Отишао Курта, дошао Мурта. Или је, ипак, било обрнуто. Када је проалбански секретар УНМИК-а Сорен Петерсен отишао у Париз да се сретне са високим француским функционерима и продискутује трновито питање стабилности јужне српске покрајине Косово и Метохија, генерални секретар НАТО-а, генерал Јап де Хоп Шефер, спремао се на пут у Београд. Циљ мисије је да „добије подршку“ српског руководства да увуче Србе са Косова и Метохије у привремене институције покрајине.

Већ пар месеци траје обновљено интересовање за поновно отварање дипломатских канала између међународних институција и Србије. То интересовање је настало највише због прилике коју би „нормализација земље“ пружила, кроз отварање нових простора, за јединствено либеристичко тржиште у срцу Балкана.

Ту прилику влада у Београду није хтела да пропусти у тренутку када се на хоризонту помаљају прве фатаморгане, иако далеке, европске интеграције заједно са Црном Гором. Нешто раније је влада Војислава Коштунице потписала споразум о сарадњи са преко тридесет српских невладиних организација, којим се признаје „улога НВО у процесу европске интеграције“, како наглашава Тања Мишчевић, задужена у српској влади за интеграцију са ЕУ. „наша канцеларија“, изјавила је Мишчевић, „ не гледа на интеграцију као на циљ који треба постићи сам по себи, већ као на циљ који треба узградити и у том смислу српске и стране НВО постају наши природни партнери“. Наравно, тај споразум је са одобравањем прихватио Дејвид Хадсон, представник Европске комисије. Институција у Бриселу је на тај начин службено дефинисала прелог за почетак преговора са Државном заједницом Србије и Црне Горе, чији циљ ће бити да се „охрабри интеграција СЦГ у европске структуре и програме“. Комесар за проширење ЕУ Оли Рен је подвукао да се у средишту преговора налазе економски развој и трговински односи. Намера Брисела, рекао је он врло јасно, јесте да створи зону слободне размене и да постигне споразум о слободи кретања радне снаге и о слободи стварања конкурентских фирми. Све у свему, параметри европске интеграције следе логику либеристичког ширења, па није тешко наслутити зашто је потпис између Београда и невладиних организација дочекан са великим одобравањем. Улога овна за пробијање капија на тврђавама коју су некад имале сличне организације, као извикана организација „Отпор“, коју су финансирали Пентагон и Сорош, представља непобитну чињеницу. Фондацијама и НВО они су уништили Југославију, фондацијама и НВО прогутаће Србију.

Сиро Азинели