Alekasandar3
Buduća legenda
- Poruka
- 35.716
Један од предлога будућег закона о борачко-инвалидској заштити је да 400.000 ветерана у Србији добије национално признање и загарантовану просечну пензију
Хрватско ратиште 1991. године
(Фото М. Цветковић)
Често их поистовећују са режимом деведесетих и оптужују да су водили унапред изгубљене освајачке ратове. Они кажу да су се одазвали патриотском позиву и да су ишли по наређењу руководства које је изабрао народ. У Србији има 400.000 ветерана који су учествовали у ратовима на просторима бивше СФРЈ и неретко се осећају као двоструке жртве. Прво су морали у рат, а сада, у промењеној друштвеној клими, малтене, треба тога да се стиде.
Ипак, очекује се да ће се њихов положај до краја године променити, до када би требало да се усвоји закон о борачко-инвалидској заштити, који је у припреми.
– Предлог Удружења ратних војних инвалида и Министарства за рад и социјална питања је да новим законом сви учесници ратова деведесетих година добију национално признање. Оно неће бити само симболично, јер предлажемо да се уведе право да кад оду у пензију са навршених 65 година добију загарантовану просечну пензију у републици, ако је мања од просека – каже Саша Дујовић, члан Извршног одбора удружења РВИ.
Изузев дуплог радног стажа, који им се рачуна за време проведено на ратишту ветерани у Србији немају сада других бенефиција. Изузетак је град Београд где учесници рата имају попуст у плаћању комуналија у висини од педесет одсто, али то је интерна одлука градских власти, а не републичке скупштине која би се могла примењивати на територији целе републике.
У Хрватској и Босни и Херцеговини, истиче Жељко Васиљевић, председник Покрета ветерана Србије и посланик у републичком парламенту, ветерани имају друштвени углед и статус. У Хрватској ратни војни инвалиди остварују 32 социјална права, док у Србији свега 12. Тамо су одавно решена питања из социјалне и здравствене заштите и сада се баве бенефицијама у просвети, док је код нас још на дневном реду стамбено збрињавање. У БиХ ветерани имају сличан материјални статус као код нас, али далеко веће друштвено признање.
У Србији има 30.000 ратних војних инвалида и породица палих бораца ратова од 1990. до 1999. године. Они имају највише четири основа за новчана примања у зависности којој категорији инвалидности припадају: право на личну инвалиднину, новац за ортопедски додатак, накнаду за туђу негу и помоћ и месечна новчана примања за незапослене.
Ратни војни инвалиди разврстани су у десет категорија инвалидности, највећа примања имају они из прве групе, са 100 одсто инвалидности. Њих укупно у Србији има око 250, и у тој, најтежој категорији су лица без обе руке, или обе ноге, параплегичари, слепи... За њих се висина инвалиднине креће око 60.000 динара, а уз остале накнаде месечно добију између 130.000 и 140.000 динара.
– Међутим, пошто сами купују лекове, специјална ортопедска помагала, која често наручују из иностранства, неки су и под јачим седативима, а томе треба додати и да је обично један члан породице неопходан као испомоћ, онда та сума и није толико велика – каже Саша Дујовић.
Најмања инвалиднина је из десете категорије са 20 одсто инвалидности и износи око 3.000 динара. Ради вернијег приказа узмимо и средњу групу. Четвртој категорији припада 1.500 људи са 80 одсто оштећења, а то значи да су без једне руке, или без једне ноге, без једног бубрега или са тешком прострелном раном. Њихова инвалиднина износи 19.000 динара, а ако имају права и на три остала основа примања онда ће месечно добити између 30.000 и 40.000 динара.
У Хрватској је, по речима Обрада Малбаше, председника Извршног одбора Ратних војних инвалида статус ратних ветерана и ратних војних инвалида био бољи него у Србији од 1995. до 2003, али се и код нас последњих годину-две ситуација мења набоље.
Такође, како каже Обрад Малбаша, брига према ветеранима у Хрватској је пренадувана и често више државна пропаганда него што је то заиста реалност.
– Сусретао сам се са инвалидима и ветеранима ратова из деведесетих година из Хрватске и БиХ и много сам више од њих слушао кукњаву и јадиковке него што су се хвалили бригом државе – каже Малбаша.
Стамбено питање ратних војних инвалида и породица палих бораца у последње време се убрзаније решава. Ипак, проблема у великим градовима и даље има. Остало је нерешено још мање од две хиљаде стамбено незбринутих, што по речима Саше Дујовића и није тако много – мање од 10 одсто су лица без стана. Он наводи и речи премијера Коштунице који је изјавио да се у наредне отри до пет година сви проблеми учесника ратова деведесетих година морају решити.
Град Београд је издвојио 50 станова за инвалиде, додељено је и више станова из Фонда борачке заштите, а донацијом јапанске владе 206 станова је додељено ратним војним инвалидима. Такође, из Националног инвестиционог плана 4,5 милиона евра биће у 2008. години издвојено за решавање стамбених проблема ратних војних инвалида, који су у 70 одсто случајева избеглице из Хрватске и Босне и Херцеговине.
Малбаша је учесник рата, био је на вуковарском фронту у оквиру првог добровољачког одреда, а из рата је изашао са 90 одсто инвалидности.
– Није војска 1991. године извела пуч па нас послала на ратиште, нас је послало руководство ове земље које је изабрао народ. До нас су стизале информације да су Срби угрожени, ми смо на ратиште ишли из патриотских разлога, да заштитимо српску мањину и ниједан учесник рата – каже Малбаша – неће вам данас рећи да се стиди што је ишао у рат, далеко од тога.
http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=43680
Хрватско ратиште 1991. године
(Фото М. Цветковић)
Често их поистовећују са режимом деведесетих и оптужују да су водили унапред изгубљене освајачке ратове. Они кажу да су се одазвали патриотском позиву и да су ишли по наређењу руководства које је изабрао народ. У Србији има 400.000 ветерана који су учествовали у ратовима на просторима бивше СФРЈ и неретко се осећају као двоструке жртве. Прво су морали у рат, а сада, у промењеној друштвеној клими, малтене, треба тога да се стиде.
Ипак, очекује се да ће се њихов положај до краја године променити, до када би требало да се усвоји закон о борачко-инвалидској заштити, који је у припреми.
– Предлог Удружења ратних војних инвалида и Министарства за рад и социјална питања је да новим законом сви учесници ратова деведесетих година добију национално признање. Оно неће бити само симболично, јер предлажемо да се уведе право да кад оду у пензију са навршених 65 година добију загарантовану просечну пензију у републици, ако је мања од просека – каже Саша Дујовић, члан Извршног одбора удружења РВИ.
Изузев дуплог радног стажа, који им се рачуна за време проведено на ратишту ветерани у Србији немају сада других бенефиција. Изузетак је град Београд где учесници рата имају попуст у плаћању комуналија у висини од педесет одсто, али то је интерна одлука градских власти, а не републичке скупштине која би се могла примењивати на територији целе републике.
У Хрватској и Босни и Херцеговини, истиче Жељко Васиљевић, председник Покрета ветерана Србије и посланик у републичком парламенту, ветерани имају друштвени углед и статус. У Хрватској ратни војни инвалиди остварују 32 социјална права, док у Србији свега 12. Тамо су одавно решена питања из социјалне и здравствене заштите и сада се баве бенефицијама у просвети, док је код нас још на дневном реду стамбено збрињавање. У БиХ ветерани имају сличан материјални статус као код нас, али далеко веће друштвено признање.
У Србији има 30.000 ратних војних инвалида и породица палих бораца ратова од 1990. до 1999. године. Они имају највише четири основа за новчана примања у зависности којој категорији инвалидности припадају: право на личну инвалиднину, новац за ортопедски додатак, накнаду за туђу негу и помоћ и месечна новчана примања за незапослене.
Ратни војни инвалиди разврстани су у десет категорија инвалидности, највећа примања имају они из прве групе, са 100 одсто инвалидности. Њих укупно у Србији има око 250, и у тој, најтежој категорији су лица без обе руке, или обе ноге, параплегичари, слепи... За њих се висина инвалиднине креће око 60.000 динара, а уз остале накнаде месечно добију између 130.000 и 140.000 динара.
– Међутим, пошто сами купују лекове, специјална ортопедска помагала, која често наручују из иностранства, неки су и под јачим седативима, а томе треба додати и да је обично један члан породице неопходан као испомоћ, онда та сума и није толико велика – каже Саша Дујовић.
Најмања инвалиднина је из десете категорије са 20 одсто инвалидности и износи око 3.000 динара. Ради вернијег приказа узмимо и средњу групу. Четвртој категорији припада 1.500 људи са 80 одсто оштећења, а то значи да су без једне руке, или без једне ноге, без једног бубрега или са тешком прострелном раном. Њихова инвалиднина износи 19.000 динара, а ако имају права и на три остала основа примања онда ће месечно добити између 30.000 и 40.000 динара.
У Хрватској је, по речима Обрада Малбаше, председника Извршног одбора Ратних војних инвалида статус ратних ветерана и ратних војних инвалида био бољи него у Србији од 1995. до 2003, али се и код нас последњих годину-две ситуација мења набоље.
Такође, како каже Обрад Малбаша, брига према ветеранима у Хрватској је пренадувана и често више државна пропаганда него што је то заиста реалност.
– Сусретао сам се са инвалидима и ветеранима ратова из деведесетих година из Хрватске и БиХ и много сам више од њих слушао кукњаву и јадиковке него што су се хвалили бригом државе – каже Малбаша.
Стамбено питање ратних војних инвалида и породица палих бораца у последње време се убрзаније решава. Ипак, проблема у великим градовима и даље има. Остало је нерешено још мање од две хиљаде стамбено незбринутих, што по речима Саше Дујовића и није тако много – мање од 10 одсто су лица без стана. Он наводи и речи премијера Коштунице који је изјавио да се у наредне отри до пет година сви проблеми учесника ратова деведесетих година морају решити.
Град Београд је издвојио 50 станова за инвалиде, додељено је и више станова из Фонда борачке заштите, а донацијом јапанске владе 206 станова је додељено ратним војним инвалидима. Такође, из Националног инвестиционог плана 4,5 милиона евра биће у 2008. години издвојено за решавање стамбених проблема ратних војних инвалида, који су у 70 одсто случајева избеглице из Хрватске и Босне и Херцеговине.
Малбаша је учесник рата, био је на вуковарском фронту у оквиру првог добровољачког одреда, а из рата је изашао са 90 одсто инвалидности.
– Није војска 1991. године извела пуч па нас послала на ратиште, нас је послало руководство ове земље које је изабрао народ. До нас су стизале информације да су Срби угрожени, ми смо на ратиште ишли из патриотских разлога, да заштитимо српску мањину и ниједан учесник рата – каже Малбаша – неће вам данас рећи да се стиди што је ишао у рат, далеко од тога.
http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=43680
