Alekasandar3
Buduća legenda
- Poruka
- 35.716
POSLEDICE NA
SVETLO DANA
Dušica RADEKA, 25. septembar 2007
UZ podršku SAD i razumevanje EU, kosovski Albanci i dalje izbegavaju stvarni razgovor o statusu Kosova i Metohije, kao što se videlo pre nekoliko dana u Londonu. „Trojka” bi u Njujorku morala da ih konačno privede tom razgovoru, jer je to njen osnovni zadatak, i da im ujedno razbije iluziju o tome da za pregovaračkim stolom mogu samo da ponavljaju: „Nezavisnost, nezavisnost”...
Ovako Leon Kojen, nekadašnji koordinator Pregovaračkog tima Beograda za KiM, odgovara na pitanje: da li tempom kojim je krenula nova faza pregovora do 10. decembra može da dođe do rešenja statusa.
- Direktni pregovori dve strane tek treba da počnu ove nedelje u Njujorku. Jasno je da oni ne mogu uspešno da se završe do 10. decembra, ali to je trenutno najmanji problem. Izjava Volfganga Išingera, predstavnika EU u „trojci”, da treba razmišljati o „nadgledanom statusu”, a ne o nezavisnosti, prvi je korak u tom pravcu, ali za njim mora da usledi i mnogo jasnije upozorenje Albancima da moraju ozbiljno da razmišljaju o kompromisu.
Šta ako 10. decembra „trojka” bude primorana da konstatuje da nema napretka u pregovorima. Očekujete li da će se pregovori, ipak, nastaviti?
- To će zavisiti od stava Vašingtona i Brisela, koji u ovom trenutku još razmišljaju o tome da li da daju šansu kompromisu ili da se opredele za nasilno rešenje, to jest za nezavisnost KiM nametnutu kršenjem Rezolucije 1244 i Povelje UN, koja štiti suverenitet i teritorijalni integritet svojih članica. U ovom drugom slučaju, Albancima bi se dao mig da proglase nezavisnost, a onda bi, najpre SAD, a zatim i druge zapadne zemlje, tu samoproglašenu državu priznale i pokušale da je vremenom „legalizuju” u međunarodnim odnosima.
Za razliku od Francuske i Velike Britanije, Nemačka ne daje izjave ohrabrenja kosovskim Albancima, već ih upućuje na pregovore. Da li bi EU mogla da ostane pri stavu da nametnuta nezavisnost nije rešenje?
- U ovom trenutku EU je zvanično protiv svakog rešenja kosovske krize izvan SB UN, dok SAD zvanično govore o primeni Ahtisarijevog plana posle 10. decembra i bez odluke SB. U stvarnosti, i Amerikanci i Evropljani rade na dva koloseka, ostavljajući otvorena vrata, kako za pregovore i kompromis, tako i za nametnutu nezavisnost. Amerikanci su mnogo skloniji nametnutom rešenju nego kompromisu, dok bi dosta evropskih zemalja (od većih Nemačka, Španija i Italija) volelo da bude obrnuto. Ali, već zbog svojih odnosa sa Rusijom, Zapad će sigurno na kraju imati jedinstven stav, i tu za Srbiju leže i opasnost i šansa. Opasnost, jer bi SAD mogle da prevagnu i navedu Evropljane na avanturu s nasilnim rešenjem; šansa, jer bi EU, ako bi nastupila jedinstveno, ipak imala dovoljno argumenata da odvrati Amerikance od te avanture.
Može li Srbija nečim da utiče, ako ne na stav SAD, bar na stav Evropljana?
- Da bi odbranila svoje interese, i Srbija mora da radi na dva koloseka. Naš tim mora da nastavi da konstruktivno pregovara i nudi sve moguće kompromise koji ne ugrožavaju naš suverenitet i teritorijalni integritet. U ovom pogledu, nastup naše delegacije u Beču i Londonu već je dosta učinio, i ne treba sumnjati da ćemo i u Njujorku i kasnije moći da ponudimo održivo i ubedljivo obrazloženo rešenje za status Pokrajine. Ali, državna politika ne sme stati na tome, već mora preduzeti i sve što može da smanji izglede za nametnuto rešenje.
Ima li Srbija načina da utiče na eventualnu odluku zapadnih zemalja?
- Najbolji način da se to učini, u meri u kojoj je uopšte moguće, jeste da Vlada i Narodna skupština blagovremeno kažu kakve će biti posledice jednostrano priznate nezavisnosti po odnose Srbije sa Zapadom. Kad kažem „Zapad”, mislim pre svega na organizacije kao što su NATO i EU, ali i na ključne zemlje kao što su SAD ili Engleska, koje su više puta stavile do znanja da bi mogle da priznaju nezavisnost Kosova i bez odluke SB UN.
A posledice bi bile...
- Sve dok zvanični Beograd ne otkloni utisak da će Srbija nastaviti „evroatlantskim putem” šta god se desilo sa KiM, na Zapadu će verovati da nametnuta nezavisnost i nije tako loše rešenje. Kosovski Albanci biće zadovoljni, Srbi će progutati gorku pilulu, a „evroatlantska integracija” zapadnog Balkana dobiće nov podsticaj i krenuće ubrzanim tempom - iza zapadnih zalaganja da Kosovo bude nezavisno, i mimo volje UN gotovo uvek stoji upravo ova procena. Srbija mora reći, jasnije nego dosad, da ta procena nema osnova: pod današnjim prilikama, to je i ustavna i politička obaveza njenih najviših organa.
NEZAVISNOST NA ČEKANjU
KOLIKO će interesi u trouglu SAD - EU - Rusija imati uticaja pri stavljanju „pečata” na kosovski slučaj?
- Jasno je da sudbina Kosova ne zavisi samo od odnosa i interesa vezanih za Balkan, pa i za Evropu u celini. Pogotovo je sigurno da će ukupni odnosi SAD i Rusije imati velikog uticaja na kosovski rasplet. U tom smislu, ne bi me iznenadilo da zapadna odluka o jednostranom priznanju nezavisnog Kosova, ako je uopšte bude, dođe tek posle ruskih predsedničkih izbora u martu iduće godine.
KOSOVO NIJE CRNA GORA
U EVROPSKIM krugovima, u poslednje vreme, kao rešenje za KiM pominje se, ne samo podela, koju su odbacili i Beograd i Priština, nego i neka vrsta saveza ili asocijacije Srbije i Kosova. Šta mislite o ovom „probnom balonu”?
- Mnogi u Evropi traže formulu koja bi prividno zadovoljila Srbiju, a stvarno omogućila kosovskim Albancima da, za dve-tri godine, organizuju referendum o nezavisnosti. S obzirom na kratkotrajnu „državnu zajednicu” Srbije sa Crnom Gorom, to nije ništa čudno. Ideja o „asocijaciji” Srbije i Kosova, u stvari, počiva na očekivanju da Srbija prihvati danas ono što je već jednom prihvatila juče. Međutim, Beograd je od početka pregovora o budućem statusu pokrajine jasno govorio da su Kosovo i Crna Gora potpuno različiti slučajevi, i ne mislim da iko u Srbiji želi da taj stav menja.
SVETLO DANA
Dušica RADEKA, 25. septembar 2007
UZ podršku SAD i razumevanje EU, kosovski Albanci i dalje izbegavaju stvarni razgovor o statusu Kosova i Metohije, kao što se videlo pre nekoliko dana u Londonu. „Trojka” bi u Njujorku morala da ih konačno privede tom razgovoru, jer je to njen osnovni zadatak, i da im ujedno razbije iluziju o tome da za pregovaračkim stolom mogu samo da ponavljaju: „Nezavisnost, nezavisnost”...
Ovako Leon Kojen, nekadašnji koordinator Pregovaračkog tima Beograda za KiM, odgovara na pitanje: da li tempom kojim je krenula nova faza pregovora do 10. decembra može da dođe do rešenja statusa.
- Direktni pregovori dve strane tek treba da počnu ove nedelje u Njujorku. Jasno je da oni ne mogu uspešno da se završe do 10. decembra, ali to je trenutno najmanji problem. Izjava Volfganga Išingera, predstavnika EU u „trojci”, da treba razmišljati o „nadgledanom statusu”, a ne o nezavisnosti, prvi je korak u tom pravcu, ali za njim mora da usledi i mnogo jasnije upozorenje Albancima da moraju ozbiljno da razmišljaju o kompromisu.
Šta ako 10. decembra „trojka” bude primorana da konstatuje da nema napretka u pregovorima. Očekujete li da će se pregovori, ipak, nastaviti?
- To će zavisiti od stava Vašingtona i Brisela, koji u ovom trenutku još razmišljaju o tome da li da daju šansu kompromisu ili da se opredele za nasilno rešenje, to jest za nezavisnost KiM nametnutu kršenjem Rezolucije 1244 i Povelje UN, koja štiti suverenitet i teritorijalni integritet svojih članica. U ovom drugom slučaju, Albancima bi se dao mig da proglase nezavisnost, a onda bi, najpre SAD, a zatim i druge zapadne zemlje, tu samoproglašenu državu priznale i pokušale da je vremenom „legalizuju” u međunarodnim odnosima.
Za razliku od Francuske i Velike Britanije, Nemačka ne daje izjave ohrabrenja kosovskim Albancima, već ih upućuje na pregovore. Da li bi EU mogla da ostane pri stavu da nametnuta nezavisnost nije rešenje?
- U ovom trenutku EU je zvanično protiv svakog rešenja kosovske krize izvan SB UN, dok SAD zvanično govore o primeni Ahtisarijevog plana posle 10. decembra i bez odluke SB. U stvarnosti, i Amerikanci i Evropljani rade na dva koloseka, ostavljajući otvorena vrata, kako za pregovore i kompromis, tako i za nametnutu nezavisnost. Amerikanci su mnogo skloniji nametnutom rešenju nego kompromisu, dok bi dosta evropskih zemalja (od većih Nemačka, Španija i Italija) volelo da bude obrnuto. Ali, već zbog svojih odnosa sa Rusijom, Zapad će sigurno na kraju imati jedinstven stav, i tu za Srbiju leže i opasnost i šansa. Opasnost, jer bi SAD mogle da prevagnu i navedu Evropljane na avanturu s nasilnim rešenjem; šansa, jer bi EU, ako bi nastupila jedinstveno, ipak imala dovoljno argumenata da odvrati Amerikance od te avanture.
Može li Srbija nečim da utiče, ako ne na stav SAD, bar na stav Evropljana?
- Da bi odbranila svoje interese, i Srbija mora da radi na dva koloseka. Naš tim mora da nastavi da konstruktivno pregovara i nudi sve moguće kompromise koji ne ugrožavaju naš suverenitet i teritorijalni integritet. U ovom pogledu, nastup naše delegacije u Beču i Londonu već je dosta učinio, i ne treba sumnjati da ćemo i u Njujorku i kasnije moći da ponudimo održivo i ubedljivo obrazloženo rešenje za status Pokrajine. Ali, državna politika ne sme stati na tome, već mora preduzeti i sve što može da smanji izglede za nametnuto rešenje.
Ima li Srbija načina da utiče na eventualnu odluku zapadnih zemalja?
- Najbolji način da se to učini, u meri u kojoj je uopšte moguće, jeste da Vlada i Narodna skupština blagovremeno kažu kakve će biti posledice jednostrano priznate nezavisnosti po odnose Srbije sa Zapadom. Kad kažem „Zapad”, mislim pre svega na organizacije kao što su NATO i EU, ali i na ključne zemlje kao što su SAD ili Engleska, koje su više puta stavile do znanja da bi mogle da priznaju nezavisnost Kosova i bez odluke SB UN.
A posledice bi bile...
- Sve dok zvanični Beograd ne otkloni utisak da će Srbija nastaviti „evroatlantskim putem” šta god se desilo sa KiM, na Zapadu će verovati da nametnuta nezavisnost i nije tako loše rešenje. Kosovski Albanci biće zadovoljni, Srbi će progutati gorku pilulu, a „evroatlantska integracija” zapadnog Balkana dobiće nov podsticaj i krenuće ubrzanim tempom - iza zapadnih zalaganja da Kosovo bude nezavisno, i mimo volje UN gotovo uvek stoji upravo ova procena. Srbija mora reći, jasnije nego dosad, da ta procena nema osnova: pod današnjim prilikama, to je i ustavna i politička obaveza njenih najviših organa.
NEZAVISNOST NA ČEKANjU
KOLIKO će interesi u trouglu SAD - EU - Rusija imati uticaja pri stavljanju „pečata” na kosovski slučaj?
- Jasno je da sudbina Kosova ne zavisi samo od odnosa i interesa vezanih za Balkan, pa i za Evropu u celini. Pogotovo je sigurno da će ukupni odnosi SAD i Rusije imati velikog uticaja na kosovski rasplet. U tom smislu, ne bi me iznenadilo da zapadna odluka o jednostranom priznanju nezavisnog Kosova, ako je uopšte bude, dođe tek posle ruskih predsedničkih izbora u martu iduće godine.
KOSOVO NIJE CRNA GORA
U EVROPSKIM krugovima, u poslednje vreme, kao rešenje za KiM pominje se, ne samo podela, koju su odbacili i Beograd i Priština, nego i neka vrsta saveza ili asocijacije Srbije i Kosova. Šta mislite o ovom „probnom balonu”?
- Mnogi u Evropi traže formulu koja bi prividno zadovoljila Srbiju, a stvarno omogućila kosovskim Albancima da, za dve-tri godine, organizuju referendum o nezavisnosti. S obzirom na kratkotrajnu „državnu zajednicu” Srbije sa Crnom Gorom, to nije ništa čudno. Ideja o „asocijaciji” Srbije i Kosova, u stvari, počiva na očekivanju da Srbija prihvati danas ono što je već jednom prihvatila juče. Međutim, Beograd je od početka pregovora o budućem statusu pokrajine jasno govorio da su Kosovo i Crna Gora potpuno različiti slučajevi, i ne mislim da iko u Srbiji želi da taj stav menja.
Sto se mene tice, moglo je sve drugacije i trebalo da se zvarsi, a rat nije trebao ni da pocne.Sad kusamo ono sto sami sebi spremili, odnosno govna.Primecujem da izbegavas da pogledas cinjenicama u oci.
