etleboro
Početnik
- Poruka
- 39
Европске бирократе још увек очајнички покушавају да регулишу увођење и коришћење генетеки модификованих организама. То питање није више само обичан проблем „здравља“ и „природности“ хране, већ је постао прави правцати терен сукоба између Европе и САД, које су једине што зарађују милијарде долара од коришћења трансгенетског семена и које желе да наметну своју политику профита целој планети.
Дакле, европарламентарци, великим делом американофили и „зависна елита“, морају да нађу начин да испуне вољу америчке суперсиле, а да истовремено не потцене протесте и гнушање доброг дела пољопривредника на „старом континенту“, који су бесни због помањкања заштите и јасноће европских норми.
Пошто је добила аплаузе свих асоцијација потрошача и неких међу најратоборнијим еколошким асоцијацијама, због одлуке да се ставе видне ознаке на паковања генетски модификоване хране, која је оперативна још од 2003. ,што је разбеснело Вашингтон, ЕУ сада тражи начин да регулише питање које је најтеже решити: коегзистенција, у пољопривреди, између биолошких и генетски модификованих производа. Европска комисија је донела меру у којој су садржане неке смернице које би морале да послуже да се регулише, у земљама Уније, гајење генетски модификованих производа, поред биолошких, са циљем да се гарантује коегзистенција без ризика да се заразе производи дефинисани као „нормални“. Дакле, настоји се да се, на неки начин, легализује гајење трансгенетске хране поред нормалне биолошке производње. Мера је настала после неколико случајева нетолеранције исказане према плантажама трансгенетског кукуруза која је кулминирала у уништењу посејаних поља, као што се десило, на пример, на северу Италије. Очигледно, европарламентарци су прилично забринути тим случајевима нетолеранције и тенденцијом јавног мнења да демонизује и одбије трансгенетске производе, уз последицу да то узрокује нове пукотине у већ крхким спољнополитичким односима са Северноамериканцима. Са друге стране, ЕУ мора да води рачуна о мишљењу асоцијација потрошача и пољопривредника. Зато, административни акт који је сачинила Европска комисија предвиђа могућност држава чланица, општинских аутономија и, пре свега, пољопривредника да одлуче да ли ће гајити трансгенетску храну или не.
„Произвођачи“, објаснио је Франц Фишлер, европски комесар одговоран за предлог мере, „морају да се удруже и одлуче својом вољом да у некој зони трансгенетска храна не може да се гаји, ако је за неки производ немогуће гарантовати коегзистенцију без загађења.“
Ако се, са једне стране, предлог може учинити разумним, са друге треба имати на уму да пољопривредници који би одлучили да одбију трансгенетске културе, морају да докажу да коегзистенција није могућа. А треба имати на уму и да су за многа европска географска подручја карактеристична мала имања, те је практично немогуће гарантовати коегзистенцију без ризика да се биолошки производи „загаде“ оним генетски манипулисаним. Баш на том питању је сам европски комесар Фишлер показао слабост такве мере, пошто је, у разговору са новинарима, о претпоставци гајења трансгенетске лозе, против које су се жестоко бунили произвођачи лозе, скептички одговорио да би, да се избегне такво гајење, „требало доказати да ни на који начин не може да се избегне зараза винограда“.
Дакле, још смо далеко од озбиљнох регулисања проблема које би реално узело у обзир потребе свих страна умешаних у „питање трансгенетских производа“.
Федерика Рамачи
Е.Нација
Дакле, европарламентарци, великим делом американофили и „зависна елита“, морају да нађу начин да испуне вољу америчке суперсиле, а да истовремено не потцене протесте и гнушање доброг дела пољопривредника на „старом континенту“, који су бесни због помањкања заштите и јасноће европских норми.
Пошто је добила аплаузе свих асоцијација потрошача и неких међу најратоборнијим еколошким асоцијацијама, због одлуке да се ставе видне ознаке на паковања генетски модификоване хране, која је оперативна још од 2003. ,што је разбеснело Вашингтон, ЕУ сада тражи начин да регулише питање које је најтеже решити: коегзистенција, у пољопривреди, између биолошких и генетски модификованих производа. Европска комисија је донела меру у којој су садржане неке смернице које би морале да послуже да се регулише, у земљама Уније, гајење генетски модификованих производа, поред биолошких, са циљем да се гарантује коегзистенција без ризика да се заразе производи дефинисани као „нормални“. Дакле, настоји се да се, на неки начин, легализује гајење трансгенетске хране поред нормалне биолошке производње. Мера је настала после неколико случајева нетолеранције исказане према плантажама трансгенетског кукуруза која је кулминирала у уништењу посејаних поља, као што се десило, на пример, на северу Италије. Очигледно, европарламентарци су прилично забринути тим случајевима нетолеранције и тенденцијом јавног мнења да демонизује и одбије трансгенетске производе, уз последицу да то узрокује нове пукотине у већ крхким спољнополитичким односима са Северноамериканцима. Са друге стране, ЕУ мора да води рачуна о мишљењу асоцијација потрошача и пољопривредника. Зато, административни акт који је сачинила Европска комисија предвиђа могућност држава чланица, општинских аутономија и, пре свега, пољопривредника да одлуче да ли ће гајити трансгенетску храну или не.
„Произвођачи“, објаснио је Франц Фишлер, европски комесар одговоран за предлог мере, „морају да се удруже и одлуче својом вољом да у некој зони трансгенетска храна не може да се гаји, ако је за неки производ немогуће гарантовати коегзистенцију без загађења.“
Ако се, са једне стране, предлог може учинити разумним, са друге треба имати на уму да пољопривредници који би одлучили да одбију трансгенетске културе, морају да докажу да коегзистенција није могућа. А треба имати на уму и да су за многа европска географска подручја карактеристична мала имања, те је практично немогуће гарантовати коегзистенцију без ризика да се биолошки производи „загаде“ оним генетски манипулисаним. Баш на том питању је сам европски комесар Фишлер показао слабост такве мере, пошто је, у разговору са новинарима, о претпоставци гајења трансгенетске лозе, против које су се жестоко бунили произвођачи лозе, скептички одговорио да би, да се избегне такво гајење, „требало доказати да ни на који начин не може да се избегне зараза винограда“.
Дакле, још смо далеко од озбиљнох регулисања проблема које би реално узело у обзир потребе свих страна умешаних у „питање трансгенетских производа“.
Федерика Рамачи
Е.Нација
