etleboro
Početnik
- Poruka
- 39
Хрватска је потписала споразум са Аустријом о надокнади добара аустријским грађанима која су конфискована у бившем југословенском комунистичком режиму после 1945.
То значи да ће аустријски грађани, бивши власници добара у Хрватској, имати могућности да поврате своја имања. Где није могућ физички повраћај, биће им дата накнада у акцијама или готовом новцу.
Дакле, тај споразум говори о обештећењу или повраћају имања за неколико хиљада аустријских грађана који су та добра поседовали и после 1918. године, на југословенској, а сада хрватској земљи.
Ако се неко не сећа, варница која је изазвала Први светски рат био је атентат у Сарајеву који је извршио босански Србин Гаврило Принцип у Сарајеву, 28. јуна 1914. године, када је убио надвојводу Франца Фердинанда, наследника бечког трона. То је био велики рат у коме су доживели пораз Берлин, Беч и Отоманско царство, а који су заједно водили, између реке Пјаве и Балкана, независни српски и италијански народ.
А ти италијани су наставили да живе и после 1918. године, па све до 1945., на својој родној земљи на источном Јадрану. Истра, Далмација и Задар, па и Ријека, захваљујући Д’Анунцију, били су наша отаџбина.
Али, за истарске и далматинске прогнанике, за 250.000 Италијана изгнаних после Другог светског рата са италијанских територија, за њихову родбину, ни Рим, ни Загреб, ни Љубљана не чине ништа. Тешка национална рана је отворена и даље и не постоји никакав споразум који би повратио бар минимум достојанства тешко оштећеним Италијанима. Штавише, владе из Рима, Љубљане и Загреба играју тужну игру.
Рим ћути – у ствари, улазак Хрватске у Европску Унију „мора да иде у корак са приближавањем Турске“, јер је тако наредио Вашингтон... Љубљана чак тражи Горицу као тобоже своју територију , а Загреб даје лажна обећања, док истовремено убрзава етничко чишћење далматинских обала и затвара задње школе италијанске националне мањине.
Да ли ће Италија искористити расположиве инструменте и спречити улазак Хрватске у ЕУ док се не намири историјска правда и не успостави закон? Или ће и овај прст у сопственом оку, у облику селективне правде (само за аустријске грађане), прећутати и зарити главу дубље у песак?
Уго Гауденци
То значи да ће аустријски грађани, бивши власници добара у Хрватској, имати могућности да поврате своја имања. Где није могућ физички повраћај, биће им дата накнада у акцијама или готовом новцу.
Дакле, тај споразум говори о обештећењу или повраћају имања за неколико хиљада аустријских грађана који су та добра поседовали и после 1918. године, на југословенској, а сада хрватској земљи.
Ако се неко не сећа, варница која је изазвала Први светски рат био је атентат у Сарајеву који је извршио босански Србин Гаврило Принцип у Сарајеву, 28. јуна 1914. године, када је убио надвојводу Франца Фердинанда, наследника бечког трона. То је био велики рат у коме су доживели пораз Берлин, Беч и Отоманско царство, а који су заједно водили, између реке Пјаве и Балкана, независни српски и италијански народ.
А ти италијани су наставили да живе и после 1918. године, па све до 1945., на својој родној земљи на источном Јадрану. Истра, Далмација и Задар, па и Ријека, захваљујући Д’Анунцију, били су наша отаџбина.
Али, за истарске и далматинске прогнанике, за 250.000 Италијана изгнаних после Другог светског рата са италијанских територија, за њихову родбину, ни Рим, ни Загреб, ни Љубљана не чине ништа. Тешка национална рана је отворена и даље и не постоји никакав споразум који би повратио бар минимум достојанства тешко оштећеним Италијанима. Штавише, владе из Рима, Љубљане и Загреба играју тужну игру.
Рим ћути – у ствари, улазак Хрватске у Европску Унију „мора да иде у корак са приближавањем Турске“, јер је тако наредио Вашингтон... Љубљана чак тражи Горицу као тобоже своју територију , а Загреб даје лажна обећања, док истовремено убрзава етничко чишћење далматинских обала и затвара задње школе италијанске националне мањине.
Да ли ће Италија искористити расположиве инструменте и спречити улазак Хрватске у ЕУ док се не намири историјска правда и не успостави закон? Или ће и овај прст у сопственом оку, у облику селективне правде (само за аустријске грађане), прећутати и зарити главу дубље у песак?
Уго Гауденци
