Odgovornost i razlog

Skupilo se brdo ljudi koji znaju. Ili bar misle da znaju.

I sta sa tim? Da li smo se sami stvorili ili neko smo ideja nekog drugog? mozda nije ni bitno.

A da li je bitno zasto? Nek je taj razlog smislio neko drugi, treba da ga stvorimo mi, ili je sudbinom dan.

Jedno pitanje me ipak stavrno zanima. Imamo li mi neku odgovornost za to sto smo zivi? Ka drzavi, deci ili roditeljima, naciji, gradu? Odgovornost prema sebi, univerzumu, nastanku, vremenu? Da li treba nesto da ostavimo iza sebe, ili je dovoljno da boravimo ovde kao masina za obradu organskih tvari?

Dakle, odgovornost i razlog?

elhean@gmail.com:

Skupilo se brdo ljudi koji znaju. Ili bar misle da znaju.
I sta sa tim? Da li smo se sami stvorili ili neko smo ideja nekog drugog? mozda nije ni bitno.
A da li je bitno zasto? Nek je taj razlog smislio neko drugi, treba da ga stvorimo mi, ili je sudbinom dan.
Jedno pitanje me ipak stavrno zanima. Imamo li mi neku odgovornost za to sto smo zivi? Ka drzavi, deci ili roditeljima, naciji, gradu? Odgovornost prema sebi, univerzumu, nastanku, vremenu? Da li treba nesto da ostavimo iza sebe, ili je dovoljno da boravimo ovde kao masina za obradu organskih tvari?
Dakle, odgovornost i razlog?

Kliknite za proširenje...

Ne postoji odgovornost. Ona je tu samo kod dve stvari koje su približne važnosti.
Mi kao jedinke nemamo apsolutno nikakvu odgovornost prema univerzumu, nastanku
i vremenu, ali prema drugima i sebi imamo.
Recimo da za par miliona godina neće bti uopšte bitno da li je postojao ljudski rod.
Možda mi je premisa loša, ali u to verujem. I zašto bi uopšte postojala odgovornost
ako nema nekog subjekta ili objekta prema kome može biti manifestovana ili ako je
subjekat nebitan i nemoćan u odnosu na objekat (recimo svemir).
Mislim da je u pitanju (što sam milion puta rekao na različitim temama) ljudska sujeta.
Da čovek mora biti najvažniji, ili u ovom slučaju uticajan na nešto veliko, što se realno
odvija mimo njega, on je samo jedna pre(o)lazna faza neke energije i nikako veliki faktor.
Zašto životinje ne bi bile isto odgovorne, ako bi to postojalo, mi ljudi samo o sebi
razmišljamo, ako ne o sebi onda o svojoj rasi, kući, poreklu, volji, želji. Mi smo
beskonačno nebitni koliko je svemir beskonačno veliki. I uskoro neće biti važno da li
smo uopšte postojali.
...Ovako sam nagovorio jednu devojku na bludne radnje, a ti vidi da l' ti šta vredi za topic.

P.S. Pozavideo bi mi ludi Gorgije?

A gde se to skupilo krdo?

Tu pocinje sloboda.

Ali kada vec ti (kao covek) pravis arsin, dajes meru, cenis i usput to i zivis, iz jedinog stvarno moguceg ugla trenutni dozivljaj je apsolutan. A opet, sum trenutka celog sveta mesa ti se u njega.

Znaci, nikakva prepreka da budes univerzumski bitan. Bludne radnje? Zamisli otvorenost od milijardi miliona svetlosnih vekova? mmmm...

Odgovornost za zajednicki trenutak, koliko god mali bio.

Tuzni_patak:

A gde se to skupilo krdo?

Kliknite za proširenje...

ovde...

A zašto je ''ostaviti nešto iza sebe'' kontradiktorno tome ''da boravimo kao mašina za obradu organskih tvari''? Ispada da ako ne ostaviš nešto iza sebe - šta god to bilo - kao da nisi živeo. Ili je život bio isprazan. U oba slučaja, meni to glupo zvuči.

Da li imamo odgovornost - imamo onu koju odaberemo da imamo. Ako hoću da budem roditelj, moram biti odgovorna prema detetu, ako hoću da se bavim tim i tim poslom, ista stvar, ako hoću da postojim barem kao fizičko biće (da mi se sve svodi na hranu, piće...), opet imam odgovornost da to obezbedim sebi. Jedina odgovornost, obaveza, kako god, koja bi trebalo da bude svima zajednička je prema drugim ljudima i fizičkom okruženju, jer niti živimo sami na svetu (dakle, i drugi ljudi, ravnopravni nama, imaju pravo da biraju svoje odgovornosti), niti je posle nas potop, pa treba sačuvati okruženje za one koji dolaze.

P.S. Ako nije poželjno da postujem na tvojoj temi, samo reci.

@elhean
Haha, dobro razmišljanje...
Može i tako, ja sam malo u nekom čudnom raspoloženju pa mi svakakve ideje
padaju na pamet...

@havalius
pomenuto brdo ljudi ne bi bilo nista bez tebe.

Ipak je razlicito znaci i vredi stvaranje djubriva od stvaranja npr. buducnosti.
Znaci ipak odgovornost imas. Neko da bude roditelj, neko da bude dobar, neko da cuti, neko da vice, ili samo obraca paznju.

A sta je sa onima koji vide sta fali, ili kako bi moglo?

Kako da shvatim tu izjavu da pomenuto brdo ne bi bilo ništa bez mene? M?

Kao salu o brdu pameti iz posta kojim je otvoren topic.

ne smeta mi niko na topicu, interesuju me svi, a narocito oni sa suprotstavljenim misljenjem. a ovo nije sala.

Ok, samo bez zluradosti. Ako imaš nešto privatno protiv mene, baci na pp, da se razjasnimo i ne cimamo.

I, da, nisam najbolje objasnila. Ako neko npr. nema dete i tako uloži u neku budućnost, ili ne stvori neko genijalno delo za buduće generacije, ne znači da je samo stvarao đubrivo. Možda je sa životom uradio najbolje što je mogao i znao. Stvarno mi nije jasno šta tačno misliš pod stvaranjem budućnosti.

Evo jedne misli...
Ono što damo svetu je naša duša, i pri rođenju je skoro cela,
trošimo je kroz život, postajući prazniji ali ostavljajući više
iza sebe. Umiremo kada nemamo više šta da damo, tj. kada
je naša 'duša' cela rasuta po univerzumu ili kojem god širem
pojmu sveobuhvatnosti.

i neko nekada tu dusu moze da slusa, da gleda, mozda i da jede.

Da li je opus npr. betovenovih dela u tom slucaju u stvari njegova dusa, njegova ispunjena odgovornost ka nama, njegovim potomcima?

Na ovo mislim kada kazem stvaranje buducnosti. Dete je isto buducnost. I djubrivo je buducnost. I to ne manje vredno. Nije sustina pitanja mora li svako stvoriti nesto genijalno...

Mora li pronaci sta je na njemu da stvori, pa makar to bio dug u banci, ili nadgrobni spomenik?

elhean@gmail.com:

i neko nekada tu dusu moze da slusa, da gleda, mozda i da jede.
Da li je opus npr. betovenovih dela u tom slucaju u stvari njegova dusa, njegova ispunjena odgovornost ka nama, njegovim potomcima?
Na ovo mislim kada kazem stvaranje buducnosti. Dete je isto buducnost. I djubrivo je buducnost. I to ne manje vredno. Nije sustina pitanja mora li svako stvoriti nesto genijalno...
Mora li pronaci sta je na njemu da stvori, pa makar to bio dug u banci, ili nadgrobni spomenik?

Kliknite za proširenje...

Lepo nadovezivanje. Odlično...

elhean@gmail.com:

Da li je opus npr. betovenovih dela... njegova ispunjena odgovornost ka nama, njegovim potomcima?

Kliknite za proširenje...

Nije. Sumnjam da je stvarao da bi postojao njegov trag i nakon 200 godina, pisao je muziku koja je bila pop tog vremena. Prosto je radio ono što je voleo i što mu je dobro išlo.

A zašto misliš da je dete zalog za budućnost? I da li stvaranje mora nužno da se odnosi na nešto što drugi mogu na neki način da osete, makar i taj dug u banci?

Da je stvarao da muzika traje, ne bi trajala. To je glup poriv, a odgovornost nije svakako.
On nam je ostavio u amanet viziju muzike kakvu niko pre njega nije. Otvorio nove listove istorije... I u to vreme je mnostvo njih radilo isto, a opet tek ponekoga mozemo cuti svaki dan oko nas.
Zasto? Jer je bas ON imao sposobnost da vidi to, da cuje na taj novi nacin, a bio je vredan i hrabar da to i prenese izvan sebe.
Ja bih rekao da je to odgovornost koju je preuzeo na sebe, pa makar gluv.

Ali nije stvaranje samo ako drugi to oseti. Mozes sve u sebi da ostavis. Ali onda stoji pitanje, da li je to ispunjena odgovornost?

A sta ti mislis, da li je dete zalog?

A možda dete tog deteta, pa negov/njen hiljaditi potomak dostigne neke
neslućene granice... Kakav je tek to zaloog.

Istina... Lepo i korisno.

elhean@gmail.com:

Ali nije stvaranje samo ako drugi to oseti. Mozes sve u sebi da ostavis. Ali onda stoji pitanje, da li je to ispunjena odgovornost?

Kliknite za proširenje...

Sa ovim se slažem. I mislim da sasvim može biti ispunjena odgovornost ako je čovek želeo da, na primer, spozna sve aspekte sebe, i one najmračnije, i da ih integriše u celinu svog bića. Umreće kao zadovoljan čovek jer je ostvario cilj, ispunio odgovornost koju je preuzeo.

Ne mislim da je dete zalog za budućnost, iz bar dva razloga. Ti nisi odgovorio da li je ili nije.
.
.
.
Ok, odgovorio si. Ali, kako možeš biti odgovoran za nešto što će neko uraditi uraditi za 250 godina? Slažem se da si na neki način uticao na budućnost time što si ostavio potomke, ali kako si odgovoran za za njihove odgovornosti, njihove izbore?

I nisi... Odgovorna si za sebe i svoje postupke u ovom trenutku.

Pred kime?

Pred sobom, svojim ciljevima, svojim idealima, svojom savescu.

Ko stvara ciljeve?

Ti.

Postoji li i tu odgovornost, odgovornost stvaranja ciljeva?

Postoji, odgovorna si prema naciji koja ti daje mesto za zivot, prema roditeljima koji su te stvorili, prema prijateljima koji te trpe, prema buducnosti u kojoj ce ziveti tvoja, ili vec necija deca.

Postoji li univerzalni arsin merenja ispravnosti tvojih ciljeva?

Ne, vrati se na savest, u njoj je zapisano sve ono sto nad tobom stoji kao tvoj splet uslova za zivot.

Postoji li mogucnost da je savest neispravna i navodi na pogresno?

Postoji, postoji greska, postoji mogucnost da propadnes, ne zadovoljis sebe.

Kako?

Tako sto ne slusas glas svoje radoznalosti, svoje inspiracije, intuicije i imaginacije.

Dakle, postoji li odgovornost pojedinca?

Ako on to zeli... Sve ostalo je lepota slobode...

Ne moze se reci konkretnije, i jasnije. Odgovornost podrazumeva odgovor na nesto. Na sta? Na potragu za smislom svoga zivota, na potragu za realnoscu.

A svi mi negde u sebi tragamo za time sta je u stvari realnost, istina, i naravno, ko sam to Ja.

Svi? Ne bas... Oni koji su kompletirali materiju.

Lep post, Elhean, stvarno. Sasvim jasan. I potpuno se slažem sa tobom. Samo bih, u svom slučaju, izbacila onaj deo o odgovornosti prema naciji i roditeljima, jer nisu stvar izbora pojedinca. Korektnost, ljudskost - da, odgovornost (po mojoj definiciji) - pa, ne.

Tsutomu:

Evo jedne misli...
Ono što damo svetu je naša duša, i pri rođenju je skoro cela,
trošimo je kroz život, postajući prazniji ali ostavljajući više
iza sebe. Umiremo kada nemamo više šta da damo, tj. kada
je naša 'duša' cela rasuta po univerzumu ili kojem god širem
pojmu sveobuhvatnosti.

Kliknite za proširenje...

Lepa ti je misao samo što bih ja pre rekla da svetu dajemo telo a ne dušu. Umiremo prvenstveno kad telesno propadnemo, neko i duševno ali nije to duša, ona je neuništiva Može se izgubiti ali ne može nestati.

elhean@gmail.com:

...
Dakle, postoji li odgovornost pojedinca?
Ako on to zeli... Sve ostalo je lepota slobode...

Kliknite za proširenje...

Odgovornost postoji uvek i nezavisno od pojedinca, a njeno prihvatanje se može podvesti pod ono "ako on to želi". Mi ne moramo uopšte preuzimati odgvornost za svoje postupke ali to i dalje ne znači da za njih nismo odgovorni.
Samim tim, nije neodgovoran čovek taj koji je slobodan, pravo na "lepotu slobode" može imati samo odgovoran čovek. I sloboda se kupuje :grin: ili barem zaslužuje.

elhean@gmail.com:

Skupilo se brdo ljudi koji znaju. Ili bar misle da znaju.

I sta sa tim? Da li smo se sami stvorili ili neko smo ideja nekog drugog? mozda nije ni bitno.

A da li je bitno zasto? Nek je taj razlog smislio neko drugi, treba da ga stvorimo mi, ili je sudbinom dan.

Jedno pitanje me ipak stavrno zanima. Imamo li mi neku odgovornost za to sto smo zivi? Ka drzavi, deci ili roditeljima, naciji, gradu? Odgovornost prema sebi, univerzumu, nastanku, vremenu? Da li treba nesto da ostavimo iza sebe, ili je dovoljno da boravimo ovde kao masina za obradu organskih tvari?

Dakle, odgovornost i razlog?

Kliknite za proširenje...

Nemamo nikakvu odgovornost. Ali sto ljudi teze ka nekom uredjenom zivotu to je druga stvar.
Mada, isto tako kao sto je u ljudskoj prirodi da tezi ka savsenstvu, toliko je i da tezi ka destrukciji, a cesto i autodestrukciji.

Sada, najvaznija stvar je uspostaviti idelan balans izmedju te dve grupe ljudi i eto raj na zemlji.

A kako to uraditi... e to vec ne znam...