Kako piše Večernji list, Sanader je pozvao papu da poseti Hrvatsku kada kardinal Alojzije Stepinac bude proglašen svecem. Hrvatski premijer, koji šef vladajuće Hrvatske demokratske zajednice, bio je u delegaciji Demohrišćanske internacionale na skupštini u Rimu, gde je izabran za potpredsednika.
u svom letnjikovcu u Kastelgandolfu, kraj Rima, primio ih je papa Benedikt XVI i tom prilikom su neki lideri mogli nakratko da razgovaraju s njim. Među njima je bio Sanader, koji se tako četvrti put sreo sa aktualnim papom, kom je ponovio svoj, ali i poziv predsednika Hrvatske biskupske konferencije, zagrebačkog nadbiskupa kardinala Josipa Bozanića, da poseti Hrvatsku.
Sanader je rekao da bi prilika za posetu Hrvatskoj mogla biti proglašenje Stepinca svecem.
Stepinac, prvi sa desna, sa Pavelicem i drugim ustasama koji su podigli ruke u "hajl hitler"...
Stepinac cestita Pavelicu godisnjicu postojanja NDH...
Pavelic sa Hrvatskim biskupima, uključujući i kardinala Stepinca...
Alojzije Stepinac je bio zagrebački nadbiskup i kardinal. Od strane jugoslovenske vlasti osuđen je 1946. godine za saradnju sa ustašama i proveo je ostatak života u kućnom pritvoru i u zatvoru.
Zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac je od prvih dana zdušno blagoslovio stvaranje "katoličke države", kako je on često nazivao NDH. 12. aprila 1941. godine sastaje se sa generalom Slavkom Kvaternikom, po proglašenju NDH.
Nadbiskup Stepinac se prvi put sastao sa Antom Pavelićem odmah po njegovom povratku 16. aprila 1941, četiri dana nakon proglašenja NDH. i izrazio punu podršku Ustaškoj novooformljenoj državi.
Zagrebački nadbiskup dr Alojzije Stepinac je na Uskrs 1941. godine ponovo objavio formiranje NDH i tom prilikom je u ime Vatikana blagoslovio ustaškog poglavnika Antu Pavelića. Tada je, između ostalog, rekao: "Dok Vas mi srdačno pozdravljamo kao glavu NDH, mi molimo Boga Zvezda da da svoj nebeski blagoslov Vama, vođi našeg naroda". Već 28. aprila 1941. godine Stepinac je napisao "pastoralno pismo" u kome je pozvao svoje sveštenstvo da podržava i brani novu katoličku državu Hrvatsku.
Odmah po osvajanju vlasti, Ustaše kreću sa sa ostvarivanjem svojih planova likvidacije srpskog stanovništva, s čime je Stepinac bio upoznat, jer su se egzekucije izvodile javno.
Stepinac je, uz saglasnost i pod nadzorom opata Josipa Ramira Markonea, papskog legata u NDH, sazvao novu Biskupsku konferenciju u Zagrebu od 17. do 20. novembra 1941. koja je bila posvećena prelazima grčko-istočnjaka u katoličku veru. Stepinac je tim pokrštavanjima navodno video spasavanje Srba, Jevreja i Roma od ustaškog noža.
Alojzije Stepinac u pismu papi Piju XII u pismu od 18. maja 1943. godine navodi da je U NDH pokršteno oko 250.000 pravoslavnih Srba. Pokrštavanje je vršeno nasilno, jer mnogi Srbi nisu imali izbora, mogli su ili da budu pokršteni ili da budu ubijeni. Dosta ih je, čak, pobijeno i posle pokrštavanja.
Stepinčevo obraćanje povodom Ustaških pokolja dogodilo se početkom 1943. Tada su za odmazdu Ustaše streljale 30 seljaka iz njeegovog rodnog sela Krašić, među kojima i njegovog brata Maksima, a da to Stepinac nije znao. Stepinac je govorio na propovedi u zagrebačkoj katedrali i podigao glas protiv ovakvih zločina. Ovi protesti su prema dokumentima bili pod pritiskom Vatikana koji je 1943. već pretpostavljao ishod rata, tj. poraz sila osovine. Iz Vatikana se preko Stepinca gurala ideja da se u Hrvatskoj kasnije smeni ustaška vlast i dovede na vlast Mačekov HSS, i da tako Hrvatska (kao navodno antifašistička zemlja) zadrži granice NDH.
Nadbiskup Stepinac je bio potpuno svestan postojanja koncentracionog logora Jasenovac , ali se o tome nije javno protivio. Kako se bližio kraj rata, Stepinac je najviše zazirao od pobede komunista, pa se zato u potpunosti složio sa Pavelićevom linijom. Nije želeo da beži, već je ostao u Zagrebu. Odmah po oslobođenju Zagreba, Tito je stigao i ljubazno razgovarao sa čelnicima katoličke crkve 2. jula 1945. Tito je pri tom obećao da nova vlast ništa neće napraviti bez dogovora s crkvom. Ovim razgovorima prisustvovao je i Vladimir Bakarić. Tolerantni odnos između nove vlasti i katoličke crkve bio je kratkotrajan. Naročito su počeli da izbijaju problemi oko sekularizacije crkvenih dobara i ukidanje veronauke po školama.
Alojzije Stepinac je prvi put uhapšen 17. maja 1945. Bio je pritvoren u Mlinarskoj ulici, gde se svojevremeno nalazio Ustaški zatvor iz vremena rata. Saslušanje i pritvor su trajali do 3. juna 1945. kada je Stepinac pušten na slobodu.
Dan kasnije, Stepinac i Tito su vodili dug telefonski razgovor, koga je Stepinac komentarisao kao :"Razgovarali smo muški". Tito i Stepinac se nisu ni oko čega složili. Stepinac javno kritikuje vlast jer oduzima imovinu katoličkih sveštenika i neke proteruje. Odnosi sa vlastima se još više zaoštravaju. Alojzije Stepinac je sa svojim biskupima protestvovao u pasterskom pismu od 20. septembra 1945., gde iskazuje zamerke države prema crkvi. Stepinac se tada nalazi u procepu, jer s jedne strane trebao je popuštati u odnosu na državnu vlast, a s druge strane, nije želeo odvajanje katoličke crkve od Vatikana. Odnosi Stepinca i nove vlasti se još više komplikuju jula 1946. Tada je Stepinčev stan bio pod blokadom i on je držan u nekoj vrsti kućnog pritvora.
. Uhapšen je po drugi put 18. septembra 1946. Izveden je pred Vrhovni Sud NR Hrvatske.
Suđenje Alojziju Stepincu i ostaloj petnaestorici, među kojima su bili i Erih Lisak i Ivan Šalić, održano je Pred Većem Vrhovnog Suda NR Hrvatske od 9. septembra do 11. oktobra 1946. u dvorani fiskulturnog učilišta u današnjoj Tkačićevoj ulici u Zagrebu.
Alojzija Stepinaca je branio zagrebački advokat Zdravko Politea, koji je svojevremeno zastupao i Tita na "bombaškom procesu".
U najkraćem, Stepinac je optužen zbog saradnje s vrhom ustaške države , susreta s Pavelićem i drugim ustaškim časnicima, za prekrštavanje desetine hiljade Srba, za podstrek koji je Ustašama pružao katolički kler, za govore u kojima podstiče na molitvu za Pavelića i protivnarodnog delovanja nakon rata. Branio se ćutanjem. Na kraju saslušanja 3. oktobra, Stepinac je prekinuo ćutanje i održao svoj veliki govor. Stepinac je prekrštavanje Srba nazivao neispravnim izrazom, jer se radi o verskom prelazu već krštenih ljudi. U završnoj reči, Stepinac je ponovio da je na sve optužbe nevin, te da će istorija oceniti njegov rad.
Presuda je donešena 11. oktobra 1946. Samo su Lisak i Šalić osuđeni na smrt, a svi ostali na vremenske kazne.
Alojzije Stepinac je osuđen na kaznu zatvora s prisilnim radom u trajanju od 16 godina, gubitak političkih i građanskih prava u trajanju od 3 godine, kasnije mu je kazna preinačena na kućni pritvor u rodnom Krašiću na Žumberku.
Posle izricanja presude, Alojzije Stepinac je odveden na izdržavanje kazne u zatvor Lepoglava. Tu je ostao sve do 6. decembra 1951.
Glasovi ogorčenja stizali su sa različitih strana. Za puštanje na slobodu Stepinca najviše su agitovali rimokatolički velikodostojnici, hrvatski pisci i književnici. U takvim okolnostima Titova vlast je popustila.
Tako je u ime komunističke vlasti Stepinca u Lepoglavi obišao dr Vladimir Bakarić već u martu 1947. Molio ga je da potpiše već sastavljenu molbu predsedniku Jugoslavije Titu za pomilovanje, uveravajući ga da će odmah biti pušten na slobodu i poslat u inostranstvo. Alojzije Stepinac je to odbio. Čak je zahtevao da se obnovi proces, ali ne u komunističkom sudstvu. U međuvremenu je zbog lošeg zdravstvenog stanja interniran u rodni Krašić gde su ga do smrti čuvali čuvari ispred kuće. Stigli su novi koraci Vatikana. Papa Pije XII je 29. novembra 1952. godine imenovao 14 novih kardinala, a među njima i nadbiskupa Stepinca. Jugoslavija je odgovorila protivmerom tako što je prekinula sve diplomatske odnose sa Svetom Stolicom 12. decembra 1952. godine.
U zatočeništvu u Krašiću počeo je neočekivano da poboleva. Čak su se pojavila i nagađanja da je u zatvoru trovan. Lekari su našli da boluje od vrlo retke bolesti, abnormalnog povećanja eritrocita. Nije bilo leka ovoj bolesti. Umro je 10. februara 1960. u svom porodičnom domu.
Telo Alojzija Stepinca je po kanonskom običaju sahranjeno u Zagrebačkoj katedrali. Na ceremoniji je sve najbolje o njemu govorio pesnik Lucijan Kordić.
Beatifikacija i kult Stepinca
Čim je na vlast 1990. godine došla partija predsednika Franje Tuđmana, domaća Katolička crkva u njoj je pronašla saveznika, a time su se obnovile i špekulacije o nasilnoj smrti kardinala Stepinca.
Suđenje i čitav proces protiv Stepinca proglašen je montiranim procesom protiv hrvatskog naroda i rimokatoličke crkve od strane komunista. Dolazi do izdavanja velikog broja knjiga i publicističkih dela o Stepincu.
Počelo je da se priča da su nadbiskupa, tačno 1.864 dana trovali čajem od oleandra iako je obdukcija posle Stepinčeve smrti 1960. godine pokazala da je nadbiskup umro od posledica teške upale bubrega. 1993. godine je napravljena nova obdukcija i dovela do navodno frapantnih otkrića. Jedan od najmorbidnijih navoda je glasina da prilikom druge autopsije u telu nije bilo srca.
Traženi su mnogi detalji iz života da bi se ličnost Alojzija Stepinca uzdigla na pijedestalu mučenika vere.
Pojavile su se i priče kako je Stepinac učestvovao u spašavanju Jevreja od Holokausta.
I pored objektivne odgovornosti za zločine u Drugom svetskom ratu papa Jovan Pavle II ga je 1998. godine proglasio “blaženikom”, što je prvi korak ka proglašenju za sveca.
u svom letnjikovcu u Kastelgandolfu, kraj Rima, primio ih je papa Benedikt XVI i tom prilikom su neki lideri mogli nakratko da razgovaraju s njim. Među njima je bio Sanader, koji se tako četvrti put sreo sa aktualnim papom, kom je ponovio svoj, ali i poziv predsednika Hrvatske biskupske konferencije, zagrebačkog nadbiskupa kardinala Josipa Bozanića, da poseti Hrvatsku.
Sanader je rekao da bi prilika za posetu Hrvatskoj mogla biti proglašenje Stepinca svecem.
Stepinac, prvi sa desna, sa Pavelicem i drugim ustasama koji su podigli ruke u "hajl hitler"...
Stepinac cestita Pavelicu godisnjicu postojanja NDH...
Pavelic sa Hrvatskim biskupima, uključujući i kardinala Stepinca...
Alojzije Stepinac je bio zagrebački nadbiskup i kardinal. Od strane jugoslovenske vlasti osuđen je 1946. godine za saradnju sa ustašama i proveo je ostatak života u kućnom pritvoru i u zatvoru.
Zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac je od prvih dana zdušno blagoslovio stvaranje "katoličke države", kako je on često nazivao NDH. 12. aprila 1941. godine sastaje se sa generalom Slavkom Kvaternikom, po proglašenju NDH.
Nadbiskup Stepinac se prvi put sastao sa Antom Pavelićem odmah po njegovom povratku 16. aprila 1941, četiri dana nakon proglašenja NDH. i izrazio punu podršku Ustaškoj novooformljenoj državi.
Zagrebački nadbiskup dr Alojzije Stepinac je na Uskrs 1941. godine ponovo objavio formiranje NDH i tom prilikom je u ime Vatikana blagoslovio ustaškog poglavnika Antu Pavelića. Tada je, između ostalog, rekao: "Dok Vas mi srdačno pozdravljamo kao glavu NDH, mi molimo Boga Zvezda da da svoj nebeski blagoslov Vama, vođi našeg naroda". Već 28. aprila 1941. godine Stepinac je napisao "pastoralno pismo" u kome je pozvao svoje sveštenstvo da podržava i brani novu katoličku državu Hrvatsku.
Odmah po osvajanju vlasti, Ustaše kreću sa sa ostvarivanjem svojih planova likvidacije srpskog stanovništva, s čime je Stepinac bio upoznat, jer su se egzekucije izvodile javno.
Stepinac je, uz saglasnost i pod nadzorom opata Josipa Ramira Markonea, papskog legata u NDH, sazvao novu Biskupsku konferenciju u Zagrebu od 17. do 20. novembra 1941. koja je bila posvećena prelazima grčko-istočnjaka u katoličku veru. Stepinac je tim pokrštavanjima navodno video spasavanje Srba, Jevreja i Roma od ustaškog noža.
Alojzije Stepinac u pismu papi Piju XII u pismu od 18. maja 1943. godine navodi da je U NDH pokršteno oko 250.000 pravoslavnih Srba. Pokrštavanje je vršeno nasilno, jer mnogi Srbi nisu imali izbora, mogli su ili da budu pokršteni ili da budu ubijeni. Dosta ih je, čak, pobijeno i posle pokrštavanja.
Stepinčevo obraćanje povodom Ustaških pokolja dogodilo se početkom 1943. Tada su za odmazdu Ustaše streljale 30 seljaka iz njeegovog rodnog sela Krašić, među kojima i njegovog brata Maksima, a da to Stepinac nije znao. Stepinac je govorio na propovedi u zagrebačkoj katedrali i podigao glas protiv ovakvih zločina. Ovi protesti su prema dokumentima bili pod pritiskom Vatikana koji je 1943. već pretpostavljao ishod rata, tj. poraz sila osovine. Iz Vatikana se preko Stepinca gurala ideja da se u Hrvatskoj kasnije smeni ustaška vlast i dovede na vlast Mačekov HSS, i da tako Hrvatska (kao navodno antifašistička zemlja) zadrži granice NDH.
Nadbiskup Stepinac je bio potpuno svestan postojanja koncentracionog logora Jasenovac , ali se o tome nije javno protivio. Kako se bližio kraj rata, Stepinac je najviše zazirao od pobede komunista, pa se zato u potpunosti složio sa Pavelićevom linijom. Nije želeo da beži, već je ostao u Zagrebu. Odmah po oslobođenju Zagreba, Tito je stigao i ljubazno razgovarao sa čelnicima katoličke crkve 2. jula 1945. Tito je pri tom obećao da nova vlast ništa neće napraviti bez dogovora s crkvom. Ovim razgovorima prisustvovao je i Vladimir Bakarić. Tolerantni odnos između nove vlasti i katoličke crkve bio je kratkotrajan. Naročito su počeli da izbijaju problemi oko sekularizacije crkvenih dobara i ukidanje veronauke po školama.
Alojzije Stepinac je prvi put uhapšen 17. maja 1945. Bio je pritvoren u Mlinarskoj ulici, gde se svojevremeno nalazio Ustaški zatvor iz vremena rata. Saslušanje i pritvor su trajali do 3. juna 1945. kada je Stepinac pušten na slobodu.
Dan kasnije, Stepinac i Tito su vodili dug telefonski razgovor, koga je Stepinac komentarisao kao :"Razgovarali smo muški". Tito i Stepinac se nisu ni oko čega složili. Stepinac javno kritikuje vlast jer oduzima imovinu katoličkih sveštenika i neke proteruje. Odnosi sa vlastima se još više zaoštravaju. Alojzije Stepinac je sa svojim biskupima protestvovao u pasterskom pismu od 20. septembra 1945., gde iskazuje zamerke države prema crkvi. Stepinac se tada nalazi u procepu, jer s jedne strane trebao je popuštati u odnosu na državnu vlast, a s druge strane, nije želeo odvajanje katoličke crkve od Vatikana. Odnosi Stepinca i nove vlasti se još više komplikuju jula 1946. Tada je Stepinčev stan bio pod blokadom i on je držan u nekoj vrsti kućnog pritvora.
. Uhapšen je po drugi put 18. septembra 1946. Izveden je pred Vrhovni Sud NR Hrvatske.
Suđenje Alojziju Stepincu i ostaloj petnaestorici, među kojima su bili i Erih Lisak i Ivan Šalić, održano je Pred Većem Vrhovnog Suda NR Hrvatske od 9. septembra do 11. oktobra 1946. u dvorani fiskulturnog učilišta u današnjoj Tkačićevoj ulici u Zagrebu.
Alojzija Stepinaca je branio zagrebački advokat Zdravko Politea, koji je svojevremeno zastupao i Tita na "bombaškom procesu".
U najkraćem, Stepinac je optužen zbog saradnje s vrhom ustaške države , susreta s Pavelićem i drugim ustaškim časnicima, za prekrštavanje desetine hiljade Srba, za podstrek koji je Ustašama pružao katolički kler, za govore u kojima podstiče na molitvu za Pavelića i protivnarodnog delovanja nakon rata. Branio se ćutanjem. Na kraju saslušanja 3. oktobra, Stepinac je prekinuo ćutanje i održao svoj veliki govor. Stepinac je prekrštavanje Srba nazivao neispravnim izrazom, jer se radi o verskom prelazu već krštenih ljudi. U završnoj reči, Stepinac je ponovio da je na sve optužbe nevin, te da će istorija oceniti njegov rad.
Presuda je donešena 11. oktobra 1946. Samo su Lisak i Šalić osuđeni na smrt, a svi ostali na vremenske kazne.
Alojzije Stepinac je osuđen na kaznu zatvora s prisilnim radom u trajanju od 16 godina, gubitak političkih i građanskih prava u trajanju od 3 godine, kasnije mu je kazna preinačena na kućni pritvor u rodnom Krašiću na Žumberku.
Posle izricanja presude, Alojzije Stepinac je odveden na izdržavanje kazne u zatvor Lepoglava. Tu je ostao sve do 6. decembra 1951.
Glasovi ogorčenja stizali su sa različitih strana. Za puštanje na slobodu Stepinca najviše su agitovali rimokatolički velikodostojnici, hrvatski pisci i književnici. U takvim okolnostima Titova vlast je popustila.
Tako je u ime komunističke vlasti Stepinca u Lepoglavi obišao dr Vladimir Bakarić već u martu 1947. Molio ga je da potpiše već sastavljenu molbu predsedniku Jugoslavije Titu za pomilovanje, uveravajući ga da će odmah biti pušten na slobodu i poslat u inostranstvo. Alojzije Stepinac je to odbio. Čak je zahtevao da se obnovi proces, ali ne u komunističkom sudstvu. U međuvremenu je zbog lošeg zdravstvenog stanja interniran u rodni Krašić gde su ga do smrti čuvali čuvari ispred kuće. Stigli su novi koraci Vatikana. Papa Pije XII je 29. novembra 1952. godine imenovao 14 novih kardinala, a među njima i nadbiskupa Stepinca. Jugoslavija je odgovorila protivmerom tako što je prekinula sve diplomatske odnose sa Svetom Stolicom 12. decembra 1952. godine.
U zatočeništvu u Krašiću počeo je neočekivano da poboleva. Čak su se pojavila i nagađanja da je u zatvoru trovan. Lekari su našli da boluje od vrlo retke bolesti, abnormalnog povećanja eritrocita. Nije bilo leka ovoj bolesti. Umro je 10. februara 1960. u svom porodičnom domu.
Telo Alojzija Stepinca je po kanonskom običaju sahranjeno u Zagrebačkoj katedrali. Na ceremoniji je sve najbolje o njemu govorio pesnik Lucijan Kordić.
Beatifikacija i kult Stepinca
Čim je na vlast 1990. godine došla partija predsednika Franje Tuđmana, domaća Katolička crkva u njoj je pronašla saveznika, a time su se obnovile i špekulacije o nasilnoj smrti kardinala Stepinca.
Suđenje i čitav proces protiv Stepinca proglašen je montiranim procesom protiv hrvatskog naroda i rimokatoličke crkve od strane komunista. Dolazi do izdavanja velikog broja knjiga i publicističkih dela o Stepincu.
Počelo je da se priča da su nadbiskupa, tačno 1.864 dana trovali čajem od oleandra iako je obdukcija posle Stepinčeve smrti 1960. godine pokazala da je nadbiskup umro od posledica teške upale bubrega. 1993. godine je napravljena nova obdukcija i dovela do navodno frapantnih otkrića. Jedan od najmorbidnijih navoda je glasina da prilikom druge autopsije u telu nije bilo srca.
Traženi su mnogi detalji iz života da bi se ličnost Alojzija Stepinca uzdigla na pijedestalu mučenika vere.
Pojavile su se i priče kako je Stepinac učestvovao u spašavanju Jevreja od Holokausta.
I pored objektivne odgovornosti za zločine u Drugom svetskom ratu papa Jovan Pavle II ga je 1998. godine proglasio “blaženikom”, što je prvi korak ka proglašenju za sveca.
