Racingerova realpolitika
Prikazujem rezultate 1 do 2 od 2

Tema: Racingerova realpolitika

  1. #1
    Početnik etleboro (avatar)
    Učlanjen
    12.09.2007.
    Poruke
    39
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Racingerova realpolitika

    Познат је наш став око уласка Турске у ЕУ. Најкраће речено, жестоко смо против. Зашто?

    Данашња Турска, према вишедеценијском недвосмисленом искуству, тројански је коњ атлантске агресије на Европу. Затим, Турска би отворила врата Израелу и вероватно још некима. Такође, уопште не осећамо потребу да утопимо преживели део европске културе у вртлоге културе „трећег света“.

    Ни идеја о неопходном демографском расту Европе, што често слушамо као изговор, нема ништа заједничко са новом инвазијом више од двеста милиона синова других етноса.

    Све то, разуме се, уопште не искључује неки будући споразум и могући савез са турском нацијом на заједничком фронту борбе против униполарне хегемоније и освајања Европе и света. Али, много ће воде још морати да протекне да буде могуће да се те две концентричне позиције остваре. Европа о којој је реч данас, не треба имати никакве илузије, атлантска је колонија у лику ЕУ. Турска о којој се говори, такође нема дилема, већ деценијама је амерички „истурени војни положај у Евроазији“. Стога, данас је потребније имати у виду реалније савезе, на пример оне са словенским, арапским и латиноамеричким народима који се још боре за национални суверенитет.

    Љубитељи Анкаре у Европи су добро познати (чим је то Буш затражио понудили су се Блер, Шредер, Берлускони и Запатеро да дошлепају Турску у европу), али се недавно нешто променило у палатама са друге стране Тибра. Избором Јозефа Рацингера за папу, који је и као кардинал више пута огласио своје изричито „не“ Анкари, дошло је до заокрета од 180 степени у односу на „политику отварања“ папе Војтиле. У том своме отварању Војтила је имао „водича“ у језуитима, преко њиховог кардинала Роберта Тучија, који је много година организовао путовања папе Јована Павла Другог. Тучи је много пута подржао улазак Турске у ЕУ наводећи у прилог томе аргументе религиозне геополитике, односно аргумент усидрења у луци европске демократије једне велике исламске земље која је аутентично „умерена“.

    То је разлог више да се поздрави ватикански заокрет. Јер сваком просечно образованом и обавештеном Европљанину добро је познато шта стоји иза онога што, у ова времена, мирише на „умерено“,“толерантно“, хуманитарно“ и „демократско“.



    Уго Гауденци



  2. #2
    Neproveren član Cossack (avatar)
    Učlanjen
    07.09.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beograd
    Poruke
    1.603
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Racingerova realpolitika

    Citat Original postavio etleboro Pogledaj poruku
    Познат је наш став око уласка Турске у ЕУ. Најкраће речено, жестоко смо против. Зашто?

    Данашња Турска, према вишедеценијском недвосмисленом искуству, тројански је коњ атлантске агресије на Европу. Затим, Турска би отворила врата Израелу и вероватно још некима. Такође, уопште не осећамо потребу да утопимо преживели део европске културе у вртлоге културе „трећег света“.

    Ни идеја о неопходном демографском расту Европе, што често слушамо као изговор, нема ништа заједничко са новом инвазијом више од двеста милиона синова других етноса.

    Све то, разуме се, уопште не искључује неки будући споразум и могући савез са турском нацијом на заједничком фронту борбе против униполарне хегемоније и освајања Европе и света. Али, много ће воде још морати да протекне да буде могуће да се те две концентричне позиције остваре. Европа о којој је реч данас, не треба имати никакве илузије, атлантска је колонија у лику ЕУ. Турска о којој се говори, такође нема дилема, већ деценијама је амерички „истурени војни положај у Евроазији“. Стога, данас је потребније имати у виду реалније савезе, на пример оне са словенским, арапским и латиноамеричким народима који се још боре за национални суверенитет.

    Љубитељи Анкаре у Европи су добро познати (чим је то Буш затражио понудили су се Блер, Шредер, Берлускони и Запатеро да дошлепају Турску у европу), али се недавно нешто променило у палатама са друге стране Тибра. Избором Јозефа Рацингера за папу, који је и као кардинал више пута огласио своје изричито „не“ Анкари, дошло је до заокрета од 180 степени у односу на „политику отварања“ папе Војтиле. У том своме отварању Војтила је имао „водича“ у језуитима, преко њиховог кардинала Роберта Тучија, који је много година организовао путовања папе Јована Павла Другог. Тучи је много пута подржао улазак Турске у ЕУ наводећи у прилог томе аргументе религиозне геополитике, односно аргумент усидрења у луци европске демократије једне велике исламске земље која је аутентично „умерена“.

    То је разлог више да се поздрави ватикански заокрет. Јер сваком просечно образованом и обавештеном Европљанину добро је познато шта стоји иза онога што, у ова времена, мирише на „умерено“,“толерантно“, хуманитарно“ и „демократско“.



    Уго Гауденци
    Добар текст. Камо среће да неки наши политичари мало више размишљају на овакав начин уместо што су им у глави само инвестиције, лова...

    Али није ни важно. Има ко мисли о таквим стварима.

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •