića, Sevastijana i Radojčića, pođoh u pristanište. Tu uzeh kartu, pa čamcem, zajedno sa svima gore pomenutim Srbina i mojim odličnim prijateljima, odvezao sam se na lađu Apolo, Lojdovog društva iz Trsta. Tu na lađi, onako po srpskom običaju, popijemo nekoliko flaša piva, lepo se i prijateljski razgovorimo i našalimo, pa se onda bratski, prijateljski i hrišćanski izljubimo i pozdravimo. Rastanak je bio pravi prijateljski. Oni pođoše čamcem natrag svojim kućama, a ja stajah na ogromnom brodu tražeći ih i pozdravljajući mahanjem maramom, sve dotle, dokle ne isčezoše u morskoj pučini. Posle jedno pola sahata krenuo se i naš brod za Jafu. Putovali smo Mramornim morem ceo dan i u 6 sahati i 1/3 stignemo u Dardanele.

    27 Ogodno, čega nije dosta - ovde se Prota, možda zbog odličnog vina, malo poigrao rečima, pa bi ovo njegovo „ogo dno“ značilo kao današnje „nema da nema“, a ustvari je, verovatno hteo da kaže, da je jela bilo u izobilju.

  10. #10
    Ističe se
    Učlanjen
    15.12.2006.
    Poruke
    2.338
    Tekstova u blogu
    8
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Hadžiluk prote Pante Bankovića

    III PUTOVANJE – 6

    Dardaneli
    Sad ću vam, dragi čitatelju, malo više reći o Dardanelima. Iz Mramornog mora plovi se kroz moreuz Dardanele u Jegejsko more. Dardanelski moreuz, pričaše mi, /42/ dugačak je 61 kilometar. On odvaja Aziju od Balkanskog poluostrva, odnosno od Evrope. Na evropskom zemljištu toga moreuza nahodi se varoš Galipolje. Na najužem mestu Dardaneli su široki 1.300 metara. Dakle obale azijske i evropske mogu se i golim okom lako videti. Tu su na Galipolju i na toj uzanoj moreuzini, po nesreći prvi put prešli Turci u Evropu, a pozvao ih je vizantijski vladalac Kantakuzen, da bi svoju prestonicu sačuvao i odbranio od našeg cara Dušana, koji je sa vojskom bio pošao da ga osvoji. Taj nesretni car pozvao je Turke u pomoć 1347. godine i oni su odista prešli Dardanele kod varoši Galipolja u toj godini i pomogli da se suzbije srpska vojska i silni car Dušan. No posle deset godina, a to je 1357. godine, Turci otmu Galipolje za svoj račun, a posle četiri godine osvoje i Jedrene i to im je bila prestonica dok nisu osvojili i sam Carigrad 1452. godine i tamo premestili svoju prestonicu koja i sad postoji. Prema navedenom, Dardaneli su vratnice iz Jegejskog mora za Carigrad. I što su sa ove strane Dardaneli to je Bosfor sa strane Crnoga mora. Stoga su Turci obale ovih morauza osigurali vrlo jakim utvrđenjima u kojima ima uvek jaka turska posada sa celom ratnom spremom. I tako je Carigrad sa obe strane mora potpuno osiguran. Kroz oba ova moreuza, Dardanele i Bosfor, dozvoljen je samo /43/ slobodan prolaz putničkim i trgovačkim lađama, a ratnim brodovima nikako i nikome.
    U Dardanelima naša se lađa zadržala do 7 i 1/3 sata posle podne, pa je tek produžila put celu noć i sutradan, 26. marta, ceo dan. A toga dana, u 10 sati po podne, lađa je prispela u Smirnu.

    Smirna
    Varoš Smirna, nahodi se na jednom zalivu što zailazi u obale Male Azije. Ona se zove još i Izmirna zbog jednog vrlo mirišljavog tamjana toga imena. Nema valjda, ni jednog Srbina hristijanina da ne zna šta je izmirna. Ona se upotrebljava za kađenje domova, a najviše za kađenje po crkvama. To je upravo smola od jednog tamošnjeg drveta, koja je rasprostranjena po celom svetu zbog svog prijatnog mirisa.
    Rekoše mi da je Smirna najveća varoš u Maloj Aziji, ili kao što se to po knjiški kaže, na Levantu (Istoku). Ima oko 220.000 stanovnika, od kojih ima najviše Grka. Njih vele ima više od sto hiljada, Turaka ima šeset hiljada, a Jevreja preko dvadeset hiljada. Doznadoh i to da su u opšte ove maloazijske (levantijske) varoši pune Jevreja. Ovi Jevreji u Smirni doseljeni su iz Španije krajem 15 veka, onda kada su otuda, zajedno sa Arapima proterani. Oni se i danas služe španskim jezikom.
    U Smirni ima i drugih naroda, kao Jermena, Arapa, Persijanaca i veliki broj /44/ raznih Evropljana, koji se tamo nazivaju opštim imenom Franki.
    U trgovačkom pogledu Smirna je, kažu, najživlja varoš u maloazijskim zemljama Turskoga carstva. Njen godišnji izvoz prebacuje preko sto milijuna dinara. Od prerađevina najčuveni su ćilimovi što se u Smirni rade i izvoze. Od zemaljskih proizvoda najviše se izvoze: smokve, vino, pamuk, masline i mastika.
    Mastika je jedno malo drvo, koje raste oko Smirne, a najviše na jednom ostrvu koje se zove Kios29. Od toga drveta skuplja se njegova smola i to, ovako: početkom juna zaseče se drvo na nekoliko mesta po stablu i po većim granama. Za vreme jednoga meseca smola iz drveta polako curi iz pomenutih zareza, u vidu kapljica ili suza i pada na zemlju oko stabla. U avgustu, seljani zađu i pokupe svu tu smolu zajedno sa zemljom koja je uz nju prionula. Posle je ostave na suncu i kad se smola osuši onda zemlja otpadne i ostane čista smola. Ova je mastikina smola beličasta i providana, zbog toga se više i ceni. Ona je oporog ukusa, ali je prijatnog mirisa, zbog čega je tamošnje žene rado drže u stima i žvaću, da bi im dah mirisao tim odista prijatnim mirisom. Zbog toga lepog mirisa meće se i u kadionice, te se njime kade domovi. Kada se ova smola metne u špiritus i u njemu se rastvori, onda se dobija jedan mirišljavi liker (rakija) koji se /45/ zove takođe mastika. To je piće jako rasprostranjeno po zemljama Turskoga Carstva i Turci ga vrlo rado piju. Narodi Evrope mastiku upotrebljavaju samo u medicini.
    Neka mi čitalac dozvoli, da ovde napomenem sličnost u dobijanju ove mastikine smole i naše borove smole, od koje Zlatiborci, Kopaoničani i Studeničani prave katran. I oni zaseku mnogo borova, te se u te zarezotine nacedi smola, pa onda zađu od bora do bora, te sekirom skinu, otešu, tu smolu zajedno sa drvetom, pa to nose i slažu u naročitu napravljenu peć za lučenje – odvajanje katrana. U ozidanu peć naslažu ono smolnato iverje, pa odozgo zapale. Iverje gori i vatra postepeno vata koren sve dublje i dublje i ide do na dno peći, upravo dokle traje iverja. Smola, na tome iverju, klizi na niže u dno peći, a iz ove je izveden otvor napolje i smola se izliva u naročito spremljeno korito. Pošto se u koritu ohladi, onda se sipa u mešine i prodaje. Katran se upotrebljava za mazanje točkova, a i u medicini se upotrebljava samo prepran, prerađen i pomešan sa drugim elementima...
    Smirjanke uzimaju mastikinu smolu u usta da mirišu, a naše Zlatiborke, Studeničanke i Kopaoničanke možda mirišu katran, ali ih ne bi niko nagovorio da ga uzmu u usta!?
    Smirna je i za hrišćanstvo davnašnjih vremena čuvena. Više Smirne ima brdo /46/ Pagus. Na tome brdu bio je nekada neznabožački grad. U tom su gradu u prvo vreme hrišćanstva propovednici Hristove nauke mnogo stradali.
    U Smirni ima sada sedam pravoslavnih crkava. Jedna od tih crkava posvećena je sv. Fotini. A Fotina je ona Samarjanka što je sa Hristom govorila kod bunara Jakovljevog u Sihemu.
    Na jugu od Smirne postoje razvaline stare varoši Efesa. Ova se varoš pominje u delima apostolskim. /47/
    Tu, oko Efesa, bila je jedna peštera u kojoj su ležali Sedam Efeskih otroka punih 372 godine! Spominju se 4. avgusta.
    Pričaše mi da se narod oko Smirne ne odlikuje vrednoćom. On je istina težački i stočarski narod, ali sav njegov agronomski posao, sastoji se u tome što bere i suši smokve, i grožđe, te ih prodaje na pomorskim pijacama, a to su opet zemaljski proizvodi, koji tamo uspevaju bez ikakve skoro pomoći težačke ruke.
    Dakle, kao što i napred napomenuh, u Smirnu je naša lađa pristala 26. marta 1901. u 10 časova po podne, a krenula se 27. marta u 5 1/2 časova pre podne. Na našu lađu, čim je prispela u pristanište, sastao je se čitav vašar. Tu se doneše razni espapi i nuđahu se putnicima. Namerih se na jednoga koji prodaje dvoglede. Dopade mi se jedan i upitah pošto. Zaceni ga 18 franaka (dinara), a ja rekoh 8, i posle priličnog cenkanja priveza mi ga za osam dinara. Uvideh i sam da ovde ne mogu lako sa njima proći, te se uklonih u kabinu. /48/
    Na našoj lađi putovahu i četiri Indijanca. Kad su ušli u lađu, oni su za svoje potrebe sve sa sobom poneli. Sami gotove jelo, sami mese hleb, sami sipaju vodu. Niko im ne sme ništa dohvatiti. Ako se neko usudi da im što, bar i iz šale dohvati, odmah bacaju. A, inače, oni su sami po sebi i prljavi i neoprani, uopšte posve nečisti ljudi, da im iz ruku niko ni oraha ne bi uzeo.
    Ceo dan lađa je putovala mirno i nije nam se ništa neobično dogodilo. U 7 časova po podne večerah i legoh da spavam. Valjda sam spavao jedan sat i tad se /49/ probudim. Osetim jako ljuljanje lađe. Pogledam u sahat: 8 1/2 sahati. Spopade me jaka teškoća. Grudi se nadimahu, nemam, čini mi se, dovoljno vazduha, glava buči, po stomaku mi se nešto prevrće, spopade me neki hladan znoj. Izađem iz svoje kabine u veliki salon. Tamo nema ni jednog čoveka. Sve se utišalo i uspavalo. U velikom salonu tri putnika leže na foteljima. Da li spavaju ili su se utišali pa muke muče kao i ja, nisam znao. Meni sve teže. Na palubi čujem neku lupu nečega i neku viku čovečijih glasova. Voda pravi užasne talase i zapljuskuje do na vrh lađe. Zovnem kabinera i kažem da mi je velika muka. On me odvede u salu i preporuči da legnem, da se smirim i da gledam da zaspim pa će, veli, sve proći. Onaj kabiner zna srpski. Ja mu rekoh: E, hristijanine brate, šta li si, otkuda ću da spavam, kad je evo duša u podgrlac došla, pa tek što nije izašla. Vaistinu pravo da kažem: nikad mi se teže duši nije dogodilo kao u onaj mah. Tako sam se, zdrav i čitav čovek previjao „kao crv pod kožom“ sve do 10 sati noću. U neko doba noći, posle 10 časova, poče mi se stužavati i čim sam povratio, odmah mi je u duši laknulo.
    Kad sam sutradan pregledao druge kabine /50/ II i III klase video sam da je svuda bio bljuvaonik do bljuvaonika i da su svi putnici mučili istu muku, koju sam i ja mučio. To je dakle morska bolest, koju putnici, morski početnici, moraju imati.
    Ujutru, 28. marta, oko 9 1/2 časova, more se još nije bilo utišalo, lađa je sva mokra, putnika nema na krovu. Jedva sam čekao da se more utiša.
    Jedna uteha više za mene, bila je ta što je kapetan lađe bio Srbin, Dalmatinac. I sva posluga bili su Srbi. Kapetan vrlo dobar čovek, a posluga vrlo uslužna.
    Svi su me hrabrili u nastupeloj morskoj bolesti, činili mi usluge i sve ono, što samo Srbin Srbinu može učiniti. Bože milostivi, mio li je svoj rod u tuđini. Ovi Srbi Dalmatinci iako ih nikad nisam video, ni oni mene, a možda ih nikada više videti neću, tako su mi mili i dragi ostali u uspomeni, da ću ih se do veka prijatno sećati. Neka im Bog podari sreću i svako blagopolučije u životu i njihovom teškom i rizičnom poslu.

    29 Ovo ostrvo na geografskim kartama beleži se kao Hios i, što ide u prilog Protinoj priči o mastiki, na južnom svom delu ima rt Mastiko.

  11. #11
    Ističe se
    Učlanjen
    15.12.2006.
    Poruke
    2.338
    Tekstova u blogu
    8
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Hadžiluk prote Pante Bankovića

    III PUTOVANJE – 7

    Rodos
    Oko 11 časova pre podne more prestade da besni i naša lađa stiže na obalu ostrva Rodosa.
    Rodos je ostrvo pored male Azije. Na njemu je i glavna varoš sa tim imenom. Ovdi pristaju lađe koje putuju iz Smirne /51/ za Aleksandretu. Doznao sam da je ovo mesto poznato zbog vrlo prijatnog podneblja (klime). Kažu, da je nad Rodosom nebo skoro uvek vedro, zimi je vrlo blaga, a leti umerena toplota. Tu uspeva razno južno voće, koje se kod nas kao retkost i za skupe novce prodaje u trgovinama. Ovde je bilje uopšte veoma bujno, pravo južnjačko. Tu sam vedeo limunove, koliko naša najveća jabuka, a struk belog luka dugačak je čitav metar. Unutrašnjost ostrva, vele da je dosta brdovita i da nema kolskih puteva. Narod je najviše nastanjen oko obala toga ostrva i najviše se zanima voćem morskih korala, a poglavito sunđera, koji se najviše izvozi odavde u strane zemlje.
    Rodos je upravo na kraju velikog grčkog arhipelaga, a ime je dobio od nekog drveta koje se zove rodos. Cela je varoš ukrašena šumom limunovog i pomorandžinog drveta. Vidi se i ogroman grad koji je svu varoš opasao sve do samoga mora. Rodos je i za hrišćanstvo čuveno mesto. Tu su apostoli Hristovi propovedali Spasiteljevu nauku, za nju stradali i mučenici postali. Tu, na tome ostrvu, u Srednjem veku, od 1309. godine posle Hrista, sedeli su i Rodosom upravljali, takozvani riteri Jovanovog reda30 i branili sveta mesta od islama, dok ih Turci nisu 1522. godine sasvim savladali i ostrvo osvojili, koje je i danas u njinim rukama.
    Iz Rodosa, krene se naša lađa istoga /52/ dana u 6 časova posle podne. Ne samo ja, već i drugi putnici su molili Boga, da budemo u daljem putovanju bolje sreće nego što smo bili u putovanju između Smirne i Rodosa. Pred samo veče, video sam nešto, što nikad do tada video nisam, a možda više nikad ni videti neću, a to je zalazak sunca u more. Toliko mi se veliko učinilo da čisto svojim očima u početku nisam verovao, pa sam ga začuđeno i ubezeknuto gledao, kako lepo zađe i izgubi se u moru. Čoveku, koji nije video more i ovu veličanstvenu i prirodnu pojavu, ne može se lako predstaviti kako to izgleda. Tako putujući naša je lađa zanoćila na morskoj pučini i hvala Bogu dobro sam noć proveo i dobro spavao.
    Sutradan, 28. marta, ustanem u 6 časova. Obučem se, odem u salon, popijem kafu, razgovaram sa drugim putnicima. Lađa putuje mirno i ne ljulja se, more se umirilo pa se i putnici umirili i malo razveselili. Pogledam na levu stranu kada se pojaviše neke azijske planine pokrivene snegom. Pomislih: ja bežim od snega sa zapada, a evo ga nahodim na istoku! Sa desne strane pukla je u nedogled morska pučina. Posle putovanja jedno dva sahata isčezoše one planine sa snegom i naša se lađa nađe usred morske pučine, gde se samo moglo videti gore nebo, a dole voda. Nigde okom dogledati ni lađe ni čamca ni zemlje. Od živih stvorova vide se galebovi, koji su naši /53/ verni pratioci i obleću oko i iznad lađe, i nestašni i bezobrazni delfini koji takođe prate lađu iskačući često i na morsku površinu. Baš, kad sam ove pribeleške u svoj notes zapisivao doleti na lađu jedna mala tičica. Pomislih: sirota, kuda li je ona ovako daleko zalutala?
    Kao što vidi poštovani čitalac, ovde se zapamte i najmanje sitnice, a to li da se čovek ne seća onoga što mu je drago i milo. Od pretprošle noćne bure, tek sam se sad osećao malo bolje. More se skoro sasvim utišalo, toplina umerena i prijatna, te su putnici skoro svi izašli iz svojih kabina, posedali na palubi pa posmatraju more, misleći na njegovu nedoglednu pučinu, a moleći Boga da mu ne da više da besni! Onda sam se setio svoje kuće i svojih milih, svoje domovine i svojih blagočestivih parohijana. Ah, kako sam im svima poželeo dobro zdravlje i svaku sreću! Kapetan lađe sam je pričao kako odavno ne pamti ovakovu mirnoću mora, neka Bog dade da ovako sve ustraje! Posle putovanja oko 3 sahata po podne opet nam se, na levoj strani ukazaše snežne planine. Noć imeću 29. i 30. marta takođe sam dobro proveo i kad sam 30. ujutru ustao, opet sam video snežne planine na levoj strani. Znači, da nismo bili daleko od obale susednih zemalja Male Azije.
    Oko 7 sahati pre podne istog dana, naša lađa pristade u pristanište jednog /54/ malog mesta, zvano Mrsina. Tu ima mali grad. Pričaše mi da je okolina ovoga mesta vrlo plodna i ima u izobilju, žita, grožđa, pomorandži, pamuka i drugo.
    Od one noći, kako sam prepatio od morske bolesti, do danas nikako nemam apetit za jelo. Iako sam ovde mogao dobiti i ribe, sardine i smokava i ratluka i supe i goveđine i svega. Samo sam mogao malo pojesti goveđine. Niko ne zna kako je to biti gladan a ne moći jesti. Tako je u ovaj mah sa mnom bilo.

    Aleksandreta
    Marta 31, naša je lađa stigla u mesto zvano Aleksandreta ili Iskandarun31. To je pristanište koje se zove istim imenom Aleksandreta, i preko njega se održava pomorska veza sa Alepom, glavnim mestom u unutrašnjosti Sirije. Pričaše mi, da od ovog mesta do Alepa ima sagrađen dobar veštački drum, koji održava saobraćaj u Mesopotamiji i dalje za Persiju. Aleksandreta je malo mesto, jedva da ima 700 stanovnika, ima posadu turske vojske. Tu prestaje Mala Azija, a na jugu nastaju svete zemlje: Sirija i Palestina. Ovde u Aleksandreti video sam bananu, neki rod, kao koziji rog, a raste na drvetu koje je veličine naše šljive. Tu sam kupio i duvana, koji je doista prijatnog mirisa. Ovde sam video gde se u jednu deregliju ukrcaše turski regruti koji otputovaše u Bejrut.
    Naša lađa krene se na dalje putovanje u 4 sahata po podne i putovala je srećno /55/ i mirno celu noć, gde je 1. aprila iste godine u 7 časova pre podne stigla u pristanište Tripolisa.
    Tripolis, ili kako ga tamo zovu još i Tarabulus, nahodi se na siriskoj obali. To je primorska varoš, malo mesto, u podnožju planine Livana, što se pruža uporedo sa obalom Sredozemnog mora. Livan je glavna i čuvena planina u Siriji32. O ovoj planini ima pomena u Sv. Pismu i našim crkvenim knjigama, i pominje se zbog čuvenog kedrovog drveta. Livan je u prastaro hrišćansko doba bio obrastao gustom kedrovom šumom. Sva je ta kedrovina isečena kao skupoceno drvo, koje je bilo jako cenjeno kod hrišćana. Pa i u najstarija vremena, na mnogo godina pre Hrista, ta se kedrovina cenila, jer su stari Feničani od njega pravili svoje lađe, koje su u ono doba najviše cenjene. Feničani su onda smatrani kao najveštiji moreplovci, sa najsavršenijim kedrovima šajkama. Vidi se, sad je planina Livan sasvim ogolićena i samo se beli krševit krečnjak, što na asirskom jeziku znači „bela gora“. Rekoše mi najveći vis Livana dostiže 3.000 metara i stoji jugoistočno prema Tripolisu. Razabrao sam da je Livan skoro do najvećih visina naseljen nekim plemenima, koji se zovu Maroditi i jako su ozloglašeni sa svojeg razbojničkog ratovanja. Njihova sela sa mnogobrojnim manastirima privijena su, kao orlovska gnezda, oko pojedinih /56/ planinskih visova. Oni se malo obziru na tursku upravu, samo joj plaćaju neki mali porez, a u ostalim svojim postupcima u svemu su nezavisni.
    I Tripolis sa svojom okolinom, izobiluje pomorandžama, limunovima i drugim južnim voćem, koje ovde obilato uspeva.
    Prilikom tom naša lađa ovde je ostala skoro ceo dan i putnici su se odmorili i malo razonodili. Meni od noćašnjeg ljuljuškanja lađe nije baš dobro. Ali pošto sam se malo potkrepio kafom, pojeo nekoliko pomorandži, pio limunadu, malo mi je bolje. Po odmorku i ručao sam prilično. Ovde sam se malo bolje upoznao sa jednim Grkom, koji se žaljaše na pretrpljenu morsku bolest. I on putuje u Jerusalim. Tom prilikom poklonio mi je jednu muštiklu.
    Pre nego što će naša lađa poći uđoše osam bula, sigurno da nekog isprate. Skinuše veo, razgledaše po lađi, i nekoga tražiše pa se i udaljiše. Dosta lepe žene. Pre polaska lađe još sam jednom pogledao gordi Livan, i on beše obelio snegom. Tačno u 6 1/4 časova posle podne krene se naša lađa i sutradan, 2. aprila, stiže u pristanište Kipra u 6 1/2 časova pre podne.

    30 Vitezovi reda sv. Jovana, ili vitezovi hospitalci, bili su hrišćanski red monaha-ratnika koji su, za razliku od vitezova templara, bili usredsređeni na pružanje medicinske pomoći i nege bolesnim hodočasnicima u Jerusalimu, a potom i vitezovima ranjenim u krstaškim ratovima. Posle bekstva iz Akre pred turskom najezdom, kranuli su prvo na Kipar, pa su se potom nastanili na Rodosu. Više od dva veka kasnije, nakon zauzeća Rodosa od Sulejmana Veličanstvenog, Karlo V, car Svetog rimskog carstva, dodelio je Maltu kao novo i poslednje utočište za sedamstotina preživelih vitezova.
    31 Aleksandreta, Iskandarun, na geografskoj karti zabeležen kao Iskenderon, kao i Mrsina (Mersin), nalazi se u Iskenderunskom zalivu. Osnovao ga Aleksandar Veliki 333. pre n. e. i dao mu naziv Aleksandreta, tj. Mala Aleksandrija; gl. mesto istoimenog sandžaka u sastavu Turske, sa gradovima Aleksandretom i Antiohijom (Antakija); dobijao autonomiju, a ponovo priključen Turskoj 1939.
    32 Livan, planina na teritoriji Libana (Libanon), arapske države koja obuhvata teritorije nekadašnje antičke države Fenikije, čiji su stanovnici Feničani bili svetski trgovci Staroga veka i podarili su čovečanstvu prvu fonetsku azbuku. Libanom su u VII veku zavladali Arabljani, donoseći mu islam i arabljansku kulturu. Posle osvajanja ovih teritorija od strane Turaka-Seldžuka, krstaša, Francuza, Liban je dobio nezavisnost 1944. Glavni grad Bejrut.
    Poslednji put ažurirao/la lj_950 : 17.10.2007. u 16:59

  12. #12
    Ističe se
    Učlanjen
    15.12.2006.
    Poruke
    2.338
    Tekstova u blogu
    8
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Hadžiluk prote Pante Bankovića

    Molim vas, kolege, da se uzdržite od postovanja dok ne postavim celu priču...

    Hvala

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •