Судећи по изјавама шредседника САД, Џорџа Буша Јуниора, Бела кућа нема никакву намеру да ревидира свој модел развоја по коме се његова земља неће уклопити у параметре Протокола из Кјота, утврђене ради сузбијања ефекта „стаклене баште“ и великих климатских поремећаја (прегревања).

Поред критика због малог процента издвојеног за помож Африци – свега 0,2 одсто од америчког бруто дохотка, насупрот 0,7 одсто колико су, по свој прилици, на самиту у Калињининграду прихватиле Француска, Немачка и русија – Вашингтон ће бити изложен новим критикама због своје недовољне осетљивости и свести о одговорности за еколошку драму модерног света. Наиме, „народ леда“ – становници између Аљаске, Канаде, Гренланда и Русије – оптужује Буша да неће да смањи загађење, упркос томе што су САД најодговорније у свету за страшни еколошки удар на планету (према проценама загађења утврђеним у Кјоту, за 34,1 одсто укупног загађивања планете одговорне су САД, а најновија мерења показују да се то повећало на чак 45 одсто). У очекивању да покрену прави судски спор због насталих штета, Ескими су упутили међународну петицију против америчког неизвршавања обавеза. Свакодневни живот им је пружио довољно разлога за забринутост, пошто је у њиховом региону загревање услед климатског поремећаја двоструко брже него у осталим деловима планете. Та промена изазива бројне проблеме, како због отапања леда, тако и због смањења дебљине леденог покривача над морем, што штети риболову и фауни уопште. Научна мерења потврђују њихов страх. International arctic science comitee, у коме се налази осам држава и шест домородачких организација, тврди да је температура на Аљасци и у западној Канади порасла већ за 3-4 степена само у задњих педесет година, док је, у целом свету, порасла, од 1880. године, за само пола степена. На тај начин смањило се просечно ширење леда за око 20 одсто у задњих 30 година и може се предвидети да већ у 2100. години неће више бити летљег арктичког леда.

Упркос свему томе, Тони Блер, домаћин шкотског самита у Гленаглу, приоритетно ће се бавити тиме што ће Лондон имати Олимпијске игре 2012.године. САД, пак, намеравају да се убудуће баце потпуно на развој нове технологије, иако је коришћење алтернативне енергије, као што је водоник, тек у експерименталној фази.

Међутим, задњих година ни земље потписнице Кјота нису начиниле велике кораке напред. Ако се погледају подаци Европске агенције за човекову околину, види се да је количина гасова који стварају „ефекат стаклене баште“ порасла у 2004. за 1,5 одсто, због врелог лета и потом оштре зиме у 2003.години. У Буенос Ајресу, где је одржам, децембра 1994, десети скуп земаља потписница Кјота, израчунато да је било већ 25 милиона особа које су напустиле своју земљу порекла због промена климе, а та бројка би могла да нарасте и на 150 милиона у 2050.

Тек је руски потпис омогућио да споразум из Кјота постане оперативан, али он истиче већ 2012. Незнатни напредак не даје наду да ће он стварно бити и примењен (сетимо се да је тај процес споразумевања почео 1992. на скупу у Рио де Жанеиру). У 2012. години споразум би могао да се прошири и на такозване „земље у развоју“ које су данас искључене из њега, на Кину, Индију и Бразил. Стопе раста њиховог бруто националног дохотка (8 одсто Кина и 3,2 одсто Индија) тешко да ће допустити неку самодисциплину тих гиганата.

Међутим, идеологија експанзије по сваку цену не добија потврду у статистикама. Између 1967. и 1994. укупни износ годишњих размена између разних земаља порастао је око двадесет пута, али је просечни бруто доходак, у периоду од 1975. до 1995. спао на половину у односу на претходну деценију. Зато је очигледно да се велико повећање међународне трговине и већа интеграција тржишта нису аутоматски претворили у веће благостање. Извештај Међународне организације рада показује да се у задњих пет година за 200 милиона повећао број особа које живе у крајњем сиромаштву, на целој планети, посебно у Подсахарској Африци, средишњој Азији, источној Европи и на азијском југоистоку. И у индустријализованом свету, изнеђу 1997. и 1998., стопа незапослености се више него удвостручила, па је са 2,8 одсто порасла на 6.3 одсто код мушкараца и са 3,2 на 7,4 одсто код жена. Око 100 милиона особа је без крова над главом, а за скоро 200 милиона људи се предвиђа да неће доживети 60 година живота.

То је забрињавајућа панорама која нам објашњава зашто се на самиту Г-8 повезују проблеми сиромаштва са проблемима глобалног загрејавања.

Данашњи индустријализовани модел не функционише више и довео је у кризу чак и догму „одрживог развоја“, која је настала из једне студије „Римског клуба“, године 1974, и коју су нон-стоп пропагирале еколошке организације. Познати француски економиста Серж Латуш недавно је лансирао нову лозинку „опадања“, нову прилику за народе планете да изађу из спирале потрошачког друштва. Тој лозинки иде на руку актуелна структурална економија.

У том случају, могло би се и без параметара из Кјота.

Стефано Веноле