no imagination
Zainteresovan član
- Poruka
- 351
Imam obichaj da se izbechim na onog ko kaze da su zene slabiji pol, ne mislim na sirovu snagu, vec na onu unutrashnju. Drzim da sam i ja, i zene uopste, psihichki mnogo snaznija nego sto se chini, ali...
Juche mi se cerkica povredi u vrticu, mislila sam da je slomila nogu...ne stoji na njoj, plache kad je obuvam, previja se od bolova... Iz vrtica u taxi, iz njega kod pedijatra...onda na drugi kraj grada do dechjeg hirurga... Nosim je, vuchem torbu, njenu obucu, ranchic... Od skoro smo u ovom gradu, ne poznajem nikog, ne znam ni na koji sprat treba da odem, prvi put se povredjuje ne znam ni koji je doktor nadlezan... Igrom sluchaja, muz je odsutan vec skoro mesec dana, ne postoji mogucnost da dodje... Zbrka, trka...junachim se i borim sa sobom, a plakala bih iz sveg glasa. Kad je doktor pocheo da joj pomera nogu bila je zelena u licu, plache, moli da je vodim kuci...Tu je bio kraj, vishe nisam mogla da izdrzim. U tom trenutku mi je stvarno bio potreban neko, bilo ko. Tako da koliko god sam govorila sebi da su u stvari zene jachi pol, morala sam da priznam da sam bespomocna i da ne postoji nista sto mogu da ucinim sad za nju, da je chak i meni ponekad potrebna pomoc.
Koliko vi mozete da podnesete, padate li duhom brzo ili ste od onih koje sve mogu same? Kako dolazite sebi kad pochnete da ochajavate? Mislite li da se muchkarci lakshe nose sa kriznim situacijama?
Juche mi se cerkica povredi u vrticu, mislila sam da je slomila nogu...ne stoji na njoj, plache kad je obuvam, previja se od bolova... Iz vrtica u taxi, iz njega kod pedijatra...onda na drugi kraj grada do dechjeg hirurga... Nosim je, vuchem torbu, njenu obucu, ranchic... Od skoro smo u ovom gradu, ne poznajem nikog, ne znam ni na koji sprat treba da odem, prvi put se povredjuje ne znam ni koji je doktor nadlezan... Igrom sluchaja, muz je odsutan vec skoro mesec dana, ne postoji mogucnost da dodje... Zbrka, trka...junachim se i borim sa sobom, a plakala bih iz sveg glasa. Kad je doktor pocheo da joj pomera nogu bila je zelena u licu, plache, moli da je vodim kuci...Tu je bio kraj, vishe nisam mogla da izdrzim. U tom trenutku mi je stvarno bio potreban neko, bilo ko. Tako da koliko god sam govorila sebi da su u stvari zene jachi pol, morala sam da priznam da sam bespomocna i da ne postoji nista sto mogu da ucinim sad za nju, da je chak i meni ponekad potrebna pomoc.
Koliko vi mozete da podnesete, padate li duhom brzo ili ste od onih koje sve mogu same? Kako dolazite sebi kad pochnete da ochajavate? Mislite li da se muchkarci lakshe nose sa kriznim situacijama?
