„Све што је учињено треба да буде спасено оним што следи“.

Реченица Томаса Мана прати нас док се са својих одмора и из бекстава лагано враћамо у реалност сопствених живота. Ма где и како да смо провели његов претходни део, и ма колико нам је губер дуг, крај лета увек је у извесном смислу повратак у реалност, врста отрежњења.

Већ деценију и кусур имамо готово страх од лета. Најужасније ствари политичари и њихови господари из сенке чинили су нам баш у то доба године, кад се разоденемо и изместимо из својих свакодневица, распемо из својих малих и великих упоришта. Баш тада, усред лета, Србија је, на Дрини, Србима завела блокаду, тада је изручена Крајина, раскомадана трећина Српске, пред ноге султанима опет однете главе доскорашњих вождова, изгласани су неки од најгорих закона у нашој новијој политичкој историји, нез испаљеног метка растурена нам је једна и укинута друга војска. Кад се ми вратимо и саберемо, преостаје нам само да се одузмемо. Прошао воз.

Зелена чоја СЦГ

Смрзли смо се овог лета схвативши да су баш усред летње сезоне захуктани процеси „приватизације“ Нафтне индустрије Србије и огромне војне имовине. Питање ко ће мудро управљати тим „процесом“- о милијардама долара је реч – изазивало је такав ковитлац да су се министри одбране и финансија, обојица из Групе 17 (плус још неколико), међусобно јавно сукобили на крв и нож, тешко се оптужујући за ствари о којима чак и радикали ћуте. И сви около посегнули су за јаким речима и празним пушкама, тим страшним оружјем којег се плаше двојица.

„Мала бара, смешни крокодили“.“ Досадност политике у протекторатима“. „Сви су већ уморни од лажи и галаме, нико их не слуша.“

Али, не брзајете! Не расправљајте о прашини која вам је бачена у очи. Према проценама упућених, реч је о новцу којим би се могло исплатити скоро 80% главнице спољњег дуга земље! Толико се овог лета завртело на зеленој чоји Србије и Монтенегра. Велика партија у којој се правила увек изнова успостављају.

Да би се та зона сумрака „друге акумулације капитала“ у Србији прикрила, да би се прећутало оно што је у свему томе заправо важно, увек се отвара општа целомудрена брбљаоница. Графикони, сондаже, трендови, узорци, намрштени уводници, далекосежна кашљуцања, „стратешке процене“ из којих вире бркови наручиоца, а све већ, до у детаљ, унапред знамо. Да није оних два-три сериозна часописа, попут Нове Српске Политичке Мисли, овдашња интелектуална класа, нарочито, „политичка интелигенција“, оставила би о себи бедна сведочанства за будућност. Али тиражи таквих часописа су недовољни, њихова значајна окренутост ка теоријском смањује им медијску продорност, и корумпирана политичка класа- обликована као мешавина ганга,лобија и ложе – не боји их се.

У славу таблоида

И ту се отвара један само наизглед парадоксалан феномен. Прву линију стварне одбране народа, одбране оног малог беспомоћног човека који све ређе диже поглед са врхова својих похабаних ципела, преузимају и држе таблоиди! Својим поједностављењем, свијим често бруталним тоном, својим ударањем међу рогове, занатски добри политички таблоиди- има их таккође два-три – пале светло у соби усред оргије, распршујући магле ливрејисаних портпарола, „политичких аналитичара“ и „економских експерата“. Не обазирући се много на бонтон, на то где се налази граница доброг укуса, на лицемерно вриштање како је то непристојно, таблоиди у око 150.000 примерака свакодневно питају : „Одакле ти паре за кућу од 3 милиона евра, а пре две године пријавио си имовину од 20.000?“ „Ко је омогућио Хрватима да будзашто покупују толике фирме и толику земљу у Србији?“, „ Чијим парама је заправо купљен Књаз Милош?“, „Шта је са 12 милијарди долара за које сте тврдили да су изнете из земље и где су?“, „Како је осам породица ставило под контролу целу Србију?“

Није Јингер случајно рекао: „Боље је бити разбојник него буржуј!“ Са становишта медијско-политичке технологије, поставка таблоида делује храбро и промишљено. „Не играмо у белим рукавицама са скотовима који крљају ђоновима и нацерени отимају од наше још нерођене деце!Крљамо и ми!“, објашљава ми оперативни уредник најтиражнијег политичког таблоида у Србији. „Посредно, ми раскринкавамо чак и оне који мисле да нас контролишу, чак и оне који су уверени да смо инструмент у њиховим рукама. Зато нас народ воли, а несој који је зајахао Србију зноји се при помисли да би могао доћи на наш тапет!“

Од њих толико. Мало ли је?

Бранислав Матић